| < 10. Poglavlje | Sadržaj | K.S. Luis > |
U prethodnom poglavlju smo
uporedili Hristovo delo u stvaranju Novog Čoveka s pretvaranjem konja u krilato
biće. Upotrebili smo takav krajnji primer zato da bi naglasili kako se tu ne
radi o običnom usavršavanju, već o preobraženju. To nije promena od pametnog
čoveka ka još pametnijem, to je promena koja kreće u sasvim drugom smeru,
promena od Božjih stvorenja u Božje sinove. Prvi slučaj ovakve promene se
dogodio u Palestini pre dve hiljade godina. Ustvari, ovaj novi korak u promeni
čoveka se od prethodnih ne razlikuje samo po tome što u prirodu dolazi spolja,
već i po nekim drugim karakteristikama.
1) On se ne odvija polnim
razmnožavanjem. Treba li nas to čuditi? Razvoj čoveka je išao i drugim
putevima.
2) U ranijim razdobljima
živa bića nisu mogućnost izbora promene kao danas, a ako su je i imala, onda je
ona bila neznatna. Napredak se uglavnom odvijao mimo njihove volje; on im se, da
tako kažemo, tek slučajno dogodio.
Međutim, taj novi korak preobraženja stvaranja u Sinove, voljni je korak
zato jer ga slobodnom voljom možemo odbiti kad nam je ponuđen. Ako želimo,
možemo se povući, možemo se ukopati i pustiti da novo čovečanstvo ide dalje i
bez nas.
3) Hrista smo nazvli prvim
primerkom novog čoveka. Naravno,
on je daleko više od čoveka. On nije novi čovek po tome što predstavlja uzorak
nove vrste, on je potpuno određeno novi čovek. On je izvor i središte života
svih novih ljudi. Došao je u stvoreni svet dobrovoljno, donoseći novi život (nov
za nas; duhovni život sam po sebi postoji oduvek). Taj se život ne prenosi
naslednim osobinama, već onim što smo nazvali dobrom zarazom, a ljudi ga dobijaju
ličnim susretom s njim, postaju novi,
jer se nalaze u njemu.
4) Ovaj korak preduzet je
brzinom većom od prethodnih. U upoređenju s potpunim razvojem čoveka na ovoj
planeti, širenje biblijske religije izgleda kao blesak munje. Mnogo puta su
ljudi misli da biblijska religija umire, bilo zbog progonstva, bilo zbog
pokvarenosti i među samim religioznim ljudima. Očekivalo se da će je islam
srušiti, zatim pojava prirodnih nauka i velikih protivbiblijskih pokreta.
Međutim, svet se svaki put prevario i razočarao. Prvo razočarenje pojavilo se
neposredno nakon što su razapeli Hrista. On je ponovo oživeo. I tako, u
određenom smislu, potpuno razumemo koliko se to svetu može činiti nepoštenim,
sve se to stalno ponavlja. Svet i dalje ubija ono što je on započeo i svaki put,
tek što su poravnali zemlju na grobu, odjednom čuju da je njegova ideja dalje
živa i da se pojavila negde drugde. Nije čudo da nas mrze.
5) Rizik u igri postaje
veći. Padom u ranijoj odluci biće gubi nekoliko godina života na zemlji - često
čak ni to. Padom u ovoj odluci, gubimo nagradu koja je (u najužem smislu reči)
beskrajna. Sada je, naime, došao presudni trenutak. Stoleće po stoleće Bog je
upravljao prirodom do tačke kad je stvorio bića koja mogu (ako to žele) biti
izvučena iz nje i mogu se preobraziti po karakteru u bogove. Da li to ona zaista žele? Na
neli je način to slično onom odlučnom času kad se dete treba roditi. Sve dok se
ne uzdignemo i sledimo Hrista, mi smo samo delovi prirode, nalazimo se u njenoj
materici. Njena trudnoća je bila dugotrajna, bolna i zabrinjavajuća, ali je
uskoro dosegla vrhunac. Došao je veliki trenutak. Sve je spremno. Stigao je i lekar. Hoće li
porođaj proći normalno? Međutim, ovo
rođenje se uveliko razlikuje od običnog. Kod običnog rođenja, dete nema izbora,
dok ovde ima. Pitamo se šta bi jedno obično dete učinilo kad bi moglo da
bira? Možda bi više volelo da
ostane u mraku, toploti i sigurnosti majčine utrobe. Mislilo bi, naime, da
majčina utroba znači sigurnost. I baš tu bi pogrešilo. Ako bi i dalje ovde
ostalo, umrlo bi. Dakle stvari stoje tako, novi korak je učinjen i on još uvek
traje. Širom cele zemaljske kugle već
su raštrkani novi ljudi. Neke je, kao što rekosmp, teško prepoznati, dok se
drugi odmah prepoznaju. Često ih susrećemo. Sama njihova lica i glasovi drukčiji
su od naših, čvršća su, mirnija, srećnija i izražajnija. Počinju onde gde većina
nas posustaje. Oni su, dakle, prepoznatljivi, ali morate znati na šta kod njih
treba da obraćate pažnju. Oni uopšte neće odgovarati predstavi o religioznim
ljudima koju obično imamo na
osnovu onoga što čujemo ili pročitamo. Oni ne privlače pažnju na sebe. Kad vam
se čini da ste prema njima ljubazni, oni su, ustvari, ljubazni prema vama. Oni
vas vole više nego drugi, ali vas manje trebaju. Obično će vam se činiti da
takvi imaju na raspolaganju mnogo vremena; pitaćete se, a odakle im. Kad
prepoznate jednog među njima, drugog ćete prepoznati mnogo lakše. Pretpostavljamo (jer kako bi to mogli
znati), da oni jedan drugog prepoznaju odmah i nepogrešivo, bez obzira na boju,
pol, klasu, starost, pa čak i uverenje.
Bilo bi pogrešno, međutim,
misliti da su novi ljudi međusobno slični, u običnom smislu reči. Veliki deo
onoga što smo izložili u poslednjem poglavlju, možda bi vas moglo navesti na
takvu pomisao. Postati novi čovek, znači izgubiti ono što nazivamo mi. Moramo izaći iz sebe i ući u Hrista.
Njegova volja mora postati naša, moramo imati njegove misli, imati um
Hrista, kako kaže Biblija. Ako
je pak Hristos jedan i ako on mora biti u svima nama, zar iz toga ne sledi da
ćemo svi mi biti potpuno isti? Na prvi pogled zaista izgleda tako, ali u
stvarnosti je to potpuno drukčije.
Ovde nije lako dati
odgovarajuću sliku koja bi u potpunosti objasnila naš stav, jer ne postoje dve
stvari koje su u onakvom međusobnom odnosu u kakvom je Stvoritelj prema svom
stvorenju. Najbliže (iako nesavršeno) upoređenje bilo bi sledeće: zamislite
mnoštvo koje je oduvek živelo u tami.
Dolazite k njima i pokušavate da im objasnite kako izgleda svetlo. Možete
im reći da kad bi izašli na svetlo, ono bi ih sve obasjalo, postali bi njegov
odraz i tako postali vidljivi. Budući da bi sve njih u tom slučaju obasjavalo
isto svetlo, na njega bi svi jednako reagovali (to jest, odbijali bi ga). Zar
nije verovatno da će ti ljudi pretpostaviti kako su svi zbog toga slični? Mi,
naprotiv, znamo da će svetlo izneti na videlo upravo razliku među njima. Ili,
zamislite čoveka koji ne zna ništa o soli.
Date mu malo da proba i on će osetiti određeni jak i oštar ukus. Tada mu
kažete da je u vašoj domovini kuvanje nezamislivo bez soli. Zar ne bi bilo
prirodno da bi on odgovorio: “U tom slučaju, sva vaša jela imaju isti ukus, jer
ukus materije kojeg ste mi dali sigurno uništava sve ostale ukuse.” Međutim,
znamo da je stvarni učinak soli upravo suprotan, ne samo da ne ubija ukus
pasulja, graška ili zelja, već ih ističe. Stvarni ukus jela nećete osetiti dok
ga ne posolite. (Naravno, kako smo vas već upozorili, to nije naročito uspešno
upoređenje, jer, na kraju krajeva, ako dodate previše soli ubićete njome svaki
drugi ukus, dok ukus ljudske ličnosti ne možete odstraniti ako dodate previše
Hrista.)
Nešto slično postoji između
Hrista i nas. Čim više odbacujemo ono što nazivamo mi, što više dopuštamo da nas preuzme, to potpunija postaje naša
ličnost. Hrista ima toliko mnogo, da
bi milioni i milioni malih različitih
Hristosa bilo još uvek premalo da ga
potpuno izraze. Sve ih je on stvorio. On je stvorio, poput pisca koji stvara
likove u svom romanu, sve one ljude kojima smo vi i ja predviđeni da postanemo.
U tom smislu, naša prava ličnost čeka nas u njemu. Nema nikakve koristi
nastojati da bez njega budemo svoji.
Što mu se više opiremo i pokušavamo
da živimo oslonjeni samo na sebe, to nad nama više vladaju nasledne osobine,
vaspitanje, okolina i prirodne sklonosti. Zapravo, ono što tako ponosno nazivamo
ja, samo je veza niza događaja koje
nismo pokrenuli i koje ne možemo zaustaviti. Ono što nazivamo svojim
željama, ustvari su samo telesne
potrebe organizma, želje kojima su me napumpali drugi ljudi. Previše spavanja,
obilna hrana i mnoštvo pića, biće pravi uzrok onoga što smatram da je moja
svesna odluka da, recimo, imam seksualni odnos sa devojkom koja sedi do mene u
autobusu. Propaganda će biti stvarni izvor onoga što smatram svojim političkim
stavovima. U prirodnom stanju u kojem se nalazim, nisam ni približno toliko
autentičan koliko volim zamišljati, a najveći deo onoga što nazivam ja, može se vrlo lako objasniti. Tek kad
se okrenem Hristu i kad sebe predam njegovoj ličnosti, tada počinjem da
posedujem sopstvenu ličnost.
Na početku smo rekli da u
Bogu postoje Ličnosti. Sada ćemo otići još dalje, jer stvarne ličnosti ne
postoje nigde drugde. Sve dok sebe ne predate njemu, nećete imati svoj stvarni
ja. Samo među najprirodnijim ljudima nalazimo
jednoznačnost, nikako među onima koji su se predali Hristu. Zar nisu svi tirani
i osvajači kroz istoriju bili upravo monotono isti?
Moramo se, međutim, istinski
i potpuno predati. Svoje prirodno ja
moramo, da tako kažemo, slepo
odbaciti. Hristos će nam zaista dati stvarnu ličnost, ali ne smemo mu se
obratiti samo zbog toga. Sve dok se brinete za sopstvenu ličnost vi mu se uopšte
ne obraćate. Prvi koeak mora biti nastojanje da potpuno zaboravite na sebe. Vaš
stvarni novi ja (koji je Hristov kao
i vaš, a vaš je zato jer je i njegov), neće se pojaviti sve dok ga ne zatražite.
Pojaviće se tek kad započnete tražiti njega. Da li vam to zvuči neobično? Isto
načelo susrećemo i u sasvim običnim, svakodnevnim pojavama. Čak ni u društvenom
životu nećete ostaviti dobar utisak na ljude, ukoliko se ne prestanete brinuti o
tome kakav utisak ostavljate.
U književnosti kao i u ostalim granama umetnosti onaj ko se brine samo o originalnosti, nikada ne postaje originalan. Ako pak jednostavno pokušate izraziti istinu (ne brinući se o tome koliko je puta to već učinjeno), postaćete originalni, a da toga nećete biti ni svesni. Tako je svugde u životu. Odreknite se sebe i pronaćićete svoju stvarnu ličnost. Izgubite li svoj život sačuvaćete ga. Predajte se smrti, i to smrti svakodnevnih želja i pobuda, i na kraju predajte smrti i sopstveno telo, umrite svakim delićem svog bića i pronaći ćete večni život. Nemojte ništa zadržati. Ništa od onoga što ste zadržali neće biti stvarno vaše. Ništa od onoga što u vama nije umrlo neće vaskrsnuti. Tražite li sebe, na kraju ćete naći samo mržnju, usamljenost, očaj, bes, ruševine i raspadanje. Međutim, tražite li Hrista, naći ćete ga, a s njime i sve ostalo.