| < 5. Poglavlje | Sadržaj | 7. Poglavlje > |
Matej
11,1 — 13,58
U
prvih deset glava Jevanđelja Matej govori o Isusu kao Caru judejskom (1-4), kao
propovedniku novog zakona i uzvišenije pravde (5-7) i kao čoveku ličnog i
prenetog ovlašćenja
(8-10). Tako poglavlja 1 do 10 u Mateju iznose ponudu Isusa kao Mesije
jevrejskom narodu.
Počev
s 11. glavom, ovo Jevanđelje čini radikalnu promenu pravca. Od nuđenja Mesije
ono prelazi na Izrailjevo odbijanje te ponude — odbijanje koje, kako ćemo
videti, kulminira s raspećem u 27. glavi.
Zato
poglavlja 11 do 13 čine ključni deo Matejeve priče. Poglavlja 11 i 12
naglašavaju jevrejsko odbacivanje Isusa na način koji je u prethodnim
poglavljima bio samo nagovešten. 13. glava — treća velika Isusova propoved u
Mateju — nastavlja temu reakcija na Isusa, izlaganjem prihvatanja i odbacivanja
Isusa i Njegovog carstva, u vidu priča.
l
Ulaženje u Reč
Pročitaj
tekst u 11. i 12. glavi dva puta odjednom. Potom uradi sledeće vežbe, upisujući
rezultate u svoju beležnicu za Mateja.
1.
Prema
napomeni u margini teksta, zašto je Jovan bio u zatvoru (11,2)? Osim toga, zašto
je bio razočaran u Isusa u 11,2.3? Koristeći marginalni citat za 11,2, uporedi
Jovanova prvobitna očekivanja od Isusa, s Njegovom sadašnjom službom. U kom
smislu se Isusovo delo razlikovalo od onoga kako je Jovan najavljivao? Kakav je
značaj Isusovog odgovora u 11,4-6? I ovom prilikom će ti citati iz margina
pomoći da nađeš ključ rešenja. Šta je, po tvom mišljenju, Isus imao na umu kad
je za Jovana izjavio da je istovremeno i najveći i najmanji (11. stih)? Šta je
po tvom mišljenju Isus hteo da kaže o sebi kada je Jovana uporedio s Ilijom u
11,14? U ovome će ti pomoći marginalna referenca na Stari
zavet.
2.
Kakav
je značaj Isusovog poređenja jevrejskih gradova Horazina i Vitsaide s Tirom,
Sidonom i Sodomom? Koristeći biblijski rečnik, konkordanciju i/ili marginalne
reference, lakše ćeš razumeti simbolizam svakog od pomenutih starozavetnih
gradova. Svoje zaključke rezimiraj u jednom kratkom
pasusu.
3.
Načini
pregled Isusove konfrontacije s farisejima o pitanju Subote u 12,1-14. Navedi
čemu se možemo naučiti iz tog proučavanja. U okviru kratkog pasusa rezimiraj
principe koji su podloga Isusovom pristupu opisanim događajima. Kada uporediš
12,14 sa 12,2, šta u mentalitetu fariseja vidiš kao posebno zanimljivo?
Koristeći pomoćna sredstva u Bibliji, otkrij šta dodaje Marko našem shvatanju
načela u njegovoj paralelnoj obradi konfrontacije oko
Subote.
4.
Na
osnovu teksta iz 12,38 mogli bismo dobiti utisak da književnici i fariseji nisu
videli da je Isus učinio ijedno čudo. Da li je to tačno? Gde su bili ti
jevrejski poglavari u 8. i 9. glavi
i kakva je bila njihova reakcija? Kakav je značaj njihove molbe u 12,38, u
okviru toka Matejevog Jevanđelja? Kakav je značaj Isusovog odgovora (stihovi
39.40) u okviru kretanja Jevanđelja ka svojoj kulminaciji u 27. i 28.
glavi?
l
Istraživanje Reči
Tekst
u Mateju 11,2.3 nagoveštava prekretnicu u Matejevoj narativi. Jovan Krstitelj je
čuo za “dela Hristova”, pa je njegov um bio ispunjen sumnjama o tome da li bi to
stvarno mogao biti Mesija. “Jesi li ti onaj što će doći”, pita Jovan u očajanju
preko svojih učenika, “ili drugoga da čekamo?”
Na
prvi pogled čitalac bi mogao da pretpostavi da je Jovan bio razočaran zbog
fizičkih okolnosti u kojima se nalazio. Konačno, on se sukobio s Irodom Antipom
zato što ga je kritikovao zbog njegovog nedozvoljenog odnosa sa snahom (14,3-5).
Zbog toga je Jovan Krstitelj bio zatvoren u tvrđavi Maherus, koja se nalazila
istočno od Mrtvog Mora (Josephus, Antiquities, 18.5.1,2). Pa ipak, Isus
nije ništa preduzeo da ga oslobodi. Moguće je da se Jovan osećao razočaranim
zbog okolnosti u kojima se nalazio.
Dok
ga je taj problem verovatno mučio, nešto drugo je za njega bilo izvan sumnje.
Kako je on video, Isus se nije ponašao kao prorečeni
Mesija.
Nezavisno
od jevrejskog poimanja Mesije-osvajača, sâm Jovan je bio ubeđen da će Isus
doneti sekiru na koren drveću (3,10), odnosno, da će biti “moćan” Mesija koji će
krštavati “ognjem” (11. stih); da će biti Mesija-sudija nad Izrailjevim
neprijateljima — Mesija koji će se pojaviti na “gumnu” s “lopatom u ruci
svojoj”, da sakupi Božje žito u žitnicu i spali “plevu … ognjem večnim” (12.
stih).
U
svom frustriranom stanju Jovan je posumnjao u sopstvenu sigurnost koju se osećao
prilikom Isusovog krštenja. Isus se jednostavno nije ponašao kao očekivani
jevrejski Mesija, pa čak ni kao Mesija kakvog je on, Jovan, najavio ljudskom
mnoštvu kraj reke Jordan.
Isusov
odgovor Jovanovim učenicima ima ključni značaj za naše razumevanje nebeskog
carstva. Isus se Jovanovim izaslanicima ne obraća direktnim odgovorom. On im
samo kaže da se vrate Jovanu i da mu kažu šta su videli, “slepi progledaju i
hromi hode, gubavi se čiste i gluhi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima propoveda
se jevanđelje” (11,5).
Iako
ovo možda neće baš izgledati kao odgovor nama kada mislimo na Jovanove konkretne
sumnje, za Jevrejina zadubljenog u starozavetna proročanstva bilo je to isto kao
i tvrdnja da je On — Mesija. Isus je svoj odgovor temeljio na tekstovima u
Isaiji 35,5.6 i 61,1, tekstovima koji su u to vreme bili vrlo široko prihvaćeni
kao mesijanski i koji su predskazivali da će Mesija činiti baš ona dela koja je
Isus pokazao.
Polako
ali sigurno, Matej je razvijao složenu prirodu carstva — carstva blagodati
uspostavljenog prilikom Hristovog prvog dolaska, za kojim će nastupiti faza suda
prilikom drugog dolaska. Jovan Krstitelj je bio u pravu, ali nije shvatio
progresivnu prirodu carstva i progresivnu ulogu Mesije. Matej će nam o toj
progresivnosti pokazati više u svojoj 24. i 25. glavi.
U
međuvremenu, osuđeni Jovan Krstitelj dobija zadovoljavajući odgovor na svoje
pitanje. Isus je zaista Hristos [Mesija]. Ali pre nego što završi svoju poruku o
Jovanu okupljenom mnoštvu, u 11,1-19, Isus će izreći jednu znatno određeniju
tvrdnju o svom uzvišenom identitetu. Ta tvrdnja dolazi u 11,14, kada Isus
napominje da je Jovan Krstitelj — “Ilija što će doći” [što je trebalo da dođe].
Tim svojim rečima Isus se poziva na tekst u Malahiji 4,5, gde Bog kaže da će
poslati “Iliju proroka pre nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji”. Kada taj
tekst proučimo u sekvenci Isusovog izlaganja, vidimo da On kaže da je Njegov
preteča (Matej 3,11), Jovan — Ilija, došao, koje znači da je On sâm — Gospod
koji potom dolazi! Tako imamo da Isus u 11,14 daje iskaz o svom božanskom
statusu. Zato ne treba da čude Njegove reči: “Koji ima uši da čuje neka čuje”
(15. stih). Obrazovani jevrejski slušaoci će u toj izjavi o Iliji “čuti” Isusovu
izjavu i tvrdnju da je On “s nama Bog” (1,23).
Pripremajući
se da dâ sopstvenu izjavu o identitetu, Isus će o Jovanu Krstitelju reći nešto
lepo, a ipak zamršeno. “Zaista vam kažem”, govori Isus Jevrejima. “Nijedan
između rođenih od žena nije izišao veći od Jovana Krstitelja; a najmanji u
carstvu nebeskome veći je od njega” (11,11).
Alfred
Plumer je, čini se, uhvatio suštinu ove paradoksalne izjave. “Jovanova služba i
misija”, tvrdi Plumer, “bila je viša od službe i misije bilo kojeg od njegovih
prethodnika. Ne samo što je prorokovao o Mesiji, nego je bio Njegov glasnik i
pokazao na Njega u trenutku kad se pojavio. Ipak, nije se nalazio unutar Carstva
koje je najavljivao; tako su, u Carstvu, najmanji podanici veći od najvećih među
onima koji nisu podanici. Po duhovnim prednostima i znanju hrišćani su iznad
Jovana. On je prijatelj Ženika; oni su Njegova nevesta” (Plummer, 162). I sumnja
i odsustvo shvatanja prirode načela carstva kod Jovana pokazuju da se on još
nalazi napolju. Za Jovana, carstvo se još “blizu” (3,2).
U
svetlu te činjenice, zanimljivo je što su vodeći Jevreji odbacili i Jovana i
Isusa. Njima se nije sviđala Jovanova vest o pokajanju, koliko ni Isusova objava
revolucionarnih načela carstva (11,16-19).
Tekst
o nepokajanim gradovima, Horazinu i Vitsaidi ima smisla tek u kontekstu
jevrejskog odbacivanja. Iz Vitsaide su došla trojica Isusovih učenika; Isus je
tamo poklonio vid slepom čoveku (Marko 8,22-26); u blizini toga grada nahranjeno
je pet hiljada ljudi (Luka 9,10-17). Nema sumnje da su Vitsaida i Horazin (koji
se nalazio vrlo blizu Kapernauma) i slični drugi judejski gradovi imali priliku
da izgrade veru u Isusa. Ipak, nisu se pokajali.
Isus
zatim pravi poređenje njihovih prilika i mogućnosti izbora s prilikama i
mogućnostima izbora neznabožačkih gradova Sidona i Tira, na severu Izrailja. Ti
gradovi su bili žigosani u Starom zavetu zbog svoje zloće (vidi, na primer,
Isaija 23. glava; Jezekilj 26. glava; Amos 1,9.10). Pa ipak, kaže Isus, čak i
oni bi se bili pokajali u “kostreti i pepelu” da su imali iste prilike kakve su
imali Horazin i Vitsaida. U ovom svom poređenju Isus odlazi korak dalje i
upoređuje mogući odgovor Sodoma odgovoru Kapernauma. (Sodom je bio grad —
sinonim zla — zla tako strašnog da je doprinelo nastanku reči sodomija.) Kapernaum je bio nazvan
Isusovim gradom, “i dođe u svoj grad” (9,1). Bio je to najomiljeniji grad u
Njegovoj zapisanoj službi. Međutim, poređenje sa Sodomom je krajnje nepovoljno.
Zašto je to tako? Zato što Jevreji svog Mesiju odbacuju, uprkos Njegovim mnogim
delima. Posledica će biti gori sud u “dan suda” za ravnodušni Izrailj i njegove
omiljene gradove i ljude (stihovi 24, 22) nego za pomenute neznabožačke gradove.
Ovako se Matej ponovo trudi da snažno usadi čitaocima svoju temu o posledicama
koje će trpeti Jevreji zato što su odbacili svog Mesiju.
Međutim,
nije sve izgubljeno. Neki Jevreji pozitivno reaguju na Isusa. To je poruka
teksta iz 11,25-30. Pa ipak, ti koji pozitivno reaguju nisu iz sloja obrazovanih
i bogatih, nego “mala deca” — ponizni, “prosti” ljudi (25. stih). Spasonosno
poznavanje Boga, kaže Isus, ne zavisi od ljudske mudrosti i obrazovanja. Veoma
često povlašćeni iz ovoga sveta zaključuju da ih njihova mudrost i položaj u
društvu čine superiornima u odnosu na druge. Njihovo samozadovoljstvo im otežava
da imaju poverenje u Boga. Takav stav je smrt za spasonosno poznavanje Boga, ili
ono koje donosi spasenje. Takve osobe ne ulaze u Božji
odmor.
Ali
Isus dovikuje onima, povlašćenima ili ne, koji uviđaju svoju potrebu, koji su
opterećeni i umorni. Svim takvima On nudi “odmor” (stihovi 28,
29).
Reč
odmor je ključ za razumevanje ovog
teksta. Isti koren u grčkom jeziku upotrebljen je u prevodu Septuaginta (na
grčkom) u 2. Mojsijevoj 33,14 i označava odmor koji je Bog nameravao da podari
Izrailju putem Mojsijevog rukovođenja. Matej je celim putem upoređivao Isusa s
Mojsijem i, kako smo to ranije napomenuli, razvijanje radnje prvog Jevanđelja
kreće se paralelno s iskustvom Izlaska. U Matejevim očima Isus je prorok kao
Mojsije, za koga je Bog rekao da će ga podignuti (5. Mojsijeva
18,15.18).
Međutim,
drugi Mojsije će uspeti tamo gde je prvi zatajio. Drugi će dati odmor koji je
kroz Mojsija bio obećan, ali nikada ostvaren (11,28.29; vidi takođe Jevrejima
4,1-11).
Slično
ovome, Isus je obećao lakši jaram (11,29.30). Rabini su govorili o “jarmu
zakona”, kao velikom blagoslovu, ali je pod njihovim tumačenjem jaram zakona
postao breme, a ne blagoslov. Isus je kasnije optužio književnike i fariseje da
svojim legalističkim zahtevima prisiljavaju ljude da nose “bremena teška”
(23,4). Oni su izokrenuli Božju nameru iz zakona datog preko Mojsija. Međutim, u
Matejevom Jevanđelju Hristos nastoji da svoje sledbenike vrati Božjem prvobitnom
planu: da je zakon blagoslov kada se ljudi usredsrede na njegov duh, a ne samo
na slovo. Zbog toga autor R. T. Frans može da napiše: “Isusov jaram je lak … ne zato što iznosi lakše zahteve
[njegovi zahtevi su praktično teži, prema tekstu u 5,20], nego zato što
predstavlja ulazak u učenički odnos (naučite
se od mene) s Onim koji je krotak
i smeran u srcu” (France, The
Gospel, 201).
U
11. glavi mi vidimo kako na Matejevu priču pada mračna senka jednog narastajućeg
protivljenja. Jovana smo videli kako izražava ozbiljne sumnje u Isusa zato što
njegova očekivanja nisu bila ispunjena. Videli smo kako ljudsko mnoštvo odbacuje
Isusa zato što ga ne shvata ozbiljno. Isto tako, vidimo kako ga odbacuju i neki
inače omiljeni jevrejski gradovi. Ali u 12. glavi nalazimo od svih najozbiljnije
odbacivanje — od fariseja.
Dok
je u ranom periodu svoje službe Isus bio široko prihvaćen, vremenom su judejske
verske vođe došle do zaključka da Njegova nauka nije usklađena s njihovim
osnovnim pozicijama. Shvatili su, ako narod prihvati i poštuje Isusovu nauku,
njihove pozicije narodnih vođa će biti ugrožene. Tako je i došlo do eskalacije
sukoba između Isusa na jednoj, i fariseja i drugih judejskih vođa na drugoj
strani. Načela nebeskog carstva bila su na putu da se sudare s principima
carstva judejske crkve.
Prva
konfrontacija između Isusa i fariseja u 12. glavi bila je oko pitanja Subote. Od
svih njihovih verskih običaja, Jevrejima je subota bila najvažnija. Svoje
svetkovanje subote su shvatali veoma ozbiljno. Na primer, kada bi ih u vreme
Makabejaca (drugi vek pre Hrista) napali neprijateljski vojnici, jevrejski
vojnici su radije dopuštali da pobiju njih i njihove porodice, nego da prekrše
subotu braneći se (1. Makabejaca 2,31-38). Jevreji su u jednom trenutku imali
čak 1.521 usmeno pravilo za svetkovanje subote (Moore,
2:28).
Bili
su bolesno ozbiljni po pitanju zaštite subote. Imali su pravilo protiv gotovo
svakog zamislivog načina kršenja subotnog zakona iz Deset zapovesti. U tom
kontekstu nam je lako da vidimo zašto sukob između Isusa i fariseja o Suboti
Matej stavlja odmah posle Isusovih reči o svom blagom jarmu i svom lakom bremenu
(11,29.30). On želi da razumemo da Isus nije protiv Subote, a da ipak odbacuje
mnoga od čoveka stvorena pravila koja sprečavaju da Subota bude
blagoslov.
Jedan
od povoda za sukob nastao je kad su Isusovi učenici kidali klasje i jeli žito,
prozaleći u Subotu žitnim poljem ka svome cilju. Fariseji su ih optužili za
kršenje subote, a ne za krađu, pošto je tekst 5. Mojsijeve dopuštao putnicima da
jedu žito ili druge proizvode dok prolaze kroz neko polje, da ne bi gladovali
(5. Mojsijeva 23,25).
Problem
je bio u tome što su Isusovi učenici to činili u subotu, i time prekršili
nekoliko jevrejskih pravila za svetkovanje subote. Kako su shvatali fariseji,
trganje klasja bilo je žnjevenje, trljanje klasova i odvajanje žita od pleve
(Luka 6,1) je bilo mlaćenje, oduvavanje pleve se moglo tumačiti kao rešetanje
žita, dok je ceo proces očigledno bio pripremanje hrane — posao koji je trebalo
obaviti šestoga dana. Prema Talmudu, bilo je greh žnjeti i mleti žito u količini
većoj od uobičajenog pakovanja sušenih smokava (Shab.
70b).
Kada
imamo na umu njihove propise, ne treba da nas iznenadi što su fariseji otišli
Isusu i optužili učenike za kršenje subote (12,2). On im odgovara s dve
ilustracije iz Starog zaveta. Prva se odnosi na Davida koji je nezakonito jeo
posvećeni hleb za pokazivanje (1. Samuilova 21,1-6), što dokazuje da ljudska
potreba ima prednost u odnosu na ritualnu preciznost. Isusova druga ilustracija
temelji se na tekstu iz 4. Mojsijeve 28,9 u kojoj stoji da je Bog sveštenicima
zapovedio da Subotom prinesu veći broj redovnih (rutinskih) žrtava, nego drugim
danima u sedmici i oni su bili oslobođeni svake krivice. Prema tome, Isus
praktično kaže, aktivnosti vezane s obožavanjem Boga imaju prednost u odnosu na
propise za taj dan.
Isusovo
izlaganje dostiže vrhunac u 12,6-8, gde On izjavljuje da je veći od hrama i
njegovih službi i da je time (kako je pokazano u stihovima od 3-5) veći i od
Subote (6. stih). U stvarnosti, On je gospodar od Subote (8. stih). Subota je
Gospodnji dan i On zna kako bi nju trebalo svetkovati. U svetlosti tog saznanja,
Isus odlučno izjavljuje da je “milost” (citira Osiju 6,6) u Božjim očima bolja
čak i od ritualne preciznosti koju je tražio Bog u Mojsijevim knjigama — a da i
ne govorimo o ljudskim pravilima koja su izradili književnici i fariseji (12,7).
Polazeći
od toga da je milost važnija od ritualne preciznosti, dopustivo je to što su
učenici jeli žito. Ali želeći da poenta koju je imao na umu bude kristalno
jasna, Isus u subotni dan namerno
leči čoveka sa suhom rukom, u neposrednoj prisutnosti Jevreja koji ga optužuju
(13. stih). Rabini su dopuštali lečenje u Subotu ako je ljudski život bio u
opasnosti (Homa 8,6), dok je “suha” ruka teško bila kategorija bolesti koja
ugrožava život. Isusova poenta je da “valja u Subotu dobro činiti” (12. stih).
Marko Subotu i ceo preostali deo Božjeg zakona stavlja u perspektivu kada citira
Isusa kako kaže da je “Subota načinjena čoveka radi, a nije čovek Subote radi”
(Marko 2,27).
Karakteristično
je za sve oblike legalizma da se zakon stavlja iznad obzira prema čoveku i
milosti. Ali, slično kao i u Propovedi na gori, Isus nastoji da pomogne
Jevrejima da vide duhovnu prirodu zakona, da on [zakon] — da bi bio pravilno
shvaćen — mora biti ukorenjen u agape-ljubavi.
Nažalost,
Jevreji nisu stvarno razumeli zakon. Zbog toga, kad ih je Isus uputio na njegov
temelj u agape-ljubavi, oni “načiniše
veću o Njemu kako bi ga pogubili” (12,14).
U
ovome je paradoks legalizma. Legalisti se, u svojoj samoproklamovanoj, navodnoj
ljubavi prema Bogu i Njegovom zakonu, gneve na one koji im ne daju podršku po
pitanju njihovih specifičnih teoloških tumačenja — gneve se toliko da su spremni
da ubiju svoje protivnike ili unište njihov ugled. Ovakav gnev je po Isusovom
objašnjenju zapravo ekvivalent ubistvu (vidi 5,21-26).
Svako
ko je dugi niz godina bio vernik crkve svestan je da duh farisejizma nije mrtav.
On je u dvadesetom veku živ i zdrav u redovima onih koji su spremni da napadaju i kritikuju
druge zbog razlika u mišljenjima. I zaista, većina
mesnih crkava [kongregacija] imaju svoj “kontingent” fariseja. Što je još gore,
farisej postoji u koži svakoga od nas koji takav duh pokušava da nametne
nespremnoj crkvi ili svetu koji to ne zaslužuje. Svaki hrišćanin treba
svakodnevno da se podseća da je milost bolja od žrtve i da je agape-ljubav suština Božjeg
zakona.
Matej
će se vratiti na Isusov sukob s farisejima u priči o Veelzevulu u 12,22. Ali
među sukobe oko Subote i kasnije sukobe u 12. glavi, on “udenjuje” svoj najduži
citat iz Starog zaveta — stihove od 18 do 21. Citira Isaiju 42,1-4, što su
Jevreji gledali kao mesijansko proročanstvo. Citiranjem ovog teksta iz Isaije
Matej postiže više stvari. Prvo, Isusa identifikuje kao prorečenog mesijanskog
Slugu koga Bog ljubi (18. stih). Taj izraz ljubavi prema Sluzi dovodi na um
Matejevim čitaocima kako pisac interpretira izjavu, “Ovo je Sin moj ljubazni […
Sin koga ja ljubim]”. Taj izraz on u svom Jevanđelju ponavlja dva puta — jednom
prilikom Isusovog krštenja (3,17), a drugi put prilikom Njegovog preobraženja
(17,5). Taj jedinstveni Isusov identitet nikada nije daleko od površine u
Matejevom Jevanđelju.
Drugi
krupan doprinos Isaijinog citata je u tome što identifikuje Isusa koji radi pod
Božjim Duhom (18. stih). To nas priprema za događaje iz 12,22-37, u kojima
fariseji Isusa optužuju da radi pod uticajem “kneza đavolskoga” (24.
stih).
Treće,
Isaijin citat dva puta potkrepljuje globalni aspekt Mesijine misije. “Sud
neznabošcima javiće” (18. stih), i “u ime Njegovo uzdaće se narodi” (21. stih).
Matej gubi nekoliko prilika da nametne svoje teme. Tenzije između jevrejskog
odbacivanja i neznabožačkog prihvatanja Mesije protežu se kroz celo prvo
Jevanđelje. Matej voli svoju jevrejsku braću i sestre i svim srcem i dušom želi
da pozitivno odgovore Isusu, ali i u mnogo navrata na osnovu jevrejskih spisa
pokazuje da neznabošci nisu izvan granica Božje ljubavi i da On može podići
“decu Avramu” i od naroda izvan jevrejskog naroda (3,9).
Uprkos
Matejevoj želji da Jevreji pozitivno odgovore na Isusa, on je prinuđen da
izvesti da se u najvećem broju slučajeva događa suprotno. U 12,24 vraća se temi
poglavlja — fariseji i njihovo odbacivanje Isusa.
Sledeća
epizoda o odbacivanju je priča o Veelzevulu (12,22-37). Ona počinje s Isusovim
izlečenjem slepog i nemog čoveka. Jevrejske vođe je zahvatio užas što je narod
tako oduševljen čudom, da počinje glasno da se pita da Isus možda nije “Sin
Davidov” — odnosno, Mesija (23. stih).
Frustrirani
fariseji ne mogu da poreknu realnost čuda, ali mogu da negiraju da je došlo od
Boga. Njihovo rešenje je — da je Isus u savezu sa “knezom đavolskim” (24.
stih).
Isus
u istom trenutku kreće u ofanzivu i kaže im da kada bi On lečio ljude uz pomoć
demona, sotonino carstvo bi se razdelilo samo po sebi i bilo bi u ruševinama
(stihovi od 25-28). Naprotiv, ističe Isus, On je đavolov najveći neprijatelj. On
sebe upoređuje s lupežom koji vezuje jakog čoveka, da bi tada mogao da opleni
njegovu kuću (29. stih). Drugim rečima, Isus prozvani Hristos, (“s nama Bog”),
izvršio je napad na teritoriju “kneza ovoga sveta” (Jovan 12,31; 14,30; 16,11)
kako bi spasao Božju decu.
Kulminacija
konfrontacije u priči o Veelzevulu nastaje u 12,30-32. U tom tekstu Isus ne samo
što opominje svoje slušaoce da nema neutralnosti u velikoj borbi između dobra i
zla, nego, nastavlja, da je svako ko Božje delo pripisuje đavolu učinio
neoprostiv greh (31. stih). Iako je tehnički tačno da se ljudima može oprostiti
ako govore protiv Sina, ipak to ne mogu da čine i da im ipak bude oprošteno, ako
su pod osvedočenjem Svetoga Duha da je Isus — Mesija. Ako tako rade, to će
značiti da odbacuju nagovaranja Svetoga Duha u svojim srcima i umovima.
Posledica je otvrdnjavanje savesti (1. Timotiju 4,2; Titu 1,15) koja više nije u
stanju da reaguje na delovanje Duha, koji vodi ljude ka pokajanju i priznavanju
svojih greha (Jovan 16,8). Takvi ljudi su izvan domašaja Božjeg Duha zato što su
zatvorili, ukinuli jedini kanal kroz koji Bog može da im pristupi. Kada se to
dogodi, oni su bez nade, učinili su neoprostiv greh.
Mnogi
osetljivi hrišćani su zabrinuti i boje se da su učinili neoprostiv greh. Sama
činjenica da se zbog toga brinu pokazuje da i dalje osluškuju glas Duha i žele
da mu odgovore. Autor Fredrik Bruner izvanredno pogađa suštinu kada piše da je
“duh greha protiv Duha — zapravo stanje bezbrižne nepristupačnosti. Reč je o
nepokajanosti, nespremnosti [nisam voljan] na pokajanje. … Tu se ne radi o
nemarnim postupcima, nego o otvrdnulom stanju” (Bruner
1:462).
Isus
zatim izjavljuje da se stvarno stanje ljudi može utvrditi na osnovu reči koje
izlaze iz njihovih usta (12,33-37). Takva istina ne govori u prilog farisejima,
čija su usta tek kratko pre toga izgovorila stav da su Isusova dela nadahnuta od
đavola, a ne od Boga. Ako tako nastave, podrazumeva se u tekstu 12,22-37, da će
oni na kraju konačno počiniti neoprostivi greh.
Odmah
posle konfrontacije između Isusa i fariseja oko Veelzevula, došla je druga
konfrontacija u kojoj oni traže [čudotvorni] “znak” (38. stih). Zaključujući na
osnovu konteksta, čitalac bi mogao lako da stekne utisak da je ta molba bila
iskrena. Međutim, u tekstovima od 8. do 12. glave pokazano je da su fariseji
bili daleko od iskrenosti. Pre toga su videli mnoga čuda, ali su ih pripisali
Isusovoj saradnji sa đavolom (12,24).
I
tako se dogodilo da je Isus ponovo krenuo u ofanzivu i nazvao ih “rod zli i
preljubotvorni” (39. stih). Oni će dobiti samo jedan znak — znak Jone proroka,
koji je tri dana proveo u trbuhu ribe. Isus će na isti način provesti “u srcu
zemlje tri dana i tri noći” (40. stih). Poenta te Njegove izjave je u tome što
će Isus u zemlji provesti samo tri dana. Učenici će se kasnije sećati
takvih izjava. To je Isusovo prvo proricanje svog
vaskrsenja.
Na
ovom mestu u konfrontaciji Isus još jednom upozorava Jevreje u dva pravca. Prvo,
ako se podsetimo na tekst u 11,20-24, On napominje da su Ninevija i carica
Savska naučili pouku koju je Bog pripremio za njih, ali da Jevreji nikako ne
uspevaju da je nauče (12,41.42). Drugo, Isus kaže farisejima da negativna religija nije dovoljna. Držanje podalje od svih zala koja su definisali u
svom pristupu zakonu neće im koristiti ako, istovremeno, ne ispune svoje živote
pozitivnim principima carstva. Izvan toga, kako vidimo u kontekstu, fariseji
treba da se pokaju od svog stava prema Isusu i da svoje živote ispune onim što
On može da im pruži. Čak je i farisejima potreban Spasitelj i pozitivna religija
utemeljena na milosti (stihovi od 43-45).
Ali
onima koji prihvate Njega i načela Njegovog carstva, upozorava Isus, donekle
pomerajući težište svog izlaganja, neće biti lako. Njegov život je pokazao da
život i propovedanje načela nebeskog carstva može da povede u odbacivanje. Tako
će biti i s onima koji idu za Njim.
To
je, kako izgleda, poenta u Isusovom korišćenju ilustracije o svojoj porodici u
12,46-50. U dosadašnjem delu Matejevog Jevanđelja porodice su trpele gubitke. U
4,21.22 Jakov i Jovan napuštaju oca kada ih je Isus pozvao da pođu za Njim. U
8,22 Isus saopštava jednom od svojih sledbenika da ne može da bude pravi učenik
ako svog oca stavlja iznad Isusa. Tako Isus i u 10,34-37 kaže svojim slušaocima
da će oni koji odluče da ga slede shvatiti da su odbačeni od svojih porodica.
Isus nikoga ne ostavlja u nedoumici oko toga da hodanje za Njim treba staviti
iznad svega ostalog. Kao što stoji u zakonu Deset zapovesti, hrišćanima nije
dopušteno da išta stave ispred Boga i služenja Njemu (2. Mojsijeva
20,3).
Ipak,
oni koji se zbog Isusa odreknu svega, kako On kaže u 12,48-50, neće biti
ostavljeni sami. Imaće mnogo braće, sestara i majki u veri ako čine volju Oca
koji je na nebu (50. stih). Ovi verni ljudi postaju “sinovi Božji” (Jovan
1,12.13) i bivaju “usvojeni” u nebesku porodicu (Galatima 4,5; Efescima 1,5).
Kako to kažu W. D. Dejvis i D. C. Elison, “Isusov zahtev da se ostavi porodica
nastao je samo s hrišćanskom porodicom pred očima, koja otvorenih ruku očekuje
nove članove. To nije poziv na usamljeničko bitisanje” (Davies and Allison,
2:367). Tako imamo Mateja koji priprema put za svoju doktrinu o crkvi, učenje
koje će se ostvariti u 16. i 18. glavi.
Treba,
u međuvremenu, napomenuti da će oni koji prihvate Isusov poziv, primiti nagradu
— ne samo ovde, nego i u večnosti. Ta misao će se ponovo pojaviti u 13.
glavi.
l
Ulaženje u Reč
Celu
13. glavu pročitaj dva puta, a onda prouči sledeća pitanja i
probleme.
1.
U
ovom poglavlju ima sedam parabola (osam, ako 52. stih smatramo parabolom). U
nekoliko kratkih rečenica opiši glavne pouke svake
priče.
2.
Navedi
razloge za Isusovo poučavanje u pričama, date u 13. glavi. Prihvatimo li
postojanje problema u 11. i 12. glavi, koje druge razloge bismo mogli dodati
ovom spisku? Možeš li da se setiš i nekih drugih
razloga?
3.
U
jednom ili dva pasusa objasni značaj teksta u 13,53-58. Reč zadivljeni
(zapanjeni i začuđeni), Matej
je do sada koristio već dva puta. Uz pomoć konkordancije pronađi mesta gde se
nalaze te reči, a potom objasni dublji smisao ponovljene upotrebe tih reči.
Ponovi postupak da bi otkrio druga pominjanja glavnog izraza u 13,53. Osim toga,
kakav je dublji smisao njene ponovljene upotrebe?
l
Istraživanje Reči
Trinaesta
glava se izdvaja u živom toku Matejevog Jevanđelja zato što govori o prvoj
prilici u kojoj Isus opširno koristi priče, ili parabole. (Parabolu je najlakše
definisati kao “zemaljska priča s nebeskim značenjem” [Barclay, 2:62]) Do ovog
mesta u tekstu Isusova nauka je bila prilično neposredna. Konkretno, u Njegovim
dvema propovedima naučavanja — Propovedi na gori (glave 5-7) i Propovedi o
sledbeništvu (10. glava) — nije bilo opširne primene parabola. Međutim, sve to
se menja u 13. glavi, Matejevoj trećoj propovedi naučavanja. Ovo poglavlje
sadrži sedam parabola (osam, ako tekst u 13,52 posmatramo kao parabolu), pa će
parabole biti u čestoj upotrebi odavde pa sve do kraja 25. glave.
Zašto
se, pitaćemo se, pojavljuje ova radikalna promena u metodologiji Isusovog
poučavanja, počev od 13,1? Osnovni odgovor nalazimo u 11. i 12. glavi. Isus je
bio odbačen od judejskih vođa. Međutim, to što su ga odbacili ne znači da je
odlučio da prestane da propoveda Jevrejima. Daleko od toga! Isus će nastaviti da
služi “izgubljenim ovcama doma Izrailjeva” (15,24), ali od sada mora da bude
pažljiviji. Konačno, kako smo zapazili u 12. glavi, protivljenje jevrejskih vođa
Isusu je postalo tako snažno, da pripremaju zaveru da bi ga ubili (54. stih).
Zbog toga je njegova dužnost bila da propoveda na način koji neće odbiti Njegove
protivnike, niti im dopustiti da Njegove reči o carstvu upotrebe protiv Njega na
sudu, predstavljajući ih kao subverzivne. On i dalje želi da dopre do srcâ
jevrejskih vođa i knezova. Ali kako to učiniti, postajalo je sve veći problem.
Parabole su deo odgovora na problem. Budući da koriste simboličan jezik,
parabole mogu da prenesu poruku na “bezbedan” način.
Pored
toga što su bezbedne, parabole su ujedno i dobra nastavna sredstva. Prvo,
parabole izuzetno pobuđuju
interesovanje. Ljudi vole priče, pa tako ni stari Jevreji nisu bili izuzetak.
Isus koji se pokazao kao jedan od velikih pripovedača u svetskoj istoriji,
obilato je koristio jedan značajni psihološki faktor u okviru svog pričanja
priča. Njegove priče počinju pojmovima dobro poznatim u životima Njegovih
slušalaca, i to je doprinosilo očuvanju njihove pažnje.
Drugo,
parabole čine istinu stvarnom, opipljivom. Isus u svojim govorima nije koristio
apstraktne pojmove, nego je govorio o stvarima dobro poznatim u svakodnevici
ljudi koji su ga slušali. Parabole su Isusove slušaoce iz sveta koji ih je
okružavao prenosile u duhovne stvarnosti izvan ovog sveta. On je govorio o
njihovom svetu. Oni su mogli da vide da njihove priče nisu imale samo zemaljsko
značenje, nego i značenje izvan njihovog zemaljskog
doživljavanja.
Treća
“nastavna” vrednost priča je dimenzija ili kvalitet njihove trajne, konstantne
dinamične poučljivosti. Pošto je u pričama Isus koristio konkretne pojmove iz
svakodnevnog života svojih slušalaca, svakom prilikom kada bi oni to ugledali,
sećali bi se Njegovih pouka. Elen Vajt je to lepo izrazila pišući: “Kasnije,
kada bi gledali predmete kojima su bile ilustrovane Njegove pouke, podsećali bi
se reči božanskog Učitelja. Umovima koji su bili otvoreni delovanju Svetoga Duha
sve više i više se otkrivao značaj Spasiteljeve nauke. Tajne su postepeno
postajale jasne, a ono što je ranije bilo teško da se shvati, postalo je
očigledno” (EGV, Christ’s Object Lessons, 21).
Četvrta
“nastavna” vrednost parabola je u tome što podstiču ljude da otkriju istinu za
sebe. Razmišljanje je Isusove slušaoce navodilo da konkretizuju istinu za sebe
same, pošto ih je interesovanje za predmet priče navodilo da razmišljaju “kroz”
istinu u pričama. Na suprotnoj strani, kako kaže Barkli, “parabola sakriva
istinu od onih koji su ili odviše lenji da misle ili odviše slepi zbog svojih
predrasuda” (Barclay, 2:62).
I
poslednja vrednost u Isusovoj
upotrebi parabola kao “nastavnog” sredstva je što u toj metodologiji Matej vidi
ispunjenje još jednog starozavetnog proročanstva (stihovi
34.35).
Odbacivanje
Isusa od tako velikog dela Jevreja i njihovih verskih vođa u Mateju 11. i 12.
glavi, ne samo što je dovelo do radikalne promene u Njegovoj metodologiji
“nastave”, prikazane u 13. glavi, nego je i diktiralo sadržaj parabola u tom
poglavlju. Konačno, Matej je suočen s dilemom dok piše Jevanđelje za svoje
jevrejske sunarodnike nekoliko decenija posle Hristove smrti: zbog čega je
Mesija bio odbačen od sopstvenog naroda? To odbacivanje se, izgleda,
suprotstavilo jevrejskom eshatološkom očekivanju. Zašto neki rado uzvraćaju na
Isusov poziv, dok ga većina odbacuje?
Matejev
odgovor počinje parabolom o četiri tipa zemljišta i propratnim objašnjenjem
(stihovi od 1-9.18-23). Isus u suštini poučava Matejeve čitaoce da koren
problema nije u Bogu. Konačno, Bog je omogućio da se jevanđelje propoveda svim
tipovima ljudi (zemljišta), ali Njemu se svi ljudi ne odazivaju na isti način.
Neki dopuštaju da neprijatelj otme seme istine iz njihovih srca (19. stih),
drugi ga primaju s radošću, ali ga se odriču kada vide koja je cena (21. stih);
neki su zahvalni slušaoci, ali dopuštaju da brige ovog života uguše njihovo
interesovanje za budući večni život (22. stih), dok oni poslednji primaju reč i
donose hrišćanske rodove (23. stih).
Posle
čitanja ove parabole čitaoci ostaju s dva utiska. Prvo,
oni koji prime reč i ostaju verni, definitivno su u manjini. To saznanje se uklapa sa iskustvom
Isusovih prvih slušalaca i sa stvarnošću propovedanja jevanđelja u poznom
dvadesetom veku. Drugo, parabola ostavlja
utisak da mešovito, neujednačeno prihvatanje jevanđelja nije Božja
krivica. On može da pruži priliku za spasenje, ali pitanje donošenja
rodova zavisi od ljudskog odgovora. Bog nudi, ali odgovor na ponudu daju ljudi u
okviru svoje slobodne volje. Nažalost, objavljivanje jevanđelja ne briše ljudsku
tvrdoglavost i grešno otuđivanje ljudskog roda od Boga i načela Njegovog
carstva.
Parabola
o korovu
(stihovi od 24-30.36-42) ide s objašnjenjem o odbacivanju Isusa malo dalje nego
parabola o četiri zemljišta. Iako različita zemljišta stavljaju u prvi plan
izopačenost ljudske reakcije na Isusa, parabola o korovu upućuje na nešto što je
izvan domena ljudskog, na natprirodnu aktivnost đavola — na kosmički sukob
između Hrista i sotone. Tako vidimo da odgovornost za odbacivanje Mesije nije
samo stvar čoveka, nego i delovanja đavola.
Parabolu
o korovu Isus je dao i zato da bi pomogao učenicima i hrišćanima kroz vekove da
shvate da crkva nije savršena. Reč je o mešavini korova (prividni hrišćani) i
pšenice (pravi hrišćani) i to je stanje koje će trajati sve do svršetka vremena.
To ne podrazumeva da neki korovi neće biti uklonjeni postupkom ekskomunikacije
(vidi 18,15-20), nego naprotiv — da u većini slučajeva ljudska sposobnost
opažanja neće biti adekvatna za obavljanje procesa plevljenja, uklanjanja
korova. Izostajanje ljudske sposobnosti opažanja biva još izraženije zbog
složenosti odnosa među ljudima i varljivog karaktera greha. Sve to čini da je u
sadašnjem trenutku nemoguće uraditi temeljit posao uklanjanja korova iz crkve.
Međutim, korov će na kraju vremena odvojiti anđeli i u to vreme će svako primiti
svoju nagradu (stihovi od 40-43). Do tada će Božji vrt biti prilično daleko od
savršenstva.
Treća
(zrno gorušičino) i četvrta parabola
(kvasac) takođe su povezane s problemom odbacivanja Mesije (stihovi od 31-33). U
suštini su ove priče bile pouka prvim učenicima (u proširenom smislu, i nama),
da se ne razočaraju zbog malih početaka. Možda je izgledalo da je Isusova služba
promašena, ali će vreme pokazati da su takva mišljenja bila neopravdana. Na
sličan način kao što bi majušno gorušičino seme ili količina kvasca uhvaćena
među prste mogli da prošire svoje delovanje, tako će biti i s Božjim carstvom.
Ono što je spolja vidljivo ne dovodi do uspeha, nego nevidljiva Isusova
prisutnost. Još jednom, ove dve priče ukazuju na konačnu pobedu kada Hristos
ponovo dođe.
Peta
parabola
(sakriveno blago) i šesta
(“mnogoceno” zrno bisera) (stihovi od 44-46) vraćaju nas na faktor odbacivanja
Isusa, koji je pomenut u priči o četiri zemljišta. Ne treba da nas čudi što
Isusovo carstvo nije (i nikada nije bilo) popularno, čime su obuhvaćene i verske
vođe. Konačno, cena prihvatanja Isusa kao Mesije i Gospoda nije ništa manja nego
sve što imamo i sve što jesmo. On će svojim učenicima kasnije reći da je cena
carstva raspinjanje njihovog ličnog “ja” (16,24.25).
Zbog
toga je Ditrih Bonhefer mogao da kaže da “kada Hristos poziva čoveka, On od
njega traži da dođe i umre” (Bonhoeffer, 99). Sama cena pripadništva Isusu —
odnosno, sve — velikim delom
pomaže Matejevim jevrejskim čitaocima i hrišćanima kroz sve vekove da razumeju
zašto je tako mnogo ljudi odbacilo Isusa i zašto su se neki korovi maskirali u
pšenicu u Gospodnjem vrtu. Da bi postao “prava pšenica”, čovek pojedinac mora da
bude voljan da se, zbog carstva, odrekne svega.
U
svetlosti te činjenice poslednje je vreme da “fariseji” i drugi legalisti u
današnjoj crkvi prestanu da omalovažavaju agape-ljubav prema bližnjem, prikazujući
je kao “jeftino” izopačenje jevanđelja. Ono što Isus traži je beskrajno više od
malih uzdržavanja i rituala koje propisuju ljudi skloni legalizmu. Nažalost,
upravo ta uzdržavanja i rituali mogu da odvedu u obnavljanje ponosa sopstvenim
ostvarenjima. Poziv jevanđelja podrazumeva potpuno, kompletno predavanje,
odricanje od svega što neko ima i jeste. Kad je došao u manastir, piše Bonhefer,
“Luter je za sobom ostavio sve, osim svoje pobožne ličnosti”. Ali kad je upoznao
Hrista, “čak mu je i to bilo oduzeto” (Bonhoeffer, 51).
Poslednja
parabola
u 13. glavi je priča o mreži (stihovi od 47-50). Ovde se Isus vraća na temu koja
je već istražena u priči o korovu (stihovi od 40-43). Centralna misao priče o
mreži je vrlo jednostavna: na kraju vremena (Drugi Isusov dolazak) zli će biti
odvojeni od pravednih i primiti zasluženu kaznu. Kako je to bilo u Matejeve prve
dve “nastavne” propovedi, i ova se završava eshatološkim prizorom suda (7,24-27;
10,40-42). Suvišno je reći da i priča o mreži podrazumeva da će biti određenog
mešanja dobre i loše ribe u carstvu sve do Drugog dolaska.
Matej
sada podvlači crtu pod govor s pričama o carstvu, napominjući da su učenici,
pošto razumeju Isusove reči, kvalifikovani jednako kao književnici ili učitelji
zakona. U toj svojoj funkciji, njihov metod rada treba da bude vrednovanje
starih istina judaizma s njegove najbolje strane, ali i načela nebeskog carstva,
tek nedavno predstavljenih. I zato će oni “iz kleti svoje [izneti] novo i staro”
(52. stih). U stvari, pod uslovom da smo prihvatili dosadašnje Matejevo
izlaganje, može se zaključiti da će novo baciti svetlost na značenje starog.
Tekst
stiha 13,53 dovodi nas do prekretnice u Jevanđelju. Matej koristi reči vrlo
slične formuli koju je upotrebio na kraju Propovedi na gori i propovedi o
učeništvu (7,28; 11,1) i njima završava svoj treći “nastavni” govor: “Kad svrši
Isus priče ove.”
Matej
potom daje kratak pregled Isusove posete svom gradu Nazaretu u kojem je
odrastao, gde su, u skladu s temom obrađenom u glavama 11 do 13, u većini bili
oni koji se “sablažnjavahu … o Njega”, iako “zadivljeni” Njegovom mudrošću i
moći (stihovi 54.57).
Stanovnici
Nazareta demonstrirali su istinitost poslovice koja kaže da “familijarnost rađa
prezir”. Oni jednostavno nisu mogli da shvate kako bi taj njihov nekadašnji
mladi sugrađanin mogao biti ono za šta se izdavao. Isusov komentar na tu njihovu
reakciju bio je da “nema proroka bez časti osim na postojbini svojoj i u domu
svojemu” (stihovi od 55-57).
Reakcija
na Isusa kao Mesiju odbacivanjem, posebno naglašena u 11. do 13. glave,
nastaviće se i do kulminacije Matejevog Jevanđelja u vreme
raspeća.
l
Primena Reči
1.
Kakav
je moj odnos prema Božjem danu odmora? Da li je on u mome životu breme ili
blaženi odmor? Šta bih pozitivno mogao učiniti da Subota postane bogatije
iskustvo u mom hrišćanskom životu? Opiši svaku tačku u poslednjem pitanju na
poseban način, kakav bi se mogao primeniti u praksi.
2.
Da
li se nekada toliko razljutim na one koji se razlikuju od mene da na površinu
počinju da izbijaju osećanja mržnje i nezdravog agresivnog ponašanja? Šta mi ta
osećanja govore o mom “hodanju” s Isusom? Na koji način mi Bog može pomoći u tom
problemu?
3.
Kakav
je moj odnos prema Božjoj porodici? Na koje načine mogu da obogatim taj odnos?
Na koje načine može moja mesna crkva da poboljša svoju porodičnoj sličnu
atmosferu? Kako moja Crkva [denominacija] može da učini
slično?
4.
Da
li sam za carstvo spreman da prodam sve što imam? U kojim posebnim područjima
izgleda da neka područja svog života zadržavam od Isusove kontrole i
vlasti?
l
Istraživanje Reči
1.
Uz
pomoć dobre konkordancije načini spisak svih činjenica koje u Novom zavetu možeš
da nađeš o Suboti. Kakve smernice pronalaziš za svetkovanje Subote? Učini isto i
za Stari zavet. Kakve nagoveštaje nalaziš u oba zaveta koji govore da je Subota
poseban dan za Gospoda?
2.
Neoprostivi
greh iz Mateja 12,30-32 mučio je mnoge ljude. U Jevrejima 6,4-8 i 10,26-31
takođe se govori o neoprostivim gresima. Proučite svaki tekst u njegovom
kontekstu. Čime se ta tri teksta međusobno razlikuju? U čemu se slažu? Šta se
može naučiti od kombinovanog razumevanja sva tri teksta? Možda ćeš se opredeliti
da upotrebiš SDA-Bible Commentary
i/ili neki drugi biblijski komentar kao pomoć u zadobijanju uvida u materiju,
ali ćeš od ovog proučavanja zadobiti više ako pažljivo do kraja proučiš svaki
tekst iz Biblije pre nego što
potražiš pomoć komentara. Nauči da se hrveš s Rečju, ali istovremeno nauči i da
ceniš i vrednuješ pomoć biblijskih stručnjaka.
l
Za dalje proučavanje Reči
1.
Za
bolji uvid u razlog zašto je Hristos učio narod u pričama i u pouke iz priča u
13. glavi Mateja, vidi EGV, Christ’s Object Lessons, 17-61, 70-134.
2.
Za
bolji pregled farisejskog pristupa grehu i zakonu, vidi G. R. Knight, The
Pharisee’s Guide to Perfect Holiness, 13-72.
3.
Radi
razgledanja primera judejskih propisa za svetkovanje subote, vidi D.F. Neufeld i
J. Neuffer, eds., Seventh-day Adventist Bible Students’ Source
Book, 846-856.
4. Za relativno kratku ali prilično sadržajnu raspravu o parabolama, vidi J. B. Green i S. McKnight, eds., Dictionary of Jesus and the Gospels, 591-601.