| < 8. Poglavlje | Sadržaj | 10. Poglavlje > |
Možda se neko zabrinuo zbog
onoga što smo u pretphodnom poglavlju rekli o Isusovim rečima - Budi
savrešen. Možda se neko boji da to
znači: “Ako nisi savršen neću ti pomoći.” I kako ne možemo biti potpuno
savršeni, naš položaj je beznadežan. Ne smatramo da je on tako mislio. Smatramo
da je želeo reći sledeće: “Pomoći ću vam jedino u tome da postanete savršeni.
Možda očekujete nešto manje, ali vam neću dati ništa što bi bilo manje od
toga.”
Da to objasnimo. Posmatrajmo
jedno dete koje ima zubobolju. Ono zna da ako ode majci, daće mu sredstvo protiv
bolova, pa će moći mirno da spava.
Ali, majci ne dolazi pre nego što bolovi postanu neizdrživi. Razlog je
ovaj, iako ne sumnja da će mu dati lek protiv bolova, zna da će ga idućeg jutra
odvesti zubaru. Nije dakle moglo dobiti ono što je želelo, a da uz to ne dobije
i ono što nikako ne želi. Zadovoljava se time da ga zub privremeno prestane
boleti. Naravno, on bi ga nakon nekoliko dana ponovo zaboleo ako ne bi u
međuvremenu otišao zubaru. Dete
dobro zna da će zubar početi da pregleda i ostale zube, one koji ga još nisu
počeli boleti.
Ako se smemo tako izraziti,
naš Gospod je kao zubar. Ako mu otvorite usta, pogledaće vam sve zube. Puno
ljudi dolazi k njemu da ih izleči od nekog greha kojeg se stide (recimo
kukavičluka ili slično) ili od greha koji zagorčava život i njima i njihovim
bližnjima (kao na primer netrpeljivost ili pijanstvo). On će ih od toga izlečiti, ali se na tome neće
zaustaviti. Možda smo tražili samo jednu sitnicu, ali kad smo ga pozvali, dobili
smo potpuno lečenje.
Zato je i upozorio čoveka,
da pre nego što postane religiozan, dobro izračuna cenu. “Nemoj pogrešiti”, kaže
on, “ako mi dopustiš učiniću te savršenim. Čim se prepustiš mojim rukama, spremi
se da će biti upravo tako. Ništa manje i ništa drugo osim toga ne dolazi u
obzir. Imaš slobodnu volju i ako želiš možeš me odbaciti. Ako me ne odbiješ,
moraš znati da se neću zaustaviti sve dok potpuno ne obavim posao. Bez obzira na
to koliko te to u ovozemaljskom životu stajalo, bez obzira na to koliko će to
mene stajati, neću prestati niti ću ti dopustiti da se odmoriš, sve dok ne
postaneš doslovno savršen, sve dok moj Otac bez dvoumljenja može reći da si mu
po volji, onako kako je i za mene rekao da sam mu po volji. Ja to mogu i učiniću
to, s ničim manjim neću se zadovoljiti.”
A opet, to je druga i
jednako važna strana medalje, taj Pomagač koji se ne želi zadovoljiti ničim osim
potpunim savršenstvom, biće radostan kad vidi naše prve nesigurne korake u
savladavanju najjednostavnijeg zadatka s kojim ćemo se sutra susresti. Kako je
jednom prilikom istakao jedan pisac, svakom je ocu neobično drago kad njegovo
dete napravi svoj prvi korak, ali ni jedan otac, međutim, neće kasnije biti
zadovoljan ničim drugim osim čvrstim, nesputanim, muževnim korakom svog odraslog
sina. Isto tako možemo reći da je “Bogu lako ugoditi, ali je teško postići da
bude potpuno zadovoljan”.
Praktični zaključak bio bi
sledeći: s jedne strane nalazi se činjenica da Bog od nas traži savršenstvo, ali
to nas ne bi trebalo obeshrabriti, bar ne u trenutnim naporima da budemo bolji,
pa čak ni nakon neuspeha u tim nastojanjima. Kad god posrnete, on će vas
podignuti. On vrlo dobro zna da vas vaši napori neće nimalo približiti
savršenstvu. S druge strane, morate odmah na početku shvatiti da je cilj kojem
vas on vodi potpuno savršenstvo. Nijedna sila, osim vas samih, ne može ga
sprečiti da vas tamo dovede. Zbog tog cilja i postojite. Vrlo je važno da to
shvatimo, inače ćemo se ubrzo početi povlačiti i opirati mu se. Mnogi koji smo
se oslobodili nekih greha, skloni smo smatrati da smo postali dobri. Hristos je, eto, učinio sve što
smo od njega očekivali i bili bismo mu vrlo zahvalni kad bi na sada ostavio na
miru. “Nisam nikada mislio da bih mogao biti svetac, želim biti samo običan,
čestit momak.” I kad to kažemo smatramo da smo skromni.
To je kobna greška naravno,
nikada nismo želeli a ni tražili da postanemo onakvi kakvima će nas on učiniti.
Nije bitno, međutim, ono što smo mi zamišljali za sebe, već kakvima nas je on
zamislio. On je izumitelj, mi smo samo mašina. On je slikar, a mi slika. Kako
bismo uopšte mogli znati kakvima nas je on zamislio? Već je napravio od nas
nešto sasvim drugo nego što smo ranije bili. Pre rođenja, još u majčinoj utrobi,
prošli smo različite stadijume razvoja. Da smo tada imali dovoljno svesti, možda
bismo se zadovoljili da ostanemo embrion, i ne postanemo ljudi koji prolaze kroz
bolni proces rađanja. Ali čitavo vreme on je imao svoj plan za nas i odlučio je
da ga do kraja sprovede. Isto to se događa sada, samo na višem nivou. Bili bismo
sasvim zadovoljni da možemo ostati obični ljudi; on je, međutim, odlučio da sprovede drukčiji plan. Odbaciti taj plan
ne znači biti skroman, već znači biti lenjivac i kukavica. Pokoriti mu se, ne
znači biti taš i megaloman, već poslušan.
Možemo to i drukčije kazati.
S jedne strane, ne smemo misliti da ćemo sopstvenim naporima postati čestiti ljudi, pa makar samo i jedan
dan. Ako nas on ne podrži, niko od nas nije siguran od greha. S druge strane, on
je odlučio da svi mi na kraju postanemo sveti heroji i to u istoj meri u kojoj
su bili najkarakteriniji ljudi u istoriji. Taj posao neće biti gotov sve dok
traje ovaj život, ali on nas namerava približiti tom cilju što je više moguće,
pre negošto odemo s ovoga sveta.
Zbog toga se ne smemo
iznenaditi i razočarati kad u životu naiđu teška vremena. Kad se čovek obrati
Hristu i kad život dobro krene, čini mu se da bi najprirodnije bilo da i dalje
sve ide kao po loju. Kad nađu teškoće, bolesti, nemaština, iskušenja, često se
razočaramo. Čini nam se da su te teškoće mogle naići u stara,
loša vremena, ali zašto sada?
Zato, jed nas Bog tera dalje, napred, na više nivoe gde ćemo morati da pokažemo
više hrabrosti, strpljivosti i ljubavi nego što smo mogli i pretpostavljati.
Možda nam se sve to čini nepotrebnim, a to dolazi zato jer još nemamo nikakvu
predstavu o tome u kakvo nas biće žli pretvoriti.
Napravićemo jedno
upoređenje. Zamislite da ste kuća koju Bog dolazi da popravi. Na početku radova,
još nekako razumete šta on radi. Popravlja kakalizaciju, menja crepove na krovu
i preduzima slične radove; sami ste znali da to treba popraviti, pa vas to ne
iznenađuje. Odjednom, on počinje tako žesto da prekopava po kući, i to vas
počinje uznemiravati, u tome ne vidite nikakav smisao. Šta on to smera? Radi se
o tome, da on gradi potpuno novu kuću, ovde podiže novo krilo, onde novi sprat,
diže tornjeve, gradi nova dvorišta. Očekivali ste da će od vas napraviti
pristojnu porodičnu kućicu, a on gradi palatu. On se sam namerava nastaniti u
njoj.
Zapovest budi savršen, nije neka idealistička opsena, niti zahtev da se uradi nemoguće. On će nas pretvoriti u bića koja mogu izvršiti tu zapovest. U Bibliji je rekao da smo mi bogovi i namerava te svoje reči opravdati. Ako mu to dopustimo (jer ga u tome možemo i sprečiti, ako želimo), on će i najslabije i najgore ljude pretvoriti u divna i besmrtna bića u kojima će bukteti energija, radost, mudrost i ljubav bez premca. Postaćemo čista i sjajna ogledala koja će odražavati Božju neograničenu moć, radost i dobrotu. Taj će postupak biti dugotrajan, a ponekad i vrlo bolan. Jedino je u tome i ničem drugom svrha našeg postojanja. On je ozbiljno mislio kad je to rekao.