< 16 Poglavlje

Sadržaj

18. Poglavlje >

SLUŽBA  PRISTAVA

Čarls E. Bradford

U  v  o  d

Biblijska zamisao o pristavskoj službi daleko je šira od neke uske dogmatske ideje. To je dinamičko načelo po kojemu se upravlja Božje carstvo. Ljudska bića  su podložna Božjem sudu i zato se u vezi s hrišćanskom pristavskom službom postavlja značajno pitanje: Ko je odgovoran za staranje o delima Božjeg stvaranja  i o darovima koje je On dao ljudima kao svojim stvorenjima? Ti darovi su materijalne, duhovne i intelektualne prirode. Oni dolaze iz Božje ruke: život, zdravlje, imanje, pa čak mi sama planeta Zemlja. "Svaki dobri dar i svaki poklon savršeni odozgo je, dolazi od Oca svetlosti, u kojega nema promenjivanja  ni menjanja videla i mraka." (Jakov 1,17)

Služba pristava je bitan element vere. Vreme, sposobnosti, imanje i hram (ljudsko telo), sve je to povereno ljudskim bićima da bi se okušala njihova vernost Stvoritelju. Celokupni koncept službe pristava je rasvetljen eshatološkom izjavom u Otkrivenju 14,7: "Bojte se Boga i podajte mu slavu, jer dođe čas suda njegova; i poklonite se onome koji je stvorio nebo i zemlju, mora i izvore vodene." Ovaj tekst doktrini o pristavskoj odgovornosti ljudi daje pokretačku snagu, naglaašava njenu hitnost i primerenost vremenu u kojemu živimo.

Ovaj biblijski koncept o pristavskoj odgovornosti čoveka prožima sve hrišćanske doktrine i i sva učenja. On obuhvata i povezuje mnoge velike doktrine Crkve i pretvara se u veliko sveopšte načelo za razumevanje Biblije. Doktrina o stvaranju; doktrina o ljudskom rodu, otkupljenju i obnovljenju, doktrina o suboti kao danu odmora, pa i sama doktrina o Crkvi nerazdrživo su povezane s idejom o pristavskoj odgovornosti čoveka. Služba pristava postaje i ishodište misije, temelj objavljivanja evanđelja svetu.

Pristav je upravitelj, pristavska služba je upravljanje – upravljanje dobrima i darovima u nečije ime. Pristavska služba je povereništvo, a poverenik je osoba koja upravlja tuđim dobrom kao njegov opunomoćenik. Opunomoćenik se obavezuje da upravlja dobrom ili da se služi vlašću u korist vlasnika. Opunomoćenik ima zakonsko pravo na imanje, ali se njime služi u korist drugoga i prihvata posebne dužnosti i obaveze u vezi sa imanjem. Pristav ili opunomoćenik ima posebne dužnosti i obaveze prema vlasniku ili korisniku.

U biblijskom smislu pod pojmom pristavske službe podrazumeva se zahvalno i odgovorno služenje Božjim darovima. Hrišćanski pristavi su svoju punomoć dobili od Svetoga Duha i obavezali se da donose svesne, odgovorne odluke prilikom služenja božanskim darovima. Za odanog hrišćanina načelo pristavske odgovornosti znači više od intelektualnog pristajanja uz neku doktrinalnu formulaciju; za njega je to nešto što se doživljava, objavljuje drugima, što prožima celokupno životno iskustvo. Načelo pristavske odgovornosti obavija celokupni život; celokupni život postaje ostvarenje  ovog velikog načela koje je urezano na "mesnim daskama srca" (2. Korinćanima 3,3).  

1.  Biblijski pogled na pristavsku službu

A.Koncepti i reči

1.  "Nad svim dobrom svojim"

2.  Oikonomos i Oikonomia

B.Stvaranje kao temelj pristavske službe

1.  Delo Božje blagodati

2.  Božje vlasništvo

3.  Adam i Eva, Božji zamenici

C.   Podsetnici na Božje vlasništvo

1.  Drvo poznanja dobra i zla

2.  Subota – dan odmora

3.  Desetak i prinos

D.Primeri pristavske službe

1.  U Starom zavetu

2.  U Novom zavetu

E.  Biblijska pristavska služba: primene

1.Pristav je odgovoran za božansku blagodat

2.Pristav je odgovoran za život

3.Pristav je odgovoran za Zemlju

4.Pristav je odgovoran za talante i sposobnosti

II. Istorijski pregled

A.Judaizam

B.Rana Crkva

C.Srednji vek

D.Reformacija

E.Severnoamerički eksperimenat

III. Iskustvo sa pristavskom službom u Crkvi adventista sedmog dana

A.Finansije

1.Desetak

2.Darovi i prinosi

3. Odeljenje za pristavsku službu i razvoj

B.Zemlja

C.Božja blagodat

D.Život i zdravlje

E.  Vreme

F.  Deca: najveće blago

G.Talanti i sposobnosti

H.Pravo građanstva

IV. Komentari Elen G. Vajt

A.O konceptu pristavske službe

B.O delima stvaranja

C.O blagu

D.O talantima

E.  O misiji

F.  O deci kao o blagu

G.O vremenu

V.  Literatura

I.   Biblijski pogled na pristavsku službu

Nema nijednog starozavetnog ili novozavetnog pojma kojim bi bilo obuhvaćeno celokupno značenje pojma "pristavska služba". Doktrina se ne temelji na egzegezi jedne reči ili čak jednog teksta. Doktrina, onakva kakvu je shvataju ili objavljuju današnji hrišćani, utemeljena je i ukorenjena na celokupnom biblijskom tekstu. Ona se oslanja i na Stari i na Novi zavet. Sama zamisao se razvija i postaje sve jasnija kao rezultat tekućeg dinamičnog  biblijskog prosvetljenja i svedočenja (Vidi Priče 4,18!).

A.  Koncepti i reči

1. "Nad svim dobrom svojim"

Najjednostavnije rečeno, pristav je osoba koja je postavljena da kao odgovorna ličnost upravlja imanjem ili poslovima druge osobe. Pojam može izgledati jednostavan, ali je zamisao vrlo široka. Da se još jasnije izrazimo, pristav je sluga, ali sluga koji ima vlast u rukama. Možda se ovaj položaj može opisati sveopšte prihvaćenim običajem u bogatim kućama da se neko postavlja "nad svim dobrom", na položaj majordoma. Avramov sluga je bio "najstariji u kući njegovoj, nad svim dobrom njegovim", što znači da je upravljao celokupnim Avramovim imanjem (1. Mojsijeva 24,2). 

Faraon je rekao Josifu: "Ti ćeš biti nad domom mojim, i sav će ti narod moj usta ljubiti, samo ću ovim prestolom biti veći od tebe!" (1. Mojsijeva 41,40) "Dom" ovde stoji umesto imanja, područja vlasti, područja upravljanja. Njime se mogu obuhvatiti oni koji žive u domu, poslovi porodice, ili čak i interesi celokupnog carstva. Putifar je u Josifu video čoveka kojemu se može poveriti odgovornost  upravljanja celim njegovim domaćinstvom: "I Josif steče milost u njega i dvoraše ga i najposle postavi ga nad celim domom svojim i što god imaše njemu dade u ruke." (1. Mojsijeva 39,4)

Pre nego što je postao Faraonov upravitelj, Josif je dobijao i sledeće odgovornosti: "I poveri tamničar Josifu sve sužnje u tamnici, i što je god trebalo onde činiti on uređivaše." (1. Mojsijeva 39,22) Pošto je dobio upravu nad Faraonovim domom, Josif je zaposlio svoga pristava da se stara o njegovom domu. Kada su njegova braća došla da posete Egipat, Josif je "zapovedio čoveku koji je upravljao kućom njegovom" da "novce što je koji dao metne svakome u vreću" (1. Mojsijeva 44,1; 42,25) Očigledno je na temelju pristavovog odgovora braći da mu je Josif poverio sve tajne povezane sa svojom porodicom (1. Mojsijeva 43,23).

Ponekad pojam "doma" označava i odgovornost nad domom, pokrajinom ili celim carstvom. "I dođoše ljudi od Jude i pomazaše onde Davida za cara nad domom Judinim." (2. Samuilova 2,4) U 2. Carevima 10,5. "upravitelj carske palate" bio je odgovoran za carski "dom" (ista titula se pojavljuje i u 2. Carevima 15,5; Jestira 8,2; Isaija 22,15; 36,3). U Danilovom izveštaju starešina nad evnusima bio je postavljen da vodi brigu o četvorici jevrejskih mladića (Danilo 1,10). Reč "sar" (knez), mogla bi se prevesti i kao "pristav", jer bi se mogla odnositi na kapetana, poglavicu, generala, guvernera, čuvara, gospodara, učitelja, vladara, pa i pristava. Kako se izveštaj prati postaje sve jasnije da pristav nije mogao da obavlja svoju dužnost bez neke vrste autoriteta, odnosno vlasti.

2. Oikonomos i Oikonomia

Novi zavet uzima starozavetne pojmove i prilagođava ih idejama, shvatanjima i zamislima prvog stoleća, i tako obogaćuje i proširuje biblijsko učenje o pristavskoj službi. Najuobičajenija grčka reč upotrebljena u vezi sa pristavskom službom je izvedenica reči oikos i oikia – "kuća". Oikonomos je osoba koja se stara o kući; pristav ili upravitelj. Oikonomia je mislena imenica i označava "upravljanje kućom", ali je značenje pojma kuća često mnogo šire shvaćeno.

Nepošteni pristav u Isusovoj priči (Luka 16,2-4) se naziva oikonomos, a njegove dužnpsti i odgovornosti oikonomia – pristavska služba. U 1. Korinćanima9,17. Pavle govori o oikonomii kao odgovornosti koja je njemu poverena. U Efescima 1,10. služi se pojmom oikonomia da bi opisao Božji plan "da sjedini sve" u Hristu. U Efescima 3,2. isti apostol govori o pristavskoj "službi blagodati Božje".

U Kološanima 1,25. oikonomia predstavlja božanski nalog da "ispuni Reč Božju", da je potpuno objavi. U Titu 1,7. nadglednik crkve je nazvan pristavom – oikonomos, što je značilo da treba da nosi odgovornosti pristava.

Oikonomos se pojavljuje i u Rimljanima 16,23. i odnosi se na gradskog blagajnika. U 1. Korinćanima 4,1.2. Pavle poziva Crkvu da njega i njegove saradnike smatra "slugama Hristovim i pristavima tajni Božjih". Zatim naglašava dalje: "A od pristava se i ne traži više ništa, nego da se ko veran nađe!" Svaki hrišćanin je oikonomos: "I služite se među sobom, svaki darom koji je primio, kao dobri pristavi blagodati Božje." (1. Petrova 4,10)

B. Stvaranje kao temelj pristavske službe

1. Delo Božje blagodati

Doktrina o pristavskoj službi ima svoje poreklo u stvaranju. Svaki pokušaj da se potpuno shvati srž pristavske službe mora da krene od te činjenice. I zaista, način na koji će neko prihvatiti prva tri poglavlja 1. Mojsijeve knjige određuje kako će shvatiti Boga  - kakav je Bog – kakva je Njegova priroda i kakav Njegov karakter.

Bez obzira da li je jasno izrečena ili se samo podrazumeva, misao da je "Bog vlasnik svega" je sadržana u Bibliji. Od prvih reči u prvoj knjizi Biblije Jahve se javlja kao Bog Stvoritelj. Biblijski pisci smatraju to neoborivom činjenicom. Ne ulažu nikakav napor da dokažu to što smatraju potpuno jasnim. (Vidi Stvaranje III. A-C!)

2.  Božje vlasništvo

Prilikom stvaranja Bog se otkrio kao milostivi Bog pun nepokolebljive ljubavi. Njegovo delo stvaranja pruža priliku da se upozna Njegov karakter. On oblikuje novi svet brižno i vešto. Taj svet Velikog Graditelja je beskrajno lep. Psalmista poziva ljude da "hvale Gospoda za milost njegovu i za čudesa njegova radi sinova ljudskih" (Psalam 107,31; 111,4).

U celoj Bibliji zapaža se uska veza  između stvaranja i spasenja. Živi Bog je istovremeno Stvoritelj i Otkupitelj. Pre nego što je stvorio svet, On je sačinio plan spasenja da bi osigurao rešenje problema greha (1. Petrova 1,18-20). I tako, u Osobi Isusa Hrista, stvaranje, otkupljenje i blagodat trebalo je da nađu svoje ispunjenje. Čovekov pad u greh je učinio da se istina o stvaranju poveže sa božanskom blagodaću, koja omogućuje puno oporavljanje pokajanih grešnika i same Zemlje od posledica čovekovog prestupa (Vidi Spasenje III. C!)

Stvaranje je bilo blagodatno delo Boga ljubavi. Njegova namera prilikom stvaranja bila je naseli planetu inteligentnim bićima koja će postati objekt Njegove ljubavi. "Jer ovako veli Gospod, koji je stvorio nebo, Bog, koji je sazdao zemlju i načinio je i utvrdio, i nije je stvorio na prazno, nego je načinio da se na njoj nastava: ja sam Gospod i nema drugoga!" (Isaija 45,18)

3. Adam i Eva,  Božji zamenici

Ovaj milosrdni Bog učinio je ljudska bića, koja je stvorio po svom obličju, svojim predstavnicima koji će se starati o Zemlji. "Potom  reče Bog: da načinimo čoveka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji." (1. Mojsijeva 1,26) Ista misao se ponavlja u 1. Mojsijevoj 1,28.

U izveštaju o stvaranju čovek i žena su pozvani da budu slični Stvoritelju, po čijem obličju su i bili stvoreni. Uloga čoveka se razlikuje od uloge svih ostalih stvorenja. Moralni imperativ je postavljen jedino njemu. Ljudskim bićima je određeno posebno mesto među delima stvaranja. Bog je prilikom stvaranja ljudskog roda pokazao da s njima ima posebne namere i ciljeve; On se neposredno obraća jedino tim svojim stvorenjima (1. Mojsijeva 1,26-30). Elen G. Vajt ističe da je ""Bog stvorio ljude kao superiorna bića; samo je čovek stvoren po Božjem obličju, i samo je on bio sposoban da dobije deo u božanskoj prirodi, da sarađuje sa svojim Stvoriteljem i da izvršava Njegove planove" (SD 7).

Bog je stvorio prvi ljudski par po svom obličju da bi mogli ostvariti Njegov nalog da vladaju Zemljom. Bog je stvorio Adama i Evu s posebnim zadatkom – da budu Njegovi pristavi nad delima stvaranja. Da bi mogli ostvariti svoj zadatak, On ih je bogato blagoslovio. Čovekova pristavska odgovornost je deo njegove sličnosti sa Bogom, činjenice da je stvoren po Božjem obličju.

Adam je prema tome bio posebno oblikovan da bude Božji predstavnik. Jedino su Adam i Eva od svih stvorenih bića mogli da budu pristavi, potčinjeni Bogu, jer su samo oni bili moralna bića. "Prvi čovek Adam" (1. Korinćanima 15,45) bio je poglavar ljudskog roda. Kada je izašao iz ruke svoga Stvoritelja predstavljao je sve što je Bog očekivao od ljudskog roda.

Izveštaj je pisan vrlo brižljivo biranim rečima da bi za sva vremena jasno izrazio (1) Božju suverenost, Njegovo vlasništvo nad svime i Njegovo pravo prvenstva; (2) naš zadatak da "obrađujemo i čuvamo" Zemlju; (3) našu odgovornost, kao moralnih bića, stvorenih po Božjem obličju.

Zamenički status Adama i Eve nastavio se čak i posle pada u greh, kao što psalmista nagoveštava: "Postavio si ga gospodarem nad delima ruku svojih, sve si metnuo pod noge njegove." (Psalam 8,6; vidi Man I.B. 1.2!)

C. Podsetnici na Božje vlasništvo

Kao Stvoritelj, Bog je i vlasnik i održavatelj svega što je stvorio. "Gospodnja je zemlja i što je god u njoj, vasiona i sve što živi na njoj." (Psalam 24,1)  "Jer je moje sve gorsko zverje, i stoka po planinama na tisuće... da ogladnim, ne bih tebi rekao, jer je moja vasiona i sve što je u njoj." (Psalam 50,10-12) Svojom snagom "On zastire nebo oblacima, sprema zemlji dažd, čini te raste na gorama trava" (Psalam 147,8).

1. Drvo poznanja dobra i zla

U Edemskom vrtu drvo poznanja dobra i zla služilo je kao podsetnik da se Bog nije odrekao prava na svoje vlasništvo. Služba pristava ima svoja ograničenja. Pristav nema prava da se služi vlasnikovim dobrima ne obazirući se na vlasnikove želje. Drvo poznanja dobra i zla bilo je zabranujeno; ono je služilo kao podsetnik i kao opomena da kršenje pristavskog zaveta donosi kaznu. "I zapreti Gospod Bog čoveku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu; ali, s drveta poznanja dobra i zla, s njega ne jedi, jer u koji dan okusio s njega, umrećeš." (1. Mojsijeva 2,16.17)

Bog neće dozvoliti ljudima da zauzmu položaj vlasnika. Oni će uvek ostati pristavi, zamenici. Kada bi ljudskim bićima bilo dozvoljeno da deluju kao vlasnici, oni bi vrlo brzo prisvojili sebi sva ovlašćenja i prava Božanstva ((Vidi Greh III. B. 1-3!)

2. Subota – dan odmora

Prvi puni dan koji su Adam i Eva doživeli  bio je subotnji dan, Božji posebni dan odmora (1. Mojsijeva 1,31-2,3)

Kada se ispita u svetlu zamisli o pristavskoj službi, četvrta zapovest postaje božanska izjava o ljudskim odnosima. Na prvom mestu je odnos prema Bogu. Taj dan je "subota Gospodu Bogu tvojemu" (2. Mojsijeva 20,10). U zapovesti o suboti stvorenja su opomenuta da su prolazna, da su samo stvorenja. Stvoritelj opominje svoja stvorenja da zadržava pravo na ovaj svoj svet. Njegova zemaljska deca su samo njegovi suvladari, njegovi pristavi.

U zapovesti o danu odmora spominju se i odnosi prema ljudskim bićima: "Tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim." (2. Mojsijeva 20,10) Pristav, kao Božji predstavnik, treba da učini da subotnji odmor postane dostupan svim Božjim stvorenjima.

U redosled običnih dana Bog je stavio svoj dar onima koje je stvorio po svom obličju. Mogli bismo čak da kažemo da je subota deo večnosti stavljen usred vremena.

Subota uspostavlja i odnos između Boga i ljudskih bića, koja će zauvek ostati stvorenja, između ljudi i životinja, i između ljudskih bića i same Zemlje. Odnos zavisnosti od Boga i obožavanja Stvoritelja je jasno naznačen kao obavezan. Navodeći da subotu niko ne treba da svetkuje sam, već u zajedništvu s bližnjima, Bog je opisao kako treba da izgleda pravi odnos među ljudskim bićima. Konačno, oslobađajući i životinje od rada, Bog je pokazao kako se ljudski rod mora odnositi prema bićima koja su mu podložena. (Birch 80)

Pošto je subota kao dan odmora izražena u vremenu, ljudskim bićima je naglašena i vrednost vremena. Izjava: "Subota je načinjena čoveka radi!" odmah dobija dodatak: "Dakle je gospodar Sin čovečji i od subote!" (Marko 2,27.28) Kao sveopšti dar u vremenu, Subota i celokupnom vremenu daje uzvišenije značenje. Dublje značenje subote kao dana odmora je u tome što je Isus Gospodar svega – vremena, talanata, našeg imanja i hrama našeg tela (Vidi Stvaranje I. A. 1-4; II. C; Subota I. QA; II. A!) 

3.  Desetak i prinos

Osim subote, desetak i prinos nas podsećaju da je samo Bog vlasnik u apsolutnom smislu te reči. Drvo poznanja dobra i zla, čijeg roda nisu smeli da jedu, podsećalo je prvi par na tu važnu činjenicu (1. Mojsijeva 2,17). Posle pada u greh i izgnanstva iz Edema, istina o pravu vlasništva bila je ponovo naglašena načelom desetkovanja.

U 1. Mojsijevoj knjizi davanje desetka se pojavljuje kao već poznati običaj. Avram je dao desetak Melhisedeku, vladaru Salima i svešteniku Boga Najvišega (1. Mojsijeva 14,18-20). Isto je zabeleženo i o Jakovu, koji je obećao Gospodu: "I što mi god daš, od svega ću deseto dati tebi!" (1. Mojsijeva 28,22)

Desetak se morao smatrati Božjim pravom. "I svaki desetak zemaljski, od useva zemaljskoga i od voća, Gospodnji je, svetinja je Gospodu." (3. Mojsijeva 27,30) Sveti desetak je predstavljao priznanje Božjeg vlasništva. "Gospodnja je zemlja i što je god u njoj, vasiona i sve što živi na njoj." (Psalam 24,1; 50,10-12; Agej 2,8)

Izrailjcima je bilo zapoveđeno da desetkuju sve što je posejano: "Desetak daji od svega roda useva svojega, što dođe s njive tvoje, svake godine." (5. Mojsijeva 14,22) Na taj način je zavetni narod izražavao svoju ljubav i svoje poštovabnje prema Bogu. On je u svemu morao da bude na prvom mestu. "Poštuj Gospoda imanjem svojim i prvinama od svega roda svojega!" (Priče 3,9)

Izveštaj pokazuje da se običaj desetkovanja poštovao i posle povratka iz vavilonskog ropstva. "I svi Judejci donosiše desetke od žita i vina i ulja u spreme." (Nemija 13,12) Jasno je naznačeno da se desetak upotrebljavao u verske svrhe, za izdržavanje sveštenika i Levita: "A sinovima Levijevim evo dajem u nasledstvo sve desetke od Izrailja za službu njihovu što služe u šatoru od sastanka." (4. Mojsijeva 18,21) Posle povratka iz vavilonskog ropstva, "postavljeni biše taj dan ljudi nad kletima u kojima se ostavljahu prinosi, prvine i desetak, da sabiraju u njih s njiva gradskih zakonite delove za sveštenike i za Levite, jer se Juda radovaše sveštenicima i Levitima što stojahu na poslu." (Nemija 12,44) Sve to trebalo je činiti radosno i zahvalno prema Onome koji im je davao "snagu da dobavljaju blago" (5. Mojsjieva 8,18).

Desetak je vidljiv i podseća nas na činjenicu da je fizički svet proglašen veoma dobrim. Prema tome, zapovest glasi: "Poštuj Gospoda imanjem svojim i prvinama od svega dohotka svojega!" (Priče 3,9) Davanje desetka oslobađa nas lažne dihotomije između duhovnog i materijalnog sveta. Bog Izrailjev je Davalac svakog dobrog dara. On ne pravi oštru razliku između takozvanog duhovnog i takozvanog materijalnog sveta. "Sve je učinio da je lepo u svoje vreme!" (Propovednik 3,11) Kasnije je i Isus priznao desetkovanje kao običaj koji "je trebalo činiti, a ono ne ostavljati" (Matej 23,23).

Davanje desetka čini da vernik na stvaran način postane Božji saradnik. Dolazi do identifikacije sa Bogom koji se stara o svojim stvorenjima i do prihvatanja Njegovog duha požrtvovne ljubavi. Božji interesi i Božje namere postaju interesi i namere vernika. Zavetni odnos se produbljuje.

Iskustvo Judejaca pod Nemijom pruža značajan uvid u sistem desetkovanja. Jedan celi narod je dragovoljno sklopio zavetni odnos sa svojim Bogom.

Kada je celi judejski narod doneo desetke od žita, vina i ulja u spreme, Nemija je postavio nastojnike koji se "za verne držahu i beše im posao deliti braći svojoj" (Nemija 13,13).

Pri kraju Starog zaveta prorok Malahija ponavlja božanske zahteve, dodajući im obećanja o bogatim blagoslovima:

"Eda li će čovek zakidati Boga? A vi mene zakidate i govorite: u čemu te zakidamo? U desetku i u prinosu! Prokleti ste, jer me zakidate, vi, sav narod! Donesite sve desetke u spreme da bude hrane u mojoj kući, i okušajte me u tome, veli Gospod nad vojskama, hoću li vam otvoriti ustave nebeske i izliti blagoslov na vas da vam bude dosta. I zapretiću vas radi proždrljivcu, te vam neće kvariti roda zemaljskoga i vinova loza u polju neće vam biti nerodna, veli Gospod nad vojskama. I zvaće vas blaženima svi narodi, jer ćete biti zemlja mila, veli Gospod nad vojskama." (Malahija 3,8-12)

Uskraćivanje desetka Bogu smatralo se kršenjem zavetnog odnosa sa Bogom.

D.  Primeri pristavske službe

Osim desetka Gospod je zahtevao i prinose. Gospod se tuži da ga Izrailj zakida u desetku i prinosu (Malahija 3,8). Kada su Izrailjci dolazili na praznike u Jerusalim, očekivalo se od njih da donesu prinos ili dar, matana, od glagola natan, "dati" (5. Mojsijeva 16,17). Ista reč se upotrebljava da označi dar koji otac daje svome detetu (1. Mojsijeva 25,5), ali Božji dar sveštenstva Aronu (4. Mojsijeva 18,7). Reč nagoveštava da darodavac oseća naklonost prema darovanome (Jestira 9,22).

Kao narod koji se nalazi u zavetnom odnosu sa Bogom, Izrailj je dobio najveći dar, Božju blagodat. Bog je bio milostiv, milosrdan i dobar prema svom narodu. I sama Tora je dar Božje blagodati. Odgovarajuća reakcija na ovo pokazivanje obilne blagodati opisana je u Psalmu 96,8: "Dajte Gospodu slavu prema imenu njegovu. Nosite dare, idite u dvore njegove. Poklonite se Gospodu u svetoj krasoti!" David uzvikuje sa strahopoštovanjem: "Jer ko sam ja i šta je moj narod da bismo mogli ovoliko prineti tebi dragovoljno? Jer je od tebe sve i iz tvojih ruku primivši, dasmo ti!" (1. Dnevnika 29,14)

Uzor davanja hrišćani vide u Bogu, "koji daje svakome bez razlike i ne kori nikoga" (Jakov 1,5). Sinovi i kćeri nebeskog Oca se povode za Onim koji "zapoveda svome Suncu te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima" (Matej 5,45). Vernike pokreće Božji neuporedivi primer, jer On "sina svojega ne poštede, nego ga predade za sve nas" (Rimljanima 8,32).

1. U Starom zavetu

Bog je uvek izlivao svoju blagodat na svet preko pojedinaca i preko svoga naroda Izrailja. Oni su Njegovu blagodat otkrivali ljudima i tako postajali kanali blagoslova.  Neki pojedinci, čija dela su zapisana u biblijskim izveštajima, predstavljaju uzor istinske primene načela pristavske službe u stvarnom životu.

a.  Avram.  Božje zavetno obećanje Avramu je glasilo: "I načiniću od tebe veliki narod, i blagosloviću te, i proslaviću ime tvoje i ti ćeš biti blagoslov." (1. Mojsijeva 12,2) Avram, otac vernih, ističe se kao primer potpunog predanja Gospodu i zavetnom odnosu. O njemu je Gospod mogao da kaže: "Znam da će zapovediti sinovima svojim i domu svojemu nakon sebe da se drže putova Gospodnjih i da čine što je pravo i dobro, da bi Gospod navršio na Avramu što mu je obećao." (1. Mojsijeva 18,19) Pristavska služba zahteva i odnos međusobnog poverenja. Vernost Bogu, odanost Njegovoj volji, poslušnost Njegovim zapovestima, sve su to katakteristike pravog pristava. Prilikom svog pojavljivanja pred Avramom, Gospod je  pokazao jasnu nameru da se preko njega otkrije "poznanje Božje".

b.   Josif.  I jedan od Jakovljevih sinova je postao idealni predstavnik pristavske službe u Starom zavetu. Izveštaj o njemu zauzima poslednji deo 1. Mojsijeve knjige. Prodat kao rob, uspšeo je da se uzdigne na istaknuti položaj u Putifarovom domu (1. Mojsijeva 39,4.5), a kasnije in u celom egipatskom carstvu (1. Mojsijeva 41,39-41). Shvatio je da je "Bog mislio  dobro" kada je dozvolio da prođe kroz surova iskušenja, "da se sačuva u životu mnogi narod" (1. Mojsijeva 50,20). Razmatrajući Josifov život, psalmista je otkrio da je Bog "poslao pred njima čoveka" (Psalam 105,17) Kao Božji pristav, Josif je doneo velike blagoslove egipatskom narodu. "Posla car i odreši ga...postavi ga gospodarem nad domom svojim, i zapovednikom nad svime što imaše, da vlada nad knezovima njegovim po svojoj volji, i starešine da njegove urazumljuje." (Psalam 105,20-22) "Bog je učinio da Josif postane izvor života nekadašnjem egipatskom narodu. Josif je svojim poštenjem sačuvao život celom tom narodu." (AA 13)

c.  Izrailj.  Bog je želeo da Izrailj posluži kao kanal Njegove istine, blagodati i blagoslova okolnim narodima. Pripadnici Njegovog naroda trebalo je da služe kao Njegovi pristavi.  Evo uslova pod kojima je sklopio svoj zavet s njima: "A sada, ako dobro  uzaslušate glas moj, i uščuvate zavet moj, bižete moje blago mimo sve narode, premda je moja sva zemlja. I bićete mi carstvo svešteničko i narod svet." (2. Mojsijeva 19,5.6) Bili bi bogatoi blagosloveni, davali bi u zajam ostalim narodima, a sami nikada ne bi uzimali u zajam. (5. Mojsijeva 28,12)

Božji materijalni blagoslovi, izliveni na Izrailj, privukli bi pažnju sveta. Bog je želeo da narodi u svetu počnu tražiti razloge ovog neobičnog blagostanja Izrailjaca. To bi Izrailjcima pružilo priliku da uspešno posvedoče da postoji Izvor blagoslova i da svaki koji ih želi treba da bude poslušan Bogu nebeskome (Isaija 44,7; 49,6; Malahija 3,12). Bog je na mnogo načina omogućio svom izabranom narodu da bude pristav Njegove spasonosne blagodati: "Ja Gospod dozvah te u pravdi, i držaću te za ruku, i čuvaću te, i učiniću te da budeš zavet narodu, videlo narodima, da otvoriš oči slepcima, da izvedeš sužnje iz zatvora, i iz tamnice koji sede u tami." (Isaija 42,6.7)

2. U Novom zavetu

a.  Isus kao savršeni Božji pristav. Isus je došao na ovaj svet kao starešina Božjih pristava, kao Njegov izaslanik (Jovan 5,36). Obnavljanje, vraćanje i otkupljenje ove izgubljene planete predstavljali su sadržaj i veličinu Njegove pristavske dužnosti (Luka 19,10; Efescima 1,1o). Kao da je izgubljeni deo svemira bio stavljen u Njegove ruke i kao da je od Njega bilo zatraženo da njegove stanovnike izbavi iz ropstva greha (Matej 1,21). On je došao da donese život (Jovan 10,10). Otac mu je dao vlast da obavi misiju i da održi sud (Matej 28,19.20; Jovan 5,22-27; 8,29).

Isus je nadglednik i izvršilac plana spasenja, kao što Pavle ističe u Efescima 1,9-23. Plan spasenja se oslanja na Hrista i na Njegove spasonosne aktivnosti. On je preuzeo odgovornost za uspeh ovog projekta i On  je nadgledao njegovo izvršenje dok je još bio u ljudskom telu, dok je još bio podložan svome Ocu. Bog izriče pohvalu Isusu zato što je "veran Onome koji ga odredi" (Jevrejima 3,2. po engleskom originalu). Upravo zato je Isus  u onoj meri postao dostojan "veće časti  od Mojsija, koliko veću od doma čast ima onaj koji ga je načinio" (Jevrejima 3,3). Kao verni Sin, koji se stara o Očevom domu, Isus je sam postao i posrednik našeg spasenja. "Zato i može uvek spasti one koji krozanj dolaze Bogu, kad svagda živi da se može moliti za njih." (Jevrejima 7,25)

b.  Pristavska služba u Hristovim pričama iz života. Zamisao o pristavskoj službi nalazi svoju primenu u nekim Hristovim pričama iz života. U Evanđelju po Luki, u 12. poglavlju, na primer, upoređeni su verni i neverni pristavi. Slugama je upućena opomena da uvek budu spremni – opasani, sa svetiljkama u rukama – i da čekaju povratak svoga gospodara. Kada On prvi put pokuca na vrata, moraju biti spremni da mu otvore. Tačno vreme Njegovog povratka nije im poznato; može to da bude u vreme druge ili treće noćne straže. Ako bude ispunio naloge svoga gospodara "mudri i verni sluga" će biti postavljen "nad svim imanjem njegovim" (Luka 12,42-44). Ali, postoji i druga vrsta pristava – to su neverni pristavi, nespremni za dolazak svoga gospodara. "Doći će gospodar toga sluge u dan kada se ne nada, i u čas kada ne misli i raseći će ga, i deo njegov metnuće s nevernima." (Luka 12,46) 

Osnovna misao priče je da su pristavi odgovorni za znanje i darove koje su dobili od Boga. "A onaj sluga koji zna volju gospodara svojega i nije se pripravio, niti učinio po volji njegovoj, biće vrlo bijen." (Luka 12,47) Isus je jasno naglasio da je ova priča namenjena učenicima. Na njih je mnogostruka Hristova blagodat bila obilno izlivena. Kao pristavi darova svoga gospodara, trebalo je da ih porazdele bližnjima. Na kraju vremena od njih će se tražiti puni obračun o tome kako su obavljali svoju pristavsku službu (Matej 24,45-51; 25,14-30).

Pristavska služba je osnovna tema priča o kesama srebra (Luka 19) i o talantima (Matej 25). Plemić ili zemljoposednik putuje u daleku zemlju. Saziva svoje sluge i daje im zadatke koje moraju obaviti za vreme njegove odsutnosti. U oba slučaja vlasnik novca očekuje od svojih pristava da se mudro posluže sredstvima koja su im stavljena na raspolaganje i da ostvare dobitak. Tekst u Luki 19,13. ukazuje da novac treba da ulože u poslovne poduhvate i da posluju sve do povratka gospodara. U Evanđelju po Mateju on im "predade blago svoje" (Matej 25,14). Sluge su dobro shvatile svoju odgovornost. Pristav sa pet talanata odmah "otide te radi s njima". I onaj sa dva talanta učinio je to isto (Matej 25,16.17). U obe priče iz života pristavi koji su prihvatili svoju odgovornost i verno obavljali pristavsku službu u odsutnosti svoga gospodara bili su pohvaljeni i nagrađeni. Mudri pristav je interese svoga gospodara prihvatio kao svoje i delovao u skladu s time. Međutim, jednom u budućnosti će doći vreme da se njegov posao pregleda i oceni. Sud treba da počne "od kuće Božje" (1. Petrova 4,17).

U Mateju 25,31-46. pristavi su ocenjeni na temelju svog ponašanja prema nesrećnima i siromašnima – prema zatvorenicima, bolesnicima, odbačenima, beskućnicima. Oni koji su nesebično davali bili su iznenađeni kada je Vladar objavio da su sve što su činili drugima učinili Njemu. I oni će biti pozvani da "naslede carstvo" (Matej 25,34). Oni koji su pali na ispitu bili su osuđeni na "muku večnu" (Matej 25,46).

Kao što se može videti na temelju ova dva primera iz života, pristavska služba donosi i priznanja i kazne. U svakom od ova dva slučaja gospodar je jasan i određen – oni koji su primili njegovo blago moraju se truditi da ga uvećajui. Merilo suđenja je jasno: "Kome je god mnogo dano, mnogo će se i tražiti od njega, a kome predaše najviše, najviše će iskati od njega." ((Luka 12,48)

c.  Pristavska služba u apostolskoj Crkvi.  Crkva u dane apostola bila je dinamička demonstracija hrišćanske pristavske službe. Vernici su dobro znali šta znači biti pristav, i pojedinačno i zajednički, kao celina. Oni su dobro prikazivali načela hrišćanske pristavske službe svojim držanjem i delima. Svaki vernik je bio spreman da čini dobra dela, da bude velikodušan i da sa drugima podeli svoja zemaljska dobra. Dela 2,44.45. opisuju hrišćansku pristavsku službu na delu: "I svi koji verovahu bejahu zajedno i imahu sve zajedno. I tečevinu i imanje prodavahu i razdavahu svima kao što ko trebaše."

Po celoj rimskoj imperiji prvi hrišćani su osećali odgovornost jedni za druge, bez obzira da li su dolazili iz jevrejstva ili iz neznaboštva. Ovaj ekumenski osećaj razvio se još vrlo rano. Kada je crkva u Jerusalimu bila izložena gladi, koju je prorekao prorok Agav, vernici iz neznaboštva su velikodušno prikupljali sredstva za njihovo spasenje. Pavle je u toj krizi sagledao priliku za pokazivanje istinske agape ljubavi. Zajedništvo vernika iz celoga sveta je ojačalo i bilo učvršćeno tom prilikom. "A od učenika odredi svako koliko koji mogaše, da pošlju u pomoć braći koja življahu u Judeji, koje i učiniše poslavši starešinama preko ruke Varnanine i Savlove." (Dela 11,29.30)

U 2. Korinćanima 9,6.7. Pavle razvija teologiju davanja: "Ovo pak velim: koji s tvrđom seje, s tvrđom će i požnjeti; a koji blagoslov seje, blagoslov će i požnjeti. Svaki po volji svojega srca, a ne sa žalošću ili od nevolje, jer Bog ljubi onoga koji dragovoljno daje."

Nesebično davanje prvih hrišćana dobilo je i svoju povratnu reakciju: "Da se u svemu obogatite za svaku prostotu (velikodušnost) koja kroz nas čini hvalu Bogu, jer služba ove poreze ne ispunjuje samo nedostatak (potrebe) svetih, nego čini da se i mnoge hvale daju Bogu, ogledom poreze ove hvaleći Boga za vaše pokorno priznanje evanđelja Hristova, i za prostotu (velikodušnost) podele (davanja) k njima i k svima." (2. Korinćanima 9,11-13)

Dok se staraju za vernika zajednice vere i za sve koji su u potrebi u zajednici u kojoj žive, vernici Crkve ne smeju da zanemare potrebe svoje porodice. Pristavska odgovornost započinje staranjem o potrebama krvnih rođaka. Pavle veoma naglašava ovu odgovornost: "Ako li ko za svoje, a osobito za domaće, ne promišlja, odrekao se vere i gori je od neznabošca." (1. Timotiju 5,8)

Apostol podseća Crkvu na njenu odgovornost da osigura materijalnu potporu onima koji propovedaju evanđelje. On podseca vernike u na Isusove reči da je "poslenik dostojan svoje plate" (Luka 10,7; Matej 10,10). Pozivajući Timotija da poštuje starije (1. Timotiju 5,17.18), navodi i starozavetno naređenje: "Nemoj zavezati usta volu kada vrše." (5. Mojsijeva 25,4; 4. Mojsijeva 18,21; Nemija 12,44.45).

Iako Pavle nije uvek prihvatao darove vernika i crkava koji su želeli da podrže njegovu misiju, uvek je naglašavao svoje pravo na takvu podršku. Ovaj njegov zahtev vredi i danas:

"Kada mi vama duhovno sejasmo, je li šta veliko ako mi vaše telesno požnjemo? ... Ne znate li da oni koji čine svetu službu od svetinje se hrane? I koji oltaru služe, s oltarom dele? Tako i Gospod zapovedi da oni koji evanđelje propovedaju od evanđelja žive!" (1. Korinćanima 9,11-14)

Prva Crkva je bila prožeta duhom velikodušnosti. Vernici su reči apostola Pavla shvatili vrlo ozbiljno: "Svaki po volji svojega srca, a ne sa žalošću ili od nevolje, jer Bog ljubi onoga koji dragovoljno daje!" (2. Korinćanima 9,7) Apostolska Crkva je uzor pristavske službe za sva vremena.

Crkva apostolskog doba je odredila merilo, dala pravilo. Ono što je Josif bio u Egiptu, a Izrailj među narodima, to treba da budu i oni koji se zovu Hristovim imenom, treba da budu odgovorni i svesni svoje odgovornosti. Blagoslove koje im je Bog dao, treba da dele svim narodima. Pristavska služba predstavlja i deljenje neizmernog bogatstva Hristova svim ljudskim bićima. "Tako da nas drže ljudi kao sluge Hristove, i pristave tajna Božjih. A od pristava se ne traži više ništa nego da se ko veran nađe." (1. Korinćanima 4,1.2)

Zajednica vere ne postoji sebe radi. Ona postoji da bi delila, širila, mnogostruku Božju blagodat gladnom i žednom svetu. Ta blagodat je više nego samo osećanje; ona zadovoljava stvarne potrebe i odnosi se na stvarna stanja. Te potrebe mogu ponekad da budu duhovne, a ponekad materijalne prirode. Pristav nema drugog izlaza nego da zadovoljava te potrebe bilo gde da ih vidi i kada god da ih vidi.

E.  Biblijska pristavska služba: primene

Kao Božjim zamenicima na Zemlji, prvom paru i njihovim potomcima je bila poverena pristavska služba upravljanja božanskim dobrima. Među ta dobra se ubrajaju božanska blagodat, život, vreme, talanti, bogatstvo, pa i sama Zemlja (Vidi Način života II. C.5!)

1.  Pristav je odgovoran za božansku blagodat

Najveći dar koji je ljudski rod primio od Boga je večni život (Jovan 3,16), ne samo u večnosti, već i sada (Jovan 5,24; 10,10). To je "radosna vest" koju je Isus došao da objavi. Pre svoga uznesenja, On je nezavršeni zadatak poverio svojim učenicima: "Idite, dakle, i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam ja zapovedao, i evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka veka." (Matej 28,19.20)

Pavle je shvatio svoju odgovornost da širi evanđelje blagodati: "Jer ako propovedan evanđelje nema mi hvale, jer mi je za nevolju; i teško meni ako evanđelja ne propovedam!" (1. Korinćanima 9,16) Ali, odgovornost nije ograničio samo na sebe, pa čak ni na ostale apostole. Korinćanima je napisao da:"Ali je sve od Boga, koji nas pomiri sa sobom kroz Isusa Hrista i dade nam službu pomirenja." (2. Korinćanima 5,18) On je pohvalio Solunjane: "Jer se od vas promiče reč Gospodnja ne samo u Makedoniji i Ahaji, nego i u svako mesto izide vera vaša u Boga tako da nam nije potrebno što govoriti." (1. Solunjanima 1,8) Molio se takođe da Filimonovo propovedanje vere bude silno u poznanju svakoga dobra koje imaju u Hristu Isusu (Filimonu 6).

I Petar na isti način govori o dužnosti hrišćanina da propoveda radosnu vest: "A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, narod dobitka, da objavite dobrodetelji onoga koji vas dozva iz tame k čudnome videlu svome." (1. Petrova 2,9) Trebalo je da neznabošci posmatraju život hrišćana i da ""hvale Boga" (1. Petrova 2,12). Apostol zatim poziva vernike da budu "svagda gotovi na odgovor svakome koji ih zapita za njihovo nadanje" (1. Petrova 3,15).

Tekst u Otkrivenju 14,6-12. sadrži radosnu vest, "večno evanđelje", koja treba da se objavi celome svetu. Osnovna misao je da Bog svojim obećanjima i svojom Rečju razgoni sadašnju tamnu senku koja se nadvila nad ovom planetom i da ukazuje na slavni ishod, opisan u završnim poglavljima Otrkrivenja. Radosna vest je da Bog zaista voli ovu Zemlju i da je odlučio da je izbavi i obnovi, tako da se ipak ostvari prvobitna namera prilikom stvaranja. Širenje te životodavne poruke u svoj njenoj uzvišenoj veličini je srž i suština hrišćanske pristavske službe.

Crkva, kao Hristovo Telo, ima odgovornost da sebe strpljivo i istrajno oblikuje kao autentičnu  pristavsku  zajednicu iako je okružena svetom koji se sve više udaljuje od tog ideala i od Boga. Da bi to postigla ona mora da vlada svojim prohtevima, da se odupre privlačnostima svoje okoline i da što je potpunije moguće živi po ugledu na poniznog Nazarećanina. Sve će to pomoći da svedočenje Crkve dobije još veću uverljivost i verodostojnost.

Pojedinačni hrišćanin, međutim, ne sme nikako očekivati od organizacije, od Crkve, da preuzme njegove lične obaveze i odgovornosti. Ideal pristavske službe nam pre svega govori da smo pojedinačno odgovorni pred Bogom da učinimo najviše i najbolje što možemo da bismo uvećali Božju slavu i poslužili bližnjima i svemu što je stvoreno.

U vreme posletka, Božji narod treba da se sjedini u objavljivanju poruke trojice anđela iz Otkrivenja 14. Pošto su njegovi pripadnici primili dar spasenja od Boga, odgovorni su da šire vest nade i života.

2.  Pristav je odgovoran za život

Život je dar od Boga i pripada Bogu, koji je njegov izvor. Međutim, Bog je milosrdno poverio dar života pripadnicima ljudskog roda. Od njih očekuje da se mudro i pažljivo njime služe.

Bog je velikodušni davalac života, koji se raduje da deli život svojim stvorenjima. Biblijski opisi su puni života, nesputanog i dinamičnog. Na primer:

"Potom reče Bog: neka vrve po vodi žive duše, i ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebeski. I stvori Bog kitove velike, i sve žive duše što se miču, što provrveše po vodi po vrstama svojim, i sve ptice krilate po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro. I blagoslovi ih Bog, govoreći: rađajte se i množite se, i napunite vodu po morima, i ptice neka se množe na zemlji." (1. Mojsijeva 1,20-22)

Adam je postao živo stvorenje pošto mu je Bog "udahnuo u nos dah životni" (1. Mojsijeva 2, 7. po engleskom originalu). Njemu i Evi je bilo rečeno: "Rađajte se i množite se i napunite Zemlju!" (1. Mojsijeva 1,28) Adam je kao pristav bio odgovoran da se pridruži svom Stvoritelju u stvaranju života i u čuvanju dragocenog daha života u telima svih ljudi. I Kajin je očigledno shvatio tu odgovornost, kao što se vidi iz načina kako je odgovorio Bogu. Zbog propusta da sačuva život svoga brata Bog je prokleo Kajina, jer se glas Aveljeve krvi čuo od Zemlje do Neba (1. Mojsijeva 4,10-12). Bog je pozvao Kajina na odgovornost što je propustio da izvrši svoju pristavsku dužnost i da zaštiti život svoga brata. On i nas smatra odgovornima za život i dobro svih ljudskih bića, naših bližnjih.

Posle Potopa Nojevi sinovi su dobili upustva kako i oni, kao odgovorni pristavi, treba da neguju božanski dar života. "Jer ću i vašu krv, duše vaše, iskati; od svake ću je zveri iskati; iz ruke samoga čoveka, iz ruke svakoga brata njegova iskaću dušu čovekovu. Ko prolije krv čovekovu, njegovu će krv proliti čovek; jer je Bog po svojemu obličju stvorio čoveka." (1. Mojsijeva 9,5.6) Svečano proglašavajući svetost života, Bog je zaštitio život ljudskih bića.

"Ova opomena je upućena i protiv ubistva čoveka i protiv samoubistva." (Vidi 1BC 264)

Sistem prinošenja žrtava, koji je uveden na vratima Edema, i po kojemu je smrt, koju su ljudska bića zaslužila grehom, bila namirena smrću zamenika, bio je nagoveštaj koliku vrednost Bog pripisuje ljudskom životu. Ovo otkupljenje, ili pomirenje, uvek je imalo visoku cenu (3. Mojsijeva 1,1-5; 1. Petrova 1,18.19). Tek je krst na Golgoti  pružio vrhunski dokaz vrednosti ljudskog života.

Pristavska odgovornost za život je nametnuta i Dekalogom. Šesta zapovest glasi: "Ne ubij!" (2. Mojsijeva 20,13) U 3. Mojsijevoj knjizi 17,14. Božje poštovanje života je pokazano i pravilima koja se odnose na krv: "Jwer je duša svakoga tela krv njegova, to mu je duša. Zato rekoh sinovima Izrailjevim: krvi nijednoga tela ne jedite, jer je duša svakoga tela krv njegova. Ko bi je god jeo da se istrebi!"

Drugi dokaz visoke vrednosti koju pred Bogom ima ljudski život nalazimo u božanskim uredbama o gradovima utočišta. Krivci za ljudsku smrt mogli su da pobegnu tamo i da se spasu (4. Mojsijeva 35,11-15; 5. Mojsijeva 19,4-7). Istovremeno, Izrailjicima je bilo naređeno da ne mrze svoje bližnje ili da ne gaje osvetoljubivost prema njima; umesto toga trebalo je da ljube bližnjega kao samoga sebe (3. Mojsijeva 19,17.18). I to je bio deo njihove pristavske odgovornosti.

3. Pristav je odgovoran i za Zemlju

Kao što je već naglašeno (I.C) "Gospodnja je zemlja i što je god u njoj, vasiona i sve što živi na njoj (Psalam 24,1). Prilikom stvaranja sve je bilo "veoma dobro" (1. Mojsijeva 1,31). Hiljadama godina posle stvaranja, Pavle ipak piše: "Jer znamo da sva tvar uzdiše i tuži s nama do sada!" (Rimljanima 8,22)

Izrailjcima je bilo rečeno da se zemlja iscrpljuje i da zato mora imati mogućnost da obnovi svoju plodnost. Svake sedme godine morala je zato dobiti priliku da svetkuje svoju subotu (3. Mojsijeva 25,2-7). U toku te sedme, subotnje godine njive su morale ostati neobrađene. Nije bilo ni sejanja ni kopanja. Ukoliko Izrailj bude zemlji dao neophodan predah, Gospod će se postarati da svi imaju dovoljno hrane. Drugi način na koji je Bog pokazao svoju zainteresovanost da Izrailj pravilno obavi svoju pristavsku dužnost prema zemlji bila je zapovest da se mlade voćke ostave da rastu pre nego što se počnu brati plodovi s njih. "Pa tek pete godine jedite voće s njega, da bi vam se umnožio rod njegov. Ja sam Gospod Bog vaš." (3. Mojsijeva 19,23-25) Svaki Izrailjac je bio zadužen da pomaže da se sačuva i unapredi plodnost zemlje. Poštujući božanska pravila o zemlji, Izrailjci su pokazivali svoju odanost Bogu, vlasniku i Stvoritelju cele Zemlje.

Pristavska odgovornost prema zemlji, koju je Bog poverio Adamu i Evi, pripada i njihovim potomcima. Ljudi koji danas nastanjuju ovu planetu, nose odgovornost da se staraju o njoj. Na dan konačnog suda biće uništeni oni "koji zemlju pogubiše" (Otkrivenje 11,18).

4.  Pristav je odgovoran za talante i sposobnosti

Među odgovornosti pristava uključeno je i razumno služenje sposobnostima i talantima koje je dobio od Boga. Prilikom izgradnje Svetilišta u pustinji, Bog je dao "mudrosti i razuma i znanja i svake veštine" onima koji su bili određeni da obave to delo (2. Mojsijeva 31,2-6). Mnogo stoleća kasnije apostol Pavle opisuje duhovne darove date vernicima za dobro cele Crkve (Rimljanima 12,4-8; 1. Korinćanima 12; Efescima 4,7-14; 1. Petrova 4,10.11). Ti darovi su ustvari veštine i sposobnosti, koje Bog daje, stavlja na raspolaganje vernicima, da bi se upotrebile po uputstvima Svetoga Duha; one služe da bi se obogatilo i izgradilo zajedništvo vernika. Crkva je zajednica darovitih ljudi i žena koji služe bližnjima. Pravilno upravljanje ovim darovima unapređuje evanđeosku službu i misiju Crkve, zadovoljava ljudske potrebe u ime Isusa Hrista (Vidi Duhovni darovi I,II!).

Hrišćani se moraju na najbolji mogući način služiti svojom veštinom komuniciranja s ljudima. Pavle poziva vernike: "Reč vaša da biva svagda u blagodati, solju začinjena, da znate kako vam svakome treba odgovarati!" (Kološanima 4,6) Dalje kaže: "Nego budi ugled vernima u reči!" (1. Timotiju 4,12) Hrišćani treba da se služe samo pristojnim rečima: "Reč zdravu, nezazornu, da se posrami onaj koji se protivi, ne imajući ništa zlo govoriti na nas!" (Titu 2,8)

Kao i svi ostali darovi, i dar govora treba da služi na slavu Bogu i na blagoslov bližnjima. Iznad svega, talanat govora treba da bude negovan i upotrebljavan da bi se proširila radosna vest o Isusu svima koji dolaze u dodir sa vernikom ili se nađu u području njegovog uticaja.

U svojim pričama o kesama srebra i o talantima, Isus je naglasio važnost pravilnog služenja darovima koje je gospodar dao svojim pristavima (Luka 19,12-27; Matej 25,14-30). Pravilna upotreba gospodarevih sredstava – što znači njihovo umnožavanje – donosi priznanje i nagradu. Talanat koji nije umnožen uzet je od nevernog pristava, koji je bio bačen u tamu najkrajnju zato što je zanemario svoj talanat. Iako priča govori o novcu, "talanti" ili "kese srebra" mogu se protumačiti kao sposobnosti i veštine, koje Bog daje pojedincu za njegovo sopstveno razvijanje i za blagoslov drugima.

II.  Istorijski pregled

A.  Judaizam

Judejci su u toku međuzavetnog vremena sledili starozavetnu praksu davanja desetka i prinosa. Na primer, Tobija (drugo stoleće pre Hrista) priča o svojim izmišljenim putovanjima u Jerusalim na godišnje praznike i o tome kako je nosio prvine i desetak od svojih prihoda. On navodi: "Od svih svojih prihoda daću desetak sinovima Levijevim koji služe u Jerusalimu; a drugi desetak ću prodati i onda ću ići i svake godine dobijeno trošiti u Jerusalimu; a treći desetak ću dati onima kojima ga po dužnosti moram davati." (Tobija 1,7.8. po engleskom originalu) Rabinski izvori svedoče da se prvi desetak sakupljao svake godine; drugi se prilagao prve, druge, četvrte i pete godine subotnjeg ciklusa; treći desetak se davao treće i šeste godine. Prema tome, svake godine, osim sedme, Judejci su prilagali po dva desetka.

Mišna sadrži tekstove o desetku i prinosu. Terumot navodi darove koji se moraju dati svešteniku i kaže da oni prosečno moraju iznositi pedeseti deo svega prihoda. Maserot, tekst o desetku, daje podrobna uputstva o tome koje povrće i voće treba da bude desetkovano. Treći tekst objašnjava davanje treećeg desetka.

U isto vreme, izgleda da se polako zaboravljala biblijska filozofija o davanju desetka i prinosa u znak zahvalnosti; davanje je postalo način da se nešto dobije zauzvrat. Mudrost Sirahova tvrdi da "davanje milostinje okajava greh" (Sirah 3,30. po engleskom originalu). Tobija potvrđuje  da "milosrđe izbavlja od smrti i čuva od ulaska u tamu" (Tobija 4,10; 12,8-10. po engleskom originalu). 

Posle razorenja Hrama velika važnost se počela pripisivala pravilnom i tačnom davanju desetka. Zamisao o "vernima u desetku"  pojavila se u mislima naroda, koji je one koji nisu davali desetak proglašavao Jevrejima druge klase. Iako davanje desetka nije bilo obavezno, osim u zemlji Izrailjevoj, ima dokaza da su i Jevreji u dijaspori odvajali desetak i prinos od svojih prihoda.

B. Prva Crkva

Crkva u apostolsko doba smatrala je sebe novom zajednicom vernih koja za svoje postojanje zahvaljuje vaskrslom Hristu. "Jer je meni život Hristos!" (Filibljanima 1,21) Pavlov izraz "u Hristu" označava da vernici toga novoga Tela imaju radikalno novu orijentaciju: "Zato, ako je ko u Hristu, nova je tvar!" (2. Korinćanima 5,17) Njihovi pristavski običaji bili su samo ostvarenje načela koja je Isus propovedao i apostoli dalje predavali: "Jer znate blagodat Gospoda našega Isusa Hrista  da, bogat budući, vas radi osiromaši da se vi njegovim siromaštvom obogatite." (2. Korinćanima 8,9; Filibljanima 2,5-8) Međutim, posle odlaska apostola duh velikodušnosti i  blagodati polako je počeo nestajati. Postepeno, dobra dela, darovi siromašnima i podupiranje evanđeoske službe nisu za hrišćane više predstavljali posledicu delovanja "blagodati Gospoda našega Isusa Hrista", već su postali sredstvo da se zaradi spasenje. Povodeći se za ovakvim sistemom razmišljanja, Kliment, rimski biskup u toku poslednje decenije prvoga stoleća, izjavljuje: "Dobre su, onda, milostinje u nak pokajanja od greha; bolje je postiti nego se moliti, ali su milostinje bolje i od jednoga i od odrugoga." Zatim dodaje: "Milostinje olakšavaju teret greha!" (Korinćanima 2,16). U knjizi Pastir Herma (početak drugog stoleća) post se preporučuje kao žrtva "plemenita i sveta, prihvatljiva Gospodu" (Simile 5,3).

Prva Crkva nije imala sistem desetkovanja sličan onome koji su prihvatili Judejci. Prema Irineju (130-200. A.D), "oni koji su dobili slobodu" više ne plaćaju desetak kao Jevreji, ali "odvajaju svu svoju imovinu u Gospodnju svrhu, dajući radosno i velikodušno ne samo manje vredne delove svoga imanja!" (Protiv jeresi 4,18.2)

Tertulijan (oko 200. A.D.) opisuje kako su hrišćani u Kartagini davali svoje priloge Gospodu. Prilozi nisu bili obavezni, već dragovoljni, "kao da se radilo o ulaganju u fond pobožnosti". Ti darovi su se upotrebljavali "za izdržavanje  i sahranu starijih vernika, za zadovoljavanje potreba dečaka i devojčica bez sredstava i roditelja, i starijih vernika koji su morali da ostaju u svojim domovima" ali i za zbrinjavanje onih koji su bili bačeni u tamnicu zbog svoje vere (Apologija 39).

Epifanije, koji je pisao u četvrtom stoleću, naglašava da desetkovanje nije ništa obaveznije  od obrezanja ili svetkovanja subote. To je bilo uvedeno, kaže on, "da ne bismo zanemarili 'jotu', početno slovo u Isusovom imenu" (Protiv jeresi, 1.1.8).

Krajem četvrtog i početkom petog stoleća, počeli su se javljati glasovi koji su zahtevali da i hrišćani daju desetak. Ambrozije Milanski (340-397 A.D.) potvđuje da je Bog odredio za sebe jednu desetinu od žitarica, vina, voća, stoke, vrtnih proizvoda, poslova, pa čak i lova; i da nije "po zakonu ako čovek zadržava za sebe ono što je Bog odredio da Njemu pripada" (Propovedi 33.34). Avgustin (354-430. A.D), tvrdi da hrišćani moraju davati desetak da bi njihova pravednosti bila veća od pravednosti fariseja i književnika (Matej 5,20; Tumačenje Psalma 146,7). Godine 576. provincijski Sabor u Tuluzi  naredio je hrišćanima da daju desetak. Godine 585. Drugi sabor u Makonu propisao je ekskomunikaciju za one koji odbiju da daju desetak. Međutim, desetak nije morao predstavljati desetinu nečijeg dohotka, već se tako zvalo obećano darovanje Crkve.

C.  U Srednjem veku

Srednjovekovno shvatanje o spasavanju zaslugama u velikoj meri je uticalo na zamisao o pristavskoj službi. Osnovna i prvenstvena pobuda za davanje bilo je staranje za spasenje svoje duše. Uvedene su i takse za različite crkvene službe: za venčanje, za sahranu, za ispovest, za čitanje mise za spasenje duše umrloga. Da bi se prikupio novac, tražilo se da se crkvena zajednica obaveže da plati mnogo više misa nego što su ih sveštenici mogli čitati. Takse za čitanje mise, zajedno sa prodajom oproštajnica, bile su osnovni prigovori upućeni Crkvi i glavni povod za nastanak  protestantske Reformacije.

Od Konstantina (337. A.D) na dalje, hrišćanska Crkva je postala državna Crkva. Kako su stoleća prolazila postajalo je sve teže razlikovati državne od crkvenih desetaka i poreza. Na primer, Karlo Veliki (742-814. A.D) odredio je da se desetak deli na tri dela: za sveštenstvo, za siromašne, i za izdržavanje Crkve. Kazne su bile propisane za one koji su propuštali da daju desetak. U Engleskoj je 787. A.D. obnarodovan državni zakon kojim je nametnuto davanje desetka. Zakon, proglašen 1295. A.D, odredio je da se desetak daje na temelju bruto prinosa svih kultura; propisivao je zatim kako treba davati desetak od mleka, životinja, vune, pašnjaka, pa čak i od pčela. Zahtevao se i lični desetak: desetak od  poslovnih prihoda i od trgovine. I ponovo pojam "desetak" nije morao da znači "desetina".

U srednjovekovnom sistemu davanja, dragovoljno davanje po uzoru na evanđeosku pristavsku službu upravljanja Božjom imovinom, u velikoj meri je bilo zaboravljeno. Davanje su zahtevali i Crkva i država. Duh pristavske službe Bogu kojim je bila obeležena prva Crkva, nije se više mogao prepoznati.

D. Reformacija

Reformacija je u velikoj meri predstavljala reakciju na zloupotrebe klerikalne vlasti i na uspostavljanje sistema spasavanja zaslugama. Ona ipak nije uspela da uništi simbiozu između Crkve i države. Desetkovanje nije propisivala u prvom redu Crkva, već mnogo više država. U Nemačkoj, od 1555. godine na dalje, kada je luteranstvo već bilo legalizovano i stavljeno pod zaštitu luteranskih knezova, pravo eklezijalnog nadzora – a s njime i pravo ubiranja desetka – bilo je predamo u ruke teritorijalnih svetovnih vlasti. Deseci su se ubirali za izdržavanje sveštenstva, za održavanje škola i za pomaganje siromašnima.

Iako je većina protestanata bila saglasna s pravom države da nameće crkvene zakone, bilo je onih koji se s time nisu slagali. Ulrih Cvingli (1484-1531. A.D), izrazio je oštro neslaganje s eklezijalnim sistemom ubiranja desetka i smatrao da davanje desetka treba da bude dragovoljno, a ne obavezno. I druge grupe, kao što su bili anabaptisti, kvekeri, i engleski separatisti, oštro su se protivile eklezijalnom sistemu ubiranja desetka. Međutim, te grupe su bile u manjini. Po sveopštem mišljenju država se morala starati o zaštiti interesa Crkve i zato je bila njena obaveza da se posluži svojom vlašću da bi pomogla Crkvi da svoje materijalne zahteve nametne svojim vernicima.

Na katoličkoj strani, Sabor u Tridentu (1545-1563. A.D) je odredio da je davanje desetka obaveza prema Bogu i da će zato svi koji odbiju da daju desetak biti isključeni iz Crkve. Međutim, to pravilo nije bilo primenjeno. Francuska revolucija je konačno označila kraj ubiranju desetka u krilu Rimokatoličke Crkve.

E.  Severoamerički eksperimenat

Čak i u kolonijalnoj Americi bilo je teško povući liniju razdvajanja između Crkve i države. Vekovna tradicija da država finansira Crkvu bila je suviše duboko ukorenjena pa je trebalo da prođe mnogo godina da se ona prevaziđe. Američka Revolucija je pomogla da se običaji i trendovi, stari mnogo stoleća, preokrenu i napuste. Međutim, veliki "američki eksperimenat" imao je i tragične posledice po Crkve koje više nisu mogle očekivati od države da materijalno potpomaže njihove aktivnosti. Prepuštene same sebi, Crkve su bile prisiljene da se ponovo vrate apostolskom modelu. Novi položaj je ipak krio u sebi i prikrivene blagoslove. Dobrovoljni darovi pod uticajem Hristovog duha očigledno su predstavljali izlaz iz ovog teškog položaja, ali crkvene starešine nisu imale ni crkvene tradicije, ni istorije ni prošlih iskustava na koje bi se mogli pozvati.   

I tako su crkvene starešine, pritisnute okolnostima, morale da pronađu nove metode prikupljanja sredstava. Na nesreću, neke od tih metoda nisu imale nikakve veze s hrišćanstvom. Iznajmljivanje sedišta u bogomoljama, bazari, večere, hazardne igre, lutrije, sve je to isprobano. Neki klerici su osudili ove nove metode izjavljujući da nisu ništa bolje od starih, iz vremena pre Reformacije.

Crkvi u Americi može se pripisati zasluga za obnavljanje zanimanja za hrišćansku pristavsku službu, iako se naglasak skoro isključivo stavljao na materijalnu stranu problema. Crkveni istoričari obično uzimaju kraj devetnaestog stoleća kao početak pristavskog pokreta u Americi. Od samog početka ovaj pokret je crpeo snagu iz velikog interesovanja vernika da se šalju misionari u strane zemlje. Kasnije je učinjen pokušaj da se pristavskoj službi da teološka osnova i da se na neki način sjedine teorija i praksa na nivou mesne crkve. Pokrenuti su mnogi strateški programi obučavanja vernika i uspesi su bili različiti. Godine 1920. okupilo se 29 denominacija iz Amerike i Kanade na poziv grupe predvodnika pristavskog odeljenja iz Njujorka i obrazovalo takozvani Opšti savet za pristavsku službu. 

III.  Iskustvo sa pristavskom službom u krilu Crkve adventista sedmog dana

Većina hrišćana bi se složila sa izjavom koja je uvrštena među 27 osnovnih verovanja Crkve adventista sedmog dana:

"Mi smo Božji pristavi, kojima je On poverio vreme i prilike, sposobnosti i posede, ali i blagoslove Zemlje i njenih izvora. Mi smo Njemu odgovorni za njihovu pravilnu upotrebu. Mi priznajemo Božje vlasništvo vernom službom Njemu i našim bližnjima, davanjem desetka i priloga za objavljivanje Njegovog evanđelja i za podupiranje i rastenje Njegove Crkve. Pristavska služba je prednost koju nam je dao Bog da bismo se u ljubavi borili protiv sebičnosti i pohlepnosti. Pristav se raduje blagoslovima koji se izlivaju na druge kao posledica njegove vernosti." (SDA Yearbook 1999,7)

Istorija Crkve adventista sedmog dana odvija se paralelno sa razvojem na američkoj religijskoj sceni. Rođena iz ognja verske revnosti misionarskog pokreta i oblikovana posebno intenzivnim apokalipticizmom svoga vremena (Veliki pokret drugog Hristovog dolaska), Crkva adventista sedmog dana je razvila visoku svest o pristavskoj odgovornosti Crkve i njenih vernika.

A.  Finansije

Jedno celo poglavlje u Priručniku Crkve adventista sedmog dana posvećeno je evanđeoskim finansijama. Tu je objavljen i celokupni adventistički koncept pristavske službe. Paragraf o pristavskoj službi glasi:

"Hrišćani su Božji pristavi, kojima je On poverio svoja dobra i božanski savet glasi da se 'od pristava ne traži više ništa nego da se ko veran nađe' (1. Korinćanima 4,2). Pitanje pristavske službe u njenom najširem i najpotpunijem obliku pokriva mnoge aspekte hrišćanskog života i iskustva, kao što su naše vreme, naš uticaj, i naša služba, ali nema sumnje da pristavsko raspolaganje našim sredstvima  predstavlja životno važan deo ovog pitanja. To je pitanje koji se tiče svakog vernika Crkve. Njime je obuhvaćeno naše priznanje Božjeg suvereniteta i Njegovog vlasništva svega, kao i činjenice da On izliva svoju blagodat na naša srca. I dok budemo sve potpunije shvatali ova načela, sve više ćemo ceniti način na koji Božja ljubav deluje u našem životu." (SDA Church Manual 1995,135.136)

1. Desetak

Godine 1859. adventisti su prihvatili plan pod nazivom Sistematska velikodušnost koji je pozivao na redovno prilaganje, u izvesnoj meri proporcionalno dohotku ili imanju vernika. Početkom 1863. godine časopis Rivju end Herald je predložio jednu desetinu prihoda kao minimalni doprinos vernika. "Od sinova Izrailjevih se tražilo da donose desetak, odnosno desetinu od svih svojih prihoda... Ne može se pretpostaviti da bi Gospod zahtevao manje od svoga naroda sada kada je vreme tako naglašeno kratko i kada veliko delo treba da se obavi uz pomoć njegovih sredstava  na objavljivanju poslednje poruke milosti svetu." (R&H, 6. januar 1863) Godine 1876. Generalna konferencija je jednoglasno prihvatila odluku koja glasi: "Mi verujemo da je dužnost sve braće i sestara, bilo da su povezani sa crkvama ili da žive odvojeno, pod normalnim okolnostima, da posvete jednu desetinu svega svoga dohotka iz svih izvora prihoda, potrebama Božjega dela." (R&H, 6. april 1876)

Adventistički pioniri su smatrali da je davanje desetka utemeljeno na Bibliji. Elen G. Vajt je napisala mnogo članaka i posvetila cela poglavlja u svojim knjigama pitanju evanđeoskih finansija. Davanje desetka i priloga bilo je deo evanđeoskog reda. Pobuda je bila evanđeoske prirode: podupiranje propovedanja evanđelja i širenje poruke o spasenju. Negde oko godine 1878. plan davanja desetka je bio već čvrsto ukorenjen u pravilima crkvenog reda i ponašanja.

Po celom svetu, vernici Crkve i njihova deca obračunavaju desetak kao jednu desetinu svog celokupnog dohotka. Oni koji se bave poslovnim delatnostima pozvani su da daju desetak od svojih prihoda.

Desetak se upotrebljava za izdržavanje evanđeoske službe, za obavljanje crkvene misije u svetu. To se čini na temelju starozavetne upotrebe desetka za izdržavanje Levita (4. Mojsijeva 18,21). Radni priručnik Generalne konferencije kaže:

"Desetak predstavlja sveta sredstva namenjena delu propovedanja evanđelja i biblijskog poučavanja, uključujući i upravljanje oblastima i staranje o crkvama i evanđeoskim poduhvatima. Desetak se ne sme trošiti za druga područja delovanja Crkve, kao što je plaćanje crkvenih dugova i dugova crkvenih organizacija ili za građevinske poduhvate." (V o5,o5)  

Mesne crkve predaju celokupni iznos desetka, prikupljenog od vernika, oblastima ili misijama. Te crkvene organizacije jednu desetinu primljenog desetka predaju unijama, koje su zajednice oblasti. Zatim, unije jednu desetinu primljenog desetka predaju nadležnoj diviziji, jednome od 12 Odeljenja Generalne konferencije po svetu. I konačno, divizije jednu desetinu primljenog desetka šalju  Generalnoj konferenciji. I tako vernici Crkve, bez obzira u kojem delu sveta žive, učestvuju u misiji Crkve putem svog desetka, kojega prilažu u svojoj mesnoj crkvi.

U ovom finansijkom planu Crkva sagledava "sveobuhvatniju svrhu od one koja se pojavljuje u njenim finansijskim ili statističkim izveštajima. Ovaj plan je nešto mnogo više od načina prikupljanja i raspoređivanja sredstava. To je, po Božjem planu, jedan od velikih faktora sjedinjavanja u okviru cele Crkve adventista sedmog dana." (SDA Church manual 1995, 137)

2.  Prilozi i darovi

Znajući da su Izrailjci bili pozvani da daju u najmanju ruku još jedan desetak, drugi desetak (5. Mojsijeva 12,17.18; 14,22-27), a po mogućnosti i treći (5. Mojsijeva 14,28.29), prve adventističke starešine su pozivale vernike da osim desetka prilažu dragovoljne darove i prinose za druge crkvene poduhvate. Na primer, 1876. godine dodatni dar u visini "trećine" svote određene planom Sistematske velikodušnosti bio je određen za potrebe izdavačkog dela.

Kasnije su bili prikupljani i drugi darovi, među njima je poznat sedmični dar za Subotnju školu. Godine 1878. postavljene su korpe za prikupljanje sredstava za potrebe lokalnih Subotnjih škola. Subotnje škole su počele prikupljati sredstva za misije 1885. godine, pružajući tako priliku vernicima da potpomažu misiju Crkve po celom svetu. Deo posebnog dara koji se prikuplja poslednje subote u tromesečju određen je za posebne projekte o kojima se raspravlja u toku celog tromesečja.

Raznoliki darovi i prilozi se prikupljaju u mesnim crkvama, ili redovno ili povremeno. Upotrebu tih sredstava verno kontrolišu odgovarajuća tela mesnih crkava, Oblasti, Unije i Generalne konferencije.

Ozbiljni, odani hrišćani žele da budu sigurni da se sredstva koja im je Bog stavio na raspolaganju upotrebljavaju u Njegovoj službi. Raspoređujući svoju zaostavštinu, oni mogu osnovati zadužbine tako da se sredstva kojima su verno upravljali u toku života i posle njihove smrti upotrebljavaju na slavu Bogu i za zadovoljavanje potreba njihovih bližnjih. To je odgovorna pristavska služba koja donosi zadovoljstvo vernim sledbenicima Gospoda Isusa Hrista.

3.  Odeljenje za pristavsku službu i razvoj

Godine 1966. Generalna konferencija Crkve adventista sedmog dana organizovala je novo odeljenje koje je sledeće godine dobilo ime Odeljenje za pristavsku službu i razvoj i imalo zadatak da pomaže oblastima i divizijama po svetu u razvijanju svesti o pristavskoj odgovornosti vernika. To Odeljenje je počelo da priprema literaturu, programe osposobljavanja i seminare za pastore i mesne crkve. Osim praktičnog poučavanja na terenu, Odeljenje je moralo da bude u toku svih teoloških rasprava koje su se odnosile na pristavsku službu. Valter M. Stark je bio postavljen za prvog direktora novog Odeljenja.

Razvoj se ovde nije zaustavio. Godine 1971. bilo je određeno da se u mesnim crkvama biraju sekretari za pristavsku službu, koji će se truditi da unapređuju pristavsko staranje o molitvenom domu, o talantima i vremenu. Godine 1980. Odeljenje za pristavsku službu je bilo spojeno sa Odeljenjem za propovedničku službu. Prilikom osnivanja Odeljenja za crkvene službe 1985. godine, odgovornost za staranje o pristavskoj službi, o materijalima i radnim sastancima i seminarima bila je poverena tom novom odeljenju. Godine 1995. kada su zaduženja ovog Odeljenja ponovo bila podeljena, Pristavska služba je ponovo postala posebno Odeljenje.

Iako je davanje desetka i priloga bitan deo adventističke teologije o pristavskoj službi, sama pristavska služba je daleko sveobuhvatnija. Pristavska odgovornost se odnosi na celokupni život i dodiruje većinu pitanja koja nam život danas postavlja. To su pitanja s kojima se mora uhvatiti ukoštac svaki vernik Crkve  - staranje o životnoj sredini i društvu, pitanje siromaštva i svih drugih problema s kojima život počinje i s kojima se završava i naravno, služenje ograničenim i prolaznim materijalnim sredstvima koja nam stoje na raspolaganju. Ovaj spisak nikako nije završen onim šro smo do sada naveli. Međutim, biblijsko učenje o pristavskoj odgovornosti osposobljava vernika da uravnoteženo pristupa svim tim naoko suprotstavljenim pitanjima i da ih rešava na način koji će biti ugodan Bogu i Isusu Hristu, koji je naš Gospodar. Trajni zadatak hrišćanina je da ta složena načela primenjuje u našem današnjem složenom svetu.

B.  Zemlja

Ljudska bića su ostavljena na milost i nemilost prirode, ali u naše vreme i sama priroda stenje pod ljudskim napadima i zaista je ugrožena ponašanjem ljudskog roda. Svojom lakomošću i rasipnošću, često pod maskom uvođenja visoke tehnologije, ljudski rod je doslovno osudio svoju planetu na smrt. Zemlja je puna otrovnih materija i otpadaka koji nam ugrožavajun opstanak. Prirodni izvori se opasno iscrpljuju i pljačkaju, ali i nerazumno rasipaju. U nekim slušajevima, plodna zemlja je iscrpljena prekomernim iskorišćavanjem njene plodnosti. Čak su i mora i okeani pali kao žrtve prekomernog iscrpljivanja.

U takvom jednom svetu, adventistički hrišćani su pozvani da žive jednostavnim životom, bez lakomstva ili rasipanja. Svesni da su prirodni izvori Zemlje ograničeni, oni treba da štite i čuvaju svoju životnu sredinu. Crkva podupire vegetarijanski sistem ishrane kao zdravi način da se poveća fond namirnica koje nam stoje na raspolaganju. Naše škole i mesne crkve održavaju raznovrsne i često kreativne ekološke programe.

Poštovanje sedmog dana odmora, subote, kao odgovor ljubavi na Božju zapovest (2. Mojsijeva 20,8-11), adventistima pruža priliku da slave ne samo stvaranje nego i Stvoritelja. Pojedinci, porodice i grupe vernika često provode subotnja popodneva u prirodi. Time se razvija razumevanje čuda prirode i potrebe da se dela Božjeg stvaranja sačuvaju za buduće naraštaje.

Godine 1992. godišnje zasedanje Generalne konferencije je prihvatilo dokument pod naslovom "Staranje o delima Božjeg stvaranja" u kojemu je objavljeno stanovište Crkve pristavskoj odgovornosti hrišćana za planetu Zemlju. Navešćemo neke izvode:

"Svet u kojemu živimo je dar ljubavi Boga Stvoritelja, Onoga "koji je stvorio nebo i zemlju, mora i zvore vodene" (Otkrivenje 14,7; 11,17.18). U okviru dela stvaranja, On je ljude, namerno i svrsishodno, postavio u određeni odnos sa sobom, sa drugim bićima i sa celim svetom. I zato, kao adventisti sedmog dana, mi smatramo da je čuvanje i negovanje prirode usko povezano s našom službom Stvoritelju...

Pošto smatramo da je ljudska vrsta deo Božjeg stvaranja, naše staranje o životnoj sredini proteže se i na naše zdravlje i način života. Mi zastupamo zdrav način života  i odbacujemo upotrebu materija kao što su duvan, alkohol i štetne droge, koje ugrožavaju zdravlje i iscrpljuju planetarne izvore; i mi preporučujemo jednostavnu vegetarijansku ishranu...

Mi prihvatamo izazov da radimo na obnavljanju Božjeg prvobitnog plana. Pokrenuti verom u Boga, posvećujemo sebe podupiranju procesa ozdravljenja, i na pojedinačnom i na planetarnom nivou, do kojega dolazi kada se kao ljudski rod budemo zajednički stavili u službu Bogu i bližnjima. 

U ovom posvećenju mi potvrđujemo svoju pristavsku odgovornost prema delima Božjeg stvaranja i verujemo da potpuno obnovljenje može biti dovršeno jedino u trenutku kada Bog bude sve novo stvorio." (R&H, 31. decembar 1992)

Ove izjava svedoči o sve većoj svesti adventista sedmog dana o važnosti pristavske službe u njihovoj interakciji s Božjim svetom.  Svet i materijalna dobra nisu loši sami po sebi; u stvari, "sve što je blistavo i prekrasno, sva stvorenja velika i mala" – sve je to Bog stvorio da bi u njima uživala ljudska bića (1. Mojsijeva 1,31). Hrišćani treba da čuvaju "lepotu ove zemlje". Oni treba da poštuju Zemlju, ali ne i da je obožavaju. U celom Pismu Bog je uvek iznad stvorenoga i izvan stvorenoga.

C.   Božja blagodat

Tekst u Otkrivenju 14,6-12. sadrži radosnu poruku, "večno evanđelje" koje treba da se objavi celome svetu. Središte je u Bogu čije obećanje i čija Reč prodiru kroz sadašnju tamu i ukazuju na slavni ishod  opisan u završnim poglavljima iste knjige. Radosna poruka glasi da Bog voli ovu planetu i da je odlučio da je izbavi i obnovi tako da se može ispuniti Njegova prvobitna namera s njome. Širenje ove životno važne poruke u celini je deo i srž hrišćanske pristavske službe kojoj smo kao adventisti povećeni.

Zbog ovog aspekta pristavske službe, adventisti su posvećeni službi objavljivanja evanđelja celome svetu. Pošto sebe smatraju pristavima božanske blagodati, vode mnoge vaspitne i zdravstvene ustanove i organizacije za pomoć ugroženima. Oni se mole i propovedaju i podupiru ove koji stoje u službi Reči (Vidi Način života II. A!)

D.  Život i zdravlje

Suprotno grčkom dualizmu, koje ljudsko biće shvata kao telo i dušu, i misli da je duša zarobljena u telu i željna da ga se oslobodi, Biblija ne prihvata takvu dihotomiju. Biblija govori o celini. Daleko od toga da bude izloženo prezrenjiu zato što je zemaljsko, telo ima veliku važnost. Prema tome, da bismo um i duh održali u optimalnom stanju, moramo se starati o svom telu, koje je "hram Svetoga Duha" (1. Korinćanima 6,19). Iz tog razloga, "zdravstvena reforma i učenja o zdravlju i umerenosti su neodvojivi deo adventističke vesti" (SDA Church manual 1995,148)

Da bi poslušala taj biblijski nalog, Crkva adventista sedmog dana  propagira zdrav način života među svojim vernicima i među svima do kojih može da dođe. Po celom svetu, dobro razvijen sistem zdravstvenih ustanova trudi se da ublaži patnje i unapredi zdravlje. Crkveni pravilnik kaže: "Mi pripadamo Bogu, telom, duhom i dušom. Prema tome, naša je verska obaveza da poštujemo zakone zdravlja, i radi naše blagostanja i sreće, ali i radi uspešnije službe Bogu i bližnjima." (CM 1995,148; Vidi Zdravlje; Način života II.B!)

U današnjem tehnološkom društvu, pristavska odgovornost za telo obuhvata odluke koje se tići života i zdrvalja, a posebno one koje se tiču oduzimanja života, kao što su pobačaj i eutanazija. U skladu s biblijskim učenjem, adventisti su odani vrednosti i svetosti ljudskog života. Dva dokumenta Generalne konferencije iz 1992. godine bave se tim pitanjem.

"Smernice o pobačaju" su utemeljene na "širokim biblijskim načelima" da je život dragoceni Božji dar i istovremeno naš odgovor na Božju volju; ipak, naša je odgovornost i pravo da donosimo odluke koje se tiču života. "Prenatalni ljudski život je veličanstveni dar od Boga... prema tome, prenatalni život se ne sme nepromišljeno uništavati. Pobačaj se sme obaviti jedino iz najozbiljnijih razloga." Zatim, "Crkva ne služi kao savest pojedinačnih vernika; međutim, ona mora da pruži moralno usmerenje". Odluku da se obavi pobačaj moraju da donesu umešani pojedinci, rukovođeni "tačnim informacijama, biblijskim načelima, i pod vodstvom Svetoga Duha. Osim toga, te odluke se najbolje donose u kontekstu zdravih porodičnih odnosa." I konačno, "vernike Crkve treba pozvati da učestvuju u sadašnjim razmišljanjima o njihovoj moralnoj odgovornosti u vezi sa pobačajem u svetlosti biblijskih učenja" (R&H, 31. decembar 1992, Vidi Brak, II. F.1)

Utemeljen na istim biblijskim načelima, dokumenat "Staranje o umirućima" poziva na praktičnu i odgovornu hrišćansku ljubav. "Posle traženja božanskog vodstva i razmatranja interesa onih koji su pogođeni tom odlukom (Rimljanima 14,7), kao i medicinski savet, bolesnik koji je sposoban  da donese odluku treba da odredi hoće li prihvatiti ili odbiti medicinsku intervenciju za produženje života." Kada bolesnik nije sposoban da donese takvu odluku, oni koji su joj najbliži treba odgovorno da se suoče s tom odlukom. Atmosfera puna saučešća i ljubavi treba da ukružuje umirućega. (Vidi Brak II. F.2!)

"Iako hrišćanska ljubav može da dovede do uskraćivanja ili produženja medicinskih intervencija koje bi samo povećale patnje ili produžile umiranje, adventisti sedmog dana ne učestvuju u 'ubijanju iz milosrđa' niti pomažu prilikom samoubistva (1. Mojsijeva 9,5.6; 2. Mojsijeva 20,13.; 23,7). Oni se protive aktivnoj eutanaziji, namernom uzimanju života osobi koja pati ili umire." (R&H, 31.decembar 1992)

E.  Vreme

Vreme je dragoceni dar od Boga. To je građa od koje se sastoji život. Kako se njime služimo pokazuje u velikoj meri kakva je naša pristavska služba – naš odnos prema Stvoritelju. Biblijski autori govore o kratkoći vremena i o potrebi da se ono najbolje iskoristi. Vreme se mora upotrebiti za izgradnju ličnosti i za izražavanje susedske ljubavi. "Nauči nas tako brojati dane naše!" – kaže psalmista (Psalam 90,12), a mudri čovek poziva: "Sve što ti dođe na ruku da činiš, čini po mogućnosti svojoj, jer nema rada, ni mišljenja, ni znanja, ni mudrosti u grobu u koji ideš!" (Propovednik 9,10)  Pavle poziva: "Paztite na vreme, jer su dani zli!" (Efescima 5,16) i zapaža da je "već čas došao da ustanemo od sna" (Rimljanima 13,11). Isus savetuje svojim sledbenicima da rade dok je dan – dok imaju mogućnosti i prilike – jer "doći će noć kada niko ne može raditi" (Jovan 9,4).

F.  Deca: najveće blago

Materijalna dobra pružaju hrišćanskom pristavu priliku da službu obavlja na vidljivi način. Ali blago nije ograničeno na materijalne posede. Deca, "nasledstvo od Gospoda" (Psalam 127,3), spadaju među Njegove najdragocenije darove. Ona su stavljena u ruke roditelja, koji tako postaju odgovorni da ih pripreme za službu u ovom životu i u svetu koji će doći, jer će tada Bog zatražiti odgovor na pitanje: "Gde je stado što ti je predano, stado slave tvoje?" (Jeremija 13,20) Kao roditelji, ljudska bića postaju pomoćnici Stvoritelja. Njihovi potomci su kandidati za besmrtnost, koje oni moraju mudro i nežno usmeravati prema trenutlku kada će moći da preuzmu pune pristavske odgovornosti.

Prema tome, hrišćansko vaspitanje – disciplina i obučavanje – postaje izrazito važno. Treba uložiti veliki trud da bi se razvile sve sposobnosti i na to nas poziva velika Hristova zapovest (Matej 22,37). Namerno prenošenje vrednosti i kulture ima odlučujući ulogu. Crkva je međugeneracijska zajednica. Izvrstan primer prenošenja vere s generacije na generaciju  imamo u  Euniki i Loidi, Timotijevoj majci i baki. Pavle piše Timotiju: "Opominjući se nelicemerne u tebi vere, koja se useli najpre u babu tvoju Loidu i u mater tvoju Euniku; a uveren sam da je i u tebi!" (2. Timotiju 1,5; 5. Mojsijeva 6,7)

Podizati decu za Gospoda je pristavska dužnost roditelja, ali i cele zajednice vernih (Isaija 54,13). Adventisti sedmog dana ovu pristavsku odgovornost uzimaju veoma ozbiljno, pa su razvili vaspitno-obrazovni sistem, od dečjeg vrtića do univerziteta, koji je drugi po veličini među protestantskim denominacijama. Osim  toga, Subotnja škola, klubovi izvidnika, i raznovrsne druge aktivnosti za decu i mlade, sračunate su da zaštite i razviju ovo blago (Vidi Brak I. B.4!)

Jedna službena publikacija ovako objašnjava svrhu adventističkog sistema obrazovanja i vaspitanja:

"Svu decu i mlade  Crkva poverava obrazovnom sistemu koji će im pružiti duhovnu negu i vrhunsko obrazovanje... Obrazovni program počiva na verovanju da je svaki učenik jedinstven i neprocenljivo dragocen i na važnosti razvoja cele lišnosti... Ukupni proces adventističkog obrazovanja nastoji da obnovi veru u Hrista, da u čoveku ponovo izgradi lik njegovog Stvoritelja, da u njemu odneguje razumnu odanost Božjem delu na Zemlji i da ga praktično pripremi za savesnu službu bližnjima." (NAD Working Policy 1993-1994, F o5 o5, F o5 10)

G.  Talanti i sposobnosti

Biblija naglašava da Bog ljudskim bićima daje darove i sposobnosti (1. Korinćanima 12,4-11) i da očekuje da će ih upotrebiti u službi bližnjima. To se odnosi i na starozavetna vremena (2. Mojsijeva 31,2-6). Bog ljudima daje "duha svetoga, mudrosti i razuma, i znanja i svake veštine, da vešto izmišlja kako se što može načiniti...i svaki posao raditi." (2. Mojsijeva 31,3-5)

Pavle opširno govori o karizmata – šta je ko dobio kao dar. To su darovi i sposobnosti koje Bogu stoje na raspolaganju da bi se upotrebili po uputstvima Svetoga Duha. Takozvani prirodni darovi i urođene sposobnosti mogu da postanu karizmata jedino u slučaju kada se upotrebe za učvršćenje i izgradnju zajedništva Tela Hristova. Crkva je opisana kao zajednica darovitih ljudi – karizmatika – koji stoje u službi bližnjima. Pristavska služba, prema tome, sastoji se u služenju, u misiji, u pokušaju da se zadovolje ljudske potrebe u Hristovo ime uz pomoć duhovnih darova (1. Petrova 4,10.11; Rimljanima 12,6-8).

Prema tome, hrišćani treba da se na najbolji mogući način služe veštinom komuniciranja. Talanat govora treba da  neguju i upotrebljavaju za širenje radosne vesti evanđelja svima koji se nađu u domašaju njihovog uticaja. Dar govora ima velike mogućnosti i za dobro i za zlo. Kao i svi ostali darovi, i on se mora  upotrebljavati na slavu Bogu i na blagoslov bližnjima.

H.  Pravo građanstva

Pristavska služba podupire i poštuje zakonito izabranu vlast. Odeljenje za javne poslove i versku slobodu Crkve adventista sedmog dana svojim smernicama i savetima pomaže vernicima da budu dobri građani.

"Uzimajući u obzir njenu božanski određenu ulogu, građanska vlast ima pravo na čovekovo poštovanje i dragovoljnu poslušnost u zemaljskim pitanjima do mere u kojoj njeni građanski zahtevi ne dolaze u sukob s Božjim zahtevima; drugim rečima, ljudi su obavezni da 'daju caru carevo' i 'Bogu Božje' (Matej 22,21), da pokažu aktivan, lični interes i zalaganje u pitanjima koja se tiču javnog dobra i da budu primerni građani." (NAD Working Policy 1993-1994, HC o5 o5) 

Novi zavet traži da hrišćani "budu pokorni i poslušni gospodarima i zapovednicima i gotovi na svako dobro delo" (Titu 3,1; 1. Petrova 2,17; Rimljanima 13,1). Kao deo svoje svešteničke dužnosti, hrišćani treba da se mole "za careve, i za sve koji su u vlasti" (1. Timotiju 2,2). Sledeće Isusove reči podrazumevaju da se radi o obavezi, o dužnosti: "Podajte dakle cezarevo cezaru, a Božje Bogu!" (Matej 22,21) Ta obaveza proističe iz druge velike zapovesti: "Ljubi bližnjega svojega kao sebe samoga!" (Matej 22,39) Sve što predstavlja temelj ideje o dobrom građaninu može se izraziti pojmom pravilne pristavske službe. I ponovo, vernost u tim dužnostima Nebo smatra uslovom za dobijanje veće odgovornosti. U Hristovoj priči gospodar kaže: "Dobro slugo dobri i verni, u malom bio si mi veran, nad mnogim ću te postaviti, uđi u radost gospodara svojega!" (Matej 25,23; vidi Način života II. C.4!)

IV.  Komentari Elen G. Vajt

A.  O konceptu pristavske službe

"Sa službom pristava povezana je obaveza, ne samo prema Bogu, već i prema čoveku. Beskrajna ljubav Otkupitelja svakom ljudskom biću daje životne darove. Hrana i odeća i zaklon, telo i um i duša – sve je stečeno Njegovom krvlju. I obavezom zahvalnosti i službe, koja je tako nastala, Hristos nas je povezao s našim bližnjima. On nam zapoveda: 'Iz ljubavi služite jedan drugome!' ((Galatima 5,13) 'Kada učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste!' (Matej 25,40)" (Vaspitanje 125)

"Zamisao o pristavskoj službi treba da ima praktični uticaj na svakog pripadnika Božjeg naroda... Praktična velikodušnost udahnuće duhovni život hiljadama nominalnih pristalica istine koji se sada žale na svoju tamu. Ona će ih preobraziti od sebičnih, lakomih obožavalaca mamona u ozbiljne, iskrene Hristove saradnike u delu spasavanja grešnika." (CS 112.113)

"Duh velikodušnosti je duh Neba. Duh sebičnosti je Sotonin duh. Hristova požrtvovna ljubav se pokazala na krstu. Dao je sve što je imao, a onda je dao i samoga sebe da bi čovek mogao da dobije spasenje. Hristov krst poziva na velikodušnost svakog sledbenika dragog Spasitelja. Načelo koje je prikazano ovde glasi: davati, davati! I to načelo, ostvareno u velikodušnosti i dobrim delima, predstavlja pravi plod hrišćanskog života. Načelo svetovnih ljudi je da uzimaju, uzimaju i da time, po svom mišljenju, osiguraju sebi sreću. Ali, kada se ispolji sa svim svojim posledicama, plod ove ideje je samo beda i smrt!" (R&H, 15. novembar 1906)

"Nikada ne smemo zaboraviti da nas je Bog na ovom svetu stavio na probu da bi odredio našu osposobljenost za budući život. U Nebo neće ući nijedno biće čiji je karakter umrljan otrovnom manom sebičnosti. Zato nas Bog ovde stavlja na probu dajući nam zemaljske posede da bismo načinom kojim se njima služimo pokazali mogu li nam se poveriti večna dobra. Samo kada se požrtvovni Hristov život odražava u našem životu mi možemo da budemo u skladu s Nebom i spremni da uđemo u njega."" (2SM 134)

"Dokaz da blagodat deluje na srce pružamo kada činimo dobro svim ljudima

kada god nam se ukaže prilika. Dokaz naše ljubavi dajemo svojim hristolikim duhom, spremnošću da delimo dobra koja nam je Bog dao, gotovošću da u duhu samoodricanja i požrtvovanja pomažemo da se unapredi Božje delo i ublaže patnje čovečanstva. Nikada ne smemo ispustiti priliku da pokažemo svoju dragovoljnost. Mi pokazujemo da smo prešli iz smrti u život kada delujemo kao verni pristavi Božje blagodati. Bog nam je dao svoja dobra; On nam je dao svoju tvrdu reč da ćemo, ukoliko budemo verni u svojoj pristavskoj službi, nagomilati blago na Nebu, blago koje nikada neće propasti." (R&H, 15. maj 1900)

"Pristav se poistovećuje sa svojim gospodarem. On prihvata odgovornosti pristava, i mora delovati po uzoru na svoga gospodara, čineći ono što bi njegov gospodar činio da je na njegovom mestu. Interesi njegovog gospodara postaju i njegovi interesi. Položaj pristava je dostojanstven, jer pristav uživa poverenje svoga gospodara. Ukoliko na bilo kojin način postupi sebično, tako da prednosti koje je stekao trgujući dobrima svoga Gospoda upotrebi u svoju korist, izneverio je ukazano poverenje." (9T 246)

B.  O  delima stvaranja

"Dela u prirodi, koja danas gledamo, daju nam priliku da samo nejasno shvatimo lepotu i slavu Edema; ipak, svet prirode, glasom koji se ne može pogrešno shvatiti, objavljuje Božju ljubav. Čak i sada 'dobrote je Gospodnje puna zemlja'. Ona i sada prikazuje dela velikog Umetnika. Ona objavljuje da je Neko, svemoguć po snazi, velik po dobroti i milosti, stvorio sve što se vidi i što se ne vidi." (AUCR, 1. jun 1900)

"Mi smo nastali zato što smo bili potrebni. Kako je žalosna misao da ćemo, ukoliko stanemo na pogrešnu stranu, ukoliko se pridružimo redovima neprijatelja, izneveriti plan po kojemu smo stvoreni. Mi tada razočaravamo svoga Otkupitelja; snage koje je On odredio sebi za službu, tada bi  bile stavljene u službu protivljenja Njegovoj blagodati i neuporedivoj ljubavi." (ST, 22. april 1903)

"Svaka jihova duhovna i duševna sposobnost odražavala je Stvoriteljevu slavu. Obdareni visokim duševnim i duhovnim darovima, Adam i Eva su bili stvoreni 'samo malo manji od anđela' (Jevrejima 2,7), da bi mogli da zapažaju ne samo čudesa vidljivog svemira već i da shvataju svoje moralne odgovornosti i obaveze." (Vaspitanje, 17)

"Božja sila se pokazuje u kucanju srca, u radu pluća, u živim strujanjima koja teku hiljadama različitih kanala u telu. Mi smo Njegovi dužnici u svakom trenutku svoga postojanja i Njemu zahvaljujemo na svim ugodnostima u životu. Snage i sposobnosti po kojima se čovek uzdiže iznad nižih oblika života dobijene su od Gospoda. On nas je natovario svojim blagoslovima. Mi smo Njegovi dužnici za hranu koju uzimamo, za vodu koju pijemo, za odeću koju nosimo, za vazduh koji udišemo. Bez Njegovih posebnih blagoslova, vazduh bi bio pun bolesti i otrova. On je bezgranični dobročinitelj i zaštitnik. Sunce koje obasjava Zemlju i ulepšava celu prirodu, neobično svečano zračenje Meseca, sjaj nebeskog svoda, obasjanog blistavim zvezdama, pljuskovi koji osvežavaju zemlju i čine da vegetacija buja, prekrasna dela prirode u svom svojem raznolikom obilju, visoko drveće, žbunje i biljke, zatalasano žito, plavo nebo, zelena zemlja, promene dana i noći, ponavljanje godišnjih doba, sve to čoveku govori o Stvoriteljevoj ljubavi. On nas je povezao sa sobom svim tim dokazima i na nebu i na zemlji." (SD 17)

C.  O blagu

"Kada se pravilno upotrebi, bogatstvo se pretvara u zlatnu vezu zahvalnosti i ljubavi koja spaja čoveka s njegovim bližnjima, koja naklonosti čoveka snažno usmeruje prema Otkupitelju. Beskrajno veliki dar kojim nam je Bog darovao svoga miloga Sina zahteva da na  vidljiv način svoju zahvalnost izraze oni koji su primili Njegovu blagodat. Onaj koji prima svetlost Hristove ljubavi prihvata time veliku odgovornost da tom blagoslovenom svetlošću obasja  druge duše koje su još u tami." (R&H, 16. maj 1882)

"Postoje samo dva mesta u celom svemiru na kojima možemo čuvati svoja blaga – u Božjoj riznici ili u Sotoninoj; i sve što nije posvećeno Božjoj službi stavlja se na Sotoninu stranu i jača njegovo delo. Gospod želi da sredstva koja nam je poverio budu upotrebljena za izgradnju Njegovog carstva. Njegova dobra poverena su Njegovim pristavima da bi pažljivo trgovali njima, i Njemu doneli dobitak u obliku spasenih duša. Te duše će opet, sa svoje strane, postati pristavi Njegove blagodati, osobe Njegovog poverenja, i sarađivati sa Hristom na unapređenju interesa Božjeg dela." (CS 35)

"Posebni sistem desetkovanja bio je utemeljen na načelu koje je isto tako trajno kao i Božji zakon. Taj sistem desetkovanja doneo je blagoslov Jevrejima, jer im ga Bog inače ne bi ni dao. On će isto tako doneti blagoslov onima koji će ga primenjivati sve do kraja vremena. Naš nebeski Otac nije uveo plan sistematskog davanja da obogati sebe, već da se on pokaže kao veliki blagoslov za čoveka. On je video da taj sistem sistematskog davanja predstavlja upravo ono što je čoveku neophodno." (3T 404. 405)

"Bog polaže pravo na nas i na sve što imamo. Njegovo pravo nadmašuje sva ostala prava. I u znak da priznajemo to pravo, On traži da mu dajemo utvrđeni deo od svega što nam je dao. Desetak je taj utvrđeni deo. Po Gospodnjoj naredbi desetak mu je bio  posvećen još od najstarijih vremena. Biblija spominje davanje desetka kada govori o Avramu.  Otac vernih je dao desetak Melhisedeku, 'svešteniku Boga višnjega'. I Jakov je priznao obavezu davanja desetka. Dok je bežao od gneva svoga brata, u snu je video lestvice koje su povezivale nebo i zemlju i zahvalnost njegovog srca izrazila se zavetom koji je dao Bogu: 'Ako Bog bude sa mnom i sačuva me na putu kojim idem, i da mi hleba da jedem i odela da se oblačim, i ako se vratim na miru u dom oca svojega, Gospod će mi biti Bog, a kamen ovaj koji utvrdih za spomen biće dom Božji; a što mi god daš, od svega ću deseto dati tebi.'" (R&H, 8.decembar 1896)

D. O talantima

"Bez obzira koliko je veliko ili malo imanje neke osobe, ona treba da ima na umu da ga je dobila samo na poslugu. Za svoju snagu, veštinu, vreme, talante, prilike, i sredstva ona će morati da položi račun pred Bogom. To je pojedinačno delo; Bog nam daje  da bismo mogli da postanemo slični Njemu, velikodušni, plemeniti, spremni da činimo dobra dela, da dajemo bližnjima. Oni koji, zaboravljajući svoju božansku misiju, pokušavaju jedino da štede ili da troše na zadovoljavanje oholosti i sebičnosti, mogu sebi osigurati dobitke i zadovoljstva ovoga sveta; ali, u Božjim očima, računajući prema njihovim duhovnim dostignućima, oni će biti siromašni, jadni, bedni, slepi i goli." (R&H, 16. maj

1882)

"Bog je ljudima dao talante na poslugu – razum da stvaraju i pronalaze, srce da bude mesto Njegovog prestola, osećanja da se izlivaju na blagoslov bližnjima, savest da ih osvedoči da su grešni. Svako je primio ponešto od svog Učitelja, i svako treba da doprinese svoj deo u zadovoljavanju potreba Božjeg dela... Govor je talanat. Od svih darova datih ljudskom rodu, nijedan se ne sme više ceniti od dara govora. Njime se moramo služiti da objavimo Božju mudrost i veličanstvenu ljubav. Na taj način treba da budu objavljivana blaga Njegove blagodati i mudrosti." (R&H, 9. april 1901)

"Naša prvenstvena dužnost prema Bogu i ostalim bićima je da se razvijamo. Svaka sposobnost kojom nas je Stvoritelj obdario moga biti negovana i razvijena do najvišeg stepena savršenstva da bismo bili u stanju da učinimo najveću količinu dobra za koju smo sposobni. Prema tome, dobro je provedemo vreme koje smo upotrebili za uspostavljanje i čuvanje fizičkog i mentalnog zdravlja. Mi ne možemo sebi dozvoliti da umanjimo ili oštetimo ijednu delatnost našeg tela ili uma. Ukoliko to budemo učinili sigurno ćemo trpeti posledice svojih dela." (CH 107)

"Mladi prijatelji, strah Gospodnji se nalazi u temeljima svakog istinskog napredovanja; to je početak svake mudrosti. Vaš nebeski Otac ima pravo na vas; jer vam bez vašeg traženja ili zasluga stavlja na raspolaganje obilje svoga proviđenja; i više od toga, On vam je u jednom daru darovao i celo Nebo, dao vam je svoga miloga Sina.  U znak zahvalnosti za taj beskrajni dar, On traži vašu dragovoljnu poslušnost. Pošto ste kupljeni skupo, dragocenom krvlju Božjega Sina, On zahteva da se pravilno služite prednostima koje su vam date. Vaše intelektualne i moralne sposobnosti su Božji darovi, talanti koji su vam povereni da biste ih pravilno upotrebili i vama nije dato pravo da ih ostaviten da leže neiskorišćeni usled nedostatka odgovarajuće nege ili da budu oštećeni ili umanjeni zbog neupotrebljavanja. Na vama je da odlučite  hoće li velike odgovornosti  koje počivaju na vama biti verno ispunjene, hoće li vaši napori biti pravilno usmereni i na najbolji način iskorišćeni." (FE 85.86)

E.  O misiji

"Dajući nalog svojim učenicima da idu 'po svemu svetu i propovedaju evanđelje svakom stvorenju' Hristos je ljudima odredio da šire znanje o Njegovoj blagodati. Ali, dok neki zaista odlaze da propovedaju, On poziva ostale da odgovore na Njegov zahtev da prilože svoje darove kojima će se podupreti Njegovo delo na Zemlji. On je stavio svoja sredstva u ruke ljudi, da bi Njegovi božanski darovi potekli kroz ljudske kanale i obavili zadatak koje im je odredio u delu spasavanja bližnjih. To je jedan od Božjih načina da uzdigne čoveka. To je delo koje je čoveku neophodno, jer će pokrenuti najdublja osećanja njegovog srca i pozvati u službu najviše sposobnosti njegovog uma." (9T 255)

"Zlatno pravilo ima još jedno dublje značenje. Sve one koji su postali pristavi mnogorazlične Božje blagodati Bog poziva da dušama koje se nalaze u neznanju i tami prenesu ono što bi sami, da se nalaze na njihovom mestu, želeli da oni prenesu njima. Apostol Pavle je rekao: 'Dužan sam i Grcima i divljacima, i mudrima i nerazumnima!'  Sve ono što znate o Božjoj ljubavi, sve ono što ste primili kao bogati dar Njegove blagodati, sve ono što znate više od najzaostalije i najprezrenije duše na licu Zemlje, vi ste dužni da prenesete toj duši." (EV 255)

F.  O deci kao blagu

"Roditeljima je poverena najvažnija pristavska služba, sveti zadatak. Oni treba da učine svoju porodicu simbolom nebeske porodice, porodice čiji deo žele da postanu kada se jednoga dana završe njihovi dani probe i stradanja ovde dole. Uticaj koji se oseća u domu mora da bude hristolik, sličan Hristovom. To će biti najuspešniji doprinos izgradnji karaktera deteta. Izgovorene reči treba da budu ugodne, ljubazne. Nikakvom nasilničkom, samovoljnom, zapovedničkom duhu se ne sme dozvoliti da uđe u porodicu. Svaki član porodice treba da nauči da se mora pripremiti da postane član carske porodice." (10 MR 324)

G.  O vremenu

"Vreme je novac i mnogi gube dragoceno vreme koje su mogli provesti u korisnom radu, proizvodeći svojim rukama nešto dobro. Gospod nikada neće reči: 'Dobro slugo dobri i verni!' čoveku koji nije opteretio svoje fizičke snage, snage koje mu je On stavio na raspolaganje kao dragocene talante da njima stiče sredstva, da bi mogao da pomogne ljiudima u potrebi i da priloži darove Bogu." (CS 288)  

V.   Literatura

Birch, Bruce C. Let Justice Roll Down, Louisville, Ky. Westminster/John Knox, 1991.

Hall, Douglas John, The Steward, Rev. ed. Grand Rapids: Eerdmans; New York, Friendship, 1990.

Landsdell, Henry, The Sacred Tenth, London, SPCK, 1906.

Rodriguez, Angel M. Stewardship Roots: Toward a Theology of Stewardship, Tithe, Offerings. Solver Springs, Md, Stewardship Ministries, General Conference od SDA, 1994.

Thompson, T.K. Stewardship in Conteporary Theology. New York, Association, 1960.

Wellman, S.A. Your Stewqardship and Mine. Washington, D.C. R&H, 1950.

< 16 Poglavlje

Sadržaj

18. Poglavlje >