Dejvis i Elison zaključuju da je Matej, budući da je pisao u vreme nakon što su se dogodile obe smrti, bio svestan paralelizma u načinu na koji je govorio o te dve smrti. Zato imamo okolnost da Jovanovo utamničenje i smrt nisu zanimljivi periferni događaji, nego deo priče o Isusu, u vremenu kada je išao u susret svojoj smrti (Davies and Allison, 2:475. 476).

U prilog njihovoj tvrdnji stoji opšte poznata činjenica, napomenuta u jednom ranijem delu našeg proučavanja Mateja, da je prvo Jevanđelje uistinu brižljivo formulisano književno delo. Njihovoj tvrdnji takođe ide u prilog mesto postavljanja priče o Jovanovoj smrti, između priča o obacivanju u delu od 11. do 13. glave, i Isusove izričite najave sopstvene smrti u 16,21.

Iako se ne može dokazati pravovaljanost dokaza autora Dejvisa i Elisona, na osnovu našeg teksta je očigledno da je Isus osećao da mu od Iroda preti opasnost, što je bilo povod za Njegovo prvo povlačenje u osamu, u bloku teksta od 14,1 do 16,20. Konfrontacija s vlastima će u Isusovom životu jednom imati svoje vreme i svoje mesto, ali Galileja nije trebalo da bude to mesto, a i Isus je znao da Njegovo vreme još nije nastupilo (vidi Jovan 7,30; 17,1). Za sada je za Njega bilo najbolje da se kloni problema.

Hranjenje pet hiljada ljudi i pokušaj krunisanja Cara

Isusovo prvo povlačenje u osamu je, kako izgleda, bilo motivisano željom da se ukloni s puta Irodu. Ali to “pusto mesto” u koje se Isus povlači ipak je, izgleda, bilo unutar granica Galileje. Tekst u Luki 9,10 ne samo što nas izveštava da je Isus u blizini Vitsaide nahranio pet hiljada ljudi, nego se na osnovu načina na koji su reagovali, za te koji su bili nahranjeni može smatrati da su bili većinom Jevreji.

Mada su Isusa odbacili mnogi, posebno među verskim vođama, ljudsko mnoštvo ga je i dalje rado slušalo, što pokazuje hranjenje pet hiljada ljudi. Hiljade ljudi idu za Njim i pažljivo slušaju Njegove reči. Neki čak pokušavaju da zaključe gde bi njegova barka mogla da pristane na obali Galilejskog jezera, kako bi već bili tamo kada On stigne (14,13.14).

Ne samo što mnoštvo pozitivno reaguje na Isusa, nego i On njima odgovara na sličan način. Leči njihove bolesne, ali čini i jedno od svojih najvećih čuda i hrani pet hiljada ljudi sa samo pet hlebova i dve ribe (stihovi od 14-21). U stvarnosti bi na čudo trebalo gledati kao na čudo hranjenja dvadeset hiljada ljudi, a ne pet, pošto su se po jevrejskom načinu računanja, brojali samo odrasli muškarci. U tih pet hiljada nisu se računali žene i deca.

S tom mišlju na umu možemo dobiti bolju predstavu o slici koju za nas rečima slika Matej. Mi vidimo jedan od suvih brežuljaka u Galileji, bukvalno pokriveno živom rekom naroda, gde svi željno očekuju da čuju Hristove reči i dožive silu Njegove čudotvorne službe. Nikakvo čudo što se Irod Antipa zabrinio. Isus je i zaista potencijalna politička opasnost.

Ta opasnost postaje realna nakon divovskog koraka u obliku čuda hranjenja pet hiljada ljudi. I nije slučajno što odmah nakon ovog Isusovog čuda Matej beleži da “odmah natera  Isus učenike svoje da uđu u lađu i napred da idu na onu stranu dok On otpusti narod” (22. stih).

U Mateju nije vidljiv razlog zbog koga je Isus morao da natera učenike da uđu u lađu i otplove sami, ali to postaje jasno kada uzmemo u obzir Jovanov izveštaj. Jovan nam kaže, kada vide čudo u kojem Isus hrani pet hiljada ljudi, ljudi počinju da govore: “Ovo je zaista onaj prorok koji treba da dođe na svet.” Tada sledi i pokret među Jevrejima “da ga uhvate i da ga učine carem” (Jovan 6,14.15).

Ljudi prepoznaju Isusa kao “Proroka koji treba da dođe”, zbog Njegovog veličanstvenog znaka ili čuda. Josif Flavije nam kaže da su u gotovo svim pojedinim slučajevima jevrejski politički ustanci iz prvog veka, koje su predvodili samozvani oslobodioci, bili praćeni temama o proroku i činjenju velikih znakova [čitaj: čuda] (vidi Brown, 1:249). Gradeći na mesijanskom obećanju da će Bog “proroka … podignuti” kao što je Mojsije (5. Mojsijeva 18,18.15), Jevreji su, videvši hranjenje pet hiljada ljudi, poverovali da doživljavaju ispunjenje proročanstva.

Oni su znali da je Mojsije, veliki izbavitelj, dao njihovim “očevima … manu u pustinji” (Jovan 6,31). U Isusu su videli nekoga ko — kao da je bio drugi Mojsije, drugi izbavitelj — drugi prorok koji, poput Mojsija, može da obezbedi hleb s neba. To je razlog velike žestine koja je bila osnov nagona da Isusa proglase za cara.

Ta mogućnost je impresionirala čak i učenike. Matej kaže da Isus mora da ih natera da uđu u lađu i odu, da bi On sâm otpustio narod (14,22). Učenici su, nema sumnje, jasno osetili prisustvo mesijanskog potencijala, mesijanske šanse. “Sada je”, mora da su pomislili, “trenutak da Isus učini svoj najvažniji potez; ovo je mesijanski trenutak.” Kada to imamo na umu, lakše je da razumemo zašto je Isus morao da “otera” učenike, da bi mogao da reši problem s ljudskim mnoštvom.

Uzbuđenje učenika i, može biti, svest o Isusovoj “kolebljivosti” da se konačno i postavi kao Mesija, nesumnjivo je nekima od njih bila povod da postave sebi zadatak da izguraju Isusa u prvi plan, u nešto za šta su mislili da će biti početak mesijanskog carstva slave. Konačno, sve do samog Isusovog vaskrsenja oni su Njegovo carstvo stalno shvatali kao političko carstvo, koje će zbaciti jaram rimskih ugnjetača.

Centralnu poentu priče ćemo izgubiti ako ne vidimo Isusa u iskušenju da dobije carstvo bez krsta. Isus se suočava sa svojim poslednjim iskušenjem. Ono je bilo ponavljanje Njegovog prvog iskušenja u pustinji (4,3.4), ali i iskušenje praćeno većom silinom. On je pokazao da zaista može da načini hleb od “kamenja”, što je duboko i snažno impresioniralo narod — do te mere da su sada spremni da na licu mesta i bez odlaganja proglase Njegovo carstvo. Iza tog pokreta stoji čak i Isusova “grupa za podršku” (dvanaest učenika). Tu imamo iskušenje prve vrste: “Izgradi carstvo na hlebu. Neka prva tačka tvog programa bude ukidanje gladi. Sve vreme umnožavaj hlebove i ribu”, pa će te narod voleti (Denney, 210).

Eto, tu se pojavilo staro Isusovo iskušenje da uspostavi svoje carstvo bez krsta, bez obaveze da ide stazom prezrenog sluge koji pati. Koliko je ova epizoda ozbiljna može se videti iz činjenice da Isus, neposredno nakon što je raspustio mnoštvo, “pope se na goru sâm da se moli Bogu” (14,23; vidi takođe Jovan 6,15). Isus oseća potrebu da se iznova posveti izvršavanju Božje volje i da se posebno moli za svoje učenike koji i do ovog trenutka žele Mesiju koji nije u skladu s Božjom voljom. U Isusovom životu moraće da zadrži centralno mesto da u obavljanju svoje misije izvršava Božju volju. To je uvek pitanje molitve.

Isus uspešno raspušta ljudsko mnoštvo i savladava svoju normalnu ljudsku sklonost ka ostvarivanju carstva bez krsta. Pa ipak, to je epizoda koja ostavlja trajni uticaj na Njegovu službu. U Mateju 15. i 16. glavi nalazimo Isusa koji radi izvan granica Galileje, među neznabožačkim stanovništvom. Očito je da njegovo povlačenje na “pusto mesto” na judejskoj teritoriji nije bilo dovoljno kada imamo na umu mesijansko uzbuđenje koje je zahvatilo narod. Njegov sledeći korak biće povlačenje izvan domašaja jevrejske politike, kako bi mogao da nastavi s poučavanjem svojih učenika, pre nego što preduzme odlučujuće korake ka svojoj završnoj konfrontaciji s judejskim i rimskim vlastima u Jerusalimu.

U međuvremenu, nakon što je Isus bio prisiljen da napusti scenu “akcije” da ga proglase za cara, uznemireni učenici se bore s nečim većim od duhovnog razočaranja i obeshrabrenja. Njih sada bacaju i udaraju pravi talasi. U tom trenutku primećuju Isusa kako hoda prema njima po vodi (14,24-27). Priča zatim opisuje Petrov neuspešni pokušaj da hoda po vodi (stihovi od 28-31) i o oluju koja se smiruje nakon što su i Petar i Isus ušli u lađu (32. stih).

Vrhunac priče nije Petrovo iskustvo niti Isusovo umirivanje bure, nego obožavanje i priznanje od učenika. “Vaistinu”, uskliknuli su obraćajući se Isusu, “Ti si Sin Božji” (33. stih). Nemoguće je zaključiti šta oni imaju na umu dok to govore, ali kao jevrejski izučavaoci Staroga zaveta, teško da su propustili da uvide da je hodajući po talasima i smirujući buru, Isus demonstrirao božanska prava, koja pripadaju samom Jahveu (vidi, na primer, O Jovu 9,8; Psalam 77,19; Isaija 43,16; 51,9.10; Avakum 3,15).

Uprkos nesigurnosti zbog tačnog značenja reči učenika, ipak bi trebalo da nam bude jasno da su, nazivajući svoga Učitelja Božjim Sinom, učenici učinili korak unapred u razumevanju Isusa. U Mateju 14,33 je prvi put da učenici daju Isusu tu titulu, ali to neće biti i poslednji put. Ali sa svakim ponavljanjem će ta titula imati veće značenje. U 14. glavi njihova vera se još temelji na Njegovim silnim delima, a ne na potpunom razumevanju Njegove ličnosti i misije. Njihovo razumevanje će biti potpunije u 16,16, iako još nikako blizu adekvatnog razumevanja, sve do posle vaskrsenja. Potrebno je da imamo na umu da sinoptička jevanđelja pokazuju kako se vera učenika razvijala u fazama.

Četrnaesta glava završava se jednim od više tekstova u Jevanđelju koji prikazuju Isusa kako leči mnoge bezimene ljude (stihovi od 34-36). Prvi deo 15. glave se svojim pripovedanjem vraća na Isusov eskalirajući sukob s farisejima.

Sukob između Isusa i književnika i fariseja u 15. glavi, spolja gledano vodi se oko ceremonijalnog oskvrnjavanja; međutim, na dubljem nivou sukob postoji oko same prirode religije i dubine ljudske grešnosti.

Kao i u mnogim drugim sukobima između Isusa i književnika i fariseja, oni su napravili izuzetak da izazovu prepirku. Matej nam kaže da su došli “od Jerusalima”. Jedan pogled na geografsku kartu na kraju Biblije pokazaće nam da su, imajući na umu veličinu judejske zemlje, prešli prilično veliki put. Ne samo što su iz Jeruslima došli u pomalo zaostalu i prezrenu Galileju, nego su došli s konkretnim razlogom “ka Isusu” (15,1). Njihovo putovanje nije bilo samo obilaženje “pastve”, nego je imalo sasvim određeni cilj: da ispitaju Isusa o tome zašto su Njegovi učenici prekršili tradiciju, običaje starih.

Zapazimo da ove judejske vođe Isusa ne optužuju za prestupanje običaja. Naprotiv, oni indirektno poručuju da On daje podršku svojim učenicima da tako čine i da stoga mora biti da ih je On učio olakom odnosu prema običajima. Autor Leon Moris ističe da je poučavanje drugih nepoštovanju običaja, tradicije verovatno bilo gore nego kada te običaje neko sâm prestupi s vremena na vreme, pošto bi se na ovo drugo moglo gledati kao na nepromišljeno odstupanje  u trenutku slabosti, dok je “učiti ljude da se ponašaju suprotno tradiciji značilo sistematsku i promišljenu praksu. Ono je značilo prestupanje tradicije iz principa” (Morris, Matthew, 389).

U slučaju o kojem govorimo Isus nije “razočarao”, obeshrabrio sumnjičenje svojih tužilaca. Van svake sumnje, On je učio drugačijem stavu od njihovog i to nije poricao.

Prema Mateju (Marko ima više tačaka rasprave), problem se odnosio na pranje ruku. Važno je shvatiti da problem nije bio pranje iz razloga higijene, nego radi izbegavanja ceremonijalne “nečistote”. U svojoj istinskoj i iskrenoj želji da proslave Boga, fariseji su izdvojili jedno Božje uputstvo dato preko Mojsija o svešteničkom pranju u svetinji (2. Mojsijeva 30,17-21), ali su tu ideju potom proširili na svakodnevni život. Dodajući na to, oni su umnožili broj situacija u kojima nastaje ceremonijalna “nečistota” i od postupka čišćenja načinili ritual. Za njih je ceremonijalno pranje postalo tako važno, da su mu na kraju posvetili celu jednu knjigu Mišne (pisana verzija usmene tradicije), (nazvavši je Jadaim [Yadaim], ili “Ruke”). Oni koji su se smatrali vernima morali su da peru ruke na propisani način, ili će, u protivnom, njihova hrana, a u proširenom smislu i cela njihova ličnost biti nečista. Na taj način oni ne bi bili spremni za služenje Bogu.

Kako je istaknuto u našem ranijem tekstu o usmenom predanju o pitanju Subote (12,1-14), Jevreji su sačinili hiljade pravila radi zaštite od prestupanja Deset zapovesti. U Isusovo vreme je bilo praktično nemoguće čak ni poznavati sva pravila, a da i ne govorimo o njihovom poštovanju. Ona su postala breme (vidi 11,28).

Da se ne bismo pregrubo obrušili na stare Jevreje, mi moramo shvatiti da su oni sve to činili iz razloga verske iskrenosti. Njihov greh nije bila namerna pobuna, pa ni nemarnost, nego “greh verske revnosti” (Bruner, 2:543). Bio je to greh religioznih ljudi koji su se upinjali da budu religiozni.

Važno je da razumemo da greh verske revnosti nije ograničen samo na klasu fariseja. On se može naći i u srednjevekovnom katolicizmu, pa i među baptistima, adventistima, metodistima i drugim grupama u našem savremenom dobu. Greh verske revnosti  je vrlo teško vidljiv, zato što odaje utisak religioznosti. Ali, kako Isus ističe, to nije i stvarno religioznost. U stvarnosti, greh verske revnosti  razara istinsku religiju, pošto vrlo često one koji ga čine navodi da u Božje ime nanose uvredu drugim ljudima. Tako imamo crkvu koja je morala da se bori s gnevnim đakonom, s inkvizicijom i ljudima koji postaju naprasiti, “nasilni”, kada drugi vernici imaju stav drugačiji od njihovog po pitanju njihove definicije Hristove ljudske prirode, po pitanju savršenstva ili bilo koje druge tačke doktrine. Crkvi je još potrebno da čuje šta Isus kaže o grehu verske revnosti.

Slično kao u svom sukobu s Jevrejima o pitanjima pravilnog svetkovanja Subote, Isus ovde još jednom pokazuje kako njihove tradicije [običaji]  u stvarnosti potkopavaju baš onaj zakon za koji oni misle da ga svetkuju i štite. Matej u 12. glavi ističe da su ih Isusove reči protiv njihovih običaja navele da razmišljaju kako bi ga ubili. Ovde Isus pokazuje da je uredba po kojoj je odrasloj deci (u ime posvećivanja Bogu svojih materijalnih dobara) dopušteno da zanemare fizičke potrebe svojih starih roditelja — prestup pete zapovesti. Kada tako čine, oni su verniji svojim ljudskim uredbama nego Božjem moralnom zakonu Deset zapovesti. Oni na taj način ponižavaju Božju reč “za običaje svoje”. Zato ne treba da nas čudi što ih Isus naziva verskim licemerima i za njihovu religiju kaže da je uzaludna, “zaludu me poštuju” (15,3-9).

Pravila koja su načinili da zaštite Božji zakon ljubavi zapravo su ih učinila ljudima bez ljubavi — u tolikoj meri bez ljubavi da ih njihova religija navodi na nanošenje uvreda drugim ljudima (u ovom slučaju svojim roditeljima). Tako izgleda redovni plod greha verske revnosti — i u naše današnje vreme.

U drugoj polovini našeg teksta nalazimo Isusa koji okreće leđa farisejima i govori najpre mnoštvu koje se, očito, držalo podalje od “vatrene linije”, a onda učenicima. On ljudskom mnoštvu kaže da fariseji zapravo ne razumeju istinsku religiju. Greh je za njih spoljašnje oskvrnuće, a ne unutrašnji problem (stihovi 10, 11). Isus će kasnije opširnije govoriti o toj misli u svojim objašnjenjima učenicima, kad je rezimirao svoju nauku i sumirao ujedno tri dela ovog događaja.

Očito je da je između Isusovog dijaloga s farisejima i govora upućenog mnoštvu, a i razgovora s učenicima, protiče izvesno vreme, zato što se farisejima ukazala prilika da se požale učenicima na ono što je Isus rekao. Ukratko, evo jezgra sadržaja Isusovog obraćanja učenicima povodom pomenute žalbe: budući da su duhovno slepi, fariseji nisu sposobni za funkciju verskih vođa. Ko ide za njima može jedino da bude odveden u propast (stihovi od 12-14).

Međutim, ovim nije zadovoljan Petar, a verovatno ni ostali učenici, pa on insistira kod Isusa na širem objašnjenju. Očigledno je da je učenje o ceremonijalnoj “nečistoti” toliko proželo sve sfere života u judaizmu, da je čak i učenicima teško da razumeju Isusove razloge. To je objašnjenje za Njegove ozlojeđene reči upućene njima u 16. i 17. stihu. On im u suštini kaže: “Kako možete biti tako tupi? Zar posle sveg ovog vremena dok ste me slušali, ne možete da uvidite šta hoću da kažem?” On potom objašnjava kako istinsko “oskvrnjenje” nije stvar onoga što je spolja — onoga što ulazi u čoveka. Naprotiv, greh je ukorenjen u srcu (čovekovoj unutrašnjoj ličnosti) i tako grešni postupci izlaze iz grešnog srca (stihovi od 17-20; vidi takođe 12,34.35).

Ukratko, istinska religija nije pitanje onoga što je spolja. Naprotiv, ona znači stav ljubavi i prema Bogu i prema svojiim bližnjima. Taj stav će postati izvor, polazište svih čovekovih postupaka. O ovom pitanju Isus je kasnije postao još izričitiji i određeniji, napominjući da su sve Božje zapovesti sagrađene na agape-ljubavi prema Bogu i ljudima (22,36-40). Ta tema se provlači kroz Njegovu nauku u Mateju, da bi vrhunac dostigla u velikoj sceni suda u 25,31-46.

Isus nas je u Mateju 15,1-20 poučio o više stvari. Prvo, verski običaji nemaju isti autoritet kao sveti spisi, Biblija. Shodno tome, običaji, tradicije svih verskih pravaca i grupa moraju se ocenjivati u svetlosti Biblije i na osnovu nje moraju biti osuđeni, ili odbačeni, gde je to potrebno. Drugo, ne treba ići za farisejima i drugim legalistima. Treće, istinska religija je nešto što se događa unutra, a ne spolja. Četvrto, ljudska grešnost je ukorenjena u čovekovoj grešnoj prirodi. Nije u pitanju ništa što je vidljivo samo na površini, što se odnosi na nešto što čovek čini, jede ili dodiruje. Te aktivnosti mogu biti greh, ali one nisu koren problema. Grešno stanje čoveka je deo unutrašnjeg bića telesnog čoveka. Ono je stvar srca. Prema tome, pobeda nad grehom je više od samo zaustavljanja ovog ili onog postupka. Njome se podrazumeva promena srca (obraćenje). Krivoverje je, jeres, ako pretpostavljamo da su ljudi u osnovu dobri i da će stalno postajati bolji (ili čak savršeni) ako se klone ovakvog ili onakvog ponašanja ili ako ulože malo veći napor da nešto pobede. Sve to je strano Isusovom razmišljanju i razmišljanju Novog zaveta. Za Isusa je greh pitanje srca, pa tako čovek mora da bude rođen odozgo, Svetim Duhom, da bi dobio impuls za promenu srca (Jovan 3,3.5; vidi takođe Rimljanima 12,2).

l Ulaženje u Reč

Matej 15,21 — 16,20

Pročitaj deo teksta u 15,21 do 16,20 dva puta, a onda prouči sledeća pitanja:

1.                Potraži Tir i Sidon (15,21) na karti na kraju Biblije. Na koji način objašnjavaš Isusovo postupanje prema ženi Hananejki u 15,22-28? Napiši pasus u kojem ćeš na najnepovoljniji mogući način tumačiti Njegove reči. Učini to isto s najpovoljnijim mogućim tumačenjem. Šta je po tvom shvatanju poenta, osnovna misao ovog događaja?

2.                U Mateju 16,1.6.11.12 nalazimo više čudnih kombinacija judejskih verskih ili političkih partija. U međuvremenu bi već trebalo da budeš upoznat s farisejima i onim što oni zastupaju, jer ako ti to nije poznato, otvori biblijski rečnik i osveži svoje znanje o toj temi. Osim toga, pomoću konkordancije pronađi što možeš o sadukejima u Novom zavetu. Načini spisak svojih zaključaka. Potom otvori biblijski rečnik i na osnovu njega dopuni svoje znanje. U jednom ili više pasusa objasni značenje činjenice da je Matej ovde stavio zajedno ove dve judejske stranke.

3.                Pogledaj mesto na kojem se, na biblijskoj karti, nalazi “Ćesarija Filipova”. Prouči u biblijskom rečniku izraz Sin čovečji (16,13), kako bi dobio malo predistorije, podloge za razumevanje suštine ovog poglavlja. Šta je, po onome što ti shvataš, značaj Petrove izjave u 16,16? U jednoj ili dve rečenice opiši na čemu se gradi crkva, prema tekstu u 16,16-18). Kako se to shvatanje uklapa s tekstovima kao što su 1. Korinćanima 10,11; Efescima 2,20; Dela 4,11 i 1. Petrova 2,4-8? U 19. stihu se govori o “ključevima od carstva”. Napiši kakav je tvoj utisak o implikacijama tog dara, dok proučavaš tekst u 16,19.20. Da li tekst u Luki 11,52 ima bilo kakvu vezu s tekstom u Mateju 16,19.20? Ako ima — kakvu?

l Istraživanje Reči

Povlačenje na neznabožačku teritoriju

Dok Isusa 14. glava vidi kako se povlači na “pusto mesto” u Galileji, u drugoj polovini 15. glave i najvećem delu 16. mi ga nalazimo severno od Galileje u mestima kao što su Tir, Sidon i Ćesarija Filipova (15,21; 16,13). Zbog Iroda Antipe Isus se više ne oseća siguran u Galileji, a ni u Judeji svakako ne može da očekuje sigurnost. To je objašnjenje Njegovog izlaska na neznabožačku teritoriju. On se trudi da “kupi vreme” za dalje poučavanje svojih sledbenika, pre nego što dođe trenutak kada će oni i On morati da se suoče s najtežim danima i časovima u Isusovom zemaljskom životu.

Najvažnije, najznačajnije što tek treba da shvate biće sigurni osećaj Isusovog identiteta i misije. Tek nakon što steknu ovaj potpuniji uvid, biće pripremljeni za situaciju kada će Isus obavljati preostali deo svoje misije. Međutim, čak i tada njihovo poznavanje materije tek da će biti dovoljno da ih provede kroz krizu. Slično kao i većina Jevreja, oni ulogu Mesije i dalje vide u ulozi cara-osvajača, a ne sluge koji pati.

U stihovima od 21 do 28 nalazimo prve dve epizode iz 15. glave u kojima Isus direktno opšti s neznabožačkim stanovništvom krajeva koje posećuje. Prva od tih epizoda je Isusov zbunjujući razgovor sa ženom Hananejkom.

Žena dolazi Isusu i moli za milost za svoju bolesnu kćer. Isus čini nešto što čitaocima izgleda neprijatno, sablažnjivo, ali svakako očekivano za Njegove jevrejske učenike. On ignoriše ženu. Osećajući ono što smatraju da je Isusov stav, učenici traže od Njega da je udalji od sebe. Obraćajući se ženi, Isus odgovara da je poslan Jevrejima, ali ona neustrašivo nastavlja da ga preklinje za pomoć. Na to joj Isus kaže da nije u redu uzeti od dece hranu i baciti je psima. U tom trenutku ona vidi nagoveštaje nade. Forsira svoju molbu, izražava pristanak da bude i pas, ako će samo primiti blagoslove carstva.

Isus je bogato nagrađuje. Ne samo što pohvaljuje njenu veru, nego i leči njenu kćer. Ova bezimena žena Hananejka je brzo shvatila ono što su učenici propustili da shvate — čovek mora biti spreman da postane ništa, da bi ušao u carstvo (vidi takođe 10,38.39; 20,24-28).

Prema onome što čitamo u Mateju, Isus je učinio samo dva izlečenja neznabožaca — kćeri ove žene i sluge rimskog kapetana u 8,5-13. Oboje su bili voljni da priznaju svoju nedostojnost; oboje su pokazali izvanrednu veru i oboje doživeli iskustvo da su oni za koje su molili bili izlečeni na razdaljinu. Nesumnjivo je da su u ovim prilikama učenici učili lekcije koje će im kasnije biti pune smisla, kada svoj rad prošire na krajeve izvan jevrejske nacije!

Iako sve to može da bude tačno, savremeni čitaoci su još zbunjeni — gotovo uvređeni — Isusovom prividnom okrutnošću prema onoj ženi. Zašto uopšte mora da je vređa, odlazeći tako daleko da o njoj i njenom narodu govori kao o “psima”? Treba da imamo na umu da su Isusove reči bile praćene mimikama i govorom tela. Autor Flojd Filson je verovatno u pravu kada kaže da će efekat Isusovih reči na ženu “mnogo zavisiti od tona i izraza lica govornika. Žena oseća da ono što je rekao nije sve, pa žuri da pokaže svoje uverenje da On može da joj pomogne i ne odričući se intenzivne misije svojim sunarodnicima, Jevrejima” (Filson, 180). Dok su, poput drugih Jevreja, učenici videli samo krutost u Isusovom postupanju sa ženom, ona je videla samo nadu. O tome kaže Elen Vajt: Ispod prividnog Isusovog odbijanja, žena je videla sažaljenje koje On nije mogao da sakrije” (White, DA, 401). Nikakvo čudo nije što ju je pohvalio za njenu veru!

U komunikaciji sa ženom Isus ponovo ističe da su po nebeskom planu Jevreji trebalo da prime Mesijino jevanđelje, da bi ono tek potom otišlo neznabošcima (15,24; 10,6; Rimljanima 1,16; Dela 1,8). Jedna pouka u toj priči kaže da je Isus ostao veran  Božjem zavetu s Jevrejima, iako su ga oni odbacili. Oni su i dalje bili Božji izabrani narod, čak i sa činjenicom da su bili u procesu odbacivanja Mesije poslatog s Neba. Bog koji drži zavet nije se promenio. Sigurnost hrišćanske vere je čvrsto utemeljena na vernosti našeg Boga svome zavetu. On neće izneveriti svoj narod — ni u prvom, ni u dvadesetom veku.

Drugo Isusovo iskustvo s neznabošcima u 15. glavi nalazimo u stihovima od 29 do 39. Matej nam jedino saopštava da se hranjenje četiri hiljade ljudi dogodilo u blizini Galilejskog jezera, dok tom izveštaju Marko dodaje da su se događaji oko tog čuda zbili na neznabožačkoj strani jezera u području Dekapolisa [“u krajevima Desetogradskim”] (Marko 7,31).

Nema posebne razlike između ovog hranjenja i hranjenja pet hiljada ljudi (14,13-21), osim zaključka. Ovom prilikom, nakon što je otpustio narod, Isus “uđe u lađu”, da bi zatim otišao s učenicima (15,39). Očito je da četiri hiljade ljudi, većinom neznabožačka publika, nisu pokušavali da ovo čudo “hleba s neba” pretvore u mesijanski događaj pokušajem da Isusa krunišu za cara (uporedi s 14,22; Jovan 6,14.15).

Na početku 16. glave Matej stavlja jevrejsku priču o sukobu, u kojoj Isusa nakratko ponovo vidimo u Galileji (stihovi od 1-4). Posle tog sukoba Isus opet prelazi Galilejsko jezero (5. stih) i ponovo odlazi na neznabožačku teritoriju. Tokom tog putovanja On ponovo upozorava učenike protiv “nauke farisejske i sadukejske” (16,6-12).

Možda najznačajniji momenat u vezi s ovim tekstom je što Isus fariseje i sadukeje dovodi u međusobnu vezu u njihovom pokušaju da ga iskušaju. Značaj ovoga nalazi se u podatku da su te dve grupe bile protivnici u jevrejskom verskom i političkom životu. Bogati sadukeji su bili iz svešteničke klase i obično prilagođeni grčko-rimskoj kulturi. Osim toga, oni su bili liberalni u svojoj religiji i negirali su vaskrsenje (22,23), službu anđela (Dela 23,8) i nepobitnost jevrejskih spisa, izuzimajući Petoknjižje. Na drugoj strani su fariseji (“oni koji su odvojeni”) prihvatali sva ta verovanja i u svojoj politici i kulturi bili protiv Rimljana.

Ipak, u delu teksta u 16,1-12 vidimo način na koji ove dve protivničke grupe sarađuju. To je značajna informacija. Isus se potvrdio kao ozbiljna pretnja jevrejskom status-kvo. Samo to je moglo da ujedini ove dve grupe. Sada su one imale zajedničkog neprijatelja. To nejako jedinstvo održaće se i do posle raspeća.

Petar prepoznaje Cara

U Mateju 16,13 napomenuto je da je, dospevši na istočnu stranu Galileje, Isus otišao na sever u područje Ćesarije Filipove. Na tom mestu On svojim učenicima postavlja ključno pitanje: “Ko govore ljudi da je Sin čovečji?” Oni mu odgovaraju imenujući nekoliko jevrejskih junaka. Isus zatim izgovara pitanje koje stvarno treba da postavi u periodu njihove odvojenosti od jevrejskog mnoštva, od okolnosti u kojima je, generalno, tiho razmišljanje bilo nemoguće. “A vi”, pita Isus, “šta mislite ko sam ja?” (stihovi od 13-15). Isusa ni izdaleka ne zanima za koga ga, generalno, drži narod, koliko — kakvo je mišljenje Njegovih učenika i vrlo skorih naslednika u misiji, o tome ko je On. Za njih je apsolutno i presudno važno da steknu jasnu sliku kako o Njegovom identitetu, tako i o dubljem smislu toga identiteta.

Petrov odgovor, “Ti si Hristos [Mesija], Sin Boga živoga” (16. tih) daje Isusu priliku da učenicima održi pouku iz dva dela, koja će imati vrhunsku važnost. Prvi deo se bavi istovremeno osnivanjem crkve koja će nastaviti Njegovo delo i prerogativima te crkve (stihovi 17.20).  Drugi deo se bavi Isusovim objašnjavanjem učenicima šta znači biti Mesija, kao Sluga koji pati, a ne Mesija kao Car-osvajač. U tom drugom delu pomenut dublji smisao Njegove uloge Sluge koji pati — u odnosu na učenike (stihovi od 21-27). Iako nema sumnje da im je prvi deo pouke bio maksimalno prijatan (stihovi od 17-20), učenicima je drugi deo bio odbojan i, bar u početku, neprihvatljiv (stihovi od 21-23).

Isus u 17. stihu izriče blagoslov nad Petrom za odgovor koji je dao i govori mu da je taj odgovor bio božansko otkrivenje od Oca. Međutim, sledeće reči su stvorile osnov za debatu koja se ne stišava tokom cele crkvene istorije: “A i ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju” (18. stih).

Tačka prepiranja je značenje izraza “na ovome kamenu”, na kojem se osnovana crkva. Da li se to odnosi na Petra ili možda na Petrovo priznanje da je Isus “Hristos, Sin Boga živoga”? U prilog prethodnom stavu ide činjenica da Petrovo ime znači “stena” (petros). Tako su neki reč Petar (petros)  interpretirali kao stenu (petra)  na kojoj je Hristos osnovao svoju crkvu. Mnogi su, prihvatajući taj stav, videli Petra kao prvoga papu.

Međutim, ta interpretacija Isusovih reči se direktno suprotstavlja drugim novozavetnim tekstovima koji uče da je Isus temelj na kojem je sazidana crkva. Tako imamo Pavla koji je pisao da “temelja drugoga niko ne može postaviti osim onoga koji je postavljen, koji je Isus Hristos” (1. Korinćanima 3,11) i da je “sâm Isus Hristos” “kamen od ugla” crkve (Efescima 2,20). Sâm Petar je Isusa prikazao kao “kamen živi”, “Kamen krajeugalan izabrani i skupoceni”, na kojem je sazidana crkva (1. Petrova 2,4-7; vidi takođe Dela 4,11). Dodajući ovome, u ranijem delu Matejevog teksta našli smo Isusa koji izjavljuje da je Njegova nauka — kamen (7,24).

Kada usvojimo prisustvo ovih činjenica, izgleda nam najsigurnije da zaključimo da je Petrovo priznavanje Isusa kao Mesije i Božjeg Sina načinilo kameni temelj na kojem će moći da se osnuje i sazida zdrava crkva. Hrišćanska crkva je uvek bila jaka kada je Hrista prihvatala kao svoje središte. Tako, uvek kad je crkva Hrista smatrala svojim centrom, “vrata paklena” nisu mogla da je nadvladaju.

Iako Petar nije bio “stena” na kojoj je crkva osnovana, važno je uočiti da je on bio superioran u odnosu na druge učenike u Jevanđeljima i u početnom delu Dela apostolskih. Međutim, ta njegova superiornost je bila daleko od nespornosti. Na primer, čak i nakon što je Hristos blagoslovio Petra, učenici su nastavili da se prepiru oko toga ko je najveći (18,1; 20,20-27; Marko 9,34; Luka 9,46; 22,24). Mnogo godina kasnije crkva u Korintu je bila sve drugo samo ne načisto po tom pitanju (1. Korinćanima 1,12), a onda vidimo da je Jakov predsedavao prvom crkvenom saboru (Dela 15).

Deo blagoslova u spoju s Petrovim priznavanjem Isusa u 16. glavi bio je Isusovo darovanje ključeva carstva i obećanje da će štogod sveže na Zemlji biti “svezano na nebesima” i da će štogod razreši na Zemlji biti “razrešeno na nebesima” (19. stih). Međutim, zapazite da Isus u Mateju 18,18 drugi deo tog blagoslova posvećuje svim učenicima. To je dodatni dokaz da je blagoslov iz 16. glave bio u spoju s Petrovim priznavanjem Hrista, a ne s njegovom ličnošću.

Slično kao što je tumačenje kamena na kojem je sazidana crkva bilo predmet rasprava kroz celu crkvenu istoriju, tako se dogodilo i s tumačenjem “ključeva od carstva”. Ključ je očigledna metafora za primanje ljudi kroz vrata. Impuls za razumevanje simbolike “ključa” nalazimo u Luki 11,52, kada Isus optužuje zakonike za zloupotrebu “ključa od znanja”, čime su oni sprečili ljude da “uđu” u carstvo. I kasnije, u Mateju, vidimo kako Isus ukorava književnike i fariseje što “zatvaraju carstvo nebesko od ljudi” i odbijaju da daju “da ulaze koji bi hteli” (23,13). Ove tekstove treba dovesti u vezu s Isusovim rečima u Jovanu 17,3 da poznavati Njega znači večni život (vidi takođe Jovan 6,68).

Književnici [zakonici] i fariseji su, u svom radu, zloupotrebljavali  ključ i sprečavali ljude da upoznaju Isusa. Nasuprot njima, Petar ima zadatak da otvori put. To je precizno ono što nalazimo u 2. i 3. glavi Dela apostolskih, kada njegovo propovedanje dovodi u carstvo mnoge Jevreje i u 10. glavi Dela, kada on otvara vrata za ulazak neznabožaca. Jasno je da ta uloga nije rezervisana samo za Petra. Mi u Mateju 28,18-20 vidimo Isusa koji zapoveda svim svojim učenicima “do svršetka veka” da koriste ključ poučavanja, da bi mnogi mogli da ga upoznaju i budu kršteni.

U blagoslovu upućenom Petru podrazumeva se i “svezivanje” i “razrešivanje” — odgovornost dodeljena svim učenicima u 18,18. Autor Alfred Plumer napominje da su “te dve reči — tehnički izrazi, čije je značenje bilo jasno shvaćeno” u jevrejskoj zajednici. Prema tome “’svezati’ je zabraniti, a ’razrešiti’ — dopustiti” (Plummer, 231). Ta misao se ogleda u prevodu teksta NEB u 16,19 [slobodno prevedeno na srpski]: “Što zabraniš na Zemlji biće zabranjeno na nebu, a što dopustiš na Zemlji biće dopušteno na nebu” (vidi takođe prevod po Filipsu (Phillips)). Prema tome, osnovna ideja teksta nije isključivanje od carstva, ili primanje u carstvo ili praštanje ili nepraštanje greha, kao što je to u Jovanu 20,23, nego uređivanje ponašanja i uspostavljanje prihvatljivih merila. Ključevi upućuju na prihvatanje i isključivanje, a ne na “raz(d)rešivanje” i “svezivanje”. Osim toga, teksta kaže “štogod svežete”, a ne “koga god”.

Ta funkcija je postala suštinski važna u hrišćanskom pokretu, koji se odvajao od judaizma i njegovog načina života. Hrišćanska zajednica je trebalo da postavi sopstvene standarde. Kako se ispostavilo, pokazalo se da taj zatatak nikako nije lak, pošto su se Jevreji i neznabošci međusobno suočili u crkvi. Crkveni sabor u 15. glavi Dela nam daje primer kako su crkvene vođe primenile svoju funkciju svezivanja i razrešivanja, određujući standarde ponašanja za neznabožačke obraćenike. Slično ulozi ključeva propovedanja jevanđelja, postavljanje merila ponašanja je neprekidna odgovornost hrišćanskih vođa.

Razgovor s učenicima Isus završava upozoravajući ih “da nikom ne kazuju da je On Hristos” (20. stih). Čemu sada ova tajnost? Za to su postojali snažni razlozi. Taj izraz se više nego lako mogao shvatiti u političkom kontekstu i pogrešno interpretirati da se odnosi na Mesiju-osvajača, koji je bio veoma blizak jevrejskim nadanjima. Autor Moris ističe sledeće: “Znati da je Isus — Mesija bilo je jedno, a shvatiti šta mesijanstvo znači — nešto sasvim drugo” (Morris, Matthew, 427). Međutim, to značenje nije bilo jasno čak ni u umovima učenika, kako pokazuje preostali deo 16. glave.

Autori Dejvis i Elison nam pomažu da shvatimo značaj teksta u 16,13-20 i razvijanja radnje prvog Jevanđelja. Oni taj tekst posmatraju kao vrhunac Matejevog četvrtog narativnog odseka. Prvi narativni odsek (1,1 — 4,23) bio je predstavljanje Isusa; drugi (8,1 — 9,38) je izveštavao o Njegovim silnim delima i svedočenju Izrailju, dok je treći (11,1 — 12,50) bio zapis negativnog reagovanja Izrailja kao nacije na Mesijine aktivnosti. “Ono što, dakle, imamo u sledećem narativnom odseku, 13,53 — 17,27, je posledica odbacivanja Mesije: Božji narod se ponovo osniva. Drugim rečima, rađanje eklezije [crkve] — od Jevreja i neznabožaca — u direktnoj je vezi s propustom Izrailja da živi na visini svog eshatološkog zvanja” (Davies and Allison, 2:642). Prema tome, u 16,13-20 imamo početak doktrine hrišćanske crkve.

l Primena Reči

  Matej 14,1 — 16,20

1.                Kako neko može da zna kada treba da se povuče, a kada da krene napred u hrišćanskom življenju? Čemu se mogu naučiti od Hrista po pitanju  “časa i vremena” [vremena i ljeta] za konfrontaciju i miroljubivu koegzistenciju?

2.                Učenike je ponela masa posle hranjenja pet hiljada ljudi, zato što nisu pažljivo slušali ono što je Isus pokušavao da im saopšti. Koliko pažljivo slušam — dok čitam? Kakav dokaz mogu da pružim da svoje predrasude i želje ne “učitavam” u Njegove reči? Mogu li da navedem neke od načina kako svi mi možemo da izbegnemo tu tipično ljudsku opasnost?

3.                U kom sve smislu me je hrišćanstvo učinilo osobom s više ljubavi? Na koje načine mogu još da se popravim? Šta znači kada sebe zateknem kako se ljutim zato što se neko ne slaže sa mnom oko pitanja načina života ili doktrine? Kome je u takvoj okolnosti promena najpotrebnija?

4.                Ko je meni Isus? Kakav uticaj je ta realnost imala do sada na moj život? Jesam li se pokazao kao verni pristav u korišćenju ključeva? Kako bih sve mogao da se popravim?

l Istraživanje Reči

1.                U 16,1 nalazimo fariseje i sadukeje koji od Isusa traže “znak”. Njima nije prvi put da tako čine u prvom Jevanđelju. Uz pomoć dobre konkordancije pronađi šta možeš o znacima ili čudima u Novom zavetu. Rezimiraj po kategorijama najvažnije od onoga što si našao i upiši u svoju beležnicu za Mateja. Potom prouči Stari zavet. Kako može proučavanje načina upotrebe znakova u Starom zavetu da ti pomogne u razumevanju Jevreja s kojima je Isus morao da se suočava?

2.                Pročitaj ponovo 16,1-16. Uporedi paralelni tekst u Marku. Kakve značajne elemente dodaje Marko ovom tekstu? Kakav je značaj upotrebe zagrada u Marku 7,3.4.11.19? Šta je, po tvom mišljenju, Isus mislio pominjući “jelo” u Marku 7,19? Objasni razliku, u kontekstu Mateja 15, i Marka 7. glave, između proglašavanja svih jela čistima i proglašavanja svih jela zdravima. Uzimajući u obzir kontekst, veruješ li da su sva jela “čista”? Ako veruješ, da li ih to čini zdravima i dobrima za jelo? Obrazloži svoj odgovor u jednom ili više pasusa.

l Za dalje proučavanje Reči

1.                Za opšti uvid, vidi EGV, DA, 214-225, 364-382, 395-418.

2.                Za podrobnije ispitivanje Petrovog priznanja Hristove reakcije na to, vidi L. Morris, The Gospel According to Matthew, 418-427.

3.                Radi uvida u problem ceremonijalne čistote i običaja, vidi F.D. Nichol, ed., SDA Bible Commentary, 5:621-626.

< 6. Poglavlje

Sadržaj

8. Poglavlje >