Apostol u ovom odseku razrađuje i proširuje temu Isusa kao Prvosveštenika, koju je prvi put pomenuo u 2,17 — "da bude milostiv i veran Poglavar sveštenički pred Bogom". O njegovoj vernosti u ulozi Prvosveštenika ponovo se opširno izlaže u 3,1-6. Naglasak u 4,14 – 6,20 pada na "milostive" aspekte Hristove svešteničke službe.

Rasprava u ovom odseku deli se na dva jasno definisana dela: 4,14 – 5,10, gde Pavle govori o dominantnoj ideji prvosveštenstva, dok u 5,11 – 6,20 prekida taj pravac razmišljanja da bi izneo opširnu primenu u kojoj su sadržane opomene i ohrabrenja.

Tri puta pročitaj Jevrejima 4,14 – 5,10. Zanemari prekid između poglavlja — to je bilo dodato mnogo vekova kasnije. Tema o Isusu kao našem velikom Poglavaru svešteničkom provlači se kroz sve te stihove koje bi trebalo proučavati kao celinu. Posle razmatranja teksta uz molitvu i razmišljanje, pođi još jednom iz početka kako bi ga razmotrio u svetlu sledećih pitanja:

1. Da li ti se misao o Isusu kao Prvosvešteniku čini čudna? Kakve pozitivne elemente nalaziš u 4,14-16?

2. Šta znači "u svačemu iskušan" (4,15)? Da li je Isus doživeo sva iskušenja s kojima se mi susrećemo? Da li je imao prirodu koja je mogla biti zavedena grehom?

3. Koje to potrebe mi imamo, a apostol ih pominje u 4,16? Kako te potrebe zadovoljava Isusova prvosveštenička služba u nebeskoj svetinji? Da li je naglasak više na praštanju greha ili na pomoći za pobedu nad grehom? Objasni svoj odgovor.

4. Prouči opis prvosveštenika po Aronovom redu u 5,1-4 i načini spisak karakteristika koje apostol iznosi za nas.

5. Uz pomoć konkordancije, potraži tekstove u kojima se pominju sledeći prvosveštenici u Bibliji: Ilije, Pashor, Ana, Kajafa. Pročitaj izveštaje o njima i pronađi o njima sve što možeš iz nekog biblijskog rečnika. U kom smislu su oni svojim životom odgovarali opisu prvosveštenika u Jevrejima 4,1-4? U kom su pogledu zatajili da žive u skladu s tim opisom?

6. Uporedi, zatim, izveštaj o Isusu kao našem Poglavaru svešteničkom u 5,5-10 sa opisom prvosveštenika po Aronovom redu u 5,1-4. Koje elemente iz 5,1-4 ističe apostol, govoreći o Isusu? Zašto?

7. Kakva ti iskustva iz Isusovog života dolaze na um u izveštaju iz teksta 5,7-9?

8. Pažljivo prouči logiku teksta 5,5.6, u kojem Bog predstavlja Isusa kao Prvosveštenika. Kako se dva starozavetna citata u ovim stihovima spajaju da se potvrdi Isusovo prvosveštenstvo?

9. Videćemo da se 110. psalam mnogo puta citira u Poslanici Jevrejima, pri čemu se 4. stih pojavljuje kao ključni tekst iz Starog zaveta za ovu knjigu. Pročitaj taj psalam i obrati posebnu pažnju na ulogu 4. stiha u njemu.

10. Zapazi kako Jevrejima 4,14-5,10 proširuje raspravu o slavnim mislima o Isusu, koje smo već videli u obrazlaganju teksta iz 2,5-18 — stradanje, kušanje i "dovođenje u stanje savršenosti". Šta si u svom dosadašnjem proučavanju saznao a što bi moglo pojasniti čudni izraz "nauči se poslušanju" u 5,8, kako bi ti on ovde postao razumljiviji?

Tekst iz 4,14 – 5,10 sastoji se od dva posebna dela. U 4,14-16 apostol daje uopšten iskaz o Isusu kao našem velikom Poglavaru svešteničkom i o tome šta to za nas znači. U 5,1-10 on upoređuje i suprotstavlja Isusa i Arona.

Tekst u Jevrejima 4,14-16 vekovima je nadahnjivao propovednike i hrabrio istraživače poslanice. Onako zbijen, neposredan, pun izraza bogatog značenja, ovaj tekst se izdvaja kao jedan od najdragocenijih tekstova u celom Novom zavetu. Ovde moramo odvojiti dovoljno da razmišljamo, promišljamo, da se divimo onome što Bog ima za nas, otkrivajući nam čudesnu pojavu našeg velikog Prvosveštenika.

Naša vera počiva na nečem čvrstom, na Nekome — to je prva apostolova misao. Mi imamo velikog Poglavara svešteničkog na nebu, koji je garancija da ono što ispovedamo nije stvar osećanja ili filozofije, spekulacija ili mogućnosti. U središtu naše religije je Čovek, čije je ime Isus — Čovek, ali i znatno više od toga pošto je On Božji Sin!

To je razlog što treba da se čvrsto držimo priznanja. To je razlog što nismo išli za "pripovetkama mudro izmišljenim" (2. Petrova 1,16). To je razlog što, neuzdrmani i nepokolebani, možemo da stojimo usred oluja sumnje, skepticizma i relativizma, koji danas preplavljuju planetu Zemlju.

No, taj Isus koga mi priznajemo, iako istinski Bog, nije neko udaljeno Božanstvo. On nam prilazi sasvim blizu, saoseća s nama kad smo bolni i slomljeni — i to je apostolova druga snažna misao. Taj Isus nam ne pristupa kao Božanstvo koje se sveti nego kao milostivi Poglavar sveštenički! Kao što je Isus, u vreme svoje zemaljske službe, saosećao sa potištenim, brigama ophrvanim ljudima iz Galileje (Matej 9,36), tako On i danas, gore na nebu, širi ruke da nas prihvati s našim bolom i usamljenošću. On razume; On se brine i poistovećuje se s nama.

Naš veliki Poglavar sveštenički zna šta znači i kako to izgleda biti ljudsko biće. On zna šta znači stradati, ratovati sa silama zla. Njemu je poznato i iskustvo same smrti. On — zna, ali ne zato što kao Božji Sin ima pristupa svakom znanju, nego zato što je živeo — i umro — kao ljudsko biće. Baš kao što On je(ste) stvaran (mi imamo velikog Poglavara svešteničkog), tako su i Njegova ljudska iskustva bila stvarna. Bog mu nije davao ni lake odgovore ni lak izlaz iz teškoća. Scenario Isusovog života Bog nije pisao tako da On ne bi mogao pasti na ispitu iskušenja. Naprotiv, Isus je sve to prošao baš kao i mi što kroz sve prolazimo, a pomoć koju nam sada nudi kao Prvosveštenik stvarna je kao i stradanja koja je podneo.

Nije nam lako da dođemo do poimanja tih zvonkih uveravanja. Nameće nam se pitanje — Kako je mogao On biti kušan, kad je bio Bog u telu? Kako je mogao biti kušan u svemu kao mi, budući da je živeo pre toliko godina, u drugačijem dobu i na drugačijem mestu?

Apostol ne iznosi odgovore na naša pitanja. On samo potvrđuje da Onaj koji čini temelj našeg priznanja vere, Onaj koji je naš nebeski Prvosveštenik saoseća s nama u našim slabostima i borbama zato što je preživeo iskustva slična našima. No, on nam na drugim mestima daje dodatne informacije kojima se možemo zaštititi od pogrešnih zaključaka i koje nam pomažu da, komadić po komadić, sastavimo slagalicu Isusa, Bogočoveka.

On nam, npr. kaže, da je naš Prvosveštenik "svet, bezazlen, čist, odvojen od grešnika" (,7,26). Kaže nam da, za razliku od sveštenika Aronovog reda, Isus nije imao potrebu za prinošenjem žrtava za sopstvene grehe (27. stih). Stoga, možemo biti uvereni da naš Gospod nije imao izopačenu prirodu koja bi čeznula za grehom, koja bi umesto videlu težila tami, i koju bi sotona mogao privući svojim mamcem.

Možda je potrebno da Isusova iskušenja naslikamo na širem platnu. Mi ih često zamišljamo kao primere za naše bitke radi dostizanja viših nivoa lične pobožnosti. Ulažući takve napore, ma kako oni bili plemeniti, mi hrišćanski život možemo lako svesti na nešto suštinski negativno — na eliminaciju ili savlađivanje nekog spiska grehova. Međutim, život na koji nas Učitelj poziva — život koji je On kao primer živeo za nas — nije bio život odsustva greha nego život "celosti". Bila su to dela i reči koji su proisticali iz srca u savršenom skladu s nebeskim Ocem. Živeći tako, On se suočavao s iskušenjem; ispiti su bili stvarni i borbe žestoke. Ipak, veliko pitanje bio je Njegov odnos prema Očevoj volji. Da li će ostati veran božanskom planu, ili će poći prečicom ponuđenom od đavola? Hoće li popiti čašu odbačenosti, tuge i bola, ili će potražiti što lakši izlaz iz svega toga?

Isus je, dakle, bio iskušan "u svačemu . . . kao i mi". Osnovni problem u kušanju isti je i danas kao što je bio pre dve hiljade godina: hoćemo li ostati na putu pouzdanja u Boga, u želji da sledimo liniju Njegovog plana? Hoćemo li ga poštovati i stavljati na prvo mesto Njega i ono što On traži? Nebitno je to što Isus nije bio izložen nekim oblicima iskušenja s kojima se mi suočavamo, ili što se suočio s nekima koje mi nikada nećemo upoznati. Isus je bio istinski čovek i delio je naša ljudska iskustva i zato bio jedno s nama u stradanju i kušanjima.

Isus je, međutim, za razliku od nas, ostao bez greha u svim suočavanjima s grehom. On je bio bez greha; On nije grešio. Naš veliki Poglavar sveštenički je bez mane i stoga je, kao što ćemo kasnije videti u raspravi Poslanice Jevrejima, žrtva koju prinosi — tj. sebe — savršena žrtva.

Budući da imamo takvog Prvosveštenika, vrata nebeskog hrama širom nam se otvaraju u znak dobrodošlice. Komandni centar svemira više nije pod utiskom straha i neizvesnosti zbog nas — jer nama je tamo mesto, mi tamo pripadamo. Mi dolazimo s puno pouzdanja (Karadžić: slobodno) u Božju prisutnost. To je Pavlova završna misao u tom fascinantnom tekstu. Reč iz 16. stiha, prevedena rečju "pristupiti", na grčkom je proserchomai, koja se koristila za ulaženje prvosveštenika u Svetinju nad svetinjama (vidi takođe, za istu reč, Jevrejima 10,22).

Tako, u svom proučavanju, prvi put nailazimo na ključnu ideju Poslanice — pristup. Na teološkom vrhuncu knjige, 9,1 – 10,18, ta misao će biti objašnjena i proširena.

Tekst iz Jevrejima 4,14-16 odjek je onog iz 2,18 — "Jer u čemu postrada i iskušan bi u onome može pomoći i onima koji se iskušavaju.” Oba teksta prikazuju pobednički portret Isusa kao Prvosveštenika, Onoga koji razume i brine, upravo zbog iskustava koja je podelio s nama. Oni se takođe i završavaju mišlju koja kaže da nam On može pomoći kad nam zatreba pomoć — kad smo na udaru kušanja.

Apostol u 5,1-4 počinje kratkim opisom prvosveštenikâ po Aronovoj liniji. U izveštaju autora navedene su sledeće karakteristike:

1. Prvosveštenika na funkciju postavlja Bog — tu čast čovek ne može da pribavi sâm sebi (stihovi 1 i 4).

2. On dolazi "između ljudi", to jest, on svojom službom predstavlja ljudski rod (1. stih).

3. On upražnjava ulogu posrednika, pošto deluje u ime ljudskog roda (1. stih).

4. On prinosi "dare i žrtve" — to jest, služi za narod u kontekstu prinošenja žrtava (1. stih). Biblijski naučnici za taj žrtveni kontekst obično koriste izraz kult. Upotrebljena na taj način, ta reč nema nikakve veze s devijantnim hrišćanskim grupama.

5. On ujedno vrši i funkciju uklanjanja greha (pomirenje), budući da se žrtve prinose "za grehe" (1. stih).

6. On "može postradati" [NIV: postupa blago] s ljudima u njihovim slabostima, zato što je svestan i sopstvene slabosti (2. stih).

7. On je "dužan" da prinosi žrtvu za sopstvene grehe, kao i za grehe naroda (3. stih).

Mi, dakle, prepoznajemo sedam aspekata funkcije, ili uloge, prvosveštenika: postavljen od Boga, predstavljanje, posredovanje, kultna funkcija, pomirenje, saosećanje s drugima i prinošenje žrtve za sopstvene grehe.

Vraćajući se u mislima na storiju o Izrailju, kako je prikazuje Stari zavet, postaje nam jasno da izveštaj iz Jevrejima 5,1-4 daje idealizovanu sliku ličnosti prvosveštenika. Mnogi prvosveštenici kao da su zaboravljali da ih je Bog postavio — svoju funkciju su, prosto, shvatali kao nešto samo po sebi razumljivo, pošto su rođenjem pripadali ronovom redu. Isto tako, ne zatičemo ih kao one koji "postupaju blago" s onima "koji ne znadu i zalaze", niti kao duboko svesne sopstvene potrebe za žrtvom. Naprotiv, čitamo izveštaj o Ilijevim sinovima koji su se razmetali svojim nemoralnim ponašanjem i pohlepno posezali za materijalnim privilegijama svoje funkcije (1. Samuilova 2,12-17); ili o Pashoru, koji se suprotstavljao proroku Jeremiji i stavio ga u klade (Jeremija 20,1-6).

Prvosveštenička funkcija se, u Isusovo vreme, srozala na najniži nivo svih vremena. Počev od vremena Hazmonejaca (142. do 37. godine pre Hrista), položaj prvosveštenika postao je moćan politički kao i religiozni položaj. Ljudi su se služili zaverama, mitom i ubistvima da bi ga dobili. Taj položaj je u Isusovo vreme bio u rukama sadukeja koji su, ma kako to neverovatno zvučalo, bili sekularizovana jevrejska sekta, prihvatali su samo prvih pet knjiga Biblije (Petoknjižje), a nisu verovali u vaskrsenje niti u anđele (vidi Matej 22,23; Dela 23,8).

Ovo tužno stanje stvari Pavle u Jevrejima 5,1-4 ne upoređuje s Isusovom prvosvešteničkom službom. Naprotiv, on prvosveštenike prikazuje u njihovom najboljem izdanju za svrhu upoređivanja sa Isusom. Njegov cilj je da pokaže da služba Aronove prvosvešteničke linije i u svom idealnom izdanju neuporedivo mnogo zaostaje za službom našeg velikog Poglavara svešteničkog.

Sledećih šest stihova usmeravaju svetla ka Isusu. Mi na tom mestu ne nalazimo sistematsko poređenje koje bi se zasnivalo na spisku u prethodnom delu teksta, nego usredsređenje na samo dve od sedam tačaka: božansko imenovanje i milost.

Prvo, Pavle ističe da je, kao nekada Aron, i Isus postao Prvosveštenik po Božjem postavljenju. Kao što je nekada Arona pozvao u službu prvosveštenika Izrailja, učinivši ga prvim u dugom nizu nosilaca te svešteničke funkcije, Bog je tako pozvao i Hrista. "Ti si sveštenik za uvek", napisao je Pavle (citirajući iz Psalama). Mnogo pre nego što je Isus stupio na pozornicu, u vreme dok je sveštenstvo po Aronu još imalo svoj određeni sjaj, Pismo je predskazalo da će se jednoga dana pojaviti nov sveštenik, Neko koga će Bog postaviti za nosioca potpuno novog reda.

Apostol će se, u 7. glavi Poslanice, usredsrediti na taj novi red, čiji je Hristos Prvosveštenik. Koristeći kao ključ tekst iz Psalma 110,4, uz strogu analizu, on će izložiti slabost starog reda i predstaviti superiornost novog.

Međutim, apostol već u 5,5-10 unosi nešto što ne bi trebalo da previdimo. Kada kažemo da je Isus postao Prvosveštenik po Božjem postavljenju baš kao Aron, to je samo upola tačno. Tačno je da je u oba slučaja Bog postavljao, ali u Isusovom slučaju uvodi se veoma važan novi element.

Obratimo pažnju na logiku teksta u 5,5.6. Očekivali bismo da argumentacija teče otprilike ovako: "Tako i Hristos ne proslavi sâm sebe da bude Poglavar sveštenički. Nego Bog mu reče: ti si sveštenik za uvek po redu Melhisedekovu.” To bi bilo direktno i jasno.

Međutim, mi ne nalazimo to. Postavljajući nosioca prvosvešteničke funkcije, Bog Hristu najpre kaže: "Ti si moj Sin, ja te danas rodih [danas sam ti postao Otac].” To je primarna Božja objava kojom se Isus proglašava Prvosveštenikom. Drugi iskaz, iz Psalma 110,4, mada važan, ima nedvojbeno drugorazredni značaj, kako je pokazano načinom na koji je izložen: "Kao što i na drugome mestu govori.”

Počinjemo da shvatamo argumentaciju u svetlu teksta iz 7,28 — "Reč zakletve (zakletva) [to jest, iz Psalma 110,4], koja je rečena po zakonu, postavi Sina za uvek savršena" [koja je usledila posle zakona, postavila je Sina, učinjenog savršenim zauvek]. Zbog toga što je Sin, Hristos je mogao biti postavljen za Prvosveštenika. Mi smo u 2,5-18 videli kako je Pavle naglasio neophodnost da Isus prođe kroz ljudska iskustva da bi mogao postati Prvosveštenik; ali, moramo imati na umu da je, pre nego što je postao Marijin Sin, On bio Božji Sin. To jest, jedino je Sin osoba koja će biti postavljena za Prvosveštenika nakon što postane čovek i primi savršenstvo stradanjem.

Tako Božji čin postavljanja Isusa za Prvosveštenika u isti mah ukazuje i na razlike i na sličnosti između Isusa i Arona. Obojica su za prvosveštenike imenovani Božjom objavom i obojica su ljudska bića. Slični su — na ta dva načina. Međutim, sveštenstvo na koje je Isus pozvan zahteva mnogo više — nešto za šta se Aron i njegovi potomci nikada ne bi mogli kvalifikovati: status Božjeg Sina.

Ta misao zaslužuje intenzivno, duboko razmišljanje. Poslanica Jevrejima prikazuje koncepciju sveštenstva koja iz osnova menja način na koji smo to prethodno shvatali. Mi sada vidimo da Arona i sve njegove prvosveštenike u nizu iz Starog zaveta — mada su sa Hristom imali neke zajedničke karakteristike — od Njega deli ogroman jaz. Jedino je Isus istiniti Poglavar sveštenički, pošto se samo u Njemu spajaju božanska i ljudska priroda; sveštenici Aronovog reda samo su blede slike ili ilustracije velikog Poglavara svešteničkog — jednog i jedinog istinitog Sveštenika — koji će se na kraju pojaviti.

Pošto je Sin, Hristos ima pristup u samu Božju prisutnost, u večni svet, gde su anđeli samo sluge prestola blagodati. Budući da je postao čovek, On se neopozivo vezuje za nas, kao Onaj koji saoseća, koji je milostiv i koji nam pomaže u našim borbama.

Sada imamo priliku da jasnije shvatimo kako se uobličava duboka teologija ove knjige. Prva glava s posebnim naglaskom obrazlaže temu istinskog, večnog božanstva našeg Gospoda. Druga glava, kao oštar kontrast tome, prikazuje ga u Utelovljenju kao malo manjega od anđela, kao Onoga koji strada, biva kušan i umire — Sina koji je postao naš "brat". Ta dva "toka" — božanski i ljudski — sreću se u Bogočoveku, našem velikom Poglavaru svešteničkom.

Zamislimo šta to podrazumeva: samo jedan pravi sveštenik, i sada i zauvek. Svaki drugi sveštenik je samo senka, prikaz Njega.

Koliko tek treba da pazimo kad za ma koga drugog koristimo izraz sveštenik! Kako je samo besmisleno da bilo koji čovek kao pojedinac ili bilo koji ljudski sistem teži preuzimanju uloge našeg velikog Poglavara svešteničkog!

Samo Isus, jedinstveni Isus. U Njemu su usredsređene sve naše nade za ovaj i budući život!

Nasuprot usredsređenosti na sinovski status u 5,5.6, sledeća četiri stiha ponovo govore o Isusovoj ljudskoj prirodi. Oni idu paralelno sa izveštajem iz 2,5-18, odnosno, mogu se uzeti kao razrada teksta iz 4,15 — "Jer nemamo Poglavara svešteničkoga koji ne može postradati s našim slabostima, nego (imamo Onog) koji je u svačemu iskušan, kao i mi, osim greha.”

Pavle ovde koristi živopisne reči: moljenje, molitva, vika, suze. To što on piše, podseća nas na samrtnu borbu u Getsimaniji i nesumnjivo je najupečatljivija slika Isusovih stradanja osim onoga što o Isusu u vrtu pišu Jevanđeljâ.

Ovde nema privida, pretvaranja, nema glume, niti ravnodušne, stoičke mirnoće u raljama smrti. Isus se uz usrdno traženje i glasno preklinjanje molio za izbavljenje, i Bog ga je čuo.

Jedan ugledni biblista, Adolf fon Harnak, razbijao je glavu zbog teksta iz 5,7, zaključivši da u tom tekstu nesumnjivo nedostaje jedna reč. Pošto se Isus molio za izbavljenje od smrti a ipak otišao u smrt, to znači da ga Bog nije čuo. Tako je fon Harnak udenuo — u celosti bez podrške ma kog drevnog rukopisa — reč ne (nije): "I ne bi utešen . . .”

Ali, fon Harnak nije razumeo suštinu. Isus se u Getsimaniji tri puta molio: "Oče moj! ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako Ti" (Matej 26,39). Bog jeste čuo Isusovu molitvu, ali Njegov odgovor na nju bio je odrečan. Sin je jedino odlaženjem na krst i u smrt mogao izvojevati pobedu koja će doneti spasenje za nas.

Reč iako iz 5,8 pokazuje da imamo posla s prividnom protivrečnošću. Imamo Onoga koji je Sin — odnosno, koji je jednak Bogu — a koji se ipak "uči poslušanju". Ako bismo preveli onako kako stoji u NIV, reč iako (although) gubi svaki smisao, pošto bismo očekivali da se svaki "sin" (svako ljudsko biće)* uči poslušnosti.

Ali, iako je bio Božji Sin, Isus je upoznao nove nivoe pokornosti Božjoj volji — "nauči se poslušanju". Prolazeći kroz kušanja i stradanja, Isus se "kvalifikovao" za izvor večnog spasenja — bio je "učinjen savršenim".

On je, večno, bio Sin, ali je u okviru Utelovljenja podelio našu ljudsku sudbinu. Zato je Bog Njega, Bogočoveka, imenovao, postavio za našeg velikog Poglavara svešteničkog.

Sada možemo načiniti pregled sedam karakteristika prvosveštenika po Aronovoj liniji iz 5,1-4 u svetlu izveštaja o Isusu u 5,5-10. Iako nalazimo određene sličnosti, neodoljivo nam se nameće — kontrast. Imamo boljeg Poglavara svešteničkog.

Od ovih sedam tačaka, dakle, jedna se izričito negira (grešnost), tri su u značajnoj meri izmenjene (Sin koji je postavljen od Boga nije samo čovek, već utelovljeni Bog, i saosećajan, jer je prošao kroz sva najteža ljudska iskustva), i tri su ostavljene bez komentara, neobrađene. Međutim, te tri poslednje tačke — Hristos kao predstavnik ljudskog roda i Njegova žrtvena (kultna) služba — činiće kulisu, pozadinu za docniju raspravu o našem velikom Poglavaru svešteničkom u nebeskoj svetinji (8,1 – 10,18).

Tekst 5,11 – 6,20 pročitaj dva puta, pažljivo i s molitvom. Dok čitaš, potraži odgovore na svako od sledećih pitanja:

3. Da li su hrišćani opisani u 6,4-6 primili takve izuzetne blagoslove da su bez nade ako otpadnu od Hrista?

4. Tekst u 6,4-6 zbunjivao je i brinuo hrišćane još od najranijih vekova. Ako želiš da ga pravilno shvatiš, pogledaj dva druga teksta u Jevrejima koji su mu, izgleda, paralela: 10,26-31 i 12,15-17. Uči li Poslanica Jevrejima da se oni koji otpadnu nikada ne mogu vratiti Hristu? Objasni svoj odgovor.

5. Koje su to "dve nepokolebljive [nepromenjive] stvari" koje donose utehu Božjem narodu (18. stih)?

6. Tekst u 6,19 bio je u središtu rasprave u pogledu doktrine o svetinji, koju zastupaju adventisti. Ključni problem tiče se značenja izraza "iza najdalje zavese" [NIV: "iza zavese"]. Zapazimo da prevod prema NIV — "unutrašnji deo svetinje iza zavese" — iznosi ideje kojih nema u izvornom grčkom tekstu, koji doslovno kaže "iza zavese". Obrađujući taj tekst, pokušaj da otkriješ sledeće:
a. Zašto je tekst pokrenuo tolike rasprave i borbu mišljenja.

Rasprava o Isusu kao nebeskom Prvosvešteniku, koji je u nekim aspektima kao Aron, ali bezgranično veći, neočekivano se prekida. Od 5,11 pa kroz celu 6. glavu, autor prekoreva svoje slušaoce zbog sporog učenja, upozoravajući ih protiv otpada. Tek na kraju 6. glave, on raspravu vraća na Isusovu prvosvešteničku službu.

Ta duga primena — treća u knjizi — data je u dva dela. U 5,11 – 6,8 Pavle iznosi ukor i snažno upozorenje, da bi potom u 6,9-20 prešao na reči ohrabrenja.

Pavle ima materiju za svoje čitaoce koju je "teško iskazati" — verovatno je reč o sveštenstvu "po redu Melhisedekovu", pošto na tom mestu on neočekivano zaustavlja teološku raspravu (5,10) da bi je kasnije ponovo pokrenuo (6,20). Međutim, čitaoci za to nisu spremni. Nisu napredovali u sposobnosti shvatanja, pa su i dalje mala deca, iako bi trebalo da su učitelji.

Dakle, Jevreji su već imali određeni staž kao hrišćani. Oni ne mogu biti novoobraćenici, a još manje Jevreji koji još nisu prihvatili Hrista, kako su sugerisali neki autori komentara.

Tako sada vidimo dalju razradu teme, preko okvira prethodnih primena. Dok tekstovi u 2,1-4 i 3,7 – 4,13 skreću pažnju na opasnost da Jevreji odlutaju od vere, ili da im srca "odrvene" zbog prevarnosti greha, nama se ovde apostol predstavlja kao neko ko ne izražava brigu zbog nečega što bi im se moglo dogoditi, nego zbog nečega što se već dogodilo.

"Slabi na slušanju" [spori u učenju] — tim rečima ih opisuje apostol (5,11). Grčka reč je nothros i znači "tup", "ograničenih moći shvatanja", "trom", "površan" ili "nemaran". Njihov problem mogli bismo opisati kao "iscrpljeni"; ta dijagnoza, začudo, zvuči prilično savremeno! Neočekivano veliki deo savremenih hrišćana, koji su godinama sledili Gospoda, osećaju da u njihovom duhovnom životu više nema žara, nema oduševljenja. Budući da su tromi i ravnodušni, potrebna im je transfuzija božanskog oduševljenja.

Fascinantno je i poučno kako Pavle tretira to duhovno stanje. Mada je prekinuo teološko izlaganje o Isusu kao Prvosvešteniku, pošto Jevreji za to nisu bili spremni, i pošto im je, umesto čvrste hrane, bilo potrebno mleko — on ipak kaže: "Zato da ostavimo početak Hristove nauke i da se damo na savršenstvo" [Zato da ostavimo osnove učenja o Hristu i da krenemo putem zrelosti] (6,1). Kako je to moguće? Makar da su spremni samo za "mleko", on će im ipak dati "čvrstu hranu"! Neće li to dovesti do poremećaja u (duhovnom) varenju?

Mislim da on želi ovo da poruči: iako stoji činjenica da Jevreji nisu duhovno napredovali onoliko koliko bi on želeo, i da očigledno nemaju zrelosti za ono što hoće da im ponudi, ipak će njima jedino pomoći "čvrsta hrana". I, nema šta, daje im tešku hranu. Rasprava izneta u 7. glavi jedna je od najkompleksnijih u Novom zavetu! Ne smatram da Pavle deli svoje slušaoce, omogućavajući onima koji su zreli da se pouče iz onoga što se on priprema da iznese (kako to tvrde neki autori komentara). On pre misli da se njihova umorna duhovna krv može podmladiti uz predavanje o Isusu, koje im je pripremio.

Ponekad doživljavamo da hrišćani, pa i neki propovednici, odlažu teologiju kao nepraktičnu. Bilo bi nam svima uputno da intenzivno razmišljamo o Pavlovom pristupu tom predmetu. On očigledno veruje u intelektualnu stimulaciju, u hranjenje stada teološkim idejama koje će "rastegnuti" mogućnosti njihovog uma. Razume se, te ideje nisu same sebi svrha. On žarko želi da pobudi njihove duhovne snage — izuzetno praktičan cilj. Međutim, mi tu misao moramo da razgraničimo, da je "obeležimo kočićima": kada je reč o određenim duhovnim potrebama, pomoć leži jedino u teološkom "tretmanu"! Neki iskazi Elen Vajt kreću se sličnim putem. Iako neki glasovi ponekad zagovaraju hrišćanstvo bez učešća intelekta, ona se zauzima za "rastezanje" našeg intelekta, nedvosmisleno upućujući na "umne hrišćane" (Counsels to Parents, Teachers, and Students, 361).

Posle ukora u tekstu Jevrejima 5,11-14 apostol daje oštro upozorenje. Taj tekst 6,4-6, svojim očigledno beskompromisnim stavom podseća nas na vest trećeg anđela iz Otkrivenja 14,9-12. Ti stihovi su, još od najranijih vekova hrišćanske ere, mučili i strašili Božji narod. Budući da tekst u 6,4-6 kao da negira pokajanje za grehe učinjene posle krštenja, nastao je običaj po kome su ljudi odlagali krštenje sve do svog poslednjeg časa! Spis iz drugog veka, Pastir iz Hermasa ["The Shepherd of Hermas"], kao očigledna reakcija na pomenuti tekst, izmenio je misao da bi odobrio jedan — ali samo jedan — propust posle krštenja! Pravnik i pisac Tertulijan, u istom veku, pokušao je da ograniči tekst, primenjujući njegova ograničenja na ogrešenja seksualne prirode!

Ozbiljni hrišćani će se sigurno mučiti sa 6,4-6. Biblisti i autori komentara i dalje se muče, pokušavajući da razumeju tekst. Neki od njih pokušavaju da izraz nije moguće pretvore tako da znači "teško" (što nije tačno), ili da završni deo teksta prevedu rečima "dok uvek iznova razapinju Sina Božjega" (što misao čini tako očiglednom da postaje prosto besmislena).

Mislim da bi trebalo da počnemo tako što ćemo dozvoliti da Pismo samo sebe tumači. Misli iz 6,2-6 apostol ponavlja na još dva mesta: 10,26-31 i 12,15-17. Iako se tekstovi razlikuju po obliku, oba sadrže ista oštra upozorenja protiv otvorenog, javnog odbacivanja Hrista.

Iste elemente nalazimo u svakom od pomenuta tri teksta; jedino se akcenat premešta. Stihovi 6,4-6 usredsređuju se na duhovna preimućstva, 10,26-31 na sud, a 12,15-17 na nemogućnost rehabilitacije, vraćanja u pređašnje stanje.

Razmatrajući preimućstva citirana u naša tri teksta, ne nalazimo nagoveštaje da je Gospod onima koje apostol upozorava dao neke posebne blagoslove. Oni nisu nikakva izdvojena grupa među hrišćanima, kod koje bi svaki propust ukazivao na nepoštovanje darova koje im je Bog poverio. Ne, preimućstva koja su navedena u našim tekstovima predstavljaju pravo prvenaštva svakog onoga ko Isusa Hrista prihvati kao Spasitelja i Gospoda — a to su prosvetljenje od Svetoga Duha, predukus neba, sila Hrista koji prebiva u srcu, nasledstvo večne slave.

Dakle, greh na koji apostol upozorava jeste greh koji može da počini svaki hrišćanin. Spoznavanje tog momenta, u sprezi sa očigledno beznadežnim stanjem opisanim u naša tri teksta, donelo je hrišćanima mnogo pometnje i uznemirenosti. Uzmimo tekst iz 6,4-6 da vidimo da li će nam kontekst pomoći da poboljšamo razumevanje tih teških reči.

Prvo, zapažamo da tekst 6,4-6 stoji u sredini jedne primene u okviru propovedi. Iako sadrži teološke elemente, tekst nije deo neke brižljivo pripremljene rasprave kojoj bi cilj bio definisanje prirode "neoprostivog greha". Drugo, Pavle izričito isključuje svoje čitaoce iz grupe onih koji otpadaju od Hrista. Kaže, "od vas . . . nadamo se boljemu" [da je "uveren (u) boljitak (u pogledu) vas"] (6,9). Treće, zapažamo da rečca ako, kojom počinje 6. stih * ("ako otpadnu . . .”) stavlja celu raspravu na uslovni osnov.

Ono što Pavle iznosi nije stvarna situacija, nego mogućnost. Dok čitamo njegove snažne reči u svetlu ranijih primena (2,1-4; 3,1 – 4,13), vidimo da je scenario iz 6,4-6 logični konačni ishod duhovnih tendencija koje on vidi među Jevrejima. Oni su već u opasnosti od udaljavanja od cilja, od otvrdnjavanja (srca) zbog prevarnosti greha. Oni su već propustili da "uzrastu" do visine koju Gospod planira za njih. I tako, imajući na umu svoje sadašnje zanemarivanje prilika koje im Bog pruža mogli bi — ma kako to nezamislivo zvučalo — jednoga dana doći do tačke otvorenog, javnog odricanja od Gospoda.

Slika koju nam iscrtava Poslanica Jevrejima slika je ogrešenja o Božju volju, nečega što se svakom hrišćaninu neprekidno događa — padovi i propusti koji proizlaze iz slabosti naše prirode i udaraca od strane čovekovog neprijatelja. U stvari, apostol opisuje scenu svesnog odricanja: ljudi koji su jednom prihvatili Isusa, sada ga se javno odriču.

Mi na Zapadu ne nailazimo na često odigravanje te scene. Većina hrišćana koji otpadnu, jednostavno prestaju da dolaze u crkvu i obustavljaju pokušaje da žive kao Hristovi sledbenici. Oni retko izjavljuju da s Njim ne žele da imaju bilo šta zajedničko.

Međutim, kod ranih hrišćana je ta mogućnost bila realnost i nešto što se neretko moglo videti. Hrišćani u četvrtom veku nisu u Rimskom carstvu imali legalni status. Nisu imali odobrenje za gradnju molitvenih domova (otuda postojanje kućnih crkava) i mogli su biti uhapšeni, izvedeni pred sud i ubijeni samo zato što su ispovedali Hrista. Na njih su se tokom vekova izlivali sporadični talasi progonstva i, prilikom svakog takvog ispita, neki hrišćani su se javno odricali Hrista kađenjem Imperatoru kao bogu ili izjavom: "Cezar je Gospod.”

Otprilike paralelnu situaciju u odnosu na upravo opisanu video sam u Indiji. Među osam stotina miliona stanovnika Indije, hrišćani su malobrojna grupa — samo oko dva odsto. Kultura se koncentriše na svetkovine dominantne religije, hinduizma, a donekle i na svetkovine islama. Tako Božić i Uskrs dođu i prođu bez pesmica ili jelki, bez obojenih svetala, izvođenja Mesije, ili Ščelkunščika od Čajkovskog. Osim toga, jedna militantna hinduistička sekta radi na sprečavanju širenja hrišćanstva i nagovaranju hrišćana da se odreknu Hrista.

Čini mi se da se ovakva vrsta scenarija nalazi u pozadini oštrih upozorenja iz Poslanice Jevrejima. On ne ide istim tokom kojim ide Isusova nauka, gde se ističe koji greh Bog ne može oprostiti. Hristove reči (Marko 3,23-27) su u kontekstu u kojem su Njegova čuda i isterivanje demona verske vođe pripisivale sotoninoj sili. Čineći to, odbacili su Svetoga Duha koji je Učitelja pomazao za Njegovu službu i time se udaljili od Izvora ubeđenja (o grešnosti), pokajanja i spasenja.

Istraživači Poslanice Jevrejima na momente ostaju zadivljeni radikalnim suprotnostima te knjige. Mi u njoj nalazimo najsnažnije reči hrišćanske nade, povezane s najsnažnijim upozorenjima upućenim hrišćanima. Ali to dvoje se kreće uporedo. Kada vidimo kako je divan Isus i kako je za nas dragocena Njegova spasonosna smrt i Njegova služba za nas, tada — i samo tada — postajemo svesni kako je gnusno olako govoriti o Njegovoj blagodati ili je s prezirom odbacivati.

Ilustracija iz prirode u 6,7.8 čini nam taj momenat potpuno jasnim. Zemlja koja prima Božje blagoslove treba i da donese odgovarajući rod; ako to ne učini, bezvredna je. Zato, ne budimo nemarni prema božanskim preimućstvima.

Počev od 6,9, apostolovo raspoloženje iznenada se menja. On hvali Jevreje za njihova dobra dela (stihovi 9-12) i završava primenu rečima o sigurnosti Božjih obećanja (stihovi 13-20).

Tekst u 6,11.12 zaokružuje, upotpunjuje svrhu propovedi: "Želimo da svaki od vas pokaže to isto staranje da se nâd održi tvrdo do samoga kraja; da ne budete lenjivi, nego da se ugledate na one koji verom i trpljenjem dobijaju obećanja.” Marljivost, strpljenje, nada, vera, obećanje — reči su koje rezimiraju praktične razloge koji stoje iza knjige.

Završni pasus iznosi apsolutnu sigurnost Božjih obećanja. Ovde se Avram pojavljuje kao primer koji istovremeno ilustruje karakter Božjih obećanja i odgovarajući čovekov odgovor na njih. Kad je Avramovim potomcima Bog obećao zemlju (1. Mojsijeva 22,16.18), On je svoju reč dvostruko utvrdio: obećao je, a onda obećanje potvrdio i zakletvom. Zatim je i Avram učinio svoj deo: on je "trpeo dugo" [strpljivo istrajao] (Jevrejima 6,15) i tako primio obećanje.

I mi hrišćani smo deca obećanja. Nama u ovom životu jevanđelje dolazi kao nada. Tek kasnije ćemo shvatiti njegove pune dimenzije (vidi 11,1-40). Međutim, Bog nam daje dvostruku meru uveravanja, kao što je učinio u Avramovom slučaju — On obećava, a onda i zakletvom potvrđuje. U ovom slučaju, zakletva mora biti onakva kakva je zapisana u Psalmu 110,4 — "Gospod se zakleo, i neće se pokajati (predomisliti); Ti si sveštenik doveka po redu Melhisedekovu".

Autor je, ponovo, izneo ideju koju će uskoro detaljno izložiti. On će se, u 7,19-22, posebno pozvati na tu zakletvu, i ponovo će je povezati s nadom.

Šesta glava se završava zvonkom potvrdom. Kada se hrišćani nadaju, tada to nije slepi optimizam, zanos duha, obični zvižduk u mraku. Naša nada počiva na činjenicama, na realnosti. Isus učvršćuje naše nade. Zahvaljujući Njegovoj ličnosti i Njegovom delu, naše spasenje postaje apsolutno sigurno.

U ovim godinama prožetim cinizmom i pesimizmom, "u divnoj nadi, srca plamte nam . . .”! Mi smo postojani, sigurni, čvrsti, nepokolebivi — zato što je Isus naš Lenger. O, kako je slavno Njegovo spasenje, kako dragocen život koji nam On sada daje, zajedno s obećanjem da ono najbolje tek treba da dođe!

Naša nada, kako Pavle kaže, seže u samu Božju prisutnost. Ona je utemeljena na samom nebeskom svetilištu, gde Isus služi kao naš veliki Poglavar sveštenički. Mi upijamo te reči, i one nas drže usred olujâ života.

Pavlov izraz, u NIV preveden rečima, "... unutrašnju svetinju iza zavese" [Karadžić: ... i za najdalje zavese] (6,19), pokreće nova, a posebno adventistička pitanja. Neophodno je da pažljivo razmotrimo njegove reči, u nastojanju da razumemo zašto adventisti i njihovi protivnici troše tako mnogo energije oko tog teksta. Da bismo izbegli prejudiciranje ishoda, vratićemo se doslovnijem i, stoga, neutralnijem prevodu, iz KJV, "iza zavese".

Pre oko osamdeset godina, u privatnom izdanju, pojavila se knjiga s uzbudljivim naslovom, Izbačen zbog Hristovog krsta ("Cast Out for the Cross of Christ"). Njen autor, Albion Fos Belindžer, bio je prilično uticajan adventistički propovednik. U tom trenutku našao se van službe i van adventističkog stada. Belindžer je iz Poslanice Jevrejima izvodio opširnu argumentaciju, tvrdeći da je u toj knjizi krst viđen kao predslika Dana pomirenja. Ključ za Belindžerovu tezu bio je izraz iza zavese.

U stvari, istorija adventističke misli posuta je raspravama oko problema koji je Belindžer izneo. Još 1846. godine, silinu problema shvatio je O. R. L. Krozijer, da bi ga 1877. godine razmotrio Urija Smit. U knjizi Odrekao sam se adventizma ("Seventh-day Adventism Renounced"), D. M. Kenrajt je tvrdio kako je Isus u Svetinju nad svetinjama ušao posle svog vaznesenja, a ne 1844. godine. W. W. Flečer, jedna od crkvenih ličnosti iz Australije, koji je takođe napustio crkvu, naveo je taj predmet kao jedan od glavnih razloga za svoje napuštanje crkve. U skorijoj istoriji, Dezmond Ford zastupao je slično tumačenje.

Prema tome, Poslanica Jevrejima se često pojavljivala kao epicentar oluje među adventističkim autorima komentara. Ovde, više nego u svim ostalim spisima Novog zaveta, nalazimo iscrpno izlaganje o Isusovoj smrti u ulozi žrtve. Rizik je za adventiste veliki zbog našeg verovanja u nebesku svetinju, gde Isus 1844. godine ulazi u završnu fazu svoje službe (u drugom delu svetinje). Međutim, ako Poslanica Jevrejima Golgotu prikazuje kao novozavetni Dan pomirenja, šta je onda sa 1844. godinom? U takvom slučaju, Poslanica Jevrejima, kojoj smo se obraćali za podršku našoj najposebnijoj doktrini, postaje naš teološki Vaterlo.

Mi ćemo u potpunosti sagledati ključne stihove — koji jedini mogu da nam pruže odgovor — kada produbimo tekst iz Jevrejima 8,1 – 10,18, teološki vrhunac knjige, a ujedno i središte rasprave o žrtvenom sistemu. Nastojaćemo da budemo pošteni prema Reči, i da se s teškoćama suočavamo direktno, ne tražeći lak izlaz. Jer, verujemo, štaviše sigurni smo, da će nas Gospod voditi ka svom videlu ako ozbiljno nastojimo da ga nađemo.

Ostavljajući raspravu u širem smislu za kasnije (7. glava — "Bolja krv"), okrenimo se zakratko Belindžerovoj argumentaciji u vezi s izrazom "iza zavese". Čitaoci koji žele da predmet podrobnije prouče, mogu konsultovati dodatne izvore, navedene na kraju ovog poglavlja.

Belindžer je proučio različite reči za zavesu ("veil") u jevrejskom i grčkom, kao i izraz u spoju s rečju zavesa. On na sledeći način rezimira svoje zaključke:

Prema tome, da je u biblijskom tekstu u Jevrejima 6,19 stajalo da je Hristos ušao iza "prve zavese", pitanje bi bilo rešeno; ali, u tekstu se jednostavno kaže da je Hristos ušao "iza zavese". Dakle, budući da autor koristi izraz ne objašnjavajući ga i smatrajući samo po sebi razumljivim da će njegovi čitaoci shvatiti na koje se mesto misli, nastaje presudno pitanje: Koje bi to mesto bilo — iza prve zavese ili iza druge zavese — na koje bi se, po shvatanju čitalaca, odnosio izraz "iza zavese"? Ako se izraz "iza zavese" odnosi na prvu odaju svetinje, očekivali bismo da je on, opšte uzev, tako bio primenjivan u starozavetnom Pismu, pa čitaoci ne bi oklevali da ga primene kao da se odnosi na prvu odaju. Međutim, kad sam se detaljno pozabavio proučavanjem predmeta, otkrio sam da se izraz "iza zavese" u Starom zavetu nikada nije odnosio na mesto iza vrata svetilišta, ili na prvu odaju, nego uvek na svetinju nad svetinjama, iza zavese koja je odvajala svetinju od svetinje nad svetinjama. Utvrdio sam da jevrejski spisi zavesu na ulazu u svetilište ne nazivaju "zavesom", a mnogo manje "(tom) zavesom". S druge strane, izraz "zavesa" odnosi se na zavesu koja odvaja svetinju od svetinje nad svetinjama, tako da se izraz "iza zavese" odnosi samo na svetinju nad svetinjama (Ballenger, 20.21).

Detaljno istraživanje jevrejske Biblije i njenog prevoda na grčki jezik, Septuagintu, otkriva nam da ponuđeni dokaz nije tako izričit kako to tvrdi Belindžer. Dok, opšte uzev, lingvistički podaci podupiru njegovu tezu, on je ipak preterao. Na primer, na najmanje dva mesta u jevrejskoj Bibliji (3. Mojsijeva 21,23; 4. Mojsijeva 18,7), značenje zavese je otvoreno. Isto tako, grčka reč za zavesu, katapetasma, u upotrebi koja nije bliže određena, odnosi se bar jednom na prvu zavesu u Septuaginti (2. Mojsijeva 26,37) — nešto za šta Belindžer tvrdi da ne postoji. Konkretni izraz iza zavese pojavljuje se samo četiri puta u Septuaginti i odnosi se na drugu zavesu.

Belindžerovo istraživanje izraza iza zavese donosi neka vredna saznanja, ali u konačnom smislu ima slabu tačku. On je marljivo istražio Stari zavet u pokušaju da razume tekst iz Jevrejima 6,19.20 — ali je propustio da sledi argumentaciju same Poslanice Jevrejima! Prvi princip interpretacije traži od istraživača da uzme u obzir kontekst materijala koji proučava. Tekst iz Jevrejima 6,19.20 otkriva svoje značenje tek u svetlu ukupne rasprave o Isusovoj prvosvešteničkoj službi i žrtvi.

Kada budemo obrađivali 8,1 – 10,18, videćemo da se celokupna argumentacija koja se bavi žrtvama, svetinjama i Danom pomirenja spaja radi predstavljanja veličanstvenosti hrišćanstva — Isusa Hrista, našeg Poglavara svešteničkog, sa svojom jednom, za svagda učinjenom, sveobuhvatnom žrtvom. Videćemo kako se izdvajaju dve velike ideje — konačnost i pristup: konačnost žrtve, zato što je žrtva kojom je Hristos prineo sebe potpuna i neponovljiva i, pristup, zato što je On svojom smrću oborio sve prepreke koje su nas odvajale od Boga i vrata neba širom otvorio svakome ko veruje u Njega.

To je ta širina koju Belindžer nije uočio u Poslanici Jevrejima. On se toliko udubio u konkretni izraz iza zavese, kao i u pitanja koja su utemeljena na starozavetnim simbolima, da je ispustio poruku same Poslanice Jevrejima.

1. Šta znači kada kažemo da je Isus nebeski Prvosveštenik? Kako je proučavanje ovog poglavlja doprinelo da mi ta misao postane još privlačnija?

2. Pristupam li "prestolu blagodati" slobodno ili sa strahom? Šta znači pristupiti "slobodno"? Pristupiti sa strahom? Osećam li svoju pripadnost nebeskim dvorovima? Zašto tako kažem?

3. Šta znači moja duhovna zrelost? Jesam li napredovao u rastu ili sam i dalje samo dete? Kakvo obrazloženje mogu dati za svoj odgovor? Smatram li da je "jaka hrana" iz Poslanice ukusna, ili me "odbija"? Zašto to kažem?

4. Od kakve su koristi za moj duhovni život preimućstva hrišćanskog života koja daje Gospod — Sveti Duh, Božja reč, sila?

5. Jedno šokantno pitanje: koji faktori imaju moć da me menjaju do te mere da se toliko udaljim od Gospoda da ga se javno odreknem? Šta mogu učiniti da se sačuvam, da se to ne dogodi?

6. Poznajem li nekoga ko je nekada "hodio" s Gospodom a sada je, kako vidim, krajnje nezainteresovan za duhovne stvari? Šta se dogodilo?

8. Šta je lenger mog života? Ili — ko? U kom smislu se držim lengera, a u kom se lenger — drži mene?

1. Uz pomoć konkordancije potraži gde se pojavljuje reč blagodat ("grace") u Pavlovim poslanicama (od Rimljanima do Poslanice Filimonu). Načini spisak različitih načina na koje Pavle koristi tu reč. Koja je od upotreba u njegovim drugim poslanicama najbliža njegovoj upotrebi te reči u Jevrejima 4,16? Kako ti drugi tekstovi doprinose tvom boljem razumevanju onoga što Pavle ima na umu u 4,16?

2. Prati kako Biblija koristi izraz iza zavese ("within the veil"), koristeći konkordanciju pripremljenu na osnovu prevoda KJV. Pažljivo pogledaj dodatne izvore navedene u nastavku, koji se odnose na problem. Kakvo posebno značenje ima izraz iza zavese za tebe, u tvom odnosu prema Hristu?

3. Potraži reč sveštenik ("priest") u SDA Bible Dictionary (899-902). Utvrdi različite promene u pogledu sveštenstva kroz istoriju. O promeni u sveštenstvu u novozavetnoj eri pročitaj u 1. Petrovoj 2,9. Kakva je razlika između sveštenstva vernika o kojem govori Petar i Hristovog sveštenstva, kako to opisuje Pavle u Jevrejima 5,1-10 i 6,19.20? Na koji poseban način obe te ideje doprinose našem duhovnom životu kao hrišćana?

1. Za raspravu o Isusu kao Prvosvešteniku, vidi W. G. Johnsson, In Absolute Confidence, 75-97; B. F. Westcott, The Epistle to the Hebrews, 137-141.

2. U vezi s problemom oko teksta u 6,4-6 vidi F. F. Bruce, The Epistle to the Hebrews, rev. ed., 144-149.

3. Za Belindžera i izraz "iza zavese", vidi W. G. Johnsson, "Day of Atonement Allusions", u knjizi Issues in the Book of Hebrews, 105-120 i A. V. Wallenkampf, "A Brief Review of Some of the Internal Challengers to the Seventh-day Adventist Teachings in the Sanctuary and the Atonement", u knjizi The Sanctuary and the Atonement, 582-603.

* U NIV i u većini drugih prevoda, za razliku od Karadžićevog, u 5,8 pominje se samo "Sin", a ne "Sin Božji", prim. prev.

* to mesto je na kraju 5. stiha! Nema je u Karadžićevom prevodu. Prim. prev.

< 3. Poglavlje Sadržaj 5. Poglavlje >

Aron	Hristos
1. Postavljen od Boga.	1. Postavljen od Boga — ali zato što je Sin!
2. Dolazi "između ljudi".	2. Sin je postao čovek.
3. Posrednička uloga.	3. Ovde se ne pominje.
4. Žrtvena (kultna) funkcija.	4. Ovde se ne pominje.
5. Funkcija uklanjanja greha (pomirenje)	5. Ovde se ne pominje.
6. "Postupa blago" s ljudima u njihovim slabostima.	6. Milostiv, saosećajan.
7. Dužan je da prinosi žrtvu za sopstvene grehe.	7. Ovde se ne pominje, ali se izričito negira u 7,26-28.

(tekst)	preimućstva	ogrešenje	ishod	očekivanje Božjeg suda	razlozi Božjeg odbacivanja
6,4-6	prosvetljeni, okusili nebeski dar, zajedničari Duha Svetoga, okusili dobre reči Božje, sile budućeg sveta	otpali,	nije moguće obnoviti na pokajanje	kletva, spaljivanje	nanovo raspinju Božjeg Sina [izlažu ga javnom sramoćenju]
10,26-31	primili poznanje istine, krv [Novog] zaveta, Duh blagodati	grešimo navalice	nema više žrtve za grehe	"strašno čekanje suda", gore nego za prekršitelje Mojsijevog zakona; pasti "u ruke Boga živoga"	gaženje Sina Božjeg ... krv zaveta ... za poganu uzdrži ... ruženje Duha blagodati.
12,15-17	"prvorodstvo"	preziranje prava prvenaštva	pokajanje ne nađe mesta [nije imao mogućnost za pokajanje]	odbačen (vidi takođe 29. stih — "oganj koji spaljuje"	"opoganjen" [bezbožan]