< 17 Poglavlje Sadržaj 19. Poglavlje >

HRIŠĆANSKI NAČIN ŽIVOTA I PONAŠANJA

Miroslav M. Kiš

Uvod

Čovekovo ponašanje je važno Bogu koji nas je stvorio i koji nas je povezao sa sobom svojom ljubavlju. Ono je važno i bićima koja nas okružuju, jer je vlast nad Zemljom i dalje u rukama ljudi. Ono je važno i u okviru ljudske zajednice, jer su naši životi međusobno zavisni i usko povezani. I konačno, čovekovo ponašanje je važno njemu samome, svakome od nas pojedinačno, jer svako delo, odluka i reč predstavljaju seme koje donosi rod u karakteru i izaziva posledice.

Nekoliko naučnih grana – psihologija, sociologija, antropologija – trude se da nam pomognu da shvatimo i objasnimo ljudsko ponašanje. Hrišćanska etika, međutim, prelazi okvire opisa ponašanja. Oslanjajući se na otkrivene podatke o prirodi, stanju i sudbini ljudskih bića, ona nudi smernice za svakodnevni život. Te smernice određuju šta je dobro i šta je u skladu s optimalnim i idealnim oblikom ponašanja ljudskih bića (Jovan 10,10).

Temelj hrišćanske etike su hrišćanske teološke misli , ili još bliže, učenja Biblije. Zadatak hrišćanske etike je da pruži smernice, objašnjavajući šta je dobro, šta je pravo i koji je prihvatljiv način dostizanja moralnog savršenstva (Mihej 6,8). Etička merila podstiču društvene i kulturne norme da teže sve uzvišenijim ciljevima. Cilj hrišćanske etike je da pripadnicima ljudskog roda pruži pomoć u obnavljanju Božjeg obličja na području ljudskog načina života i ponašanja, na kojemu se ljudska prolaznost i grešnost međusobno suočavaju u ljubavi i na kojemu su nadvladane silom blagodati koja se iskazuje poštenjem i realizmom.

Biblija opisuje Boga kao nežnog i zabrinutog Oca čija deca svojim ponašanjem istrajno dovode u pitanje svoj opstanak i opstanak svoje životne sredine. U svojoj ljubavi, koja je dovedena do očajanja, Otac se služi najsnažnijim vidom izražavanja: imperativom (2. Mojsijeva 20,1-17; Matej 5; 6;7); najjasnijim mogućim rečnikom: ljubavlju, zakonom, oproštenjem, sudom (Psalam 119); i najjačim protivotrovom u lečenju sklonosti ka samouništenju: božanskom žrtvom (Jovan 3,16). Sve nam to govori da je biblijska orijentacija potpuno deontološka (gr. deon – dužnost). Deontologija koja uživa podršku Biblije nije ni autonomna (Kant), ni heteronomna (Loke), već teonomna (Jovan 6,38.39).

Teleološka razmišljanja - o posledicama (gr. telos – kraj), nemaju neko važno mesto u hrišćanskoj biblijskoj etici. Nagrade ili kazne ne smeju da budu jedini pa čak ni primarni razlog za poslušnost Bogu ili za dobra dela. Hrišćani su poslušni Bogu zato što imaju poverenja u Boga i zato što ga vole; Bog nudi svoje dobre darove zato što voli svoju decu. Hrišćani su vezani dužnošću, zato što su vezani ljubavlju. Teleološki sistemi, bez obzira da li im je krajnji cilj uživanje (hedonizam), lični interes (egoizam), društveni interes (utilitarijanizam) ili subjektivno osećanje ljubavi (situacionizam) nemaju korena u Božjoj Reči. Danilo je odlučio (Danilo 1,8) i Isus je doneo odluku (Luka 13,33) pre trenutka akcije ili iskušenja. Jedino kada se s dilemama života suoče naoružani predanjem, molitvom i hrabrošću, hrišćani mogu da izbegnu opasnost da se povedu za svojom sklonošću prema grehu i zlu.

Biblija govori da se hrišćanski život oslanja na tri Božja suverena dela: na stvaranje, oltkrivenje i otkupljenje. Putem stvaranja hrišćani su dobili osobine i sposobnosti slične Božjima. Putem otkrivenja Bog pokazuje sebe i svoju volju, poziva ljudski rod da uspostavi zajedništvo sa Isusom Hristom, sve ljude da budu Njegovi učenici. I konačno, delo otkupljenja uzdiže grešnu ljudsku prirodu i putem opravdanja i posvećenja obnavlja u njoj prvobitno Božje obličje.

U ovom poglavlju mi razmatramo temelje, prirodu i praksu hrišćanskog načina života. U prvom delu govorimo o tri temelja hrišćanskog ponašanja. U drugom istražujemo posebna merila na duhovnom, fizičkom, društvenom, i lićnom području ponašanja.

I. Biblijski temelj hrišćanske etike

A.Božje delo stvaranja

1. Ljudi kao svorena bića

2. Božje obličje – imago Dei

B.Božje delo otkrivenja

1. Priroda Biblije

2. Biblija kao Božja Reč

3. Biblija i hrišćanski način života

C.Božje delo otkupljenja

1. Poziv na pokajanje i oproštenje

2. Poziv na učeništvo

3. Poziv na veru i poslušnost

4. Poziv na svetost

5. Poziv na ljubav i poslušnost

II. Poziv da živimo kao hrišćani

A. Merila duhovne dimenzije

1. Hrišćanski pogled na svet

B.Merila fizičke dimenzije

1. Merila za čuvanje zdravlja

2. Merila za obnavljanje zdravlja

C.Merila društvene dimenzije

1. Hrišćanski brak i porodica

2. Problemi u braku i porodici

3. Problem seksualnosti

4. Pravo građanstva

5. Hrišćanska pristavska služba

D.Merila lične odgovornosti

1. Merila odevanja

2. Problemi sa merilima odevanja

3. Merila rekreacije

4. Problemi sa rekreacijom

5. Hrišćanske vrline

III. Komentari Elen G. Vajt

A.Moralna priroda ljudskog života

B.Način života i Biblija

C.Problemi sa seksualnim odnosima

I. Biblijski temelj hrišćanske etike

Biti hrišćanin je životni poziv, lični poziv upućen verniku da bude posebna vrsta osobe s jedinstvenom misijom i ciljem u životu. Slično Avramu i Isusovim učenicima, hrišćanin čuje poziv kao imperativ. Avram je napustio dom svoga oca, porodicu i nasledstvo da pođe u zemlju u kojoj će živeti kao Božji prijatelj (1. Mojsijeva 12,1-3). Učenici su ostavili svoje mreže i odrekli se svega, samo da bi sledili Isusa iz Nazareta, pokrenuti unitrašnjim uverenjem da su dobili božanski poziv na bolji život (Marko 1,16-29).

Ovde ne bismo mogli u pojedinostima opisivati lik hrišćanina, niti bi bilo ostvarljivo da analiziramo sve implikacije hrišćanskog ponašanja. Ovde, u prvom delu rasprave, razmatraćemo samo tri božanska čina na koijima je utemeljen hrišćanski način života i ponašanja: stvaranje, otkrivenje i otkupljenje.

A. Božji čin stvaranja

"I stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga i duhu mu i nos dah života i posta čovek duša živa." (1. Mojsijeva 2,7)

1. Ljudi kao stvorena bića

Biblija potvrđuje misao da u sklopu Božjeg dela stvaranja ljudi spadaju u jedinstvenu, posebnu kategoriju stvorenja. Dodeljivanje ovog posebnog statusa dogodilo se u vreme njihovog stvaranja, šestoga dana prve sedmice. Na tom statusu počivaju ljudski identitet, dostojanstvo čoveka, i njegovo ponašanje. Bez obzira na ekonomski ili društveni položaj, obrazovanje ili pol čoveka, njegovo poreklo i njegova priroda proizlaze iz svrsishodnog i namernog Božjeg stvaralačkog čina (1. Mojsijeva 1,26.27; 2,7).

"On nas je stvorio i mi smo dostojanje njegovo." (Psalam 100,3), uzvikuje David, kao da predoseća pojavljivanje svih savremenih teorija o poreklu ljudskog roda. Kada evolucija tvrdi da su se ljudi i druga stvorenja pojavili kao rezultat slučajnih mutacija, ona se ne samo suprotstavlja istoričnosti biblijskih izveštaja, već iznosi i drugačije shvatanje života i poziva na drugačiji način ponašanja i življenja. Ako čovek za svoje dostojanstvo i čast ne zahvaljuje Bogu, već svojim dlakom obraslim precima, tada se mora boriti da ih sačuva. Međuljudski odnosi, kao i ponašanje prema samome sebi, moraće da slede evoluciono načelo preživljavanja najsposobnijih. Ako su ljudi deca prirode i pripadaju samo prirodi, onda je čovekovo moralno ponašanje izgubilo svoj najvažniji osnovni temelj: odgovornost.

Viktor F. Frankl je prokomentarisao da se gasne komore Aušvica ne smeju pripisivati nekom državnom ministarstvu, već auditorijumima svih univerziteta. Tamo se "čovek definiše samo kao akumulacija kompleksnih, raznovrsnih molekula proteina, koja trči oko nevažne planete Zemlje oko sedamdesetak godina da bi se posle toga raspala i nestala zauvek". Nije nikakvo čudo, kaže taj preživeli logoraš Aušvica, što na sve strane nailazimo na gasne komore i druge strahote. Kada odbijemo da naše poreklo zahvaljujemo božanskoj volji, delu i planu, mi se prepuštamo na milost i nemilost ljudskoj volji, delu i planu. Ljudsko postojanje postaje zatvoreni sistem kojim dominira potreba da održi homeostaza i unutrašnja ravnoteža. Sa druge strane, svest da ljudsko biće zahvaljuje Bogu za svoje postojanje nadahnjuje čoveka osećanjem pripadnosti i odgovornosti Bogu. Ona pridaje ljudskom životu uzvišeno i dostojanstveno značenje, a ljudsko ponašanje odražava tada njegovo samopoštovanje i odgovarajuće staranje o drugim bićima.

2. Božje obličje – Imago Dei

Bog jasno kaže da je ljude stvorio po svom obličju (1. Mojsijeva 1,26.27). Čineći to, garantovao im je i jedinstvenu prednost da na svoj ograničeni način, kao Božja stvorenja, dele neke od Njegovih božanskih osobina. Ti odrazi božanske prirode u nama, a proučićemo samo neke od njih, sačinjavaju esencijalne dimenzije ljudskih bića.

a. Bog je Biće. Njegovo ime glasi: "JA SAM!" (2. Mojsijeva 3,14) Njegovo postojanje je neizvedeno i ničim osim Njime određeno i On svesno i suvereno drži svemir u svojim rukama. Ljudi odražavaju te atribute, iako samo delimično. Njihov život je izveden i zavisan, a ipak oni ga uživaju u punoj svesti i samosvesti. Taj dar omogućuje ljudskim bićima da upoznaju sebe, da ispitaju i procene svoje misli (Rimljanima 2,15) i ponašanje (2. Korinćanima 13,5) i da shvate svoje stanje (Luka 15,17). Za razliku od životinja i biljaka, oni su u stanju da odrede razdaljinu između sebe i ostalih ljudi i drugih stvorenja i da planiraju prirodu svojih odnosa s njima. Ta dimenzija, zajedno s razumom, pretvara ljudsko ponašanje u način života koji je utemeljen na čovekovoj odgovornosti.

b. Bog je inteligentno Biće. Njegov intelekt se pokazao u obliku mudrosti, dobrih saveta i moći da shvati (Jov 12,13) i prepozna ljudske misli (Psalam 94,11). Osim toga, celokupno delo stvaranja svedoči o Njegovim umnim sposobnostima (Psalam 136,5; Priče 3,19; Jeremija 10,12). "I razumu njegovu nema mere!" (Psalam 147,5). Ljudski um ga ne može dokučiti (Isaija 40,28). Ljudska bića su ipak u stanju da odražavaju božansku inteligenciju. Sposobnost rezonovanja ih osposobljava da proniču, upoređuju, razumeju, razlikuju, odlučuju, biraju. Ta sposobnost je neprocenljivo dragocena na svakom području života, posebno na moralnom (Luka 10,26).

c. Bog je slobodan. On čini ono što želi da čini. Niko mu ne može uputiti izazov, govoreći: "Šta to činiš!" (Jov 9,12; Psalam 115,3)

Ljudi se rađaju sa potrebom da budu slobodni, a hrišćanstvo slobodu smatra čovekovim osnovnim pravom i odrazom božanskom karaktera. Bez slobode, ljudi ne bi mogli da donose odluke, da biraju, niti bi mogli da budu odgovorni za ono što su izabrali (5. Mojsijeva 30,19).

d. Bog je svet. Njegova svetost obuhvata moralnu neporočnost i savršenstvo. Posledica je da greh ne može da koegzistira uporedo s njime (1. Jovanova 3,5). Ljudska bića odražavaju tu osobinu svojom stalnom težnjom za usavršavanjem, rastenjem i bezgrešnošću. Njihova večna sudbina i poziv je da budu savršeni kao što je Bog savršen (Matej 5,48).

e. Bog je večan. On nije vezan vremenom (Jeremija 10,10), niti je podložan smrti (1. Timotiju 1,17; 6,16). Od večnosti do večnosti On je Bog (Psalam 90,2). Prilikom stvaranja, čovekova prolaznost je predstavljala odraz božanske večne prirode svojom uslovnom besmrtnošću i beskrajnim mogućnostima. Posle pada u greh, i uprkos smrti, ljudska bića su zadržala snažan smisao za večno postojanje (Propovednik 3,11). Fizički, mentalno i emocionalno, mi svi živimo s večnošću u izgledu i borimo se protiv smrti svom svojom snagom, voljom i sredstvima. Ljudski život je pun značenja, obogaćen, pun nade, kada je oblikovan i usmeren prema večnosti, koja je obećana svima koji podlože svoje biće i svoje postojanje Isusovoj spasonosnoj ruci.

f. Bog je Ličnost. Biblija ga predstavlja kao jedinstvenog u mislima, volji, karakteru i delatnostima (4. Mojsijeva 23,19). Ljudska bića delimično odražavaju te božanske atribute. Unutrašnja neskladnost ili dominiranje jednog područja ljudske ličnosti nad drugima (na primer, emocije), proizvodi nezdravu ličnost i ometa normalno rastenje. Ljudi nikada ne dostižu potpuni sklad u sebi, ali iskustvom i uz božansku pomoć oni mogu da se uzdignu do neslućenih visina.

Ove dimenzije Božjeg obličja – identitet, razum, svetost, potencijal i individualnost – stoje kao dokaz protiv egzistencijalističkog odbacivanja bilo kakve esencijalne prirode, stavljajući se tako na stranu potpune slobode svih pojedinaca da oblikuju sami sebe. Biblija potvđuje da su ljudi jasno definisani kao bića i da zato njihov način života mora da bude u skladu s njihovom konstitucijom.

Hrišćanski način života zavisi od božanskog obličja u čoveku, on unapređuje, čuva i obnavlja Božje obličje u njemu. Kada se to obličje odražava u našoj prirodi, naša dela oslikavaju naš karakter kao što plod odgovara drvetu (Matej 12,33.35) i Božji lik u nama se jasnije i oštrije izražava. (Vidi Čovek I. B; Stvaranje I. A.12; Greh I. A!)

B. Božje delo otkrivenja

"U početku beše Reč." (Jovan 1,1) Ova Reč nije bila samo reč u službi komuniciranja ili obaveštavanja, kao što su to ljudske reči. Reč koja je prodrla kroz duge eone tišine i tame bila je živa Reč, aktivno stvararajući i obaveštavajući. Te dve kvalitete Božje Reči ostale su usko sjedinjene od vremena stvaranja. Čim su Adam i Eva primili život, Bog im je progovorio (1. Mojsijeva 1,28). U toku svih sledećih vekova, u viđenjima, u snovima, glasom koji se čuo, putem savesti i preko istoirijskih događaja, i konačno preko svoga Sina kao utelovljene Reči, Bog je progovarao i tako ostvarivao svoju volju na ljudskom području postojanja ((Jevrejima 1,1.2; vidi Otkrivenje/ Nadahnuće II. III!)

1. Priroda Biblije

Ta dela stvaranja i obaveštavanja, prikupljena i zapisana pod nadahnutom upravom Svetoga Duha, sačinjavaju Bibliju. Prema tome, Biblija je božansko obaveštenje i stvaralačka Reč u pisanom obliku. Sveti Duh osigurava da to nije mrtva reč, zbirka prastarih, pobožnih izreka o Bogu, već umesto toga živa i aktivna Reč (Jevrejima 4,12; vidi Otkrivenje/Nadahnuće IV!)

Hrišćanski način života ne može imati nijednog drugog izvora osim Biblije. Hrišćanski moral i hrišćanska etika, koji se prenose u hrišćansko ponašanje, moraju biti utemeljeni na toj istoj Reči. Iz mnogih razloga nijedan drugi temelj ne može pokrenuti, ne može iznedriti, ne može objasniti hrišćanski način života. Prvo, grešni ljudski život je mrtav za pravilno, moralno ponašanje, jer se odvija "po veku ovoga sveta...po duhu koji sada radi u sinovima protivljenja" (Efescima 2,2). Svaka direktiva koja proizlazi iz ljudske mudrosti odražava stanje uma pod uticajem smrti i greha i ne može dovesti do sreće. Drugo, od vremena prve laži u Edemu, ljudski um je suočen s barikadom lažnih ideja i prevarljivih sistema, koji se sukobljavaju s Božjom Rečju oko vlasti nad čovekom. Međutim, iskustvo i Biblija nas uče da sve što je u neskladu s Božjom Rečju ne može da uživa naše poverenje (Priče 16,25; Psalam 119,104.105). Treće, i autoritet Crkve i verodostojnost ljudske savesti pokazali su se nepouzdani u moralnom vođenju čoveka bez Biblije kao konačnog autoriteta.

Ako se Bibliji pristupa kao i svakoj drugoj knjizi, niko ne može od nje očekivati više pomoći nego od bilo kojeg drugog pisanog izvora. U takvom slučaju, Bog ne progovara s njenih stranica i one nemaju nikakvog moralnog ili verskog autoriteta koji bi uticao na pojedinca ili na neku društvenu strukturu. Bez konačnog i najvišeg autoriteta, ljudi čine ono što je dobro u njihovim očima, ne obazirući se da li će svojim postupcima naneti štetu drugim bićima (Sudije 21,25).

Ukoliko Biblija služi kao savetnik, vaspitavajući i negujući hrišćansku zajednicu bogatstvom svoje Bogom nadahnute mudrosti, mogu se očekivati pozitivni rezultati. Pismo je "korisno za učenje, za ukoravanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi" (2. Timotiju 3,16). Međutim, autoritet za njeno tumačenje može biti prenesen na zajednicu vere na takav način da izjave i tumačenja njenih Sabora i teologa oblikuju zbirku tradicija koje polako dobijaju prednost nad Biblijom (Marko 7,7-9). To je opasno, jer ljudske reči dovode do sukoba, ljudska pronicljivost je sklona predrasudama, a ljudska obuzetost moći (posebno kada ljudi govore u Božje ime) dovodi do pokvarenosti.

Sa druge strane, ima nekih koji shvataju Bibliju kao verodostojnog svedoka koji dovodi čitaoca do susreta sa Bogom. U tom slučaju, Božja Reč se pojavljuje samo u privatnosti nečijeg pojedinačnog postojanja, i to samo u trenutku susreta, ne ostavljajući mogućnost da se Božju Reč u objektivnom obliku pojavi izvan tog "večnog trenutka". Ovo je zaista ozbiljan zaključak; Božja Reč se time ograničava na moju subjektivnost, koja može da bude suprotna iskustvu drugih i da se pokaže kao potpuno lična. (Vidi Otkrivenje/Nadahnuće VI. D!)

2. Biblija kao Božja Reč

Prihvatiti Bibliju kao Božju Reč znači u prvom redu shvatiti da biblijski pisci ne izlažu svoje lične poglede (2. Petrova 1,19-21). Zatim, to znači priznati da sadržina biblijske poruke prenosi Božju volju, pošto je njen izvor u nadahnuću Svetim Duhom (2. Timotiju 3,16), i da je upravo zato relevantna, silna, autoritativna i da ne zavisi od ljudskog prihvatanja. To takođe znači krenuti stopama ljudi i žena koji su prihvatili Bibliju kao Božju Reč i poklonili joj svoje puno poverenje (Isus Navin 1,8; Psalam 119; Dela 17,2; Galatima 3,22; 1. Solunjanima 2,13; 2. Petrova 1,20).

Isusov primer zaslužuje posebnu pažnju. Prvo, Isus se oslanjao na autoritet Biblije u pitanjima istine (Jovan 10,34-36). On je zatim priznao i potvrdio proročku prirodu Biblije, postavljajući je iznad običnih knjiga (Luka 4,21; Jovan 13,18). On je potvrdio jedinstvenu ulogu Biblije u usmeravanju ljudskih bića prema večnom životu (Jovan 5,39). Kada se bogati mladi zakonik raspitivao kako da se opredeli prilikom donošenja svakodnevnih životnih odluka, rešenja svojih dilema i obavljanja poslova, Isus mu nije predložio da se povede za svojim interesima (utilitarijanizam), ličnim osećanjima (emotivizam), glasom tradicije ili trenutnom situacijom (situacionizam). On ga je uputio na Božju Reč, podređujući tako sve ostale norme Božjem autoritetu, izraženom u Bibliji.

Konačno, Isus se čvrsto oslanjao na Reč Biblije kada se suočavao s iskušenjem. Razum, ljudska pronicljivost, pa čak ni lična iskustva nisu mogla da pomrače autoritet Biblije. "Pisano je!" – govorio je On, bez obzira na posledice (Matej 4,1-11). Hrišćani treba da slede Hristov primer kada istražuju Pisma da bi dobili pomoć prilikom donošenja odluka u svakodnevnom životu.

3. Biblija i hrišćanski način života

Čovekova grešnost i ograničenost čine da bez neophodne dodatne snage, bez usmerenja i pomoći ne bi mogao da raste u Hristu. Biblija zadovoljava tu potrebu objavljujući merila ponašanja u krugu zajednice vere u kojoj služba božanskog oproštenja i ljubavi podupire rastenje u blagodati.

Biblijska merila priskaču u pomoć ograničenim i grešnim ljudskim sposobnostima (1) dajući im na uvid autoritativni i apsolutni pregled Božje volje, (2) pomažući im da načine razliku između dobra i zla, (3) objavljujući etiku koja je obuhvatala mnogo milenijuma i mnoštvo kultura u kojima su božanaska merila primenjivana, (4) dajući primere koji pokreću, koji opisuju posledice pridruživanja pobuni ili njenog odbacivanja, pokazujući meru predanja koju zahteva odnos ljubavi sa Bogom i dajući razloge za poštovanje merila; (5) formulišući dovoljan broj konkretnih pravila delovanja.

Zbog jasnoće izlaganja i njegovog struktuisanja, bilo bi korisno da merila podelimo na nekoliko kategorija, od opštih i apsolutnih do pojedinačnih i relativnih. Predlažemo tri takve kategorije da bismo lakše shvatili kako biblijska istina utiče na moralni život. To su opšta načela, normativni uzori i pravila delovanja. U ovom razmatranju opšta načela predstavljaju objektivna, temeljna, sveopšta i često apsolutna merila sveopšteprihvaćenog ponašanja. Normativni uzori služe kao smernice, koje omogućuju prelaz od opštih načela ka pravilima delovanja. Pravila delovanja su opet neposredna, direktna, često imperativna ili preventivna pravila, koja se odnose na moralne aktivnosti u datom kontekstu. Ona se izvlače iz opštih načela uz pomoć normativnih uzora.

a. Opšta načela

Većina hrišćana opšta načela nalazi u Deset zapovesti, u Besedi na Gori blagoslova, i na drugim mestima u Bibliji. Načela na apsolutan i autoritativan način izražavaju Božju volju i naglašavaju razliku između dobra i zla, između onoga što je pravilno i onoga što je pogrešno. Zapovest "Ne čini preljube!" je uvek i univerzalno na snazi. Čak i u kulturama u kojima se takvi postupci ne zabranjuju izričito, nevernost i promiskuitet ranjavaju srca ljudi pogođenih njima, i to na telesnom, moralnom i duhovnom nivou. Opšta načela ponašanja imaju neposredan uticaj na ljudsku prirodu (5. Mojsijeva 30,19.20) i izražavaju Božju svesrdnu zainteresovanost za čovekovo dobro.

Međutim, korisnost i upotrebljivost Biblije ne prestaje niti se umanjuje na nivou konkretnih situacija. Ljudi nisu prepušteni da bez Božje pomoći i pomoći Njegove Reči slede svoju savest, razum ili crkvenu tradiciju. Naš nebeski Otac je suviše zabrinut za našu sreću i sigurnost, suviše ožalošćen kada greh i zlo uništavaju naše telo i dušu i naš um da bi dozvolio da Njegova Reč ostane nema u našem svakodnevnom životu (5. Mojsijeva 30,11-14). I zato On daje biblijska načela ponašanja, koja stoje između apsolutnih i univerzalnih načela ponašanja i posebnih i neposrednih pravila delovanja.

b. Normativni uzori

Biblija sadrži izveštaje iz stvarnog života koji pokazuju čitaocima u toku mnogih stoleća šta je normativno u etosu Božje dece. Dok opšta načela služe kao zakonska pravila, biblijski normativni uzori u obliku izveštaja pokazuju sistem vrednosti koji je primenjen u svakom pojedinom slučaju, posledice koje prate donesene odluke, kao i meru predanja Bogu koja se vidi iz iskustava onih koji su se oslonili na Boga (Jevrejima 12,3.4). Bog je zahtevao da se iskustva prošlih naraštaja proučavaju i čitaju (2. Mojsijeva 10,2; 5. Mojsijeva 31,11-13; Psalam 44,1-3) zato što će ti izveštaji pomoći čitaocima da svoje misli i odluke usklade s Božjima (1. Korinćanima 10,11). Oni će potvrditi da Božja volja nije ni samovoljna ni neprimenljiva.

Umesto da budu samo proizvod mašte ili da predstavljaju međusobno neusklađene priče, svi biblijski izveštaji se uklapaju u okvire opštih načela. Čak šta više, nema suprotnosti između zakonskih pravila – opštih načela – i pojedinačnih slučajeva – biblijskih normativnih uzora. U stvari, opšta načela se afirmišu, bilo da pojedinačni slučaj govori o poslušnosti ili neposlušnosti. Na primer, opšte načelo jasno kaže: "Ne čini preljube!" (2. Mojsijeva 20,14), a Josifova životna priča postavlja normativni uzor: "Nemoj kršiti načela, čak ni kada si rob i kada te tvoj gospodar primorava, čak ni kada si usamljen, čak ni kada se suočavaš s tamnicom ili smrću!"

Biblija često sadrži i negativne primere, kao u slučaju Davida i Virsaveje (2. Samuilova 11,2-27). David je zgrešio iako ga niko nije primoravao, suprotno Josifu koji se nalazio u ropstvu. Način na koji je izveštaj napisan odražava biblijsku normativnost i naglašava načelo seksualne vernosti u braku (2. Samuilova 12,1-25). Norma obavezuje i cara, one koji su na vlasti, čak i onda kada njeno kršenje ne povređuje društveno prihvaćene norme ponašanja.

Iako Biblija ne može da navede primer svakog našeg pojedinačnog iskušenja ili nedoumice, preko njenih izveštaja mi smo okruženi pravom gomilom svedoka, ljudi sličnih nama, preko čijeg ponašanja nam je Bog pokazao norme, granice koje moramo poštovati u svom odnosu prema Njemu (Jevrejima 12,1.2). Hrišćanin se neće nadahnjivati životnim pričama koje uzdižu svetovne norme ponašanja, već će svoj karakter oblikovati u skladu s Božjom Rečju i etosom Njegovog carstva (Rimljanima 12,1.2).

c. Pravila ponašanja

Konačno, Božja Reč sadrži mnoštvo neposrednih pravila koja se odnose na konkretne delatnosti u životu. Ponekad ta pravila ponašanja dobijaju oblik zapovesti, odnose se na ljudsko ponašanje u određenom položaju ili slučaju. Kajinu je bilo rečeno da vlada sobom (1. Mojsijeva 4,6.7), Lavanu da bude ljubazan prema Jakovu (1. Mojsijeva 31,24), Petru da stavi svoj mač u korice (Jovan 18,11) i Filimonu da primi svog odbeglog roba i da se prema njemu ponaša kao prema ljubljenom bratu (Filimon 15.16). Očigledno je da ta naređenja nisu bila upućena neposredno nama. Ipak, kada se danas nađemo u iskušenju da svoje probleme rešavamo na nasilan način, kao što je to hteo Petar, dobro ćemo učiniti da poslušamo Hristov nalog.

Osim toga, Biblija objavljuje indirektna objektivna pravila ponašanja koja nas mogu usmeravati u različitim slučajevima. Tako načelo "Ne čini preljube!" nalazi svoje normativno ostvarenje u iskustvu Josifa i Davida, i dobija neposrednu primenu na odnose sa ženom bližnjega ili sa snahom u Mojsijevom zakonu (3. Mojsijeva 20,10-21). Takva konkretna, objektivna pravila mogu se naći i u Pričama, Propovedniku, Evanđeljima i Poslanicama. Mnoga od njih, posebno pravila koja se odnose na moralno područje života, ostaju na snazi sve do danas.

Međutim, Biblija nije iscrpni katalog konkretnih pravila delovanja. Hrišćani su pozvani da razmišljaju, da se mole, i da se bore pod vodstvom Svetoga Duha kada se suoče s posebnim dilemama. Ali, Božja Reč može da nas provede kroz sve teškoće ukoliko dozvolimo da njena opšta pravila, njeni normativni uzori i njene posebne smernice deluju na naš način razmišljanja i odlučivanja.

Biti čovek znači biti sposoban da čuješ ono što ti Bog govori. Kada se uskladimo s Njegovom voljom, suočićemo se sa životom puni poverenja u Boga i oblikovaćemo svoje ponašanje u skladu s čvrstim načelima koja nam je On objavio (Psalam 112; 119,11).

C. Božje delo otkupljenja

Božansko delo otkupljenja je temelj hrišćanskog načina života. Bog je poslao svoga Sina na ovu planetu da preobrazi i preoblikuje ljudski život po uzoru na božansko obličje (Jovan 3,16). U priči o izgubljenom sinu, o izgubljenoj ovci i izgubljenom novčiću, Isus daje svoj opis čovekovog grešnog stanja (Luka 15,3-32). Izgubljen, bespomoćan, osuđen na smrt, čovek troši svoju energiju i talante na besciljna lutanja i ponašanja kojima sebe uništava.

Ovo stanje izgubljenosti je nastalo kao rezultat tvrdokornog, samovoljnog dela, izazvanog željom za samouzdizanjem (1. Mojsijeva 3,1-24). Jedući plod sa zabranjenog drveta, ljudi su svoju volju uzdigli iznad Božje volje i svoj autoritet iznad Božjeg autoriteta. Ovo ponašanje Adama i Eve gurnulo je sva stvorenja u naručje zla, zato što je zlo posledica svakog greha (Rimljanima 5,12).

Svi čovekovi napori da reši ovo stanje ostali su neuspešni, bilo da je to pokušavao obrazovanjem (Platon), samodisciplinom ( budizam), oslobođenjem radničke klase (Marks), ili težnjom za autentičnim sazrevanjem čoveka (humanizam). Sve se pokazalo nesposobno da promeni uzrok zla, a to je čovekova grešnost i greh kao takav. Nijedna čovekova žrtva nije mogla izvršiti delo pomirenja za greh ili ukloniti krivicu koja je uništila unutrašnji sklad ljudske duše. I zato, ljudska bića su suočena s nepremostivom provalijom između sebe i izvora njihovog života (Isaija 59,1.2).

To je bio razlog što je Isus došao u "obličju tela grehovnoga" da savlada greh i grešnost u čovekovoj prirodi i ponašanju i da otvori put pomirenja sa Bogom (Rimljanima 8,3.4). Isus je to postigao svojom smrću i pobedom na krstu. Jer upravo je na krstu greh ispoljio svoju pravu prirodu kao uzrok svega zla i na krstu je postao pobeđeni neprijatelj. Hristovom smrću pravedni zahtevi zakona našli su svoje ispunjenje tako da je posle toga Bog mogao da pozove celo čovečanstvo k sebi, nudeći mu zdrav i obilan život. (Vidi Spasenje I. E. III!)

1. Poziv na pokajanje i oproštenje

Sudbonosni korak u nastojanju da pobeda na krstu postane stvarnost u životu pojedinca je njegova spremnost da se odazove pozivu na pokajanje (2. Korinćanima 5,20.21). Ista udaljenost koja je nekada razdvajala ljude od Boga mora danas da razdvaja grešnika od greha. Tu udaljenost u stvari predstavlja žaljenje zbog učinjenog dela, priznanje pune odgovornosti za posledice i želja da se odbaci stari način života i zameni novim.

Motivacije za takvu radikalnu odluku mogu biti mnogostruke. Za početak, grešnik može da računa na Boga. U svojoj ljubavi, Bog nije spreman da grešniku uskrati bilo šta (Rimljanima 8,32). Svojom moći i autoritetom On budi poverenje svakoga koji želi da mu pruži priliku. Zatim, grešnik nema ništa; prema tome, nema šta da izgubi. Konačno, svedočenje mnoštva grešnika, koji su, vođeni Svetim Duhom, našli mir i dobili oproštenje može da uveri i najtvrdovratiju dušu. Ali, najviše ohrabruje činjenica da grešnik, čim se obrati Bogu i udalji se od greha, dobija drugi, novi poziv, da sledi Isusa!

2. Poziv na učeništvo

"I reče im: hajdete za mnom i učiniću vas lovcima ljudi! A oni taj čas ostaviše mreže i za njime otidoše." (Matej 4,19.20) Ovaj poziv ukazuje na nekoliko činjenica. Prvo, grešnik se suočava s pozivom usred svakodnevne trke života. Poziv iznenađuje grešnika i prekida uobičajeni tok njegovog života. Drugo, Isus je taj koji poziva. Treće, poziv je u stvari zapovest, koja ostavlja samo dve mogućnosti izbora: odbijanje ili prihvatanje poziva! Zanemariti poziv znači odbiti ga, jer Isus odbija da se pogađa (Luka 9,59-62). Četvrto, poziv nas upućuje da sledimo Isusa, da odbacimo svaku drugu alternativu koju smo, možda, razmatrali.

3. Poziv na veru i poslušnost

Jedan od četvorice učenika, Andrija, objašnjava zašto je "smesta" pošao za Isusom: "Mi nađosmo Mesiju!" (Jovan 1,41) Hrišćanin veruje i zato sluša. Ali, kao što nam Ditrih Bonhofer kaže, i suprotno je istina. Učenik mora da posluša da bi mogao da veruje. Ukoliko poslušnost i vera ne idu ruku pod ruku, hrišćanski životni put nikada neće započeti.

"Jedino đavo ima odgovor na naše moralne teškoće i on kaže: nastavi da stvaraš probleme i tako ćeš izbeći neophodnost da budeš poslušan... Tamo gde se moralne teškoće uzimaju tako ozbiljno, tamo gde one muče i zarobljavaju čoveka, i ne dozvoljavaju mu da se posveti aktivnoj poslušnosti koja ga oslobađa, upravo tu se pokazuje veličina njegove potpune bezbožnosti... Jedino što vredi je praktična poslušnost." (Bonhofer 63)

Motivacije na poslušnost i veru su mnogostruke. Pošto nas poziva sam Isus, Mesija i Spasitelj, nijedan dodatni motiv neće biti suvišan. Bog najbolje zna šta je dobro za nas; On nije ograničen vremenom, prostorom, ili znanjem kao ljudska bića (Priče 27,1). Osim toga, On je Stvoritelj. Bog je ljubav (1. Jovanova 4,8). On ne može ostati ravnodušan, niti nas može prepustiti našoj bespomoćnosti i našem neznanju. Hrišćanska poslušnost se odvija u okviru odnosa ljubavi između nebeskog Oca i Njegove zemaljske dece. Često, upravo nedostatak dragovoljne i spontane poslušnosti ukazuje na potrebu da produbimo svoj odnos sa Bogom i da u njega unesemo više ljubavi.

4. Poziv na svetost

"Kao poslušna deca, ne vladajući se po prvim željama u svome neznanju, nego po svecu koji vas je pozvao i vi budite sveti u svemu življenju, jer je pisano: budite sveti, jer sam ja svet!" (1. Petrova 1,14-16) Svetost je krajnji cilj otkupljenja. Dva osnovna značenja pojma "svetost" uklapaju se u hrišćanski način života.

a. Svetost kao odvojenost. Božja svetost ga odvaja (2. Mojsijeva 3,5; 19,18.24; Osija 11,9) od ostalih bića, čini ga nezavisnim od njih i nedostupnim da ga povrede. A ipak, On nije neosetljiv ni ravnodušan prema njihovim potrebama i teškoćama (Psalam 14,2; Priče 15,3; Matej 10,29-31; Luka 12,6.7; Dela 14,16.17).

Poziv na svetost je poziv na život koji je oslobođen strasti, pomodnosti, grešnih puteva. To je poziv da izađemo, da budemo odvojeni (Isaija 52,11; 2. Korinćanima 6,14-18), da pobegnemo od uticaja sveta.

U svojoj molitvi Isus je opisao osnovnu odvojenost koja mora da postoji između Crkve i sveta, govoreći: "Od sveta nisu, kao ni ja što nisam od sveta!" (Jovan 17,16) Hristov učenik je odvojen, posvećen Rečju (Jovan 17,17) i čvrsto odan Njemu. Oko nekih dimenzija života i bića hrišćanina nema pogađanja, one nisu relativne; oko njih nema kompromisa. "Bogovima tvojim nećemo služiti, niti ćemo se pokloniti zlatnome liku, koji si postavio!" (Danilo 3,18) – izjavili su Sedrah, Misah i Avdenago.

Poziv na svetost je poziv da budemo u svetu, ali ne i od sveta. Isus je naglasio tu činjenicu kada je govorio o novom identitetu svojih učenika. "Vi ste videlo svetu!", svetiljka na vrhu brega! (Matej 5,14-16) Zračenje svetlosti nije samo sebi svrha, pa ni hrišćanin ne služi sebi. Tama ne može da nadvlada svetlost (Jovan 1,5), već će hrišćanin nadvladati tamu neznanja i greha svetlošću svoga svetog načina života.

b. Svetost kao moralna neporočnost. Biblija kaže da je Božja svetost izražena u potpunom odvajanju od greha. Njegova dela, planovi i odnosi su bez greha i bez ikakve mane. Nema ništa nesveto niti zlo u Njemu (Isaija 5,16; 1. Petrova 1,15; 1. Jovanova 1,5). On je moralno čist i neporočan.

U svom pozivu na svetost, Bog poziva ljude na život moralne neporočnosti. "Blago onima koji su čista srca!" – kaže Isus (Matej 5,8). Ova neporočnost će se pokazati i u esencijalnoj dimenziji i u egzistencijalnoj ili behavioralnoj dimenziji ljudskog bića. Važnost prve dimenzije je jasno naglašena Isusovim rečima: da vrsta i kvalitet ploda zavisi od vrste i stanja drveta (Matej 7,16-20). Niko ne može brati sa čička smokve ni sa trnja grožđe. Zdravo, normalno drvo će donositi kvalitetan plod. Na isti način, primeran život sasvim prirodno proizlazi iz dobra koje je nagomilano u srcu ljudi i žena (Matej 12,35).

Ali, kako neko može da postane svet, zdrav, plemenit i neporočan ako su, kako kaže psalmista, svi ljudi začeti i odrasli u grehu i bezakonju (Psalam 51,5), stanju koje je apsolutno nespojivo sa svetošću? Kako neko ko je navikao da čini zlo odjednom može da čini dobro i da donosi dobre rodove? (Jeremija 13,23) "Jer bez mene ne možete ništa činiti." – odgovara Isus. (Jovan 15,5)

Iako ovde sada ne možemo raspravljati o daru posvećenja, nekoliko ključnih činjenica ipak moramo spomenuti (Vidi Spasenje III!). Biblija ne kaže da do preobraženja karaktera dolazi zbog neke urođene dobrote čoveka, dobrote koja samo mora da bude potvrđena i oslobođena. Bez obzira da li je nadahnut liberalnim optimizmom u vezi sa ljudskom prirodom ili fasciniranošću ljudskim potencijalima kojom je obuzet pokret New Age, svaki metod koji traži da ljudi sami sebe preobraze suproti se Bibliji, ali i dosadašnjem ljudskom iskustvu.

Biblija se služi mnogim slikama da pokaže kako grešno biće može da postane sveto i kako grešan um, volja i osećanja mogu da postanu čisti i neporočni. Isus ovo preobraženje naziva novorođenjem (Jovan 3,1-15). Pavle objašnjava da se radi o "novom stvaranju" (2. Korinćanima 5,17), koje se postiže smrću, pogrebom i vaskrsenjem (Kološanima 2,12-14). Pojavljivanje ovog novog bića u potpunosti je Božje delo. U ljubavi, On raskida zloćudni ciklus greha, nudi oproštenje i slobodu od krivice i duga. Grešnik se oslobađa pređašnje zavisnosti i novo posvećenje usmerava sve njegove energije da donosi rodove Duha (Galatima 5,22.23). To je delo opravdanja.

Svetost kao moralna neporočnost je dinamički koncept u hrišćanstvu i zato se ne izražava samo u prirodi novorođenog hrišćanina već i u njegovom ponašanju. Pišući "izabranim došljacima" apostol Petar potvrđuje da su oni nanovo rođeni "za živ nad vaskrsenjem Isusa Hrista iz mrtvih, za nasledstvo nepropadljivo, koje neće istrunuti ni uvenuti, sačuvano na nebesima" (1. Petrova 1,1-4). To je prekrasan opis Božjeg dela opravdanja.

Otkupljenje se, međutim, ovde ne zaustavlja. Opravdanje kao da rasplamsava želju za svetošću i predstavlja početak procesa posvećenja. Opravdanje nas čini pravednima i pokreće proces posvećenja, rastenja u blagodati, sve dok ne dostignemo zrelost koja je u Isusu (Efescima 4,13.14). Kada su prvi hrišćani doživeli iskustvo posvećenja, bili su prozvani "svetima" (Rimljanima 1,7; 1. Korinćanima 1,2; Filibljanima 1,1; Kološanima 1,2). Pavle je pisao vernicima u Efesu da su izabrani da budu sveti i bez mane (Efescima 1,4), a onda ih je pozvao da žive životom dostojnim toga poziva (Efescima 4,1). Bog nas prvo prima kao svoje sinove i kćeri, naziva nas "svetima", i onda nas tek poziva da tu novu stvarnost pokažemo u svom ponašanju. Opravdanje i posvećenje se ne mogu razdvojiti. Posvećenje utelovljava i nastavlja opravdanje.

Apostol Petar citira Mojsija: "Budite sveti, jer sam ja svet!" (3. Mojsijeva 11,44), aonda dodaje kratku, ali vrlo značajnu frazu: "u svemu življenju!" (1. Petrova 1,15) Prvi deo se odnosi na opravdanje, a drugi na posvećenje.Oprvdan, svet život biće zapažen ne po oreolu iznad glave sveca, već po njegovom govoru, hrani, aktivnostima, zabavama, i druženjima. Sve to će biti posvećeno, odvojeno od grešnih i svetovnih puteva i sistema vrednosti i odražavaće hrišćaninovu odanost Bogu iznad svega.

Bog koji nas je pozvao na svetost je isti Bog koji nas je stvorio. On zna šta mi možemo i šta ne možemo činiti svojom snagom; On zna šta možemo postići uz Njegovu pomoć. Onaj isti koji je započeo dobro delo u nama će ga i dovršiti (Filibljanima 1,6). On nije započeo svoje delo u nama pre nego što je dobro razmislio kako će ga dovršiti (Luka 14,28-32). On nas poziva da budemo učenici koji će se potpuno odreći svega (Luka 14,33) i Njemu omogućiti da u nama obavi svoje delo. Bog nas ne poziva da sebe smatramo svetima ili da se hvalimo svojom bezgrešnošću, da ne bismo pali dok mislimo da stojimo (1. Korinćanima 10,12). Pavle kaže: "Braćo, ja još ne mislim da sam dostigao, jedno pak velim: što je ostrag zaboravljam, a za onim što je napred sežem se, i trčim k belezi, k daru gornjega zvanja Božjega, u Hristu Isusu." (Filibljanima 3,13.14)

5. Poziv na ljubav i poslušnost

Hrišćansko ponašanje nadilazi urođenu čovekovu težnju za samoodržanjem, samozbrinjavanjem i želju za apsolutnom ličnom nezavisnošću, jer smatra poslušnost Bogu i odanost nesebičnoj službi drugima kao osnovni cilj svakog nastojanja (Jovan 14,15; 1. Korinćanima 13). Taj način života u skladu je s biblijskom definicijom ljubavi i centralnom porukom Biblije. Citirajući Stari zavet (3. Mojsijeva 18,19), Isus je opisao život hrišćanina kao ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjemu (Matej 22,37-40). Ljubav nije raspoloženje niti osećanje; to je aktivnost. Ona motiviše i kontroliše sve lične, međuljudske i društvene odnose. Na ličnom nivou, hrišćaninova ljubav nadahnjuje na poniznost bez žrtvovanja samopoštovanja i poziva na samoodricanje koje ne navodi na samouništenje. Hrišćanin se stara o svom telu, umu i duši na takav način da čuva i razvija svoj lični identitet i sreću. U međuljudskim i društvenim odnosima, ljubav zahteva isto poštovanje identiteta i sreće svih ljudi, bez obzira na starost, rasu, pol ili društveni status (Galatima 3,28.29).

Ljubav je najuzvišeniji rod Duha (Kološanima 3,14; Galatima 5,22) i konačni rezultat Božjeg dela otkupljenja. Ona nalazi i svoj izvor i svoj razlog u Bogu (1. Jovanova 4,10.11.19). Prema tome, polazna tačka za ljudsku ljubav je Božja ljubav, koja prekida zloćudni ljudski ciklus usredsređenosti na samoga sebe, koja je u stanju da podnese odbacivanje i mržnju, i da sebe ponudi u živu žrtvu za čovečanstvo nedostojno ljubavi. Kada ljudsko biće oseti potrebu da odgovori ljubazno, Božja ljubav – sposobnost pružanja ljubavi – se "izli u srca naša Duhom Svetim koji je dat nama" (Rimljanima 5,5). Prva posledica je sve čvršće uverenje da Boga možemo nazvati svojim Ocem – "Ava" (Rimljanima 8,15) i da se prema Njemu možemo odnositi kao sinovi i kćeri. U isto vreme mi i svoje bližnje počinjemo gledati kao braću i sestre, dostojne naše ljubavi, staranja i saučešća.

Ljubav i poslušnost se sreću u odnosu ljubavi sa Bogom i bližnjima. Stranac ili siroče ne moraju da slušaju. Ni rob ne sluša, on se pokorava i ponižava. Ali dete kojemu je stalo do svoga Oca i koje je dirnuto Njegovom roditeljskom ljubavlju odgovara poslušnošću. "Ako imate ljubav k meni, zapovesti moje držite." (Jovan 14,15) Često je ljubav prema Bogu udružena s poslušnošću (5. Mojsijeva 6,4-6; 30,16; Galatima 5,14; Jovan 5,3), jer zapravo ljubav uživa da bude poslušna, a poslušnost je utelovljenje ljubavi (Psalam 40,8). Hrišćanin izvršava Božju volju bez straha od kazne (Rimljanima 8,15; 1. Jovanova 4,18), siguran da je Bog spreman da oprosti prestupnicima svoga zakona, pokajnicima koji traže oproštenje. U skladu s time, jedino naše stalno odbijanje da poslušnošću odgovorimo na Božju ljubav može nas odvojiti od Njega (Matej 23,37; Rimljanima 8,35-39).

Biblija opisuje način života hrišćanina rečima iz kojih proizlazi da je ljubav imperativ. Kategorčki, neopozivo i izričito, Bog definiše prirodu ljubavi na dva načina. Na prvom mestu On prikazuje vrstu delovanja ((Jovan 3,16), način pristupa (Jovan 15,13.14; Rimljanima 5,8), i vrstu ljudi (1. Jovanova 4,8) koju takva ljubav zahteva. Drugo, u pisanom obliku objavljuje merila koja predstavljaju temelj ljudske ljubavi na delu, njenog pristupa bližnjima i Bogu i osobe koja takvu ljubav širi oko sebe (2. Mojsijeva 20,1-17).

Biblija ne zna ništa o ljubavi koja bi bila hipotetička, neodređena i strana stvarnom ljudskom ponašanju. Ponekad se pretpostavlja da Isus (Matej 22,40) i Pavle (Galatima 5,14) zastupaju tu vrstu super-ideala naglašavajući razliku između zakona (Božja volja) i ljubavi (Božja delatnost). Zastupnici tog mišljenja stavljaju ljubav na prvo, a zakon na drugo ili sporedno mesto, tvrde, naime, da ljubav čini zakon nepotrebnim.

Izgleda, međutim, da je stvarnost upravo suprotna. Božji zakon izražava ljubav u obliku ponuda, na isti način kao što su u toku ljudske istorije božanska dela pokazivala Njegovu ljubav. I zato ne smemo misliti da postoji nepodudarnost između Božje volje (Njegovog zakona) i Njegovog delovanja, jer ljubav nadahnjuje i jedno i drugo. U stvari, kada Isus tvrdi da celi zakon i svi proroci počivaju na ljubavi, On odbacuje mišljenje da se zakon i ljubav međusobno suprote. Umesto toga, oni predstavljaju dve strane karaktera našeg nebeskog Oca. Jedna strana s ljubavlju, ali odlučno, štiti od zla i usmerava prema sreći i blagostanju; dok druga deluje stvaralački, nudeći dobre darove svojoj deci.

Slično, u svojoj Poslanici Galatima, Pavle iznosi svoje razumevanje ljubavi kao ispunjenja zakona. Umesto da zakon i ljubav shvata kao dva alternativna puta u spasenje, pri čemu jedan isključuje drugi, Pavle uzdiže zakon kao recept za odnose nadahnute ljubavlju, a ljubav kao unutrašnju predispoziciju neophodnu za uspostavljanje i održavanje tih odnosa.

Ljubav je kategorična ne samo zato što je izričito izražena u Hristovom životu i merilima ponašanja; ona je kategorična i u smislu što je bezuslovna i apsolutna (1. Korinćanima 13,1-13). Pošto je ljubav apsolutna i pošto je suština Božjeg zakona ljubav, Njegove zapovesti su apsolutno obavezne. Na toj osnovi se obnovljeno srce opredeljuje za ljubav i uživa u poštovanju Božjeg zakona (Psalam 1,2).

Kao izvedenica iz pojma kategoričan, biblijska agape ljubav je imperativ. "Ljubi" Gospoda Boga svojega i "svoga bližnjega" su zapovesti, a ne sugestije. To je tako, bez obzira da li je izraženo u Mojsijevim knjigama (3. Mojsijeva 19,18; 5. Mojsijeva 6,5) ili ponovljeno u Novom zavetu (Matej 22,39). Ali, za razliku od ljudskih naređenja, Božje zapovesti su uvek najuzvišeniji izraz Njegove ljubavi.

U skladu s time, kada se hrišćani u svom proučavanju Božje Reči i molitvi suoče s temeljnim načelima, s visokim normama ponašanja, ili s direktnim pravilima ophođenja, oni se ne osećaju zastrašeni ili poniženi. Sasvim suprotno tome, duboka svest o vlastitoj vrednosti i zahvalnosti preplavljuje njihovo srce. Oni shvataju da se ne suočavaju s kapricioznim, samovoljnim, ili neosetljivim autoritetom, već s Božjom ljubavlju koja ih poziva na delovanje. Zajedno s Pavlom oni znaju da ljubav suzbija njihove grešne sklonosti (2. Korinćanima 5,14).

Kada se čovekova volja izjednači s Božjom voljom i kada čovekovo ponašanje sve više odražava božansko ophođenje, postepeno nestaje straha od posledica. Fokus života se izražava uzvikom: "Gospode, šta hoćeš da činim?" (Dela 22,10). Mi se tada obraćamo Bibliji u potrazi za božanskim vodstvom u hrišćanskom načinu života.

II. Poziv da živimo kao hrišćani

Proglašavati sebe hrišćaninom moralo bi na znači ponašati se kao hrišćanin.

Priznanje vere i izražavanje vere moraju se izraziti i odgovarajućim ponašanjem, kao što je Isus naglasio u priči o dvojici graditelja (Matej 7,24-27). Samo verbalno ili formalno prisvajanje učeništva je isto tako nepredvidljivo i nesignurno u podupiranju doslednog hrišćanskog ponašanja kao što je pesak siguran u održavanju građevine. Međutim, stena simbolički predstavlja da je verbalno izražavanje prešlo na područje prakse, na duhovni, fizički, društveni i lični nivo.

Drugi odsek ove rasprave ćemo podeliti na četiri dela koji odgovaraju duhovnim, fizičkim, društvenim i ličnim dimenzijama života. Prva dva dela ćemo samo ukratko obraditi, jer im se u drugim poglavljima knjige posvećuje puna pažnja. Kao prvo, odredićemo najvažnija pitanja ili problematiku. Kao drugo, daćemo priliku Božjoj Reči da nam prikaže biblijska merila (opšta načela, biblijske normativne uzore i pravila delovanja). U dalje analize se ne bismo smeli upuštati bez opasnosti da upadnemo u spekulacije. U stvarnom procesu odlučivanja svaki hrišćanin će morati da traži i bira sebi biblijske parametre i smernice.

A. Merila duhovne dimenzije života

Najvažniji aspekt hrišćanskog načina života je njegova snažna duhovna dimenzija, odnos sa Bogom (2. Mojsijeva 20,1-11). Ljudi žive u Božjoj prisutnosti ne samo zato što je Bog sveprisutan (Psalam 139), već i zato što On želi usko zajedništvo s njima (Zaharija 2,11). Iz tog duhovnog zajedništva s Bogom i duboko religioznog načina života izrasta i zdravo zajedništvo s drugim ljudima i sa ostalim delima stvaranja.

1. Hrišćanski pogled na svet

Postojanje Boga i Njegovo stalno uključivanje u tokove prirodnih zbivanja određuje hrišćanski pogled na život. Hrišćanski pogled na svet je utemeljen na biblijskim načelima i normama.

a. Opšta načela. Načelo Božje imanentnosti (1. Mojsijeva 1,1-31; 2,1-25; Jeremija 23,23) ističe da svemir nije zatvoreni sistem (liberalizam), i da Bog nije odvojen od njega (deizam). Sasvim suprotno tome, svet prirode i ljudska istorija su otvoreni za božansko uključenje (Danilo 2), ukratko rečeno, u krajnjoj liniji Bog upravlja zbivanjima u čovekovoj sferi (Danilo 4,34-37. Vidi Bog IV. D!). Načelo transcedentalnosti (Osija 11,9; Psalam 89,6-8) potvrđuje da je Bog iznad dela stvaranja. To znači da ljudi nisu jednaki Bogu. Čekati na Njega i oslanjati se na Njega dobija još više smisla kada znamo da On u svojoj transcedentalnosti voli ljudska bića (Matej 6,25-34; Vidi Bog III. D!). Načelo velikog sukoba (Otkrivenje 12,7-12; 1. Mojsijeva 3,15) stavlja ljudsku stvarnost u kontekst sukoba koji besni između dobra i zla, i u koji su ljudi neizbeživo uključeni. Taj sukob utiče na hrišćaninov način života zato što odluke i dela ljudi i žena potvrđuju njihovu odanost i ukazuju podršku ili Bogu i dobru ili Njegovom izazivaču Sotoni i zlu (Matej 6,24). Koncept velikog sukoba daje smisao besmislenim patnjama i nadu u beznadežnosti i smrti (Vidi Veliki sukob I-VI!)

b. Normativni uzori. Veliki deo Biblije opisuje događaje u kojima Bog i ljudi ulaze u međusobne odnose. Od Edemskog vrta (1. Mojsijeva 3,8), pa kroz patrijarhalni period (1. Mojsijeva 5,22-24; 12,7.8; 13,18), u toku vremena kada je Izrailj postojao kao narod (2. Mojsijeva 25,8; Isaija 57,15), i svakako u toku hrišćanske ere, Bog je tražio zajedništvo s ljudima i mnogi ljudi i žene su se odazivali obožavanjem i vernošću. U toku svih milenijuma od Avelja, verna Božja deca su prolazila kroz progonstva i bila izložena smrti. Tri mlada Judejca (Danilo 3,1-30) predstavljaju one koji nisu pristajali da ustuknu pred zlom i koji su doživeli da ih Bog izbavi. Njihov prijatelj, prorok Danilo, doživeo je slično iskustvo (Danilo 6,1-28).

Isusov način života savršeno ilustruje istinsku hrišćansku pobožnost. Njegovo potpuno oslanjanje na Boga (Jovan 6,38), Njegov običaj da daje slavu svome Ocu (Marko 1,21; Luka 4,16.17), Njegov molitveni život (Matej 14,23; Luka 5,16), Njegovo poštovanje sedmog dana, subote (Matej 12,9-12; Marko 2,27), i Njegovo usrdno nastojanje da ugodi Bogu (Jovan 4,34), služe kao uzor svima koji hoće da ga slede. Njegov primer je temeljan u biblijskom etosu hrišćanske pobožnosti i predstavlja sliku biblijske norme ponašanja.

Slučaj zlatnog teleta (2. Mojsijeva 32) pokazuje čovekovu slabost i sklonost ljudskih bića da sebi stvaraju bogove, da traže i nalaze svoje vlastito središte života. On ilustruje i tragediju koja se događa kada stvari, kao što su novac, lepota, slava ili apetit troše naše energije i odvraćaju nas od Boga i naših bližnjih.

c. Pravila ponašanja. Izabraćemo samo nekoliko iz mnoštva koje nalazimo u Božjoj Reči. Ona potvrđuju opšta načela i biblijske norme na nivou neposredne akcije: Propovednik 5,1-6; Isaija 58,13; Matej 5,33-37; Jevrejima 10,25. Po biblijskom etosu, ljudski život se ne odvija samo na religioznom ili duhovaom nivou. I druge dimenzije ljudskog postojanja su sudbonosno važne. Duhovnost je pitanje prioriteta. Od nje drugi aspekti dobijaju podršku i zaštitu od zloupotrebe. Okrenućemo se sada fizičkoj dimenziji hrišćanskog načina života.

B. Merila fizičke dimenzije života

Bog, Stvoritelj i Spasitelj celog ljudskog bića, poziva sve ljude da teže najuzvišenijim merilima zdravlja. Prema Bibliji, zdravlje je dar i blagoslov kojim mi upravljamo kao Božji pristavi. Mi štitimo svoje zdravlje i kada je ono ugroženo, trudimo se da ga vratimo u normalno stanje (2. Mojsijeva 15,26; 3. Jovanova 2; Vidi Zdravlje!)

1. Merila za čuvanje zdravlja

Da bi se sačuvalo ljudsko zdravlje, Bog očekuje da ne činimo, jedemo, pijemo ili mislimo ono što je štetno. On traži i da se umereno služimo onim što je dobro i korisno (PP 562).

a. Opšta načela

Hrišćanska merila zdravlja se temelje na nekoliko opštih načela. Načelo očuvanja života (2. Mojsijeva 20,13) ukazuje da je Bog vlasnik života i ljudi se moraju ponašati prema životu kao prema Božjem vlasništvu. Ništa što ugrožava ili uništava ljudski život ne sme da bude deo hrišćanskog načina života. Načelo slobode od zavisništva (1. Korinćanima 6,12; 10,23) upućuje opomenu da se ne koristimo hrišćanskom slobodom da bismo zadovoljavali neumerenost ili niske apetite. Robovanje hrani, piću, duvanu, muzici ili bilo čemu drugome nije u skladu s hrišćanskim načinom života. Načelo odavanja slave Bogu (1. Korinćanima 10,31) usmerava ljudski život ka njegovom najvišem cilju. Reči, dela ili misli kojima se sramoti Božja čast štete i ljudskim bićima i vređaju Boga koji ih je stvorio i koji ih voli. Načelo potpunog posvećenja (1. Solunjanima 5,23) naglašava razvojnu, progresivnu prirodu ljudskog života. Isto tako važno kao i telesno rastenje je i rastenje u blagodati i svetosti. Svaki izbor i svaka odluka mogu unaprediti našu sličnost sa Bogom u smislu svetosti i moralne snage karaktera. Načelo da je naše telo hram Svetoga Duha (1. Korinćanima 6,19.20) poziva na odbacivanje svake telesne navike koja bi ugrožavala ili onemogućavala razvoj ljudskog tela. Zajedno sa tekstom u 1. Solunjanima 5,23. ovo načelo podržava holistički pristup ljudskom biću, po kojemu je svaka dimenzija na isti način pod uticajem božanske blagodati koja posvećuje.

b. Normativni uzori. Edemski vrt je primer idealne životne sredine koja unapređuje ljudsko zdravlje. Služeći se njime kao uzorom, hrišćanin se trudi da u svoj način života uključi zdravu hranu, odmor, čist vazduh, sunčevu svetlost, rad, i korisno vežbanje mišića i uma. Sklad u duši se unapređuje načinom života koji je usklađen s prirodom.

Na dvoru neznabožačkog vavilonskog cara četvorica mladih ratnih zarobljenika suočila su se s probom vernosti zdravstvenim načelima koje Biblija proglašava normativima. Mladići su odlučili da ostanu verni svojim ubeđenjima. Nasuprot okolnostima, Danilo i njegovi prijatelji su se pokazali kao živi dokaz nadmoćnosti zdravog načina života koji Biblija propisuje. Danilo i njegovi drugovi su stekli superiornu fizičku i duhovnu kondiciju koja im je dobro došla u kasnijim okolnostima kada im je život bio ugrožen. Kasnije su carevi savetnici zaista imali razloga da kažu: "Ima čovek u tvom carstvu u kojemu je duh svetih bogova!" (Danilo 5,11) Danilo je održao svoje telo kao hram, kao boravište Svetoga Duha.

Takvi događaji, zabeleženi u Bibliji, ilustruju načine na koje su ljudi i žene u prošlosti primenjivali ili odbacivali načela zdravlja i snosili posledice koje su se pokazale. Oni svojim primerom usmeravaju i nas da postignemo optimalno zdravlje i da suzbijemo grešne sklonosti prema popuštanju lošim navikama (4. Mojsijeva 11,31.32).

c. Pravila ponašanja. Osim što objavljuje načela i konkretne primere ponašanja, Biblija daje i mnogo neposrednije smernice za postizanje zdravlja. Dajemo nepotpunu listu recepata koji se odnose na različite aspekte ljudskog zdravlja:

Ishrana: 1. Mojsijeva 1,29.30; 3. Mojsijeva 11,1-47; 17,10-15; Priče 20,1; 21,17; 23,20.30.31; Efescima 5,18.

Odmor: 1. Mojsijeva 2,2.3; 2. Mojsijeva 20,8-11; Psalam 23,1-6; 91,9; Marko 6,31.

Stres: Matej 6,25; Luka 12,29; 1. Petrova 5,7.

Podmukliji oblik ugrožavanja zdravlja je neumerenost u onome što je dobro. Preterivanja u radu spadaju u tu kategoriju. U početku zamišljen kao blagoslov, rad je postao prokletstvo kada ga je ljudski greh promenio, izopačio i pretvorio u izvor zla. Lakomstvo i sebičnost su doveli do ropstva, dečjeg rada, nepošteno određenih plata, neljudskih radnih uslova i običaja, zbog kojih je nastala i stalno se proširuje provalija između bogatih i siromašnih. Život je počeo da zavisi od rada umesto da zavisi od Boga (Psalam 127,1.2), dovodeći do stresa i bolesti. Božja Reč poziva na umerenost u svemu, na razumno služenje svih blagoslovima s ciljem da se unapredi i sačuva zdravlje.

2. Merila za obnavljanje zdravlja

Isto onako kao što je fizička dimenzija nerazdruživi sastavni deo ljudske prirode, služba lečenja je integralni deo Božjeg dela spasenja. Iako načela za očuvanje zdravlja mogu da se primene i na lečenje, moramo naglasiti i neke posebno relevantne principe:

a. Opšta načela. Načelo velikodušnosti (Galatima 6,9) zahteva od hrišćana da čine dobro i da sprečavaju zlo. Pasivno ili ravnodušno držanje ne može da se suprotstavi agresivnoj prirodi zla. Bolest je agresivni neprijatelj i želja da se pomogne onima koji su u nevolji ima dalekosežnu važnost. Načelo staranja o bližnjima (Dela 10,38) upućuje novi izazov Hristovim sledbenicima da ublažuju patnje i bol svojom nežnošću i ljubavlju. Ova služba često zahteva ulaganje požrtvovnih napora koji daleko nadmašuju uobičajene. Osuđivačko držanje, koje se često vidi kada su u pitanju osobe obolele od polnih bolesti ili SIDE , treba da bude zamenjeno staranjem punim saučešća. Načelo odgovornosti (Jovan 5,6.14) poziva i bolesnika da sarađuje s naporima i žrtvama medicinskog osoblja. Atmosfera međusobnog poverenja unapređuje proces lečenja.

b. Normativni uzori. Isusov primer stoji kao nenadmašna norma koja nadahnjuje ljude i žene svih vekova (Matej 4,23.24; Marko 2,1-12). Idući za Njegovim stopama, hiljade su učestvovale u medicinskom misionarskom delu, ponekad pod cenu svog života. Kada Crkva nadahnjuje ljude da se opredele za taj poziv i kada finansira medicinske i obrazovne ustanove, ona ide stopama Velikog lekara.

Priča o milostivom Samarjaninu (Luka 10,30-37) postavlja normu za milosrdno ponašanje hrišćanina. Napaćena osoba, čak i kada se radi o strancu i izgnaniku, ima pravo na ljudsko saosećanje i ima prednost pred obavljanjem verskih dužnosti ili ličnih poslova. Bližnji nije samo čovek koji živi u našoj blizini, već i svaka osoba kojoj je potrebno lečenje i naša briga.

C. Merila društvene dimenzije života

Ljudi su po svojoj prirodi društvena bića. Sam Stvoritelj je rekao: "Nije dobro da je čovek sam!" (1. Mojsijeva 2,18) Neposredno uspostavljanje braka (1. Mojsijeva 2,18-25), svakodnevnmo druženje s Bogom (1. Mojsijeva 3,8.9), osnivanje porodice i naglašavanje druge ploče Dekaloga, sve to ukazuje na važnost zdravih međuljudskih odnosa u hrišćanskom načinu života. Biblija sadrži opšta načela koja se odnose na svaki kontekst međuljudskih odnosa. Neka od njih glase: "Ne ubij!" (2. Mojsijeva 20,13), "Ne ukradi!" (2. Mojsijeva 20, 15), "Ne svedoči lažno na bližnjega svojega!" (2. Mojsijeva 20,16), "Ne poželi!" (2. Mojsijeva 20, 17). Apostol Pavle nabraja nekoliko sličnih pravila u Rimljanima 12. i 13; u 1. Korinćanima 10,24; Efescima 4,25-32. Isus je postavio "zlatno pravilo" kao najviše merilo u međuljudskim odnosima (Matej 7,12; Luka 6,31).

Osim toga, Biblija sadrži načela primenljiva na posebne odnose, iako nikada ne treba zaboraviti da opšta načela ne prestaju da budu obavezna.

1. Hrišćanski brak i porodica

a. Hrišćanski brak. Najbogatija i najdublja od svih ljudskih veza potiče od stvaranja. Uprkos lepoti i skladu svoje okoline Adam je od samog početka osetio da je sam u Vrtu. Gospod je rešio problem stvarajući Evu. Izveštaj u 1. Mojsijevoj u 2. poglavlju podseća nas da je brak po svojoj prirodi daleko više od formalne veze, ustanove kojom se određuju prava, dužnosti i uslovi zajedništva dvaju ljudskih bića različitog pola. Prvenstveno i najvažnije, brak je intimni i lični odnos u kojemu se dva odrasla bića slažu da otvore sva vrata i da dozvole jedno drugome ulaz i u najtajnije odaje svoga fizičkog, psihološkog i duševnog bića. U braku su oboje spremniji da se izlože ranjavanju nego u bilo kojoj drugoj ljudskoj zajednici.

Upravo zbog tog intimnog deljenja i davanja sebe drugome, Biblija objavljuje veliko mnoštvo pravila koja treba da spreče zloupotrebe u braku (Vidi Brak I!).

1. Opšta načela. Načelo bračnog trougla (1. Mojsijeva 2,18.22) naglašava da je Bog partner bračnih drugova u hrišćanskom braku. Izazovi i rizici života u uskoj, intimnoj zajednici braka mogu se savladati jedino uz Božju pomoć i uz Njegovo uključenje. Hrišćani se oslanjaju na Boga i prilikom izbora bračnog druga. Oni se pokoravaju Njegovoj volji u svojim međusobnim odnosima. Načelo jednakosti partnera u braku (1. Mojsijeva 2,18) izraženo je rečima:"Da mu načinim druga prema njemu!" – ne podložnoga ili manje vrednoga! Bračni par odgovara jedno drugome, ne samo po sličnostima, već i po razlikama koje se nadomeštaju i nadopunjuju, obogaćujući njihov međusobni odnos. Ovo načelo isključuje svaku eksploataciju, podjarmljivanje ili elitizam. Načelo isključivosti (Priče 5,18) poziva na odanost samo jednom partneru, odanosti koja je veća od odanosti porodici i prijateljima. Načelo jedinstva (1. Mojsijeva 2,24) naglašava spremnost oba partnera da sjedine svoju volju, sklonosti, ciljeve i sredstva u korist nastajanja "jednog tela". Svaki bračni drug se stara o drugome kao o sebi samome (Efescima 5,28), oni pripadaju jedno drugome (1. Korinćanima 7,4). Načelo vernosti u braku (Matej 19,6) štiti jedinstvo bračnog para od spoljnih napada, od frivolnosti, ćudljivosti i nevernosti u braku (2. Mojsijeva 20,14). Hrišćanin ulazi u ovaj zavetni odnos s potpunim predanjem, zavetujući se na najdublju ljubav i u dobru i u zlu, u bolesti i u zdravlju.

Ideali predstavljeni biblijskim načelima pokazju Božju savršenu volju za savršenu sreću bračnih drugova. Da bi nadajnuo ljude i žene da dostignu taj visoki ideal bračnog života, Bog u svojoj Reči objavljuje nekoliko primera kojima se postavlja norma hrišćanskog braka.

2. Normativni uzori. Poetskim, ali izrazito realističkim jezikom Pesma nad pesmama iznosi lepotu, bol, čežnju, visinu i dubinu bračne ljubavi. Početak i produbljivanje te ljubavi između Solomuna i Sunamke, njihovo venčanje, privremeno rastajanje i radosno sastajanje, sazrevanje neodoljive i neugasive međusobne odanosti, sve je to opisano u Božjoj Reči kao prekrasni uzor svega što On želi da bude svaka bračna zajednica.

Avigeja pruža drugi primer vredan proučavanja. Žena velike lepote i prefinjenog ukusa, udala se za čoveka koji je bio "tvrda srca i opak" (1. Samuilova 25,3). Niko ne zna koliko puta je pretrpela zlostavljanje i sramotu od svoga muža, i koliko puta je posredovala između muža i onih koje je on zlostavljao. Zabeleženi su samo njeni napori da spase Navala od Davidovog gneva, ali njen primer služi na čast bezbrojnim ženama koje su tiho i strpljivo herojski podnosile sve što im se događalo, jednostavno, iz ljubavi.

Iskustvo Isaka – njegova spremnost da posluša savet svoga oca, njegove neprestane molitve i ispitivanje srca, sve je to doprinelo njegovoj doživotnoj sreći u braku (1. Mojsijeva 24,1-9. 54-67) – predstavlja primer pravilne pripreme za brak. Tragični Samsonov kraj bio je posledica njegove neuzdrljivosti, popuštanja svojim slabostima, nastojanja da zadovolji svoje prohteve i želje. Za njega, zadovoljavanje strasti je bilo najviši i jedini kriterijum postignute sreće (Sudije 14-17). Mnogi su pre njega i posle njega otkrili da se "namere rasipaju kada nema saveta, a tvrdo stoje gde je mnogo savetnika" (Priče 15,22). Na nesreću, mnogi ovo iskustvo stiču tek kada bude suviše kasno.

3. Pravila ponašanja. Na mnogo mesta Biblija objavljuje neposredne smernice za srećan brak. Takvi tekstovi su zabeleženi na sledećim mestima: 5. Mojsijeva 7,3-5; Jezdra 10,10-14; Priče 5; Rimljanima 7,2.3; 1. Korinćanima 7,1-39; Efescima 5,22-31; Kološanima 3,18.19; 1. Timotiju 5,14; Jevrejima 13,4; 1. Petrova 3,1-7.

Hrišćani žele da dostignu visoke ideale u bračnim odnosima iz najmanje dva razloga. Prvo, prihvatajući Božju volju, dobijaju jedan od Božjih najdragocenijih darova: srećan dom. To se događa uprkos činjenici da nijedan brak nije bez mane, nijedan bračni drug nije savršen kao "drug" i nijedan ne nadopunjuje svoga druga savršeno u svemu. Drugo, hrišćani žele da dostignu visoke ideale u braku zbog ljubavi, prema Bogu i prema svom drugu. Vernost postaje dar ljubavi ponuđen isključivo bračnom drugu, jer bi u suprotnome on mogao da bude ranjen ili uništen zauvek. U takvoj atmosferi njihovo zajedništvo se učvršćuje i jača. Još jedna dragocena vrednost se pojavljuje kao dar zdrave i sve snažnije ljubavi: dom se pretvara u porodicu.

b. Hrišćanska porodica. Biblija pridaje veliku važnost stvaranju ljudske porodice. Hrišćanski porodični način života objašnjava tu činjenicu načelima svoga porodičnog života.

1. Opšta načela. Načelo rađanja dece (1. Mojsijeva 1,28) osigurava produženje ljudske vrste i poziva na stvaranje odgovarajućeg doma za decu. Bog je i Adamu i Evi dao zapovest da budu plodni i da se umnožavaju, ne zato što su oboje neophodni za produženje vrste, već i zato što je najbolje mesto za slabu, osetljivu i potpuno zavisnu novorođenu bebu dom pobožnog bračnog para. Bračna harmonija treba da prethodi dolasku deteta na svet i mora da nastane nezavisno od tog radosnog događaja. Kada se donošenje deteta razmatra kao sredstvo za održavanje poljuljane bračne zajednice, deca mogu da postanu žrtva napetosti među roditeljima. Načelo staranja o detetu (1. Mojsijeva 18,19; Efescima 6,4) obuhvata nekoliko zadataka. Prvo i najvažnije, svako dete treba da uživa nepodeljenu ljubav roditelja. Pristrasnost u odnosima između roditelja i dece nanosi duboke rane onome ko je zanemaren i vrlo često onesposobljuje onoga koji uživa izuzetne prednosti. Tek na temelju nepristrasne ljubavi roditelji se mogu uspešno poduhvatiti posla vaspitanja i disciplinovanja svoje dece. Biblija tvrdi da je disciplina rečiti izraz ljubavi kada se pravilno primenjuje (Priče 13,24). Načelo podupiranja dece u finansijskim i fizičkim potrebama (1. Timotiju 5,8) oblikuje hrišćanski način života. Roditelji su odgovorni ne samo da se postaraju za svakodnevne potrebe dece, već, kada im to okolnosti dozvole, treba da im omoguće obrazovanje, godišnji odmor, kulturne aktivnosti, pa čak i da im ostave neko nasledstvo (2. Korinćanima 12,14).

Načelo poštovanja roditelja (2. Mojsijeva 20,12) stvara kontekst u kojemu se porodične odgovornosti mogu na odgovarajući način ispuniti. Roditelji ne mogu ispuniti roditeljske dužnosti, koje smo upravi opisali, ukoliko nemaju nikakve vlasti nad svojim domom. Starost, veća zrelost, obrazovanje, iskustvo, sve su to prednosti koje deca treba da koriste sa zahvalnošću. Neophodne, ali ponekad neugodne lekcije i zadaci se nikada ne mogu naučiti i obaviti ukoliko nedostaje dužno poštovanje. Načelo staranja o starijima (3. Mojsijeva 19,32) dovršava ljudski životni ciklus. Hrišćani smatraju poštovanje i staranje o roditeljima i starijim članovima porodice svojom hrišćanskom dužnošću i prednošću. U civilizaciji u kojoj se ljudske vrednosti često odmeravaju njihovom korisnošću, uspešnošću ili doprinosom, slabiji i stariji se odbacuju. Često se nežni roditelji osećaju potisnuti, bivaju smešteni daleko od topline doma svoje dece u ustanove u kojima retke posete dece samo izazivaju neizrecive patnje. Biblija zahteva odgovarajuće poštovanje prema onima koji su stariji.

2. Normativni uzori. Izveštaj o stvaranju treba da posluži kao primer bračnim parovima koji planiraju da imaju decu. Pre svega, Bog je planirao stvaranje čoveka i žene: "Hajde da načinimo čoveka!" (1. Mosjijeva 1,26) Donošenje deteta na svet treba da bude namerno i planirano, a ne posledica nepromišljenosti ili slučaja. Drugo, Bog je pripremio sve što je bilo potrebno za život budućih stvorenja: vazduh za disanje, hranu za održanje, svetlost za oči, rad i odmor za mišiće, tajne i zakone prirode za um i dan odmora, subotu, za susret s Bogom. Hrišćanski način života navodi savremene roditelje da se povedu za svojim nebeskim Ocem u poštovanju načela staranja o porodici i njenog izdržavanja.

U domu Isaka i Reveke u ozbiljnoj meri je bilo narušeno načelo nepristrasne ljubavi. Isak je prvenstvo davao Isavu, a Reveka je isticala Jakova (1. Mojsijeva 25,18). Suparništvo među braćom, pa čak i mržnja, doprineli su raspadu te porodice. Slično ocu, i Jakov je prvenstvo davao Josifu; a posledice su bile potpuno iste (1. Mojsijeva 37,3.4). Ova dva negativna primera potvrđuju načelo odgovarajuće nege dece, pokazujući kako je važno da roditelji budu nepristrasni.

Avram i Isak se ističu kao prekrasan primer međusobnog poštovanja i ljubavi. Na brdu Moriji sin je verovao ocu i oslonio se na njega iako se suočio sa smrću, jer je naučio da ima poverenja u Boga svoga oca (1. Mojsijeva 22,1-14). Sasvim je drugačiji primer Ilija koji je izgubio vlast nad svojim sinovima, ali i njihovo poštovanje (1. Samuilova 2,22-25). Isto onako kao što je Isak dobio blagoslov, tako su Ilijevi sinovi požnjeli uništenje i smrt, izazvavši nacionalno propadanje i pad na moralnom području.

I konačno, mnogi drugi primeri mogu postaviti norme ponašanja u porodici. Među njima možemo spomenuti Anu i Elkanu (1. Samuilova 1,2), Josifa i Mariju (Matej 1,18-25; 2,1-23), Loidu i Euniku, baku i majku mladog Timotija (2. Timotiju 1,5).

3. Pravila ponašanja. Da bi dobio neposrednije smernice za svoj porodični život hrišćanin može da prouči tekstove kao što su sledeći: 2. Mojsijeva 21,15.17; 3. Mojsijeva 19,3; 5. Mojsijeva 27,16; Priče 1,8; 6,20; 23,22; Efescima 6,1-4; 1. Timotiju 5,1-8; Titu 2,3-6; Jevrejima 12,7-11.

Mnoge pozitivne vrednosti nastaju na temelju poštovanja hrišćanskih merila porodičnog života. Identitet, svest o samome sebi, može se ubrojati među najvažnije. Njegova osnova počiva na dijalogu sa samim sobom i sa drugima (1. Mojsijeva 2,18). Dijalozi mogu zauzeti oblik samoprocene ((Rimljanima 2,15), ili samoohrabrenja (Psalam 5,11; 116,7). Osim toga, potreba za pripadanjem nagoni nas na dijalog s onima koji su nam važni i na pokušaj da ih imitiramo. Na taj način naša svest o sebi dobija društvenu dimenziju. Prilikom rođenja, ljudi nemaju instikata koji bi ih autonomno vodili, kao što ih imaju životinje. Njima je potrebno staranje, usmeravanje, oblikovanje, opraštanje, prihvatanje i potvrđivanje u ljubavi. Porodica je bogomdana sredina u kojoj ljudi stiču zdravu svest o vlastitoj vrednosti i identitetu.

Na isti način, porodica osigurava kontekst koji podstiče i omogućuje sticanje navika i formiranje sistema vrednosti. Primeri koje dete posmatra, prilike koje mu se pružaju, vrsta muzike, knjiga, hrane, društvene klime, verske orijentacije kojoj je izloženo, sve to u velikoj meri određuje njihove navike i vrednosti kojre će odabrati. Elen G. Vajt piše: "Svaki član porodice treba da bude vaspitan Hristovim poukama... ovo je cilj koji svaka porodica treba da postigne...Versko vaspitanje znači mnogo više nego obično obrazovanje. To znači da se molite sa svojom decom, učeći ih kako da se približe Hristu i iznesu mu sve svoje potrebe. To znači da u svom životu morate pokazati da vam je Isus sve, da vas Njegova ljubav čini strpljivim, ljubaznim, trpeljivim, a ipak odlučnim da kao Avram zapovedite svojoj deci." (Temelji srećnoga doma, 258)

Iskustva potvrđuju da versko i duhovno oblikovanje ne može da bude prepušteno samome detetu. Potrebna je roditeljska posvećenost i sredina nadahnuta ljubavlju da bi se nadvladali pritisci koji guraju ljude u pogrešnom smeru. Hrišćanska porodica se trudi da uzdigne božanska merila i da na taj način društvu podari ljude i žene koji žive pošteno i u strahu Božjemu. (Vidi Brak II. A!)

2. Problemi u braku i porodici

Hrišćani ne mogu da budu zadovoljni da samo opisuju ideale i identifikuju nedostatke. Surova stvarnost ugroženih i rasturenih brakova i domova traži pomoć. Pre usredsređivanja na biblijske smernice za rešavanje bračnih i porodičnih problema, neophodno je da ukratko proučimo zaštitne mehanizme svojstvene hrišćanskom braku i porodičnom načinu života.

a. Preventivni način života. Predbračni period života je od sudbonosne važnosti. Hrišćanski način života zahteva pažljivo samoispitivanje, strpljivo izučavanje mogućeg bračnog partnera, dovoljno vremena za međusobno upoznavanje pre nego što emocionalna povezanost nadvlada razum, traženje saveta od iskusnijih poverljivih osoba, održavanje visokog standarda seksualne neporočnosti, i iznad svega, stalne molitve i ispitivanja Božje volje. Niko ne može biti dovoljno razuman i mudar da samostalno izabere sebi bračnog druga (5T 106.107), ali upravo navedene mere predostrožnosti mogu da smanje rizik od ozbiljne tragedije.

Hrišćanski način života teži za skladom i trajnošću bračne zajednice. Iz tog razloga, bliskost i romantičnost iz perioda pre braka treba da prežive dan venčanja, dolazak dece, i nailazak zlatnih godina. Oba bračna druga treba da neguju međusobnu ljubav i da se ustrajno trude da ostvare svoj zajednički potencilaj. U hrišćanskom braku treba da postoji stalno deljenje osećanja, ciljeva, strahovanja i nadanja, da bi se sprečilo razočaranje, otuđenje i zahlađenje u međusobnim odnosima.

Hrišćanski porodični način života usredsređuje se na pripadnike porodice. Zajedništvo se mora namerno negovati i razvijati igrama, izletima i jednostavnim zagrljajima. Tradicije svojstvene svakoj porodici još više pojačavaju svest o pripadništvu svakog njenog člana, to mogu da budu posebne proslave, letovanja, redovne duhovne aktivnosti, ali i ostali kreativni porodični običaji. Prihvatanje svakog pripadnika porodice onakvoga kakav jeste zahteva tpreljivost prema njegovim pogreškama i priznavanje posebnih sposobnosti i jedinstvenih karakteristika svakog člana porodice. Disciplina će zaštititi svakog člana porodice od neposrednih povreda i šteta, ali i od moguće opasnosti da razvije štetne navike. I konačno, redovno bogosluženje će ojačati svest o božanskoj prisutnosti u domu, donoseći osećanje sigurnosti svima.

Kada se, uprkos uloženim svesnim naporima da se razvije hrišćanski način života, ipak pojave nevolje, Biblija sadrži smernice namenjene upravo porodicama u kojima se takvi problemi zapažaju.

1. Opšta načela. Načelo korisnog suočavanja o kojemu Isus govori u Evanđelju po Mateju 18, može se primeniti i prilikom rešavanja bračnih i porodičnih problema. Čim se razlike u ponašanju i pristupu počnu promećivati, Isus poziva da "idemo" i da se suočimo sa svojim bratom, da pokušamo razrešiti sukob. Ukoliko se korisna komunikacija ne ostvari, možda će biti neophodno da se na drugom mestu potraži pomoć. Razmatranje problema s jednim ili više iskusnih pomagača često može da donese dobre rezultate. U slučaju da propadnu i ovi napori, crkva koja je bila svedok prihvatanja bračnog zaveta, treba da doprinese ozdravljenju braka. Načelo privremenog razdvajanja moglo bi da bude sledeći spasonosni korak (1. Korinćanima 7,5.10.11). Time bi se moglo osigurati vreme za smanjivanje napetosti, za razmišljanje, traženje saveta, i za molitvu. Ali, Pavle upozorava da takvo razdvajanje može bračne drugove izložiti i iskušenjima i zato savetuje da razdvajanje bude kratko i ispunjeno molitvama. Načelo svetosti braka izdiže bračnu zajednicu iznad ljudskog dodira, čini je nedostupnom za uticaj volje ili želja bilo koje druge osobe. Isusove reči su vrlo jasne: "A što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja!" (Matej 19,6) Smrt je jedini apsolutni razlog za prestanak bračne zajednice (1. Korinćanima 7,39). Čak ni preljuba, najozbiljniji prekršaj bračnog zaveta, ne predstavlja automatski razlog za razvod. Isus je tretira kao izuzetak od pravila svetosti ili nepovredivosti, a ne kao drugo pravilo paralelno s osnovnim načelom (Matej 19,9). Malahija govori da je Bog odbacio svoj narod "zato što je Gospod svedok između tebe i žene mladosti tvoje kojoj ti činiš neveru, a ona ti je drugarica i žena s kojom si u veri... zato čuvajte duh svoj i ženi mladosti svoje ne činite nevere. Jer Gospod Bog Izrailjev veli da mrzi na puštanje, jer takvi pokriva nasilje plaštem svojim!" (Malahija 2,14-16) Hrišćanski bračni drug, suočen s neverom svoga bračnog partnera, odlučuje se na razvod jedino u slučaju kada ne postoji mogućnost da se ponovo uspostavi normalna bračna veza (1. Korinćanima 7,15).

2. Normativni uzori. Iskustvo proroka Osije opisuje ponašanje muža čija je žena učinila preljubu (Osija 1,2.3; 3,1-3). Neukrotiva žena napušta bračnu zajednicu, ali je on otkupljuje iz ropstva u koje je pala, oprašta joj preljubu i ponaša se prema njoj s poštovanjem i ljubavlju. Sudbina ovog proroka samo bledo prikazuje odnos između Boga i Njegovog naroda. "Svi čine preljubu!" kaže Gospod (Osija 7,4), ali se On ipak ne rastavlja od njih. "Kako da te dam... da te predam!" (Osija 11,8) – uzvikuje On, ispunjen ljubavlju koja nadmašuje neverstvo. Prema tome, Biblija nam upućuje poziv na vernost u braku (Malahija 2,14-16), ali ističe i normativni uzor božanskog primera opraštanja preljube.

Porodični problemi ne mogu se potpuno sprečiti samo vernim poštovanjem pravila i načela. Čak je i dom Adama i Eve morao da se suoči s ljubomorom između braće i nepokornim ponašanjem Kajina. U priči o izgubljenom sinu, hrišćani mogu da nađu nadahnuće za strpljenje i podnošenje u ophođenju s "izgubljenim" sinovima i kćerima, da nađu ohrabrenje da uzdignu načela za obnavljanje porodičnih odnosa (Luka 15,11-32).

Porodični problemi mogu nastati i zbog pogrešnog ponašanja roditelja. Jonatan je primer uzornog sina koji je poštovao svoga oca, cara Saula, ali je odbijao da se prikloni njegovom načinu života ili da sarađuje s njime u njegovim prestupima (1. Samuilova 19,1-7). Na nesreću, Jakov je sarađivao s majkom u nečasnim postupcima, koji su doveli do raskola u porodici, raskola koji je trajao naraštajima (1. Mojsijeva 27).

3. Pravila ponašanja. Od biblijskih tekstova koji sadrže neposredna pravila ponašanja u braku i u porodici možemo spomenuti sledeće: 5. Mojsijeva 21,15-21; Matej 5,32; 19,5-9; Marko 10,11.12; Rimljanima 7,2.3; 1. Korinćanima 7!

Razočaravajuća je činjenica da dobri hrišćani ne osnivaju uvek dobre brakove niti su sve hrišćanske porodice uzorne porodice. To se može dogoditi zato što nisu prizvali Boga u pomoć ili što Njegova volja nije bila pravilno protumačena ili što se jednostavno nisu želeli odreći svojih sebičnih putova. Osim toga, upravo zato što skladni odnosi stoje kao brana protiv greha, Sotona tako žestoko napada brakove i porodice. I tako postavljamo pitanje: kako bi se na hrišćanski način mogli razrešiti problemi porodica koje se raspadaju?

b. Razvod. Razvod nikada nije rešenje, već raspad. To je raspad braka i proširenje njegovih problema na još veći krug učesnika. On iza sebe ostavlja ranjene i podeljene osobe koje su nekada predstavljale "jedno telo" i imale zajednički identitet. On obeležava veliki broj nevinih osoba za celi budući život. Iz tog razloga hrišćanin će uvek radije prihvatiti da bude žrtva razvoda nego njegov uzrok, pa će zatražiti savet i snagu da spase brak ukoliko je to ikako moguće. Tek pošto su sve mogućnosti bile iscrpljene bez uspeha, hrišćanin treba da pristane na započinjanje procedure za razvod braka.

U toku tog bolnog razdoblja, i u toku dužeg vremenskog perioda posle razvoda, hrišćanin treba da izbegava druženje sa osobama suprotnog pola izvan porodice. Nekoliko razloga zahtevaju takvo ponašanje. Prvo, nada u skoro sklapanje novog braka može da zadobije prevagu nad naporima da se razreše problemi postojećeg. Drugo, duboko osećanje promašenosti i kompleks niže vrednosti čine čoveka emocionalno ranjivim, i u tom stanju od neophodne opreznosti i razboritosti ne ostaje mnogo. Novi odnosi mogu da se razvijaju suviše brzo i da postanu suviše duboki bez dovoljno vremena i prilike za bolje upoznavanje i razumno odlučivanje. Treće, kada se emocionalne povrede i nezalečena sećanja prenesu u novi odnos postaju skrivene prepreke, spremne da se eksplozivno istresu u lice novog nevinog partnera, izazivajući dodatne probleme. Zatim, povređena osoba troši ogromnu snagu da bi izlečila svoja osećanja, tako da joj preostaje vrlo malo energije da se na kreativan način suoči s potrebama i manama druge osobe. I konačno, kada su prisutna i mala ili zavisna deca, njihova ranjena srca neće moći da podnesu da se emocije njihovog roditelja tako brzo okrenu prema nekome drugome. Deca se vrlo retko ili čak i nikada ne "razvode" od svojih roditelja, bez obzira na njihovu neslogu. I kada nova osoba "prodre" u razoreni dom, rizik od njegovog konačnog raspada postaje vrlo stvaran.

c. Ponovni brak. Ponovni brak s drugom osobom, a ne sa ranijim bračnim drugom, ne izgleda kao biblijsko rešenje problema usamljenosti. Izuzetak može da bude osoba čiji je bračni drug učinio preljubu i tako raskinuo zavet vernosti i pravilo "jednog tela" (Matej 19,9). Mi kažemo "može da bude" zato što preljuba nije neoprostivi greh, ali i zato što ni sve preljube nisu iste. Neverstvo učinjeno u trenutku iskušenja nije isto što i planirano i hotimično neverstvo nekoga koji je i drugoga naveo na preljubu.

Ali, zašto je preljuba tako poseban greh? Zar nisu i takvi gresi kao što je otpad (kršenje zaveta vernosti Bogu), odbacivanje i napuštanje bračne zajednice (kršenje zaveta zajedništva i staranja), zlostavljanje (kršenje zaveta ljubavi i nežnosti), i nečiste misli (prikriveni oblik preljube), razlog za razvod braka? U tekstu u 1. Korinćanima 6,16-18. Pavle ističe posebnu prirodu seksualnog čina preljube.

1. Fizičko, mentalno i emocionalno zlostavljanje, otpad od vere, napuštanje bračne zajednice, pa čak i nečiste misli mogu se pojaviti kao pojedinačna pojava i ukloniti pokajanjem. U seksualni čin preljube uključeno je celo čovekovo biće, sve dimenzije čovekove ličnosti, i on utiče i na samu linost učesnika: "Ili ne znate da ko se s bludnicom veže, jedno telo s njome postane?" (1. Korinćanima 6,16) To se ne događa kod drugih greha. Oni nisu upereni protiv homogenosti tela (1. Korinćanima 6,18).

2. U seksialni čin preljube uključeno je još jedno slobodno ljudsko biće. I sve dimenzije ličnosti te osobe se nalaze pod uticajem toga čina i pokajanje jednoga ne uklanja posledice na ličnost drugoga ili na sve druge osobe pogođene preljubom.

Ova dva činioca, delovanje na jedinstvo osobe koja je uključena u nezakonitu seksualnu aktivnost i uključivanje još jednog partnera u preljubu, čine ovaj greh sudbonosnim po bračnu zajednicu. Od tog trenutka prvobitna bračna zajednica se menja i samo čudo božanske blagodati može da dovede do pomirenja.

c. Kohabitacija. Kohabitacija je zajedničko življenje bez zakonske ili crkvene potvrde. To je privatni dogovor utemeljen na odluci para i odražava njihove želje i shvatanja. Takav način ponašanja je stran hrišćanskom načinu života iz nekoliko razloga:

1. Kohabitacija nema biblijske potvrde ni podrške. Bilo koja intimna seksualna zajednica dveju osoba suprotnog pola izvan braka u Bibliji se naziva preljubom ili bludom.

2. Zajedništvo između dve osobe nameće prednosti i odgovornosti. Iskustvo pokazuje da se odgovornost za nečiju sreću shvata ozbiljno tek kada se ozbiljno shvati i odgovornost prema toj osobi. Ukoliko je odgovornost muža prema ženi i obrnuto utemeljena na njihovoj odgovornosti prema Bogu i Crkvi, onda i ti autoriteti podržavaju uslove bračnog zaveta (Malahija 2,13-16). Ali, ako je odgovornost prema partneru jednostavno utemeljena na vlastitoj odluci ili na reči datoj partneru, onda je jednostavna odluka da više ne budemo odgovorni ili da povučemo datu reč dovoljna da prekine i sve obaveze prema njemu. Niko drugi nema prava ni dužnosti da štiti takvu zajednicu.

3. Posvetiti nekome svoja najdublja osećanja i učiniti sebe ranjivim bez ikakve druge garancije osim obećanja ljudskih usana, želja i čežnji, nemudro je i opasno. Iz tih razloga, mogućnosti za trajnost ili dubinu takvih odnosa su vrlo mršavi (Vidi Brak II. B.C!)

3. Pitanje sekrualnosti

a. Ljudska seksualnost. Hrišćansko svedočenje o odgovarajućem seksualnom ponašanju ima neizmernu važnost u savremenoj društvenoj zajednici. Mnogi društveni i lični problemi nastaju kao posledica nesposobnosti da se uspešno obuzda ili reguliše dinamizam tog prirodnog nagona. Seksualna revolucija je samo intenzivirala i zaoštrila jedno već teško stanje. Kao rezultat, hrišćanin živi u civilizaciji koja seksualno izražavanje smatra ključem sreće, vanbračne seksualne odnose normalnima, koja toleriše homoseksualnost i neke druge seksualne perverzije i prihvata ih kao validne alternativne načine življenja. Izbegavati jasne smernice u toj dimenziji ljudskog ponašanja može biti isto tako neodgovorno kao i previđati ili opravdavati izopačenost intimnosti. Božja Reč ne ćuti o seksualnosti, niti je ravnodušna prema njoj, kao što će pažljivo proučavanje Biblije mnogostruko pokazati.

1. Opšta načela. Načelo opravdanosti razlike među polovima jasno proističe iz Biblije (1. Mojsijeva 1,27.28.31). Bog je namerno stvorio dve jedinke suprotnog pola. I muškarci i žene su stvoreni po Božjem obličju, ali su njihove uloge i funkcije, da ne spomenemmo samo um i telo, potpuno različite. Činjenica da su čovek i žena različiti ne znači da je jedno podređeno drugome ili inferiorno drugome. (Vidi Brak I. E. 1. b!)

Načelo opravdanosti i prihvatljivosti seksualnog nagona potvrđuje da seksualni nagon i seksualna aktivnost sami po sebi nisu ni zli ni grešni (1. Mojsijeva 1,28; 2,24.25; 4,1). Biblija često i otvoreno govori o čoveku koji je "poznao" svoju ženu; čineći to Biblija definiše parametre u čijem okviru seksualna aktivnost ostaje prihvatljiva i dobra. Prvo, intimnost nije samo fizička po svojoj prirodi; njeno izražavanje obuhvata i zahteva emocionalnu, racionalnu, voljnu, društvenoekonomsku, zakonsku i duhovnu dimenziju, osim telesne. Drugo, ljudskoj seksualnosti je neophodna svetinja braka zato što se duhovno komuniciranje ne može događati trenutno ili nasumično; ono zahteva izdvojenost, istinsku emocionalnu saglasnost, slobodni pristanak razuma i volje, i puno prihvatanje društvenih, ekonomskih i zakonskih odgovornosti. Treće, pošto se zajedništvo i intimnost ne mogu uspostaviti s mnogostrukim partnerima, hrišćanski način života zahteva doživotni brak jednog čoveka i jedne žene. Jedino u okviru tih granica čovek može da nađe dovoljno sigurnosti, poverenja, i predanja da se kao ličnost potpuno otvori drugoj osobi. Samo u okviru tih granica seksualni odnosi mogu da budu prihvatljivi i dobri.

Načelo seksualne neporočnosti i čistote stoji nasuprot svim oblicima perverzija i zloupotrebe ljudske intimnosti (1. Korinćanima 6,15-20). Poštujući ovo načelo, hrišćanin će odbaciti sve oblike poročnosti, čak i onda kada su društveno i kulturno prihvatljive.

Prostitucija, koja se sastoji od prodavanja svoga tela, postaje neprihvatljiva iz mnogo razloga. Ona odvaja fizički aspekat seksualnosti od ostalih dimenzija ljudske ličnosti i ograničava vlastitu vrednost na tržišnu dimenziju. Osim što doprinosi širenju seksualno prenosivih bolesti, prostitucija potkopava stabilnost braka i sigurnost društvenih odnosa. Svi vanbračni seksualni odnosi moraju biti odbačeni iz istih razloga iz kojih i prostitucija, čak i onda kada seksualna aktivnost nije plaćena ili na drugi način nagrađena (5. Mojsijeva 22,22).

Incest je odbojan i iz dodatnih razloga. On narušava odnose među bliskim rođacima i postaje posebno traumatičan za zlostavljene maloletnike ili nedragovoljne odrasle učesnike. On krši ljudsku slobodu, unižava ljudsko dostojanstvo i može da izazove mentalne i emocionalne traume koje neretko navode na prostituciju ili seksualnu neuravnoteženost sve do kraja života. Silovanje je zabranjeno iz sličnih razloga i ima slične posledice. I jedno i drugo su kriminalne radnje; odgovorne osobe bi morale prijaviti svaki takav slučaj odgovarajućim vlastima.

Hrišćani odbacuju i druge perverzne običaje, kao što su sodomija, travestizam, pedofilija i voajerizam. Pornografija je odbojna i uvredljiva za hrišćanina iz nekoliko razloga. Naglašavajući senzualno i provokativno, pornografija predstavlja snažno oružje u ponižavanju muškosti i ženstvenosti na njihovo spuštanje na nivo seksualnih objekata. Ona stimuliše seksualni nagon bez međuljudskih odnosa ili međusobnog poštovanja. Pošto seksualno zadovoljavanje postaje glavni cilj seksualne aktivnosti, navika zanemarivanja potreba partnera se lako razvija. Seksualnost postaje pitanje fantazije, koja se brzo degeneriše u obsesiju, i doprinosi neprilagođenim ili loše prilagođenim brakovima. Pornografija je postala mnogomilionski posao protiv kojega hrišćanin mora da ustane i da mu se aktivno suprotstavi.

Da bi ljudi i žene shvatili biblijsko gledište o seksualnosti, ali i dužnosti i prednosti bračnog života, odgovarajuće poučavanje je imperativno. Porodica i Crkva treba da preuzmu odgovornost za pripremanje mladih da postanu snažni i moralni.

2. Normativni uzori. Biblija otvoreno zapisuje žalosne slučajeve pogrešnog seksualnog ponašanja, ali i prekrasne primere plemenitih pobeda nad zlom. U tim događajima mi možemo videti na delu ljudsku pokvarenost i dosledno božansko odbacivanje greha u svim okolnostima i položajima. Putifarova žena i njen način života predstavljeni su kao suprotnost Josifu i njegovom načinu života. U tom jednom slučaju i preljuba i blud su bezuslovno odbačeni (1. Mojsijeva 39,6-23). Ovaj izveštaj pokazuje da su preljuba i blud neprihvatljivi za sve, i za bogate i moćne koji imaju vlast da izrabljuju druge i da ih čak osuđuju i na smrt, ali i za robove kojima su oduzeta sva prava.

Odvratno grupno silovanje koje se dogodilo u Gavaji Venijaminovoj pokazuje kako nisko mogu da padnu ljudi koji robuju svom seksualnom nagonu. Celi narod je ustao protiv stanovnika grada da bi osvetio smrt žrtve i poslao jasnu poruku njegovim stanovnicima da se merila pristojnosti i ljudskih prava moraju poštovati (Sudije 19,20).

Incestuozno silovanje polusestre Tamare, koje je učinio neuzdržani i nedisciplinovani Amnon (2. Samuilova 13,1-20), šalje drugu šokantnu poruku domovima. Avesalom je ubio Amnona, ali se sramota i beznadežnost nisu mogli izbrisati iz Tamarinog života. Hrišćanski domovi moraju da pruže priliku za učenje kako da se obuzdaju i kanališu svi apetiti i nagoni, uključujući i seksualni. Dom mora da bude najsigurnije mesto na svetu u kojemu se poštenje i moral mogu čuvati i učiti, u kojemu se predstavlja pravilan pogled na seksualnost, u kojemu se o svemu može razgovarati bez lažne uzdržljivosti. Roditelji i deca moraju shvatiti da postoji potreba da objašnjavanjem i pomoći, da se seksualne izopačenosti moraju odlučno suzbijati. Neporočnost je norma hrišćanskog ponašanja. Osim toga, i Crkva ima svečanu odgovornost da uzdigne norme pristojnosti i morala (1. Korinćanima 5,1.2).

Tekst u Pričama u sedmom poglavlju iznosi priču o mladiću kojega je zavela bludnica. U procesu privlačenja njegove pažnje, ona mu je obećavala emocionalno zadovoljenje, sigurno i tajno mesto na kojemu njihova ljubav može da dođe do svog potpunog izraza. Žalosna je činjenica da mu je ona mogla ponuditi samo fizički akpekat seksualnosti; kada je noć prošla, praznina, sramota i osećanje nedostojnosti su pratili mladića. Povodeći se za prohtevima fizičke dimenzije svoje ličnosti na račun ostalih njenih dimenzija mladić je narušio ravnotežu svog unutrašnjeg života i unizio svoju samosvest. Žeđ za zadovoljstvom i uživanjima kada je izbila na prvo mesto u njegovim planovima izopačila je njegov pogled na intimnost; došlo je to otuđenja između uma i tela.

Suprotno ovom slučaju, Pesma nad pesmama opisuje lepotu uzajamne privlačnosti i intimnosti dvoje ljubavnika koji su postali muž i žena. Nema ni traga nečistim željama ili sebičnim traženjem uživanja radi uživanja. Umesto toga, žrtvovanje da bi se partner usrećio donosi duboku radost oboma. Ova knjiga objavljuje hrišćansku normu seksualnog života.

3. Pravila ponašanja. Biblija sadrži mnogo neposrednih pravila seksualnog ponašanja, koja se i danas moraju primeniti u hrišćanskoj sredini. Među njih spadaju: 2. Mojsijeva 20,14; 22,19; 3. Mojsijeva 20,11.12.17-21; 5. Mojsijeva 22,23-30; Priče 5,15-19; 7,25-27; Matej 5,27.28.31.32; 19,3-9; Marko 10,2-9; 1. Korinćanima 5,1.2; 6,15-19; Galatima 5,19-21; Efescima 5,3-5.25; Jevrejima 13,4; Otkrivenje 21,8. (Vidi Brak II. A-D!)

b. Hrišćanin i bezbračnost. Hrišćani se mogu naći u bezbračnom stanju, privremeno ili trajno. Život i im i dalje pruža priliku da potvrde svoje polne kvalitete, da daju svoj doprinos društvu, i da stvarno uživaju u životu. Hrišćani zadržavaju mogućnost da izraze svoju seksualnost u okviru parametara celibata.

Različite ljudske potrebe koje bi trebalo da nađu svoje zadovoljenje u braku mogu se u velikoj meri zadovoljiti i bez bračne zajednice. Proširena porodica, crkvena zajednica, drugovi na poslu, i različite društvene konfiguracije mogu samcima pružiti odgovarajuću podršku, i na emocionalnom i na duhovnom polju. Seksualni nagon se može sublimirati i kanalisati na različite načine. Povezivanje i druženje među polovima ne zavisi isključivo od polnih odnosa. Družiti se mogu osobe istog poziva ili misije u životu, i to druženje može dostići vrlo visoki stepen bliskosti. Čovek se može udružiti i sa svojim pozivom ili svojom misijom u životu i njoj potpuno posvetiti. Jovan Krstitelj, apostol Pavle, pa i sam Isus predstavljaju primere druženja između ljudskih bića i misije kojoj posvećuju svoj život. Pavle vrlo jasno govori o tome u 1. Korinćanima 7,25-35!

Hrišćani koji žive sami, bilo po ličnom izboru ili naterani okolnostima, mogu biti sigurni da Bog, koji zna njihov položaj, i njima pruža mogućnost da žive bogatim i plodonosnim životom. Tajna Pavlovog izvanrednog doprinosa kao pojedinca ne krije se ni u kakvoj energičnoj ili trajnoj pobuni protiv svoje sudbine. Ona se može naći u njegovoj spremnosti da postavi pitanje: "Gospode, šta hoćeš da činim?" (Dela 22,10) Od toga trenutka Pavlov život se sjedinio s Hristovim (Galatima 2,20).

Današnja društvena klima vrši enorman pritisak na samce da zadovolje svoju potrebu za seksualnim izražavanjem putem intimnosti izvan braka. Međutim, Biblija ne pruža nikakvu mogućnost za seksualne odnose, osim u okviru braka. Otpor iskušenju može se pružiti jedino uz pomoć Svetoga Duha koji stanuje u nama.

Kratak osvrt će biti dovoljan da se dotakne pitanje masturbacije kao načina seksualnog zadovoljavanja izvan braka. Nema jasno izraženih smernica o tom pitanju u Bibliji, ali, pošto su u njoj seksualne aktivnosti opisane kao nešto što se zbiva isključivo između bračnih partnera, oni koji zastupaju seksualno olakšanje putem masturbacije moraće tek da pruže dokaze kojima bi opravdali svoje mišljenje. Masturbacija, kada se često ponavlja, može navesti na voajerizam, seksualno maštanje, ili služenje pornografijom, što sve vremenom može da dovede do mentalnog zagađenja ili agresivnosti. Ta aktivnost može da postane prisilna. Bračni partneri koji u brak unose obsesiju masturbiranja često nose i teret krivice i kompleks niže vrednosti. Njihova samokontrola gubi bitku sa popustljivošću prema svojim slabostima; brak i čak zdravlje mogu da budu ugroženi.

c. Hrišćanin i homoseksualnost. Hrišćaninov odgovor na homoseksualnost – ovde se termin odnosi na oba pola – mora biti pod uticajem biblijskih naćela i normi. Razmatrajući ovo pitanje mora se načiniti oštra razlika između homoseksualne sklonosti i prakse. Čovek možda nema mnogo moći da promeni svoju sklonost, ali što se tiče prakse, on je sam gospodar svojih odluka. Uz pomoć božanske blagodati, moguća je potpuna neporočnost i moralna čistota. Sa druge strane, kada hrišćani razmatraju ovo pitanje, moraju biti svesni da osobe sa homoseksualnim sklonostima nose težak teret i da su im neophodni ljubav i razumevanje crkvene zajednice dok se bore sa iskušenjima. (Vidi Brak II. B!)

1. Opšta načela. Načelo heteroseksualnosti ima svoj temelj u stvaranju (1. Mojsijeva 2,24.25). Adam i Eva su bili stvoreni kao muškarac i žena tako da se mogu nadopunjavati u jedinstvu "jednoga tela". Božje obličje ne obuhvata samo ova pola, već i ženstvenost koja je nedostajala Adamu i muškost koju je Eva našla u Adamu. Taj koncept ima svoje dalekosežne implikacije kada se radi o homoseksualnosti.

Očigledno je da homoseksualnost nije postojala u vreme stvaranja i da se pojavila posle pada u greh. To je nestvoreni elemenat u ljudskoj prirodi i svakako ne predstavlja alternativnu dimenziju Božjeg obličja. Homoseksualna orijentacija se mora posmatrati kao posledica greha u ljudskom telu i duši. U svakom slučaju, Pavle homoseksualnost proglašava protivprirodnim (Rimljanima 1,26) i neprirodnim ponašanjem.

Sukob oko etiologije homoseksualnosti još nije razrešen. Ima nekih dokaza da je homoseksualnost naučeni vid ponašanja. Međutim, neka istraživanja ukazuju da homoseksualnost nije uvek posledica svesnog izbora niti da je isključivo utemeljena na ranim uticajima, već da ima i svoju genetičku pozadinu. U svakom slučaju, faktori koji doprinose nastajanju homoseksualnosti su samo delimično značajni u našoj raspravo o hrišćanskom načinu života.

Neki tvrde da homoseksualnost ukoliko je genetički uslovljena, ne predstavlja samo oblik ponašanja već umesto toga poseban način na koji homoseksualna ili lezbijska osoba sebe shvata. Homoseksualni akt proizlazi onda iz tog posebnog oblika svesti o sebi. Kao takva, za svest bi morala da bude prirodna i ne bi se smela smatrati nezakonitom ili grešnom.

Da bi se prihvatilo ovo gledište mora se potpuno odbaciti biblijski pogled na homoseksualnost. Tvrđenje da je homoseksualnost prirodna pojava, jedan vid alternativnog ponašanja, suproti se Pavlovom gledištu u Rimljanima 1,26.27. Osim toga, prihvatiti ovo gledište značilo bi optužiti Boga za nepravednost, jer je On izrekao smrtnu presudu homoseksualcima (3. Mojsijeva 18,22; 20,13).

Osim toga, proglasiti homoseksualnost prirodnom pojavom, a njeno ispoljavanje u praksi prihvatljivim i normalnim ponašanjem, upućuje i izazov hrišćanskom verovanju u moć evanđelja. Isus je došao da oslobodi ljude od naučenih grešnih oblika ponašanja, ali i od genetskih ili nasleđenih sklonosti prema zlu. Hrišćanin smatra da se lična odgovornost ne proteže samo na oblike ponašanja nad kojima imamo potpunu kontrolu. Mi smo svi rođeni "u grehu" (Psalam 51,5), ali ta grešnost ne sme da upravlja našim životom. Niko – ni homoseksualac, ni alkoholičar, ni kleptoman, ni bilo koji drugi grešnik – ne sme da ostane mrtav u svojim gresima i prestupima, što znači, pomiren sa svojim grešnim stanjem. Svi su pozvani da sebe predaju Bogu kao Njegovo oruđe umesto bezakonju i zlu i da se odazovu na poziv da vaskrsnu sa Hristom u novini života (Rimljanima 6,1-23).

2. Normativni uzori. Samo dva biblijska izveštaja nagoveštavaju homoseksualne aktivnosti. U oba slučaja, banda homoseksualaca preti silovanjem, ali pretnju ne izvršava. U 1. Mojsijevoj 19,1-11. stanovnici Sodoma žele da "poznaju" anđele koji su dođli u Lotov dom. U Sudijama 19,16-22. stanovnici Gavaje Venijaminove ponašaju se na sličan način. Oba izveštaja su napisana s tendencijom da se naglasi pokvarenost i grešnost osoba uključenih u te aktivnosti.

3. Pravila ponašanja. Sledeće zapovesti jasno objavljuju biblijsko gledište o homoseksualnosti: 3. Mojsijeva 18,22; 20, 13; Rimljanima 1,27; 1. Korinćanima 6,9-11; 1. Timotiju 1,8-11.

4. Pravo građanstva

Poziv da žive hrišćanskim životom zatiče ljude zabavljene svojim profesionalnim i društvenim aktivnostima. Ponekad taj poziv znači promenu životnog zanimanja, ali najčešće hrišćanin je pozvan da sledi Hrista na istom radnom mestu, u istom susedstvu, u istoj porodici, i da se jedina promena vidi u načinu života. Kada se sve to uzme u obzir, javlja se pomalo paradoksalna situacija. Isus ju je izrazio kada je rekao da Njegovi sledbenici žive u svetu, ali da nisu od sveta (Jovan 17,14-18).

U toku cele istorije Crkva je pokušavala da na najbolji način bude prisutna u svetu, ali da svetovnost isključi iz svoje sredine. U veoma poznatoj studiji, H.R. Nibur (1951) opisuje pet različitih odnosa između hrišćanstva i sveta: "Hristos protiv kulture" – u kojemu Crkva živi u hermetički zatvorenim enklavama (Tertulijan), "Hristos u kulturi" – nastojanje da se hrišćanstvo prilagodi i uklopi u postojeću kulturu (gnostici); "Hristos iznad kulture! – traženje sisteze Hrista i kulture (Toma Akvinski); "Hristos i kultura u paradoksu" – razvijanje dualističke dijalektike (Luter); i konačno, "Hristos preobražava kulturu" – u kojoj obraćenje definiše službu Crkve u svetu (Avgustin).

Jasno se vidi iz Biblije da Hristos zamišlja Crkvu izloženu fermenatciji od strane društva, ali ipak slobodnu od zala kulture koja je okružuje. Trebalo bi zato razmotriti tri područja hrišćaninovog svakodnevnog života: radne odnose, njegovu odgovornost kao građanina i njegovu društvenu odgovornost.

a. Radni odnosi. Bez obzira kojim se poslom bavi, hrišćanin uvek uzdiže načela hrišćanskog ponašanja. Bez obzira na položaj koji zauzima, hrišćanin se prema svojim nadređenima, podređenima i sebi ravnima odnosi hrišćanski, po uzoru na Hrista.

1. Opšta načela. Načelo adekvatne nagrade za adekvatno delo poziva hrišćanina da prema svojim radnicima i službenicima postupa pošteno (Luka 10,7; 1. Korinćanima 9,8-10; Jakov 5,4-6). Istorija svedoči o društvenim, ekonomskim i političkim pokretima i ustancima koji su nastajali zbog očajnih životnih uslova radnika. Hrišćanski poslodavci će nastojati da lakomost ne određuje plate i druga primanja njihovih nameštenika. Hrišćanin treba da daje poštene nadnice i plate. Načelo adekvatnog rada za adekvatnu platu sa svoje strane obavezuje hrišćane da rade marljivo i stalno (1. Solunjanima 4,11; 2. Solunjanima 3,10), odupirući se iskušenju da varaju svoga poslodavca. Karakteristike kao što su vernost, poštenje, odgovornost, stvaralaštvo, vrednoća treba da krase hrišćanina. Veran poslodavcu, hrišćanin neće tražiti veću platu od one koja odgovara uloženom radu i trudu. Načelo jednakosti u Hristu zahteva da hrišćani – bez obzira da li su nadređeni ili podređeni – poštuju i cene jedni druge kao jednake pred Hristom (Galatima 3,28). Hrišćanski nadglednik je brat ili sestra namešteniku; i nijedan neće tražiti posebne pogodnosti zbog takvog međusobnog odnosa. Osim toga, hrišćanski poslodavac ili nadglednik neće se ponašati različito prema radnicima zbog njihove etničke pripadnosti, pola, nacionalnosti, društvenog položaja, ili religije. U isto vreme, hrišćanski nameštenik ili radnik ne sme da očekuje posebne pogodnosti zbog svoje rase, pola, nacionalnosti, društvenog statusa, ili religije. Plata, unapređenje, nagrada, nameštenje ili otpuštanje, čak i nazadovanje, sve to mora da bude nadahnuto hrišćanskom svešću o poštenju i ravnopravnosti. Iako je važno na svim područjima života, načelo istinoljubivosti mora posebno da se poštuje na radnom mestu. Apsolutno poštenje se traži od svih, bez obzira na položaj koji zauzimaju. Istinoljubivost je posebno važna u međusobnim odnosima profesionalaca sa klijentima ili pacijentima. U isto vreme, poverljivost se mora sačuvati, čak i kada nije posebno obećana, jer je zahteva profesionalna etika.

2. Normativni uzori. Biblija na nekoliko mesta govori o lošim odnosima na radnom mestu i jasno osuđuje takvo ponašanje. Slučaj Lavana i Jakova pokazuje kako nadređeni može pokušati da manipuliše svojim radnicima, ali isto tako i strategije kojima se mogu poslužiti radnici da bi preživeti zlostavljanje (1. Mojsijeva 29,31).

Primerno Josifovo ponašanje u tamnici donelo mu je poštovanje drugih zatvorenika i zapovednika straže. Upravo zato je postao poverenik tamničara i doživeo neverovatno unapređenje: iz tamnice otišao je u carsku palatu! (1. Mojsijeva 39-41).

UU svojoj Poslanici Filimonu, Pavle opisuje odnos roba i robovlasnika, dvojice ljudi koji su istovremeno i braća u Hristu. Poslušnost gospodaru i dalje obavezuje roba, ali su zahtevi na koje odgovara i ponašanje kojemu je izložen doživelim promenu: gospodar i rob su sada braća u Hristu. U crkvi rob Onisim može čak da postane starešina svome gospodaru!

3. Pravila ponašanja. Nekoliko pravila se odnose na hrišćanske radne odnose: Jeremija 22,13-19; Efescima 6,5-9; 1. Solunjanima 4,11.12; 2. Solunjanima 3,6-12; 2. Timotiju 2,6; Jakov 2,1-9!

b. Građanska odgovornost. Kao integralni deo građanske zajednice, hrišćanin ne može da izbegne svoje odgovornosti prema društvu. Sledeća biblijska načela se odnose na ponašanje u javnom životu:

1. Opšta načela. Načelo da poslušnost prema Bogu ima prednost pomaže hrišćaninu da svoje građanske odgovornosti stavi u prave okvire (Dela 4,19). Zakoni zemlje na svim nivoima mogu ponekad da se suprote Božjim zapovestima. Iako vlasti snose odgovornost da nametnu poštovanje zakona, svaki građanin je odgovoran pred Bogom za odluke i izbore koje donosi. U takvim slučajevima hrišćanin će morati da objasni svoja uverenja i da se pozove na slobodu savesti, koja predstavlja bogomdano pravo na temelju stvaranja po Božjem obličju. Ako njegovi prigovori savesti budu odbijeni, prvenstvena vernost i poslušnost Bogu može dovesti do kazne, progonstva, zatvaranja ili tražiti druge žrtve koje su hrišćani stolećima podnosili. Načelo poslušnosti radi održanja zakonitosti i reda takođe spada u pravila hrišćanskog načina života (Rimljanima 13,1-7). Načelo prvenstvene poslušnosti Bogu nikoga ne ovlašćuje da smatra sebe samostalnim, da stvara društveni nesklad i haos. Hrišćani plaćaju porez, učestvuju u građanskim dužnostima, poštuju saobraćajna pravila, vlasnička prava i sarađuju s građanskim vlastima u obuzdavanju i iskorenjivanju zločina i nasilja. Javni službenici uživaju poštovanje i podršku hrišćanske zajednice. Da bi na odgovarajući način bio poslušan, hrišćanin će uložiti napore da upozna zakone zemlje, da bude razumno informisan o zbivanjima u svojoj društvenoj zajednici, i da aktivno učestvuje u životu društva. Načelo društvene pravde zahteva da budu poštovana ljudska prava i da hrišćani svojim uticajem vode društvo u tom smeru (Jakov 5,1-6). Počinjući sa Crkvom i šireći se na odnose na građanskom području, diskriminacija na temelju rase, pola, ili statusa u društvu nikada se ne sme pojaviti bez aktivnog otpora hrišćanske zajednice. Iako se Crkva kao organizacija nikada ne sme služiti nemoralnim ili političkim sredstvima, ona ipak može upotrebiti sve zakonom dozvoljene pristupe da bi sprečila diskriminaciju. U Crkvi treba da se nađe mesta i za one vernike koji smatraju da treba da obavljaju i neku javnu službu.

2. Normativni uzori. Na Faraonovom dvoru Josif je sebi postavio visoke norme ponašanja i ponašao se kao pošten, kreativan i razuman javni službenik. Ali, vlast koju je imao nikada nije upotrebio da bi zlostavljao podređene, niti se nečasno poslužio ijednim delom bogatstva koje mu je bilo stavljeno na raspolaganje (1. Mojsijeva 41,37-57).

Na dvorovima Vavilona i Medopersije nekoliko Judejaca, javnih službenika, nije ustuknulo kada se od njih tražilo da poslušaju carevu volju na račun poslušnosti Božjoj volji. Sedrah, Misah i Avdenago bili su zato bačeni u ognjenu peć (Danilo 3); a Danila je vernost Bogu suočila s gladnim lavovima (Danilo 6). I upravo zato su neznabožački dvorovi i narodi imali priliku da upoznaju moć živoga Boga.

Na dvoru Asvira, medopersijskog vladara, carica Jestira nije zaboravila svoju vernost Bogu i Njegovom narodu. Posle molitve i posta hrabro je krenula i uspela da opozove nemoralni carev dekret. Stavila je na kocku svoj život (Jestira 4,16) i postavila visoke norme prvenstvene vernosti Bogu.

Pavle je jasan primer dobro informisanog građanina koji je poštovao zakone zemlje, ali koji nije ostao ravnodušan kada su oni bili prekršeni (Dela 25,8-12). I sam Isus se usprotivio zlostavljanju kada su ga vojnici udarali bez opravdanog razloga (Jovan 18,23).

3. Pravila ponašanja. Među mnogim neposrednim zapovestima mi smo izabrali sledeće: Priče 22,16.22.23.26-29; 23,10.11; Marko 12,14-17; 1. Timotiju 1,8-11; 2. ZTimotiju 1,7-18: 1. Petrova 2,13-20.

c. Odgovornost prema društvu. Samim svojim prisustvom u društvu, hrišćanin se suočava s potrebama, strahovanjima, nepravdama i patnjama čovečanstva. Način života hrišćanina treba da sledi primer Isusa Hrista, koji je prošao čineći dobro i donoseći olakšanje onima koji su patili (Dela 10,38). Osim što je sam živeo uzornim životom, Isus je pokušao da svojim pričama iz života ureže u svest svojih slušalaca činjenicu da biti Njegov sledbenik znači starati se o bližnjima. Kada vidimo potrebu ili patnju treba da uložimo svesne napore da pomognemo drugima. To je način razmišljanja, način života, po kojemu će Isus prepoznati svoje učenike (Matej 25,31-46).

1. Opšta načela. Načelo samoodricanja predstavlja prvi i najteži korak u oblikovanju načina života kojim se prihvata odgovornost prema društvu (Matej 16,24). Neko se može okrenuti sebi, truditi se da zadovolji svoje zakonite potrebe, da utroši vreme i sredstva da bi se osposobio i uvežbao, da teži pohvalnim ciljevima i idealima, da čak drži sve zapovesti i da bude toliko obuzet svojim spasenjem da potpuno zaboravi potrebe bližnjih. "Idi, prodaj... i daj siromasima!" (Matej 19,21) zapovedio je Isus mladom zakoniku. Isus potvrđuje da je jedini način da čovek sačuva sebe da se odrekne sebe Hrista radi (Matej 10, 39). Načelo identifikacije ispunjava prazninu koja nastaje kada se čovek odrekne sebe (Isaija 53,4-6). Hrišćanin shvata da ne postoji siromaštvo, samo su ljudi siromašni! Nema patnji, beznadežnosti, rata, bolesti kao apstraktnih pojmova; ima samo ljudi koji pate, koji nemaju doma, ima samo suseda koji su međusobno zaratili, ima bolesnika! Zar nije sam Bog izabrao da religijski život znači "da razvežeš sveze bezbožnosti, da razdrešiš remene od bremena, da otpustiš potlačene, i da izlomite svaki jaram? Nije li da prelamaš hleb svoj gladnome, i siromahe prognane da uvedeš u kuću? Kada vidiš gola da ga odeneš, i da se ne kriješ od svojega tela?" (Isaija 58,6.7) To načelo navodi hrišćanina da stavi sebe u položaj bespomoćne osobe, isto onako kao što je Isus sebe stavio u položaj nesrećnika (Matej 25,31-46).

Načelo žrtvovanja pomaže da samoodricanje i uživljavanje u položaj drugoga ne ostanu pasivni (Jakov 1,27). Udovice i siročad imaju veoma malo koristi od teorije, programa, obećanja i molitava. Hrišćani nikada neće naći vremena, sredstava ili motivacije da pomognu ljudima u nevolji ukoliko svesno i namerno ne odluče da će žrtvovati svoja sredstva i sami sebe. Načelo sistematske velikodušnosti čini da služba ljudima u nevolji postane doslednija i trajnija (1. Korinćanima 16,1-4). Kada se dogodi nevolja, povremena i površna pomoć ne mogu zadovoljiti potrebe. Potrebna je mnogo određenija pomoć, mnogo više ličnog uključivanja i prisutnosti. Hrišćanski način života je život sistematske velikodušnosti, koji omogućuje hrišćaninu da na delu ostvari dobro koje je zamislio.

2. Normativni uzori. Celokupna organizacija života Izrailjaca u doba teokratije pokazuje da su činjeni svesni napori da se zbrinu siromašni i nesrećni. Sistem jubilarnih godina – koji je zahtevao da se plodna zemlja odmara, da se oslobode robovi, da se zemlja vrati prvobitnom vlasniku – sve je to imalo kao cilj smanjivanje razlika između bogatih i siromašnih, onih koji su imali sreću i onih koje je nisu imali (3. Mojsijeva 25). Od Izrailjaca se tražilo da sistematski čine dobra dela, trebalo je da namerno ostavljaju deo roda na njivama, tako da i oni siromašniji mogu naći dovoljno hrane da prežive (3. Mojsijeva 19,9.10).

U priči o dobrom Samarjaninu, Isus je naglasio opasnost da versko samozadovoljstvo i verski poslovi zauzmu toliki deo našeg vremena i enegrije da više ne budemo u stanju da vidimo teške društvene tragedije koje se događaju svuda oko nas (Luka 10, 30-37). Da bi bio hrišćanin čovek mora da se ponaša kao bližnji prema osobama koje su u nevolji. Oni koji pate imaju pravo da očekuju pomoć od hrišćana, što ne umanjuje zahteve koje Bog postavlja svim ljudima, zato što se Bog izjednačuje s onima koji pate. Niko ne može steći pohvalu i priznanje od Hrista samo svojom dubokom religioznošću, jer religija ponekad može da bude duboko nemoralna (slučaj Levita i sveštenika u priči). Samarjanin, iako nije bio obuhvaćen zavetom niti su se na njega odnosila zavetna obećanja, svojim bogougodnim delom postavio je normu hrišćanima.

Tavita, vernica crkve u Jopi, postavila je još jednu normu hrišćanima. Svojim velikodušnim delima postala je nezamenljivi član društva. Ona se pokazala kao nada i podrška beznadnima i nevoljnima (Dela 9,36-43). U spomen Taviti i Samarjaninu hrišćani su osnovali društva i organizovali programe koji nose imena ovih zaslužnih osoba. Međutim, takvi programi ne mogu da ispune svoj zadatak ukoliko osobe slične Taviti i Samarjaninu ne postanu aktivne po načelu sistematske velikodušnosti.

3. Pravila ponašanja. Bog je zapovedio svom narodu da se postara za potrebe onih koje On zna kao siromašne i nesrećne. Sledeći tekstovi predstavljaju samo izbor iz biblijskih izveštaja koji govore o nesebičnom staranju o bližnjima: 2. Mojsijeva 22,25; 23,3.11; 3. Mojsijeva 25,25-55; 5. Mojsijeva 15,11; 24,12-15; Priče 14,31; 17,5; 19,17; 21,13; Isaija 3,15; 10,1.2; 61,1-3; 2. Korinćanima 8,9; Filibljanima 2,5-11.

5. Hrišćanska pristavska služba

Bog je Stvoritelj, Održavatelj, i neograničeni Vlasnik svega (Psalam 24,1). Čak i ljudska bića pripadaju Njemu (1. Korinćanima 6,19,20). Kao odgovorni vlasnik, On je svoje imanje poverio svojim pristavima da njime upravljaju i da ga čuvaju (1. Mojsijeva 1,26). Hrišćani ovaj zadatak shvataju vrlo ozbiljno i u svoj način života uključuju i sve karakteristike dobrog pristava.

Vernost je temelj i najviše načelo pristavske službe (1. Korinćanima 4,2). Odani nadzornik će imati na umu interese svoga poslodavca. Njegove želje i ciljevi će imati odlučujuću ulogu u određivanju načina na koji će se upravljati imanjem i služiti sredstvima. Život, priroda, i uticaj su tri velika dobra koja je Bog poverio ljudima da ih čuvaju i razvijaju za Njega (Vidi Služba pristava I!).

a. Pristavska odgovornost za život. Život je najdragocenije, najtajanstvenije i najsvetije blago koje je Bog podelio ljudima na upravljanje.

Život je i prva vrednost koju su ljudi potcenili kada su pali u greh. Upravo zato je Bog ponudio život svoga Sina, što je najviša cena ikada plaćena za bilo što, da bi ljudski život izbavio od uništenja.

1. Opšta načela. Načelo prokreacije je prvo načelo ikada objavljeno u vezi sa životom (1. Mojsijeva 1,28). To je zaista zastrašujuća odgovornost, jer sama reč "prokreacija" znači "stvarati umesto", "stvarati umesto Boga". Ovim aktom ljudska bića učestvuju u stvaranju novih, jedinstvenih ljudskih bića, uzimajući na sebe odgovornost za rađanje, razvijanje, i vaspitanje dece. Upravo zato hrišćanin naglašava činjenicu da je Bog ljudima dao sposobnost da kontrolišu svoj seksualni nagon i naredio im da se njime služe jedino u okviru braka. Sam Bog je roditeljima dao zadatak da obnavljaju život u svetu. Načelo planiranja porodice poziva hrišćane da ljudski život i rađanje novog bića shvataju vrlo ozbiljno. "Hajde da načinimo čoveka!" – kazao je Bog u trenutku kada je započelo planiranje prve ljudske porodice (1. Mojsijeva 1,26). Nije zabeležena nijedna pogreška u toku sedmice stvaranja. Bog nikada nije stvorio neko prekobrojno stvorenje niti neki nepotrebni genetski materijal. Odgovorni bračni drugovi se služe kontracepcijom da bi sprečili neželjenu trudnoću. Dve činjenice se pri tome moraju naglasiti! Prvo, kontracepcija treba da spreči začeće, pa se, prema tome, pobačaj ne može smatrati kontracepcijom. Drugo, hrišćani se nikada ne smeju služiti kontracepcijom da bi omogućili vanbračnu intimnost i sprečili vanbračnu trudnoću. Biblijska načela zahtevaju seksualnu apstinenciju izvan braka.

Kada dođe do neželjene trudnoće, odgovorni potezi su uvek bolni i rizični. U takvom slučaju hrišćani treba da se rukovode biblijskim načelima. Načelo čuvanja života (2. Mojsijeva 20,13) naglašava da je život dragocen u Božjim očima (1. Mojsijeva 9,5.6) i da je zabranjena svaka delatnost koja bi ga mogla ugroziti ili umanjiti njegov kvalitet. Osim toga, načelo zabranjuje neodgovorno ili kriminalno ponašanje (promiskuitet, silovanje, incest) bez obzira da li dovodi do začeća novog bića. Načelo svetosti ljudskog života počiva na činjenici da ljudski život dolazi od Boga (1. Mojsijeva 1,26.17; 2,7; Psalam 36,9), da je Bog vlasnik čovekovog života (1. Korinćanima 6,19.20), da život ima posebni cilj i svrhu (1. Mojsijeva 1,29.30; Psalam 8,4-9). Posvećenje toj svrsi dešava se vrlo rano, još u početku procesa života (Jeremija 1,5; Luka 1,15; Galatima 1,15) i zato pobačaj ne sme da služi kao metoda planiranja porodice. Jedino u krajnjim slučajevima

ovaj postupak se može opravdati. Među takve slučajeve spada trudnoća maloletnice, trudnoća kao rezultat kriminalnih postupaka, ili pobačaj da se spase majčin život.

2. Normativni uzori. Božanski primer žrtvovanja vlastitog života radi spasavanja ljudskog postavlja najvišu normu u hrišćanskom načinu ponašanja (Jovan 3,16). Johaveda, Mojsijeva majka, upotrebila je svu svoju veštinu i hrabrost da sačuva svoga sina od sigurne smrti; ona služi kao primer poštovanja čovekovog života (2. Mojsijeva 2,1-10). Odbijanje babica da izvrše naređenje o ubijanju muške novorođenčadi upućuje izazov hrišćanima da se opredele, da donesu svoju odluku o istom problemu (2. Mojsijeva 1,15-20).

3. Pravila ponašanja. Nekoliko izričitih naredaba poziva na čuvanje čovekovog života: 1. Mojsijeva 1,28; 4,14; 9,6; Propovednik 11,9.10; 12,1-7; Matej 6,25-34. (Vidi Brak II, E. 1; F. 1!)

b. Pristavska odgovornost prema prirodi. Zemlja sa svom svojom lepotom i obiljem blaga bila je stavljena pod vlast čoveka (Psalam 8,6-8). Pitanje šta će od toga ljudska bića vratiti Bogu postaje sve značajnije kada se uzme u obzir osiromašenje i zagađenje vode, atmosfere, flore i faune na Zemlji. Koji zadatak Bog kao vlasnik svega daje hrišćanima preko svoje Reči, zadatak koji se odnosi na stopu porasta stanovnika Zemlje, na iscrpljivanje planetarnih riznica, na pretnju nuklearnim uništenjem, i na sve veće zagađenje nuklearnim ili otrovnim tehnološkim otpadom?

1. Opšta načela. Načelo zaštite Zemlje (Otkrivenje 11,18) predstavlja temelj. Hrišćanin će se uzdržati od neodgovornog uništavanja svoje životne sredine. Načelo jednostavnosti može da u velikom meri doprinese naporima za spasavanje riznica Zemlje. Današnji način života je pretežni krivac za žalosno stanje i mračnu budućnost planete Zemlje. Prvi korak u poboljšanju stanja predstavljalo bi menjanje našeg rasipničkog načina života.

Prihvatanje jednostavnog načina života bi donelo mnoge koristi. Jednostavnost u ishrani, posebno u potrošnji mesa, uštedela bi nam enormne količine žitarica. Procenjuje se da bi smanjenje potrošnje mesa u Severnoj Americi od samo 10% uštedelo dovoljno žitarica da se 60 miliona stanovnika ishrani u toku jedne godine dana. Osim toga, kontrolisanjem potrošnje hrane, jednostavnim izbegavanjem bacanja hrane, mogu se uštedeti i novac i rezerve. Bilo bi moguće smanjiti i potrošnju energije savesnim čuvanjem gasa, električne energije i vode. Konačno, jednostavnost zahteva i odbacivanje potrošačkog mentaliteta, što znači kupovati kada se pojavi potreba, a ne kada to tržište nudi.

2. Normativni uzori. Pavle nam je pružio primer u jednostavnosti i skromnosti. On je sam zarađivao sredstva za život čak i onda kada je imao prava da kao apostol neophodna sredstva dobije od Crkve (Dela 18,1-3; 1. Korinćanima 9,12-15). Isusov primer postavlja normu za današnji hrišćanski način života. On nije imao kuće, zato što Njegov način života i rada to nije zahtevao. Nije nosio nikakvu posebnu odeću, niti je privlačio pažnju svojim neobičnim i nekvalitetnim odevnim predmetima (Matej 8,20; Jovan 19,23). Nikome nije dozvoljavao da mu propisuje kakvim načinom života treba da živi.

3. Pravila ponašanja. Obavljajući svoj zadatak da u Božje ime održavaju Zemlju, hrišćani smernice traže u Bibliji. Moramo ipak imati na umu da široko rasprostranjeno zagađenje, nesavesno iscrpljivanje zemaljskih rezerv i prenaseljenost nisu predstavljali problem u biblijska vremena. To je razlog što u Bibliji nalazimo samo nekoliko neposrednih pravila na ovom području. Jedan primer je tekst u 5. Mojsijevouj 23,12-14.

c. Pristavska odgovornost za sredstva. Biblija tvrdi da Bog čoveku daje sposobnosti i prilike da stekne sredstva (Propovednik 5,18.19). Taj jedinstveni talanat izlaže čoveka i blagoslovima i iskušenjima. Hrišćanstvo postavlja merila koja pomažu da se izbegnu zamke i da se pojača zadovoljstvo.

1. Opšta načela. Načelo zahvalnosti (5. Mojsijeva 8,17.18; 1. Dnevnika 29,12) nas podseća da prirodni talanti i ljudski napori sami po sebi ne mogu čoveku pribaviti bogatstvo. Pošto mnogi koriste bogomdane prilike, vreme i talante za sebična uživanja i sebične ciljeve, hrišćani znaju da zahvalnost Bogu može da spreči samozadovoljna i arogantna ponašanja prema siromašnima i da navede čovečanstvo da se postara za potrebe drugih. Načelo poštenja (2. Mojsijeva 20,15) štiti od pokvarenih i beskrupuloznih načina sticanja dobitka. Za hrišćanina, dobri rezultati ne opravdavaju zla sredstva; i samo na taj način se religija i poslovi mogu uspešno usaglasiti. Načelo velikodušnosti (Priče 11,24) navodi hrišćanina da se povede za velikim Davaocem koji svoje bogatstvo deli s ljudima. U grešno čovekovo srce lakomstvo se podmuklo uvlači. Zakonite želje se brzo proglašavaju potrebama, opravdavaju sve snažnijom težnjom za višim životnim standardom. Za hrišćanina prisutnost siromašnih nije neugodna okolnost, za njega je to prilika da pokaže svoju ljubav prema bližnjima. Prema tome, odluke koje se odnose na nečiji način života uvek moraju uzimati u obzir i nevolje siromašnih. Velikodušnost donosi posebnu radost. Istovremeno ona štiti davaoca od škrtosti (Dela 20,35).

Načelo da zavisimo jedino od Boga (2. Mojsijeva 20,2.3, Jov 25.26) opominje nas da se ne oslonimo na bogatstvo umesto na Boga, da ne budemo odani bogatstvu umesto Bogu. Pošto bogatstvo pribavlja moć i priličnu meru nezavisnosti, pošto osigurava poštovanje i pažnju, ono može da otuđi um i srce od Boga i da preusmeri život na ciljeve koji su daleko od Njegovog carstva (Matej 19,23). Načelo desetkovanja (3. Mojsijeva 27,30) podseća nas da sve pripada Bogu (Psalam 24,1), koji se sistematski i odano stara o ljudima, životinjama i svakom živom stvoru. On, kojemu sve pripada i kojemu ništa ne nedostaje, učinio je sebe ranjivim i siromašnim u životu svojih slugu, propovednika. On je pozvao pastore da služe puno radno vreme, i stavio bi ih tako u veoma nezavidan položaj finansijske zavisnosti ukoliko bi desetak bio neka vrsta poreza ili darovanja. Međutim, On desetak traži za sebe, a ne za ljude! Svako uskraćivanje desetka On proglašava grehom protiv Boga (1. Korinćanima 9,3-14). I zato hrišćanin desetak vraća pravom Vlasniku!

2. Normativni uzori. Božja Reč beleži i pozitivne i negativne primere ponašanja da bi ljude nadahnula da budu poslušni načelima pristavske službe i da bi istakla posledice koje prate njihovo poštovanje ili kršenje. Avram je bio "vrlo bogat stokom, srebrom i zlatom" (1. Mojsijeva 13,2), a ipak se zadovoljio jednostavnim nomadskim načinom života. Zašto je to učinio? Zato što jednostavni način života nije ometao njegovo prijateljstvo s Bogom ni njegovu čežnju za "gradom" čiji je tvorac i graditelj Bog (Jevrejima 11,9.10).

Mojsije, koji se mogao nadati moći i neverovatnom bogatstvu egipatskog prestola, izabrao je način života koji će ga odvesti u Obećanu zemlju. Nije mogao da prihvati sve prednosti vladalaštva, jer je hteo da ostane odan svojem siromašnom, potlačenom i izrabljivanom narodu (Jevrejima 11,24-28).

Iako bogat i izrazito moćan, car Solomun je shvatio da zemaljsko blago, moć i uživanje predstavljaju samo taštinu kada postanu središte nečijeg života (Propovednik 5,10.11). Pošto se neko vreme usuđivao da živi nemoralnim načinom života, shvatio je taštinu svega. Na kraju, molio se Bogu da ne bude ni suviše siromašan ni suviše bogat da ne bi pao u iskušenje da krade ili da povredi Boga svojom arogancijom (Priče 30,8.9).

Tragedija mladog bogatog zakonika sastojala se od izrazitog vezivanja uz materijalna blaga i odgovarajućeg otuđenja od Boga i potreba njegovih bližnjih. Videći ga, Isus je uputio najozbiljnije moguće upozorenje svima koji se vezuju uz svoja materijalna bogatstva više nego za Njega (Marko 10,24.25). Priča o nerazumnom bogatašu još jednom naglašava istu činjenicu (Luka 12,16-21).

Apostol Jakov, zajedno s prorocima pre sebe, poziva na obračun bogataše su nepravedni i zlostavljaju svoje radnike (Jakov 5,1-6; Isaija 1,16.17; 3,13-15; Jeremija 22,13-17). Bog, kojemu pripada sve blago i koji vodi tačne izveštaje o svim poslovima, vratiće po zasluzi svakome, i tlačiteljima i potlačenima.

3. Pravila ponašanja. Sledeći tekstovi predstavljaju samo neke primere neposrednih biblijskih naređenja koja se odnose na pristavsku odgovornost prema bogatstvu: 3. Mojsijeva 19,35.36; 5. Mojsijeva 25,13-16; Psalam 62,9.10; Priče 11,1-4.18.19.28;; 22,1-9; 23,1-7.10.11; Jeremija 9,23.24; Jezekilj 45,9-12; Matej 6,19-21; 13,22; Marko 10,24.25.

d. Pristavska odgovornost za vreme. Vreme je još jedan Božji dar čovečanstvu. U toku sedmice stvaranja, vreme je bilo podeljeno u segmente od po 24 sata dana i noći, kada je Stvoritelj izvršavao svoje planove. Iako je pre pada u greh život imao jedino početak, posle pada u greh svako stvorenje je nasledilo krajnju granicu života, to jest smrt (Dela 17,26). Upravo to je razlog što su hrišćani postali odgovorni da pravilno upravljaju vremenom koje im je dodeljeno (Psalam 90,10-12).

1. Opšta načela. Nečelo poverenja u Božje staranje (Matej 6,25-34) nadahnjuje slobodom svakog hrišćanina. Zabrinutost zbog budućnosti i osnovnih životnih potreba može da ispunjava naše vreme mnogo više od bilo čega drugoga. Najbolji sati u toku dana, najbolje energije tela, uma i volje, sve je to usredsređeno na prikupljanje sredstava za život. Isus se brinuo da borba za preživljavanje i udobnost, nadmetanje sa susedima, mogu nadjačati daleko veću potrebu, potrebu za vremenom sa Bogom, sa samim sobom, s porodicom i s drugima.

Načelo odmaranja (2. Mojsijeva 20,8-11) ukazuje na činjenicu da zabrinutost nije i jedini faktor koji vlada našim vremenom. Vreme je istovremeno i rad. Postojati znači činiti. Naša svest je stalno u radnom pogonu, postižući i delujući. Da nema Božjeg poziva na odmor, ljudi bi neprestano radili i spavali. Bog je sedmi dan rezervisao za sebe. Od zalaska Sunca u petak do zalaska Sunca u subotu ljudi treba da prestani raditi i planirati, moraju se osloboditi tiranije zarađivanja i trošenja novca, da bi mogli provoditi vreme sa Bogom, s porodicom, s prijateljima. Međutim, ovo isto načelo nas poziva da se odmorimo od svega što je prolazno i pokvarljivo, promenljivo i smrtno. Korisno je da prekoračimo granicu vremena i da umesto o prolaznome mislimo o večnome, za kojim čeznemo (Propovednik 3,11). Subota nudi pogled u život bez straha od smrti. To je vreme kada ništa što je zemaljsko nema mnogo važnosti. Abraham Džošua Hešel dobro je to izrazio: "U olujnome okeanu vremena i muka postoji ostrvo tišine, u kojemu čovek može da nađe luku i povrati dostojanstvo. To ostrvo je sedmi dan, subota, dan odvajanja od stvari, instrumenata i praktičnih poslovnih poduhvata i priklanjanja duhu." (29)

Načelo vrednoće (2. Mojsijeva 20,9) izdiže vrednoću i pošten rad kao integralni deo hrišćanske pristavske odgovornosti za vreme. Lenost je nespojiva s hrišćanskim učeništvom, jer je Bog dao šest dana za rad. Zatim, odmor je prestanak rada, koji svakako mora prethoditi odmoru. Konačno, odmor nije tako pasivan kao lenost. To je aktivni način usredsređivanja na sam život, na njegovo značenje, na njegovog Stvoritelja. Načelo pravovremenosti (Propovednik 3,1-8) poziva na pažljivo korišćenje vremena. Redovnost je temeljini zakon prirode; i sam život zavisi od nje. Sporost rasipa vreme drugih koji su uključeni u istu aktivnost. Ona može da bude i znak nestabilnog karaktera, nedostojnog poverenja.

2. Normativni uzori. Bog nam pruža vrhunski primer dobrog upravljanja vremenom. On je radio u toku šest dana stvaranja i odmorio se sedmoga (1. Mojsijeva 2,2.3; 2. Mojsijeva 20,11). On aktivno učestvuje u zbivanjima u svetu (Danilo 4,34-37). On održava svemir i život na Zemlji (Psalam 104,1-30) i upravo On čini čudo blagodati koje preobražava čovekovo privremeno postojanje u večni život (Jovan 4,14). Nijedna od Njegovih delatnosti ne odvija se ni prerano ni prekasno (Jeremija 25,12; Marko 1,15; Galatima 4,4; Efescima 1,10). Ipak, On odvaja vreme za odmor i za zajedništvo sa svojom decom, pa i njih poziva da to isto čine. On se stara o zemlji i određuje vreme za njen odmor (3. Mojsijeva 25,4). On je stvorio noć da bi se sve živo moglo povući na odmor i počinak.

Isusov način života pokazuje zdravu napetost između snažne želje da ispuni svoju misiju (Jovan 9,4) i vremena koje je određeno za odmor, vremena koje obnavlja i osvežava telo, um i dušu (Marko 6,31).

3. Pravila ponašanja. Nekoliko neposrednih naloga izražavaju Božju volju u vezi sa pristavskom odgovornošću za vreme: Priče 6,6-11; 12,9.11.27; 13,4; 20,4; 21,25; 22,13; 24,30-34; 26,13-16; Propovednik 10,18; Efescima 5,15.16; 1. Solunjanima 4,20.11; 2. Solunjanima 3,10-12.

D. Načela lične odgovornosti

Svako delo, reč i ponašanje ostavljaju svoj trag, svoj utisak; mi taj trag zovemo uticajem. Delovanje se oseća prvo na učiniocu, a zatim i na drugima. Biblija poziva na odgovorno služenje ovom silom, traži od hrišćana da pozitivno utiču na svoje bližnje, da ih nadahnjuju na plemenitije i bolje ponašanje (Rimljanima 14,19.20). Mi ćemo se pozabaviti onim područjima hrišćanskog načina života koja šire snažan uticaj na samog hrišćanina i na njegove bližnje. Čineći tako trudićemo se da formulišemo biblijska merila koja doprinose da uticaj hrišćanina postane snažna pozitivna sila.

1. Merila odevanja

Dela stvaranja nisu samo složena i funkcionalna, već i prekrasna. Bezbrojni oblici, boje i zvuci zastupljeni su u svetu cveća, ptica, životinja , biljaka, planina, a najpotpunije u ljudskim bićima i ukazuju na navećeg Umetnika u svemiru. Ljudski život je posvećen lepoti i sreći i zato je prirodno što je čovek sklon da se divi lepoti i da je traži (1. Mojsijeva 2,9).

Hiljadama godina odeća je služila prvenstveno kao pokrivalo i kao zaštita. Osim toga, u uticajnijim i bogatijim krugovima uzimao se u obzir i njen estetski elemenat. Odeća zaista može da služi i kao sredstvo za prikazivanje položaja, moći i uticaja onoga koji je nosi. Hrišćani se ne protive lepoti i dobrom ukusu, ali se trude da izbegnu robovanje modi i da se svojim načinom života bore protiv sklonosti prema isticanju na području odevanja.

1. Opšta načela. Načelo ekonomičnosti navodi hrišćane da se trude da ne razbacuju svoja sredstva. Odeća dobrog kvaliteta, koja pristaje nosiocu i odgovara prilikama predstavlja dobru investiciju. Količina nikada nije važnija od kvaliteta. Načelo sikromnosti (1. Timotiju 2,9) poziva na jednostavnost u odevanju. Hrišćanin nikada neće zbunjivati ni zaprepašćivati gledaoce svojom odećom, niti će se odevati da bi privukao pažnju. Krajnosti mode kojima se izlaže nečije telo ili društveni status suprote se hrišćanskom osećanju pristojnosti i prikladnosti. Načelo unutrašnje lepote i unutrašnjeg ukrašavanja (1. Petrova 3,3.4) odvlači našu pažnju od boja i stila odeće i okreće je srcu. Spoljašnja lepota je debela koliko i koža i njena privlačnost je prolazna i privremena. Unutrašnja lepota karaktera – lepota skladnog, spokojnog i velikodušnog držanja – predstavlja trajnu i pravu lepotu. Njen uticaj pokreće i nadahnjuje moralne vrline; njena prisutnost stvara atmosferu poverenja i ljubavi. Hrišćani svoju sliku o sebi temelje na ovoj unutrašnjoj lepoti; to je razlog što se ne oslanjaju na svoj spoljašnji izgled prilikom određivanja svoje stvarne vrednosti (Priče 31,30).

2. Normativni uzori. Nekoliko primera mogu da posluže kao norma hrišćanskog odevanja. Isus je rečiti primer skromnosti i ekonomičnosti u odevanju. Međutim, na dan raspeća vojnici su smatrali da je Njegova odeća dovoljno vredna da je podele među sobom. I Njegova tunika je bila ocenjena kao dostojna pažnje (Jovan 19,23.24).

Lucifer, simbolički opisan u tugovanju za carem Tirskim, pao je upravo zato što se njegovo srce uzoholilo zbog njegove lepote (Jezekilj 28,1-10). Čak ni anđeli nisu sigurni od prokletstva koje izaziva neodgovarajuća pažnja posvećena lepoti. Hrišćanin će ovde pronaći negativan primer koji govori protiv oslanjanja na spoljašnju privlačnost.

Pomazanja Davida za cara u domu njegovog oca Jeseja otkriva božansku normu lepote. Sedam puta je Samuilo pogrešio i propustio da otkrije nedostatak unutrašnje lepote zaslepljen proljašnjom lepotom Davidove braće (1. Samuilova 16, 6-13).

3. Pravila ponašanja. Nekoliko neposrednih pravila o dobrom hrišćanskom odevanju nalazimo u Bibliji. Među njima su: 1. Samuilova 16,7; Matej 6,28-33; Rimljanima 12,3; Titu 2,2-7; 1. Petrova 3,3-5.

2. Problemi povezani s merilima odevanja

a. Nakit. Hrišćansko gledište o ličnom ukrašavanju predstavlja pitanje oko kojega se danas mišljenja razilaze. Dok većina savremenih hrišćana smatra da nošenje nakita ne predstavlja problem, biblijski tekstovi osuđuju taj običaj.

1. Opšta merila. Već smo spomenuli nekoliko biblijskih načela kojima se određuje hrišćansko gledište o ličnom ukrašavanju. Ona koja se odnose na odgovornost prema društvu – samo-odricanje, identifikacija i požrtvovanje (II.C.4.c) – mogu se i ovde primeniti, kao i ona koja govore o pristavskoj službi i odgovornosti hrišćanina (II.C.5). Međutim, ipak su najvažnija pravila koja regulišu pitanje hrišćanskog odevanja (II.D.1). Hrišćanin treba da živi jednostavnim načinom života, da bude slobodan od duha nadmetanja, nepotrebnih izdataka, bilo kakve težnje za takmičenjem. Usred društva koje polaže veliku pažnju na spoljašnji izgled, hrišćanin treba da gaji ono što Petar naziva "jednakošću krotkoga i tihoga duha što je pred Bogom mnogoceno" (1. Petrova 3,4).

Hrišćanska svest o vlastitoj vrednosti temelji se na činjenici da su ljudska bića stvorena po Božjem obličju (1. Mojsijeva 1,26.27). Ona ne treba da se oslanjaju na spoljašnja ukrašavanja da bi sebi podigla vrednost. U Psalmu 8,4-9. David svoju vrednost temelji na stvaranju. Bog je svakome dao jedinstvene darove i talante (Matej 25,14-29). Ali, u krajnjoj liniji, sva ljudska bića su dragocena jer su otkupljena po visokoj ceni, ceni koja je viša od cene dragocenih metala ili dragulja (1. Korinćanima 6,20). Uzimajući u obzir da je naša vrednost tako velika da je Božji Sin položio svoj život da bi nas otkupio, spoljašnje ukrašavanje sigurno ne može dodati bilo šta našoj ličnoj vrednosti.

2. Normativni uzori. Neki tvrde da tekstovima kao što su Psalam 45,9; Isaija 61,10; Jezekilj 16,11-13. i Otkrivenje 21,2. Biblija prihvata ukrašavanje i nakit kao biblijsku normu i da se uputstva u 1. Timotiju 2,9. i u 1. Petrovoj 3,3.4. moraju smatrati odstupanjem od pravila. Ovo mišljenje se mora proveriti!

U naporu da shvatimo problem nošenja nakita u Bibliji, moramo imati na umu da postoje različiti oblici ukrašavanja i da različite namere i pobude stoje iza njihovog prihvatanja. Prekrasna oprema velikog sveštenika bila je bogato ukrašena zlatom i ckupocenim draguljima. Dvanaest dragulja na naprsniku, na primer, simbolički su predstavljali dvanaest izrailjskih plemena, a dva kamena na njegovim ramenima prenosila su božansko odobravanje ili neslaganje. Pažljivo proučavanje ove odeće potvrđuje činjenicu da je ovde simboličko i liturgijsko značenje imalo prednost pred estetskim (2. Mojsijeva 28).

Nevestinsko ukrašavanje u Bibliji obuhvatalo je dragulje i dragocene metale. Da se nevesta dopadne svome ženiku bila je izrazita svrha ovog ukrašavanja. Nije to bilo izlaganje bogatstva niti se radilo o nameri da se privuče pažnja drugih ljudi, već izričita želja da se ugodi dragome. To je razlog što i Novi Jerusalim u Otkrivenju 21,2. podseća na "nevestu ukrašenu mužu svojemu". Ova vrsta ukrašavanja se potpuno razlikuje po duhu i namerama od savremenog ukrašavanja zlatom i draguljima.

U Jezekilju 16,11-13. sam Bog ukrašava mladu ženu. Neki komnetatori nas podsećaju da se Biblija služi oblicima razmišljanja i slikama svoga vremena da bi nam prikazala neku činjenicu ili otkrila neku važnu istinu, čak i onda kada ta slika nije dostojna podražavanja niti pogodna da se prihvati po spoljašnjoj vrednosti (Vidi Osija 1,2.3; Luka 16,19-31!). Osim toga, celokupni prizor je samo metafora. Dete koje pod božanskim staranjem raste da bi postalo prekrasna nevesta predstavlja Izrailj, Božji narod, isto onako kao što i nevesta u Otkrivenju predstavlja Novi Jerusalim, Božju Crkvu. Ako je osoba simboilička, onda i nakit i ukrasi imaju simboličko značenje. Priča opisuje čudo otkupljenja kojim se uklanja ružnoća greha i izopačenost našeg grešnog karaktera. Mi se oblačimo u svilu, čistu i belu (Otkrivenje 19,8), ukrašavamo onim što je dragoceno u Božjim očima, zlatom iz Otkrivenjja 3,18.

Iako je istina da Biblija u nekoliko slučajeva izveštava o nošenju nakita i naizgled ne osuđuje taj običaj (Reveka u 1. Mojsijevoj 24,30; Josif u 1. Mojsijevoj 41,42; izgubljeni sin u Luki 15,22), nošenje nakita je ipak povezano i sa pokvarenim ženama (Jezavelja u 2. Carevima 9,30; buntovnim kćerima Izrailja u Isaiji 3,16-24; bludnicom u Otkrivenju 17,4). Osim toga, u dva jasna slučaja, nakit je bio uklanjan u vreme duhovnog preporoda (Vidi 1. Mojsijeva 35,2.4; 2. Mojsijeva 33,5.6). Svakako da nadahnuti Petrov savet ni danas nije izgubio svoju vrednost: "Vaša lepota da ne bude spolja... nego u tajnome čoveku srca, u jednakosti krotkoga i tihoga duha, što je pred Bogom mnogoceno." (1. Petrova 3,3.4)

3. Gledište adventista sedmoga dana. Adventisti sedmoga dana se uzdržavaju od nošenja nakita, zato što: Mi verujemo u Boga Stvoritelja, koji se stara o svojim stvorenjima i koji je dostojan našeg poverenja. Smatramo da je naša misija da pokažemo svoju potpunu zavisnost od Njega i da bismo čak i površnom zavisnošću od posedovanja propadljivih ukrasa pokvarili svoje svedočenja za Njega (Matej 6,19-21.25.26). Mi smo učenici skromnog, jednostavnog Učitelja. Mi smo zadovoljni da budemo slični svome Učitelju po spromnosti i jednoistavnosti (Jovan 15,18-20). Mi cenimo unutrašnju lepotu i pokušavamo da se odupremo manipulacijama reklame i uticaju posvetovljenog društva. Nama je stalo do potreba bližnjih, dece bez neophodne nege, starih ljudi koje niko ne voli i niko ne podržava. Ta zainteresovanost za brižnje zahteva od nas da živimo jednostavnim načinom života (Matej 25,31-46). "Globalna misonarska aktivnost Crkve zahteva sve više i više sredstava. Kao Isusovi sledbenici, mi moramo činiti ono što možemo činiti na mestu na kojemu se nalazimo." (Johnsson 10)

b. Moda. Svet more pokušava da diktira šta ljudi i žene treba da nose, kako treba da se češljaju i kako da ukrašavaju lice. Svaka nova sezona donosi neku promenu samo zato da bi se prošlogodišnja odeća proglasila zastarelom. Osim toga, neki modni trendovi i stilovi krše biblijska načela skromnosti, jednostavnosti i ekonomičnosti. Biti Hristov učenik znači biti neograničeno odan Hristu i ne ostavljati mesta za robovanje diktatima mode.

3. Merila rekreacije

Ljudsko srce i ljudski um su dva izvora iz kojih proističe ljudsko ponašanje. U Matej 12,33-35. Isus ukazuje da dela i reči zavise od srca, dok mudri čovek kaže: "Jer kako on tebe ceni u duši svojoj, tako ti jelo njegovo!" (Priče 23,7) Iz tog razloga se David nekoliko puta moli Bogu da ispita njegovo srce i njegov um (Psalam 26,1-7) i da "vidi da li je na zlu putu" (Psalam 139,23.24).

Imajući sve to u vidu, hrišćanin želi da sačuva čistotu srca i uma postavljajući merila koja pomažu da se izbegne izlaganje zlu. Čak i u toku vremena dokolice i rekreacije, moraju se pažljivo čuvati prilazi koji vode do srca i uma tako da ništa što ulazi u um ili utiče na srce ne bude protivno Božjoj volji (Jevrejima 8,10).

1. Opšta načela. Načelo neporočnosti (Psalam 51,10) odbacuje svaku zlu pomisao ili želju kao neprihvatljivu i opasnu. Oklevati ili se kolebati, pogađati se koliko je poročnosti dozvoljeno, koliko kompromisa prihvatljivo ili koliko se smemo približiti opasnoj liniji razdvajanja između dobra i zla i da ipak ostanemo na sigurnom tlu, sve se to protivi ovom načelu (Psalam 24,4; Matej 5,8). Hrišćanin čezne da bude neporočan kao što je Hristos neporočan (1. Jovanova 3,3). Načelo potpune povećenosti Bogu (Matej 22,37; Filibljanima 4,8) zahteva od celog našeg bića, celokupne ličnosti, da se iznad svega trudi da ugodi Bogu. "Kako bih mogao da uspešnije odražavam Njegov lik?" – to je pitanje koje sebi postavljaju oni koji Boga vole više nego sebe. Načelo vladanja sobom (1. Korinćanima 9,24-27) poziva hrišćanina da svoje telo, um i duh stavi pod vlast Svetoga Duha. Hrišćani su hodočasnici, putnici i došljaci, koji prolaze kroz neprijateljsku zemlju u kojoj se govori drugim jezikom, u kojoj se uzimaju neka štetna jela i pića, u kojoj se običaji nikako ne slažu s njihovima, u kojoj svaki korak zahteva ulaganje energije, budnosti i otpora. Petar nas poziva da "okrenemo sve staranje svoje" da bismo vladali sobom (2. Petrova 1,5.6; Galatima 2,22.23). Načelo rekreacije (Isaija 40,31) naglašava duhovnu prirodu istinske rekreacije. Kada slobodno vreme postane vreme nadahnjivanja, podsticanja ili ohrabrivanja da se postignu viši i plemenitiji ciljevi, kada jača našu svest o pripadnosti Bogu i bližnjima, tada zaista osvežava i obnavlja naše srce i naš um.

Načelo božanske prisutnosti (Psalam 139,2-12) istovremeno nas teši i otrežnjuje. Elen G. Vajt piše: "Kada bismo trajno bili svesni činjenice da Bog vidi i čuje sve što činimo i kažemo, da On čuva veran izveštaj o našim rečima i delima, i da ćemo svi morati da se suočimo s njime, tada bismo se plašili da grešimo. Neka mladi uvek imaju na umu da bez obzira gde se nalaze, i bez obzira šta čine, uvek stoje u Božjoj prisutnosti. Nijedan deo našeg ponašanja ne može ostati nezapažen... Ni najdublja ponoćna tama nije dovoljna da sakrije krivca. On može da misli da je sam, ali svako delo prate oči nevidljivih svedoka." (PP 217.218)

A ipak, Božja prisutnost nije ni tiranska ni zastrašujuća. Njegova namera nije da kazni, da osudi, ili da uništi. David je osetio Božju sveprisutnu ruku kako ga vodi i održava (Psalam 139,10). Po svojoj prirodi Bog je apsolutno neuskladiv s grehom; upravo zato nas trajna svest o Njegovoj prisutnosti u našim mislima i osećanjima može sačuvati od greha.

2. Normativni uzori. Josif nam pruža prekrasan primer neporočnosti, vladanja sobom i života provedenog u Božjoj prisutnosti. On je mogao da pomisli da mu njegovi svakodnevni poslovi i zlostavljanja koja je trpeo daju pravo da doživi i trenutke uživanja. Međutim, Josif nije mislio o posledicama niti je razmatrao svoj položaj. On se odlučno i hrabro suočio sa strašnim iskušenjem. Unutrašnju atmosferu njegovog srca Elen G. Vajt opisuje kao "svesnu nevinost". Greh bi mu oduzeo tu nevinost, ali Josif nije bio spreman da je se odrekne. Ipak, odlučujuću ulogu imala je Božja prisutnost. Čak i onda "kada ne beše nikoga od domašnjih u kući", Josif je znao i osećao da je Bog prisutan. Pitao se: "Kako bih učinio tako grdno zlo i Bogu zgrešio?" (1. Mojsijeva 39,9-11) Grešno ponašanje bi se suprotilo njegovim životnim ciljevima i zato je odlučio da ostane u Božjoj blizini.

Biblija beleži mnoge negativne primere osoba koje su provodile svoje vreme u zabavama i nezdravim uživanjima. Stanovnici Sodoma i Gomora su požnjeli uništenje zbog svog razvratnog naćina života (1. Mojsijeva 19,13.24.25). Samsonov život se završio samoubistvom kao posledica gubljenja vlasti nad samim sobom (Sudije 16,28-30). Međutim, Isusov život stoji kao najuzvišeniji primer savršenstva i neporočnosti. Tri iskušenja posle Njegovog krštenja (Matej 4,1-11) i poziv da se odrekne svoje misije da bi dobio svetovnu vlast i svetovna uživanja - Isus je odbacio odlučno i bez imalo kolebanja. Konačno, Njegova smrt na krstu postala je neuporediva norma, pozivajući Njegove učenike da slede put ugađanja Bogu kao najsigurniji put ka svojoj sreći.

3. Pravila ponašanja. Nekoliko konkretnih pravila mogu poslužiti hrišćanima kao smernice za upotrebu slobodnog vremena: Psalam 1,1-6; Priče 25,28; Propovednik 11,9; 12,1; Rimljanima 1,28; 8,6; Galatima 5,22.23; Filibljanima 1,9-11; Kološanima 3,2!

4. Pitanja povezana sa rekreacijom

Hrišćanstvo ni na koji način nije protivno zdravom uživanju i istinskoj rekreaciji. U stvari, igre, muzika, čitanje, slušanje radija i gledanje televizije može da bude korisno i da uzdiže. Međutim, hrišćani su izloženi iskušenju da učestvuju i u nezdravim aktivnostima. Uticaj svetovnog sistema vrednosti i želje da čovek ne bude nazadan u očima društva, mogu ih navesti na kompromis. Privlačnost zabava i njihova usaglašenost sa snažnim nagonima tela, uma i srca neke hrišćane čini popustljivima. Nedostatak kreativnih i svrsishodnih napora Crkve, ali i samog društva kao celine, da ljudima osiguraju zdravu i korisnu zabavu mogu dovesti do stvaranja opasnog vakuuma dosade. Konačno, primer odraslih često navodi i mlade da krenu putem koji se suproti svemu što veruju i što ispovedaju. Mi ćemo se ukratko pozabaviti nekima od tih pitanja.

a. Čitanje. Pisani tekstovi su snažan instrumenat u prenošenju ideja, pogleda i shvatanja. Vešt pisac može tako dobro naslikati sliku u mislima čitaoca da je nikakvo prikazivanje na pozornici ili na ekranu ne može nadmašiti. Na taj način pisana stranica ulazi u riznice našega srca i uma i stvara temelj na kojemu se zidaju naše akcije i reakcije. Opasnosti koje krije neodgovaraći pisani materijla su mnogobrojne. Na primer, čitanje proizvoda mašte može čitaoca odvojiti od stvarnosti; svet fantazije može mu postati ugodno utočište u trenutku kada stvarni život zahteva trenutne, teške odluke. Sumnjiva čak i grešna shvatanja mogu se uvući u srce i um, ukoliko su prikrivena sjajnim stilom i uzbudljivim zapletom priče. Polako i neosetno mi postajemo ono što čitamo, zato što usta govore od suviška srca.

Izbor literature mora da bude usmeravan po istim biblijskim načelima koja nas vode u svim vidovima rekreacije. Sve što čitamo treba da bude na slavu Bogu (1. Korinćanima 10,31) i da uzdiže i oplemenjuje um i srce (Filibljanima 4,8).

b. Radio i televizija. Enormne svote novca se daju da bi se privukla pažnja radijskih i televizijskih gledalaca i slušalaca. Uz vrlo retke izuzetke, svrha tih medijskih programa je da prodaju, ili ideje ili proizvode. Slušajući ili gledajući, čovek je izložen stalnoj reklami koja prefinjene tehnike prodaje dovodi u privatnost čovekovog doma, trudeći se da stvori potrebe koje će se zadovoljiti kupovanjem i stvaranjem potrošačkog mentaliteta.

Merila ponašanja koja se propagiraju mnogima od tih programa nisu u skladu s hrišćanskim načinom života koji se opisuje u Bibliji. Seks i nasilje prožimaju pesme i programe. Nepoštovanje autoriteta, pa čak i samoga Boga, opisuje se rutinski. Čak su i programi vesti i intervjua obično tako usmereni da stvaraju raspoloženja i opredeljenja strana hrišćanstvu i Bibliji.

Količina vremena koja se troši na posmatranje televizijskih programa u prosečnom domu daleko nadmašuje vreme koje ta ista porodica troši na druženje i zajedničke aktivnosti. I tako je televizija postala uzor i mentor današnje dece. Čak i u hrišćanskim domovima, porodično bogosluženje je često zamenjeno televizijskim programima. Vreme koje mnogi slušaoci prorode slušajući radio zabrinjava na isti način i iz istih razloga.

Iako bi, možda, bilo sigurnije nemati televizijski aparat, ta mogućnost je verovatno nerealna. Međutim, velika briga se mora posvetiti biranju programa. Neki smatraju da je korisno pregledati novinski televizijski pregled i onda donositi odluku. U svakom slučaju, pažljivo promišljena pravila se moraju doneti i poštovati, posebno kada u domu ima i nedorasle dece. Zbog njihovog telesnog, duhovnog i mentalnog dobra treba im ograničiti vreme gledanja televizije. Roditelja treba da gledaju program zajedno sa svojom decom da bi kasnije s njima mogli razgovarati o dobrim i lošim stranama gledane emisije. Ne sme da bude oklevanja da se program promeni ili aparat isključu ukoliko se pokaže da izabrani program nije na visini. Čak i tada, ljudski mozak je tako brz u hvatanju ideja, ponašanja i osećanja da u trenutku kada roditelji shvate da emisija ne ispunjava hrišćanska merila već može da bude kasno da se spreče izvesne negativne ideje, reči i mentalne slike da nađu pristup u riznice uma i srca. Zato je veoma važno mudro birati ko će se pojaviti da peva, da svira ili da govori u našem domu, lično ili preko malo ekrana.

c. Pozorište. Veliki deo onoga što smo kazali o televiziji može se odnositi i na bioskop ili pozorište. Osim toga, nekoliko novih pitanja se pojavljuje kada se film ili pozorišna predstava gledaju u javnoj dvorani. Da počnemo s činjenicom da gledalac nema vlasti nad predstavom i njenim prizorima. Zatim, gledalac postaje učesnik u grupnom zbivanju, pa su njegovi lični ukusi, vrednosti i sklonosti morali da ustuknu pred voljom većine. Dok hrišćanin može da bude užasnut prizorom koji se odigrava pred njegovim očima, ostali mogu da odobravaju oduševljeno ili da se smeju; kada se hrišćaninu nešto svidi, drugi mogu imati sasvim suprotna osećanja i negodovati. Delovanje većine svakako da utiče na pojedinca (Psalam 1,1-3). Osim toga, javna dvorana za predstave nije idealno mesto da hrišćanin bude svestan Hristove prisutnosti. Konačno, pošto je već platio ulaznicu, svako će se teško odlučiti da napusti predstavu.

Iako neki problemi koji se pojavljuju prilikom gledanja filma u bioskopu ili pozorišne predstave u javnoj dvorani nestaju kada se ista predstava gleda u domu putem videa, osnovni problem je ostao isti. Biblijska načela neporočnosti i prikladnosti moraju se poštovati prilikom biranja čemu ćemo dozvoliti da uđe u naše srce i u naš um (Priče 4,23).

d. Ples. Iako se plesanje od radosti i kao spontano izražavanje sreće pojavljuje i u životu Božjeg naroda (2. Mojsijeva 15,21.22; 2. Samuilova 6,14), biblijski plesovi se ne mogu uporediti s današnjima. Prvo, savremeni društveni ples ne izražava raspoloženje, već je umesto toga programiran da izazove posebno raspoloženje koje su odredili zabavljači. Učesnici u takvom plesu postaju žrtve uticaja i vrednosti koje inače nikada ne bi izabrali. Iskustva pokazuju da su raspoloženja izražena biblijskim plesom (radost, zahvalnost, hvaljenje Boga) potpuno različita od onih koja se stvaraju u plesnim dvoranama (uzbuđenje, strast, zavođenje) i ne mogu se uklopiti u hrišćanski način života. Romantična muzika i ritam sračunati su da deluju na intimna osećanja i privatne emocije u javnom kontekstu. I hrišćanin se neizbežno izlaže nepotrebnim iskušenjima i neverovatnim izazovima da sačuva svoj hrišćanski identitet. Društveni plesovi dozvoljavaju fizičku blizinu koja u drugim okolnostima sigurno ne bi bila dozvoljena. Takva blizina neizostavno budi seksualne želje koje se ne bi smele zadovoljavati izvan braka. Konačno, ples je vrlo često udružen s pićem, drogama, nasiljem i neobuzdanim ponašanjem. Senzualna odeća, okolina i muzika omogućuju neformalne susrete, što sve dovodi do nečistih misli i nesrećnih posledica. Hrišćani treba da se pitaju mogu li računati na Božju prisutnost ukoliko posećuju takva zbivanja i mesta (Psalam 1,1-6).

e. Muzika. Muzika je snažan medijum za prenošenje ideja i za uticanje na raspoloženje i opredeljenje slušalaca. Nekoliko elemenata se povezuje u širenju tog moćnog uticaja. Prvo, melodija i harmonija, koje mogu da budu ugodne ili neugodne, žalosne ili radosne, romantične ili hladne, stižu do srca i uma, stvarajući odgovarajuću unutrašnju atmosferu. Ritam i tempo samo pojačavaju uticaj melodije i harmonije. Reči dodaju i poetičnu notu izražajnosti melodije i jačaju opšti uticaj. Pošto je po svojoj prirodi uticaj muzike najvećim delom sakriven i ličan, vrlo teško je objektivno oceniti i odmeriti vrednost muzike. Smernice u tom kontekstu moraju se oslanjati na načela rekreacije koja smo već spomenuli.

Na primer, kombinacija pobožnih reči i romantične ili šaljive melodije čini da ozbiljne teme izgledaju jeftino. Na sličan način, prekrasne harmonije i uticajne melodije uzbuđuju osećanja i smanjuju opreznost, posebno kada se slušaju u grupi. Čak šta više, veoma neukusne reči mogu se majstorski prikriti melodijama koje su inače prihvatljive. Konačno, muzika može da postane faktor povezivanja koji premošćuje kulture i crkvene razlike, sejući svoje dobro ili loše seme kojim oblikuje ideje i ukuse. Naraštaji se dele na temelju različitog pristupa muzici i ta podela veoma utiče i na poštovanje hrišćanskih vrednosti. Jedino beskompromisna čvrstina i postojana budnost mogu nam pružiti dovoljno sigurnosti da će se sačuvati pristup našem umu i srcu.

5. Hrišćanske vrline

Hrišćanski način života zahteva daleko više od pokoravanje merilima, sposobnosti donošenja pravilnih odluka, ili spremnosti na dobra dela. Ljudsko ponašanje obuhvata dimenzije i širi uticaj daleko sveobuhvatniji od uticaja vidljivog dela ponašanja. Jedna od najdalekosežnijih dimenzija je uska međuzavisnost između vidljivog ponašanja i unutrašnjeg identiteta moralne osobe. Dela deluju na ličnost isto onoliko koliko ličnost utiče na dela. Ponovljena ponašanja se pretvaraju u navike; navike oblikuju vrline ili mane; a one sa svoje strane formiraju karakter, skup osobina koji je jedinstven i svojstven samo tom ljudskom biću.

Hrišćanstvo se trudi da dovede u sklad vidljivo ponašanje i čovekov identitet, da obnovi Božju sliku u čoveku. Prvo, Bog se pojavljuje u našoj ličnoj istoriji da bi nas izbavio od smrtonosnog ciklusa greha i umiranja (Jovan 1,12.13) i da bi uspostavio spasonosni ciklus pravednosti i života (Jovan 3,16). Drugo, On otvara nebeske riznice da bi omogućio obnavljanje i rastenje svoga lika u nama (Jovan 1,14.16). Konačno, Njegova ljubav je proglasila merila hrišćanskog načina života koja utelovljuju tu ljubav u kontekstu ljudskih međusobnih odnosa. Završićemo kratkim opisivanjem hrišćanskih vrlina koje se šire iz stvarnog hrišćanskog života, oblikovanog po Božjem liku.

a. Poštenje. Od latinske reči "integritas" koja znači "potpun, nedirnut, ceo". U aritmetici postoje takozvani "integeri" – celi brojevi, kao što su 1. 2. 3. 4. koji imaju nekoliko vrlo važnih osobina. Prvo, svaki od njih je jedinstven i nesličan bilo kojem drugome. Drugo, svaki ostaje ono što jeste, bez obzita kako se njime služite: broj 5 će se ponašati kao broj 5, bez obzira da li ga dodajete ili oduzimate, množite njime ili delite. Treće, oni ne podnose bilo kakvo spletkarenje. Ako mu dodamo ili oduzmemo nešto, beć obzira koliko je malo, integer prestaje da bude ono što je bio i postaje nešto drugo.

Vrlina poštenja sastoji se od karaktera, držanja, dela i reči, koji se pojavljuju kao celina i deluju u nepokolebljivom skladu sa istinom i stvarnošću. Svaka promena, bilo dodavanjem ili oduzimanjem, poništava potpunost i punovrednost istine koja se izražava ili doživljava.

Integritet osobe – njena usaglašenost sa istinom – predstavlja najvažniju manifestaciju istine (Jovan 14,6). Život ukrašen tom vrlinom stiče sposobnost da pokaže i sve ostale vrline u svoj njihovoj potpunosti. On stiče sposobnost da shvati, iskusi i izrazi stvarnost na najpouzdaniji način. Elen G. Vajt opisuje poštene ljude i žene kao "ljude koji se ne mogu ni kupiti ni prodati, ljude koji su u dubini svoje duše istiniti i pošteni, ljude koji se ne plaše da greh nazovu njegovim pravim imenom, ljude čija je savest verna dužnosti kao magnetska igla polu, ljude koji će stati na stranu onoga što je pravo pa makar se i nebo srušilo" ((Ed 57).

Kompromisi oko načela, licemerstvo, nepoštenje, nečasnost, kukavičluk i slično ne mogu koegzistirati s poštenjem. Samo jedno zlo delo ili jedna zla reč dovoljni su da uprljaju verodostojnost i neporočnost karaktera i jedino mu Božja blagodat može vratiti izgubljenu celovitost. Ljudi i žene, kao što su bili Josif, Danilo, Jestira i Marija, Isusova majka, stoje kao primeri grešnih bića koja su u sebi razvila vrlinu poštenja. Da budu istiniti i pošteni bila je njihova prva želja i spontana, ali čvrsta odluka. Poštena osoba, kao i integer (celi broj), pokazuje autentičnost i celovitost u svim okolnostima i u sva vremena.

Poštenje u govoru najbolje je opisano savetom koji je Isus dao svojim učenicima i narodu (Matej 5,37). Naše reči moraju odražavati stvarnost. Menjati istinu ili je skraćivati, istovremeno tvrdeći da se radi o celoj istini, može samo čovek koji se nalazi pod uticajem Nečastivoga. Poštena osoba voli istinitost, otvorenost, iskrenost, jednostavnost iznad svega, više joj je stalo do istine nego do dobitka ili nagrade. Nema "belih laži" ili "dobronamernih prevara" u hrišćanskom načinu života.

Mnogo se raspravljalo o takozvanim neizbežnim lažima, o trenucima kada bi nečiji život bio stavljen na kocku ukoliko se sazna istina. Pitanje je da li neko ima prava da sazna istinu ukoliko namerava da nanese zlo nevinome i ukoliko će mu pružena informacija to omogućiti. Jednostavnije rečeno, da li je poštena osoba "ovlašćena" da slaže osobi koja nije "ovlašćena" da sazna istinu? Da li je jedna "nužna" laž i dalje laž? Da li se istina menja pri susretu s "neovlašćenom" osobom? Prirodni nagon poštene osobe je da zaštiti nevinu osobu uskraćujući traženu informaciju. Po mojem vlastitom iskustvu, u nekoliko prilika se pokazalo da je jednostavno "ne znam"" (ukoliko je to bilo istina), ili "to ti ne mogu kazati", ili "to ćeš morati da pitaš nekoga drugoga", ili "već sam ti dovoljno rekao" pomoglo hrišćaninu da ne izrekne laž. U tim vrlo izuzetnim prilikama, poštena osoba je stavljena u priliku da spase nevini život ne žrtvujući svoje poštenje, ali uz mogućnost da svoje poštenje plati vrlo visokom cenom. U svakom slučaju, moj vlastiti život nije ništa dragoceniji od života nekoga koji se krije iza moja četiri zida ili se oslanja na moje ćutanje.

Hvala Bogu, izuzetne okolnosti su i dalje vrlo izuzetne i On nam je obećao posebnu meru svoje blagodati da bismo se mogli suočiti s njima i zadovoljiti svoje izuzetne potrebe. Hvala Bogu i na Njegovoj milosti koju nam daje kada se kajemo zbog svojih prevarnih reči i puteva, što nas uslišava kada se molimo "I ne uvedi nas u iskušenje!", što nas oslobađa od naših zlih navika.

b. Razboritost. Razboritost je prva velika vrlina klasične tradicije u filozofiji Aristotela i teologiji Avgustina i Tome Akvinskog. Ona je opisana kao sposobnost moralnog bića da izabere pravi način da postigne postavljeni cilj. Kao i poštenje, i razboritost utiče na sve ostale vrline time što praktičnu mudrost i zdrav razum primenjuje na pravi način.

Razborita osoba odlučuje i deluje oprezno, oštroumno, pažljivo i dalekovido. Biblija naglašava važnost razboritosti u hrišćanskom načinu života. U Pričama razborita osoba je opisana kao osoba koja pažljivo bira reči (Priče 12,23), koja želi da izbegne zlo i njegove posledice ((Priče 14,16; 22,3; 27,12), koja je spremna da prihvati ukor i savet (Priče 15,5), voljna da zaboravi uvredu (Priče 12,16). Isus je pokazao neophodnost razboritosti u svakodnevnom kao i u duhovnom životu uz pomoć nekoliko svojih priča iz života (Matej 7,24-27; 25,1-30; Luka 16,1-9), svog ličnog primera (Matej 16,1-4; Jovan 12,33-36) i svojih propovedi i pouka (Matej 10,16).

Hrišćansko gledište o razboritosti nije sebično po svom karakteru. Razborita odluka se ne donosi samo u svom vlastitom interesu. Isus kaže da će se hrišćani upravljati prema načelima umesto prema sebično orijentisanoj razboritosti kada god se pojavi sukob između dužnosti prema Bogu i dužnosrti prema samome sebi (Matej 5,38-48; 6,19-34; 10,37-39; 16,24-27). Isusova požrtvovna ljubav i mučeništvo hiljada hrišćana pružaju nam primer istinskog hrišćanskog načina života. Proviđenje najbolje deluje pod vodstvom Svetoga Duha, Božje Reči i u kontekstu hrišćanskog zajedništva. Hrišćani će odmeravati mogućnosti, moliti se za mudrost, tražiti savet, ali će na kraju krajeva svoju razboritost podložiti Božjem sveznajućem vodstvu.

c. Hrabrost. Biblija vrlo često opisuje hrišaćanski život kao hodočasništvo, kao bitku, kao učeništvo. Hrišćanski način života, prema tome, mora po duhu odgovarati načinu ponašanja pionira, u njemu se mora pokazati na delu prava vojnička smelost i odvažnost, istinska odanost vođi. Sve to zahteva hrabrost, što znači sposobnost racionalnog ponašanja u trenutku suočavanja s opasnošću. Nekoliko okolnosti doprinose da se u karakteru hrišćanina razvije hrabrost. Prvo, radikalna promena koja se pokazuje na svim područjima života hrišćanina prilikom njegovog obraćenja zahteva od njega da se hrabro suprotstavi svojim starim navikama i zlim sklonostima (1. Korinćanima 9,24-27), da se odupre pritiscima društva i vršnjaka (Danilo 3,16-18; 6,19-23), da prihvatiu odvajanje od porodice (Matej 10,34-38), da čak pretrpi progonstvo i da se suoči sa smrću ((Otkrivenje 2,10; 7,14). Hrišćanska predanost Bogu zahteva od njega hrabrost da se suoči s obeshrabrenjem i beznadežnošću (Psalam 27,14). Hrabrost izrasta iz iskustva sudara s iskušenjima i nevoljama (2. Korinćanima 4,16-18). Konačno, poziv da preuzme dužnost starešine i vođe u Božjem narodu daje hrišćaninu snagu i hrabrost da stoji sam pred Bogom (Isus Navin 1,6.9; 10,25).

Hrabrost kao moralna osobina proističe iz vere u Boga koji vlada svemirom, koji se stara za potrebe svoje dece, koji oprašta i leči njihove slabosti (Rimljanima 8,31-39). Ona nije utemeljena samo na fizičkoj snazi ili na ljudskim kvalitetama. To je ona moralna čvrstina koja je omogućila učenicima da slede Učitelja u svom životu, uprkos nevoljama, bolu i stradanjima (Jevrejima 12,2).

d. Opraštanje. Od vremena pada u greh, ljudski život je zavisio od opraštanja (Efescima 4,32; Nemija 9,17). Hrišćanski način života mora unapređivati ovu vrlinu sve do vremena dolaska Božjega carstva, kada će prestati potreba za opraštanjem, jer više neće biti ni greha. Biblija naglašava da Božja deca moraju naučiti da opraštaju, da razvijaju tu osobinu u svom karakteru. To se mora događati zato što je svako ljudsko biće od Adama (isključujući Hrista) grešilo (Rimljanima 3,23) i tako nanosilo fatalne povrede sebi i svojim bližnjima. Odbojnost i neprijateljstvo koji su nastajali kao posledica svakog grešnog dela i otuđenost koju je greh izazivao između ljudi i Boga, jednostavno se više nisu mogli podnositi. Opraštanje greha je postalo jedini način da se premosti udaljenost i obnove porušeni odnosi. To se postiže namernim potiskivanjem odbojnosti koju je prouzrokovalo grešno delo. Prema tome, opraštanje ima ključnu ulogu u procesu posvećenja.

Pri svemu tome, grešno ljudsko srce nema nikakvih sposobnosti da postigne bezgrešno i sveto ponašanje i da tako spreči buduće moralne povrede. Jedino božanska blagodat i sila mogu omogućiti oproštenje.

Da bismo shvatili oproštenje, treba da kažemo šta ono nije. Oproštenje nije zanemarivanje krivice ili opravdavanje zlodela. Umesto da pokazuje da zlodelo nije ni postojalo, oproštenje ga potvrđuje. Tražiti oproštenje znači priznati zlodelo, tražiti oslobađanje od krivice, zahtevati još jednu priliku. Oproštenje nije ni traženje izgovora za učinjeno zlo. Izgovarati znači odbacivati činjenicu da postoji odgovornost za učinjeno delo, tvrditi da okolnosti, kao što su neznanje, teškoće i nagovaranje, umanjuju krivicu. Delimično priznanje krivice može omogućiti samo delimično pomirenje. Oprostiti znači potvrditi odgovornost, ali i osloboditi od krivice i prihvatiti obnavljanje odnosa. Konačno, oproštenje nije ni delo pobune protiv moralnog poretka, to nije njegovo odbacivanje. Dok negodovanje uvređene strane označava prekidanje odnosa, remećenje uobičajenog i uređenog poretka, oproštenje se trudi da obnovi red i poštovanje prava i prednosti.

Ovo shvatanje oproštenja znači da hrišćanin ne može da prihvati mišljenje da postoji bezuslovno oproštenje greha. U stvari, Biblija jasno kaže da je pokajanje najvažniji uslov za obnavljanje zdravih međusobnih odnosa (Jezekilj 18,30; Matej 3,2; Dela 17,30.31; Otkrivenje 2,5.16). U procesu pokajanja možemo prepoznati tri koraka. Prvo je priznanje ili ispovedanje greeha (Priče 28,13; Jezekilj 33,14.15; 1. Jovanova 1,9). Priznanjem grešnik objavljuje da je učinjeno delo grešno i prihvata odgovornost za njega. Moralna načela koja objavljuju razliku između onoga što je pravo i onoga što je pogrešno time bivaju potvrđena i to čini upravo grešnik koji ih je prekršio.

Samo priznanje grešnika još ne može potpuno osloboditi od greha; onaj koji je učinio zlo mora da bude spreman da odbaci zlo; i to je drugi korak. Verbalno priznanje mora da bude praćeno spremnošću na promenu. Biblija nikada ne objavljuje oproštenje u grehu u ime ljubavi ili nekog drugog božanskog akta, jer Bog nikada ne izgovara greh. Biblija zahteva oproštenje od greha , ona daje snagu da se oslobodimo Nečastivoga (Luka 1,77; Dela 2,38; Rimljanima 6,1-4). Elen G. Vajt kaže sledeće:

"Sotona vara mnoge naizgled prihvatljivom teorijom da je Božja ljubav prema pripadnicima Njegovog naroda tako velika da će On naći izgovor za greh koji je njima... Bezuslovno oproštenje greha nikada nije postojalo, niti će postojati. Takvo pomilovanje bi pokazalo da su odbačena načela pravednosti, koja su temelj Božje vladavine." (PP 522)

Zla dela koja mi činimo zaista pričinjavaju štetu i gubitke bližnjima; pravednost zahteva da se potpuno nadoknadi šteta prouzrokovana zlim delom. Treći korak je hrišćaninovo delo pokajanja (4. Mojsijeva 5,7). Potpuna naknada štete se retko može dati. Zato interveniše Hristova žrtva pomirnica. On se pojavljuje kao zamenik, preuzimajući položaj krivca. Oproštenje se uvek događa "u Hristu" (Efescima 4,32), jer mi opraštamo svojim bližnjima onako kao što je Hristos oprostio nama i to činimo Hrista radi (1. Jovanova 2,12).

Pokajanjem grešnici se odvajaju od greha. Osim toga, pokajanje šalje poruku samopoštovanja, i, više od svega, poštovanja prema dobru i pravima drugih. Na taj način obnavlja se i ponovo uspostavlja poremećeni odnos. Pokajnik kaže: ja se više ne izjednačujem s tim zlom i želim da se odvojim od njega: zajedno s vama ja ga osuđujem!

Ali, zašto uopšte treba da dođe do oproštenja? Zašto je ta osobina tako apsolutno neophodna u hrišćanskom karakteru? Biblija navodi nekoliko razloga. Prvi i najvažniji razlog je apsolutna istina da i Bog nama oprašta naše grehe (Matej 18,21-25). Ako uopšte stojimo u nekom odnosu sa Bogom, onda stojimo u položaju grešnika kojemu su gresi oprošteni (Psalam 130,3). Ako uopšte živimo i volimo ili imamo bilo kakvu nadu, onda za svoje postojanje – u prošlosti, u sadašnjosti i budućnosti – zahvaljujemo jedino Očevom nežnom srcu koje nam oprašta naše prestupe (Luka 15,11-24).

Drugi razlog je u tome što i mi sami zavisimo od oproštenja naših bližnjih (Matej 5,23-26). U stvari, božansko pomilovanje je pravo proporcionalno sa našom spremnošću da oprostimo svojim bližnjima njihove grehe (Matej 6,12; Luka 11,4). Pošto najviše ranjavamo upravo one koje najviše volimo i koji su nam najbliži, i nama je neophodno oproštenje. Skrušenost našega srca dok tražimo oproštenje je razlog da i srca naših bližnjih postanu skrušena.

Treće, oproštenje je najradikalniji odgovor na najradikalniji napad na ljudsku dušu. Njime su obuhvaćene obe strane, ono navodi obe strane da skromno priznaju svoju potrebu da se oslone na svog nebeskog Oca. Izgovori, slabosti, ili ravnodušnost ne mogu dovoljno razrešiti poremećene odnose da se spreče infekcije i osigura izlečenje. Oproštenje tako preusmerava ljudske odnose u Isusu Hristu da se drugima ukazuje poštovanje, da ih se razume i ceni onako kako to Hristove zasluge zahtevaju i zaslužuju.

I konačno, najpozitivnija karakteristika hrišćanskog oproštenja je činjenica da uvređena strana ne mora da čeka da se krivac pokaje pre nego što će mu oprostiti. Božansko oproštenje to veoma jasno pokazuje (Rimljanima 5,6-11). Nada u oproštenje pokreće grešnika da se vrati i da se pokaje (Luka 15,17-19), zato što je oproštenje utemeljeno jedino na božanskom oproštenju. Uslovljenost pokajanja odnosi se na delotvornost oproštenja koje je već dodeljeno u neograničenoj meri (Matej 18,21.22). Pokajanje odvaja krivca od uvredljivog ponašanja i raspoloženja i čini ga prikladnim da primi oproštenje (Vidi Spasenje III. A.1.).

III. Komentari Elen G. Vajt

Značajan deo spisa Elen G. Vajt bavi se hrišćanskim načinom života. Iz tog obilja izabrali smo samol nekoliko reprezentativnih tekstova.

A. Moralna priroda ljudskog života

Za razliku od ponašanja drugih stvorenja, ljudsko ponašanje ima moralni karakter. Ljudska ponašanja se mogu označiti kao dobra ili loša, pravilna ili pogrešna, zato što stoje pod uticajem urođenje sposobnosti za donošenje moralnih odluka (1SM 216.217; 2T 294; SL 76; PP 48.49). Ali, ljudska bića nisu prepuštena sebi i svojoj ograničenosti i grešnosti da razaznavaju šta je dobro i šta je zlo, da traže razliku između onoga što je pravedno i nepravedno (4T 405. 615; 3T 332). "Dubine svakoga srca su dostupne božanskom ispitivanju. Svako delo, svaka namera, svaka reč tako su jasno zabeleženi kao da postoji samo ta jedna jedina osoba u celom svemiru i kao su da sva Božja pažnja i sva kontrola usmereni samo na praćenje njenog ponašanja." (5T 627; PP 217; SD 309)

Ovaj intenzitet božanskog uključivanja u ljudske prilike može se prvenstveno objasniti činjenicom da je Bog Stvoritelj ljudskog roda. Sve živo pripada Njemu i proističe od Njega (AH 280; Ed 99) i Njemu će svi konačno dati odgovor za sve (3T 523; MM 275; MYP 48.103; 4T 654; 7T 281. 282). Drugo, Bog je Otkupitelj koji se stara o svojim stvorenjima. On zna kako je tragična i opasna ljudska sudbina, i kako je ranjiv ljudski život bez Njega, Njegove prisutnosti, usmeravanja i zaštite. Elen G. Vajt uzvikuje: "Kako je velik naš Bog! On vlada svojim carstvom vredno i brižno, i On je pidigao ogradu – Deset zapovesti – oko svojih podanika da ih sačuva od posledica prestupa. Zahtevajući poslušnost zakonima svoga carstva, Bog daje svom narodu zdravlje i sreću, mir i radost." (CT 454; Ed 76.77; PK 678). U svojoj ljubavi Bog zabranjuje, uskraćuje, ili oduzima sve ono što ugrožava ljudski život (SD 63; Ed 291).

Svojim načinom života hrišćanin se odaziva na ovu božansku inicijativu. Taj odgovor se daje u obliku dragovoljne službe Bogu i bližnjima (COL 282), i svesnog žrtvovanja sebe za dobro drugih (GC 316; 2T 132). Ljubav prema Bogu i bližnjima se nikada ne može potpuno izraziti rečima. Ona se mnogo bolje izražava delima koja slede Božju volju i Hristov primer (4T 223.224; LS 80.81). To je zakon, koji, prema rečima Elen G. Vajt, stoji kao temelj deontološkog/ vrlinskog pristupa moralnom životu, s poslušnošću i dužnošću kao svojim ključnim izrazima (PP 337). Ona dalje objašnjava: "Jovan nije govorio da se spasenje mora zaraditi poslušnošću; već da je poslušnost rod vere i ljubavi... (1. Jovanova 3,5.6). Ako nastavamo u Hristu, ako Božja ljubav živi u našem srcu, naša osećanja, naše misli, naša dela, biće u skladu s Božjom voljom. Posvećeno srce je u skladu s propisima Božjeg zakona." (AA 563)

Isto onako kao što ljubav ne ukida poslušnost, već je nadahnjuje, tako je i sa verom (SC 60.61; PP 279; 1 SM 366; DA 126). Sila blagodati je data da bi se postigla poslušnost (PP 370) i putem poslušnosti postiže se posvećenje (1SM 364.366). Hristos ne može da prihvati delimičnu poslušnost (DA 523; PP 360.372; 4T 146) ili slepu pokornost (GC 541) zato što, kaže Elen G. Vajt, takvo držanje ne može da obesnaži Sotonine optužbe o posledicama poštovanja načela (COL 296).

Hrišćanin će se smesta odazvani na svaku njemu poznatu dužnost (PK 219), jer je prva i najvažnija obaveza ljubavi da čini ono što je ugodno Bogu, bez obzira na neposredne posledice (GC 609.610). "Niko ne može verovati srcem za pravednost i steći opravdanje verom, ako nastavi da čini ono što Božja Reč zabranjuje ili zanemaruje bilo koju poznatu dužnost." (1SM 396; 1SM 366; 4T 145)

Međutim, poslušnost Hristu ne uklanja zadovoljstvo ni sreću (3T 374; 7BC 989), zato što je ona posledica izbora, a ne primoravanja i zato što je hrišćaninova poslušnost dužnostima pokrenuta sve većom svešću o Božjoj ljubavi. I kako raste hrišćaninovo iskustvo, pokornost Božjoj volji vodi ga Hristu, Zakonodavcu, i proizvodi poslušnost kao izraz njegove ljubavi. U tom kontekstu, Elen G. Vajt nas poziva da "imamo na umu da učenik treba da ispunjava volju svoga Učitelja. Mi ne treba da razmišljamo o posledicama; jer ćemo tada uvek imati posla i uvek ćemo biti nesigurni. Mi treba da se opredelimo i da u punoj meri priznamo autoritet i silu Božje Reči, bez obzira da li se ona slaže ili ne slaže s našim unapred stvorenim mišljenjem. Mi imamo savršeni Priručnik. Gospod nam je progovorio; i bez obzira kakve bi mogle da budu posledice, mi treba da prihvatimo Njegovu Reč i da je provodimo u svakodnevnom žuvotu, jer ćemo inače izabrati svoju posebnu verziju dužnosti i činiti upravo suprotno od onoga što nam je naš nebeski Otac odredio da činimo." (MM 255.256; GC 460)

Takav odaziv se ne može postići zastrašivanjem ili primoravanjem. Jedino ljubav može pokazati toliko poverenja da posledice prepusti Bogu i samo se u kontekstu ljubavi može pojaviti poslušnost. Hladno, strogo i osuđivačko ponašanje može da dovede do usklađivanja i pokornosti, ali ne i do poslušnosti. Elen G. Vajt nas podseća da "Hristos ne nagoni, već privlači ljude k sebi. Jedino primoravanje kojim se On služi je primoravanje ljubavi" (MB 127). Srž i suština hrišćanstva i njegova genijalnost je u tome što nadahnjuje na nežnost bez kršenja odanosti Božjoj volji, na strpljenje bez ravnodušnosti prema večnoj sreći, na opraštanje bez traženja izgovora za bilo koji greh. Osim toga, mi moramo da imamo na umu "da Dužnost ima sestru bliznakinju koja se zove Ljubav; da one sjedinjene mogu da postignu skoro sve, a ako se razjedine nijedna više nije sposobna da čini dobro" (4T 62; 3T 108. 195).

B. Način života i Biblija

Biblija, Božja Reč, autoritativno i nepogrešivo izražava Božju volju s ljudima (Ed 260; GC 102; 4T 312.449; 5T 24). Ona verno objavljuje načela dobra i zla u svim okolnostima moralnog života (CT 422; 5T 264; GC 521; Te 193). Nijedna druga knjiga se ne može tako boriti protiv iskušenja (3T 482), za preobraženje karaktera (COL 60; GC 94), nijedna tako jasno ne izlaže pravila svetog življenja (FE 164; CT 138.139), nijedna tako otvoreno ne upozorava na opasnost od greha i zla (SW, 23. april 1907; Ed 77)). Elen G. Vajt kaže: "U Bibliji se nalaze jedina sigurna pravila delovanja. Ona je prepis Božje volje, izraz božanske mudrosti. Ona čovekovom umu razjašnjava velike probleme života, i svima koji slušaju njene savete pokazaće se kao nepogrešivi vodič, čuvajući ih da svoj život ne raspu na pogrešno usmerene napore." (AA 506)

Elen G. Vajt kaže da se opšta načela moraju poštovati u hrišćanskom životu, ali i posebna pravila ponašanja ((2SM 217; CG 66). Govoreći o Danilovoj vernosti načelima zdravlja kojima je zabranjena upotreba nekih jela i pića, ona kaže: "Među takozvanim hrišćanima ima danas mnogo onih koji će kazati da je Danilo bio suviše sitničav, i koji će ga proglasiti uskogrudim i zatucanim. Oni smatraju da je pitanje jela i pića suviše nevažno da bi zahtevalo tako odlučno držanje – držanje koje je obuhvatalo i spremnost na odricanje od svake zemaljske prednosti... Oni će ustanoviti da je ono što je njima bilo nevažno sasvim drukčije izgledalo u Božjim očima. Njegovi zahtevi se moraju poštovati kao svetinja. Oni koji prihvataju i poštuju jedan Njegov propis jer im odgovara da tako čine, dok odbacuju drugi zato što bi njegovo poštovanje zahtevalo žrtvu, snižavaju merila pravednosti i svojim primerom navode druge da olako prilaze Božjem svetom zakonu. 'Tako reče Gospod!' treba da bude naše pravilo u svemu!" (FE 78)

C. Pitanja povezana sa seksualnim odnosima

Elen G. Vajt svesrdno podržava biblijsko učenje o uzdržavanju od seksualnih odnosa pre braka i o seksualnoj vernosti bračnom drugu (AH 58.59). Ona tvrdi da je seksualnost božanski dar koji se mora pažljivo čuvati da se ne izopači u "nisku strast" (AH 124). Ovde objavljujemo nekoliko njenih praktičnih saveta o hrišćanskom ponašanju na seksualnom području života.

Prvo, ona poziva roditelje da svoju decu uče anatomiji i fiziologiji ljudskog tela, uključujući i "tajnu života" (7T 65; CT 126). Drugo, ona savetuje pažljivo usmeravanje susreta između mladića i devojaka, u naporu da se osiguraju zdravi međusobni odnosi (2T 482. 483; 4T 95.96). U profesionalnom i institucionalnom životu ona zahteva "prefinjenost i delikatnost"; kada je ikako moguće pacijente treba da primaju lekari istoga pola (CH 363-365). Mora se izbegavati svaki mogući trag zla (2T 458.459), svako posebno ukazivanje pažnje i svaka nedolična familijarnost (MM 145.146). Starešine treba da unapređuju neporočnost u mislima, skromnost u odevanju i čednost u rečima. "Ukoliko imaš na raspolaganju nežnih reči, punih ljubavi i ljubazne pažnje, onda ih uputi onome kome si pred Bogom i anđelima obećao ljubav, poštovanje i čast sve dok oboje budete živeli." (2T 462)

Isto onako kao što je seksualno uzdržavanje temeljno hrišćansko načelo u izvanbračnim odnosima, neporočnost i vladanje sobom su bitni i u bračnom životu. "Strasti isto tako niskog kvaliteta mogu se naći u bračnim odnosima kao i izvan braka." (2T 473) To se događa kada se životinjske strasti bore za prevlast, kada razum izgubi kontrolu nad strastima, kada je žena spuštena na nivo "instrumenta" za zadovoljavanje "niskih telesnih sklonosti" (2T 472-474). Takve krajnosti će dovesti do gubitka želje za duhovnim usavršavanjem, do ograničavanja delatnosti mozga, iscrpljivanja životne snage, do žrtvovanja savesti, dostojanstva i čak i do gubljenja identiteta žene (2T 476. 477; TSB 109-117). Elen G. Vajt savetuje svima "koji sebe nazivaju hrišćanima da prinesu svoja tela kao živu žrtvu, svetu, ugodnu Bogu" (2T 381).

Iako se sam pojam homoseksualnosti ne spominje u njenim delima, Elen G. Vajt opširno govori o gresima Sodoma i Gomora i kaže da su ti gradovi bili razoreni zbog "zadovoljavanja neprirodnih prohteva" kojima su robovali i da su stanovnici tih gradova postali tako "surovi i smeli u svojim odvratnim izopačenostima da ih Bog više nije mogao trpeti na Zemlji" (3T 162; TSB 119-121).

Međutim, njeno pero ima mnoštvo ohrabrujućih reči, punih nade, upućenih svima koji žele da se promene. "Oni koji se oslone na Hrista, ne smeju da budu zarobljeni nikakvom nasleđenom (genetičkom) ili stečenom navikom ili sklonošću...Bez obzira kakve su naše nasleđene ili stečene sklonosti prema zlu, mi ih možemo savladati silom koju je On spreman da nam da." (MH 175.176; DA 329)

D. Pravo građanstva

"Građani Neba će biti i najbolji građani na Zemlji." (MYP 329) Ova izjava na neki način oličava gledište Elen G. Vajt o hrišćaninu kao građaninu. "Pravilno gledište o našoj dužnosti prema Bogu navodi na pravilno shvatanje naše dužnosti prema bližnjima." (MYP 329) Pavla i Varnavu nisu mogli osuditi ni uz pomoć izjava lažnih svedoka, jer sudije nisu mogle "da ne priznaju da učenja Pavla i Varnave teže da ljude učine primernim građanima koji poštuju zakone, i da bi moral i red u gradu bili podignuti na viši nivo kada bi istine koje apostoli propovedaju bile prihvaćene" (AA 178). Hrišćani treba da budu odgovorni kao glasači (Te 255) i da unapređuju dobre odnose s vlastima koje vladaju (6T 394-401; AA 69; 1T 201). Međutim, Hristos je postavio granice hrišćanske dužnosti prema građanskim vlastima. Kada zahtevi građanske vlasti nisu u skladu s Božjom voljom, naš izbor treba da bude da ostanemo verni Bogu na prvom mestu (DA 602.603; GC 203-205).

E. Pristavska služba

"Mi smo pristavi, kojima je naš odsutni Gospod poverio staranje o svom domaćinstvu i o svojim interesima, kojima je i došao na ovaj svet da služi." (8T 37) To je način na koji hrišćani posmatraju svoj život (9T 246; 7T 176; AH 368). Elen G. Vajt podseća hrišćane da imanje (4T 480; CS 80), obrazovanje (6BC 1081), talanti (4T 619; 6BC 1081) i energija (2T 432) pripadaju Bogu. Pristavska odgovornost za vreme je posebno važna. Besposličenje, ogovaranje i ugađanje sebi treba da nestanu iz hrišćanskog načina života (2T 500; 4T 72.408; 1T 325; 1SM 86; 9T 48) i da budu zamenjeni vrednoćom, molitvom (7T 194; SD 109), usavršavanjem uma (3T 146), fizičkim vežbama (ML 144; CT 295) i pažljivim planiranjem (COL 344).

F. Merila odevanja

Izgled je za hrišćanina vrlo važan. Elen G. Vajt je napisala stotine stranica o ovom pitanju, ali ćemo mi izabrati samo nekoliko kratkih tekstova, upućujući istovremeno čitaoce na Indeks njenih dela i na odrednice "Odeća", "Odelo", "Nakit" i "Ukrašavanje".

Kada govori o odeći Elen G. Vajt podseća hrišćane da je "naša prednost da proslavimo svoga Stvoritelja. On želi da naša odeća bude ne samo uredna i zdrava, već i prikladna i da nam dobro pristaje" (Ed 248). Njena knjiga "Child Guidance" objavljuje nekoliko osnovnih smernica o odevanju. Nijedan tačno određeni stil nije propisan hrišćanima kao uniforma (CG 419), već se preporučuje ono što je uredno, privlačno, čisto, u skladu s dobrim ukusom, trajno, jednostavno, skromno, i skladu s nečijim uzrastom i zanimanjem (CG 419-431; 413-418; MMH 287-294; 2SM 465-479; 5T 499.500).

Ona mudro opominje protiv krajnosti koja prljavu i neurednu odeću proglašava dokazom poniznosti, koja urednost proglašava ohološću (4T 142.143; CG 415). Ona nastoji da se izbegnu krajnosti. Sama zapaža: "Mnogi ova uputstva smatraju suviše zastarelima da bi bila vredna pažnje; ali, Onaj koji ih je dao svojim učenicima shvatio je opasnostu koju u naše vreme donosi ljubav prema odevanju i zato nam je poslao svoj glas opomene." (CG 416)

Elen G. Vajt piše i o nakitu i ukrašavanju. Ovde se podseća na razočaranje novoobraćene osobe koja je odustala od nošenja "nakita, zlata, srebra i dragulja" i koja se upravo spremala da rasproda sve svoje ukrase kada je čula neku dugogišnju vernicu kako uzvikuje: "Zašto sve to prodaješ? Ja bih to nosila kada bi bilo moje.... Nije dobro da budemo različiti po svom izgledu, jer tada nećemo imati toliko uticaja!" Elen G. Vajt se pita: "Zar je to u skladu sa Hristovim učenjem? Treba li da sledimo Božju Reč ili običaje sveta?" S odobravanjem kaže da je nova sestra "odlučila da je ipak najsigurnije da se drži biblijskih merila" (Ev 270.271). Hrišćani, a posebno adventisti sedmog dana, izdržavaju se od razmetanja, jer smatraju da je to u skladu s uputstvima Božje Reči i načelom skromnosti (CG 423), imajući na umu potrebe siromašnih (2BC 1012; CH 602) i da bi mogli prilagati za propovedanje evanđelja (6T 441; WM 269).

G. Merila rekreacije

Postoji velika razlika između rekreacije i zabave, bar po rečima Elen G. Vajt.

"Rekreacija, kada je dostojna svoga imena, želi da ojača i izgradi. Pozivajući nas da se odvojimo od svojih uobičajenih briga i zanimanja, ona nudi osveženje umu i telu, i tako nas osposobljava da se s novom energijom vratimo ozbiljnim životnim zadacima. Zabava, sa druge strane, traži se zbog zadovoljstva i vrlo često nas odvodi u krajnosti; ona troši energiju koja nam je neophodna za koristan rad i tako se pokazuje kao smetnja pravom uspehu u životu." (Ed 207; AH 513; CT 336; 2T 585-593; 1T 519.520)

Čitanje može da bude korisno ukoliko nas ne odvaja od stvarnosti i od čitanja Biblije (1T 241.242; SD 178; FE 92-94). Ali, kada čitanje budi želju za uzbuđenjem, fizičke energije se rasipaju, nered u domaćim uobičajenim dužnostima i njihovo zanemarivanje onemogućavaju normalan i skladan razvoj porodice (4T 497.498; MH 443-448; CT 120.122; AH 410-418; 2T 410.411).

Iako radio i televizija još nisu bili u upotrebi u vreme Elen G. Vajt, njene opomene da se čuvaju prilazi duši i da se izbegava "čitanje, gledanje i slušanje onoga što bi moglo da nametne nečiste misli" na iznenađujući način se uklapaju u moderna vremena i upućuju na iskušenja putem medija masovne komunikacije (PP 460; AA 518.519; 4T 108; AH 406-409).

Bioskop i pozorište. Iako se film pojavio tek početkom dvadesetog stoleća, saveti Elen G. Vajt se vrlo dobro mogu primeniti na savremeni film i pozorište. Ona, naime, tvrdi da "u našoj zemlji nema tako moćnog uticaja koji truje maštu, uništava verska osećanja, potkopava želju za smirenim zadovoljstvima i treznim stvarnostima života kao što su to teatarske zabave" (4T 653). Ona nudi nekoliko razloga koji su je naveli na ovako negativne ocene. Pozorište nudi okvir u kojemu se "pokvarene navike i grešne sklonosti jačaju i potvrđuju", i što je još teže, prerastaju u robovanje (4T 653). Sotona se služi pozorištem da bi "ljude i žene zadržao pod svojim uticajem" (Te 252.253). Božji blagoslov se ne može prizvati na vreme provedeno u pozorištu (R&H, 28. februar 1882); "jedini siguran put je držati se daleko od pozorišta" (MYP 380), jer ono guši želju za nebeskim uživanjima. Postepeno hrišćanin gubi "duh sigurnosti", ljubav prema biblijskoj religiji izumire, jer niko ne može služiti Bogu podeljenim srcem (11MR 340).

Plesanje. Elen G. Vajt pravi jasnu razliku između plesanja kod Crvenog mora ili Davidovog plesanja kada se kovčeg vraćao u Jerusalim i današnjeg modernog plesanja. Ono prvo je bilo "podsećanje na Boga i odavalo je hvalu Njegovom imenu", dok savremeni plesovi guše "ljubav prema svemu što je sveto", i predstavljaju "žrtvovanje morala i zdravlja na oltaru uživanja" (PP 707); plesanje u balskoj dvorani ne budi ni jedno jedino "uzvišeno ili sveto osećanje" (MYP 399). U smislu preventive, Elen G. Vajt savetuje da ne učimo svoju decu da plešu (CG 181). "Nijedan hrišćanin ne bi želeo da ga smrt zatekne na takvom mestu (pozorište ili plesna dvorana). Niko ne bi poželeo da se nađe na takvom mestu kada Hristos bude došao." (AH 516; MYP 398)

Muzika je jedno od najprikladnijih sredstava kojima hrišćanin može da slavi Boga (PP 594) i da oplemenjuje i uzdiže svoje misli (Ed 167). Muzika se čuje na Nebu na slavu Bogu (ST, 16. septembar 1889), a na Zemlji predstavlja "isto toliko delo obožavanja Boga kao i molitva" (PP 594). Školovanje glasa je "vrlo važno područje obrazovanja" (PP 594).

Međutim, i Sotona se služi muzikom kao najprivlačnijim sredstvom za privlačenje duša (1T 506; 2SM 38). Kada vokalna ili instrumentalna muzika proslavlja izvođače, a ne Boga (MYP 293), kada budi nečiste misli i želje (CT 339), kada navodi na uzbuđenje , a ne uliva snagu i hrabrost (1T 497), onda su njene posledice "oholost, taština i ludost"" (MYP 295). Takva muzika se pretvara u instrumenat zla.

"Buka nije muzika. Dobro pevanje je slično glasu ptica – ono je stišano i melodično." (Ev 510; vidi i Ev 496-512).

H. Hrišćanske vrline

Hrišćanski karakter sadrži prekrasnu riznicu vrlina, koje "čoveka čine dragocenijim od čistoga zlata" (9T 186). Te dobre, moralne osobine nisu nam darovane, one se moraju izgrađivati i negovati (5T 404).

Poštenje je božanska osobina (ML 331; MYP 35). To je trajno odupiranje sklapanju kompromisa na račun verovanja, odanosti i predanosti Bogu. Ni okolnosti (PK 545), ni hitni slučajevi (4T 117), ni nevolje i obeshrabrenja (MYP 80), ni taština, razmetanje ili laskanje (3T 47), ni preobilje (PP 101), ni dobitak ili svetovna prednost (PP 440) ne mogu uticati na pravog hrišćanina da promeni svoj smer kretanja i da se udalji od Božje poznate volje. Elen G. Vajt poziva: "Mi moramo imati moralnu kičmu, poštenje koje ne pada na laskanje, podmićivanje ili zastrašivanje." (MH 498) Svaki koji se bude "još čvršće oslonio na Boga i osetio da mora sačuvati svoje poštenje pred Bogom čak i pod cenu svog telesnog života, primiće snagu odozgo... On ne treba da misli da bi pokušavajući da sklapa kompromise sa svojim prijateljima, koji su ogorčeno ustali protiv naše vere, sebi olakšao položaj. Ako bude ostao čvrst, s jedinom namerom da služi Bogu bez obzira na cenu, dobiće pomoć i primiti snagu." (4T 237)

"Čak ni sam život ne treba da bude otkupljen pod cenu laži. Samo jednom rečju ili jednim gestom mučenici su se mogli odreći istine i sačuvati svoj život... Tamnicu, mučenje, smrt, ali čiste savesti, dočekivali su radije nego oslobođenje uz uslov da varaju, lažu ili otpadnu od Hrista." (4TT 336; PK 479-490; MYP 27-32; PP 217-233. 309)

Razboritost. S posebnom uverljivošću Elen G. Vajt poziva svoje čitaoce da pokažu razboritost u svom svakodnevnom životu. Poznavanje Boga, predanost Njegovoj volji, aktivan molitveni i verski život, pa čak ni sama vera ne mogu zadovoljiti potrebu za zdravim razumom i pažljivim razmišljanjem (2T 535). Hrišćani nisu religiozni ekscentrici koji se ponašaju iracionalno da bi pokazali svoju religioznost. Bog ne osuđuje služenje razboritošću u pitanjima koja se tiču ovoga života (CS 159), u porodičnim finansijama (2T 431), u obavljanju poslovnih poduhvata i u ekonomičnom služenju sredstvima. "Religijska dužnost i najviša ljudska razboritost na poslovnom području moraju se ispreplesti." (AH 381) Elen G. Vajt se suprotstavlja onima koji se drsko "stavljaju u opasan i težak položaj, i tako sebe izlažu iskušenjima iz kojih bi ih samo božansko čudo moglo izvesti neoštećene i neuprljane... Mi se moramo služiti razboritošću, opreznošću i poniznošću i pažljivo se približavati onima koji su napolju." (3T 482) Hrišćansko svedočenje postaje snažno oruđe kada je obeleženo praktičnom mudrošću i zdravim razumom. "Sa koliko se teškoća suočavamo, kako često ometamo delovanje Proviđenja u našu korist, samo zato što se smatra da razboritost, dalekovidost i brižljivost nemaju mnogo veze sa religijom." (ChS 239; PK 633-645)

Hrabrost. Hrišćanstvo zahteva izdržljivost i čvrstinu. Biti hrišćanin znači ostati čvrst usred sve većeg bezakonja, ostati uz načela i onda kada si izložen pritisku da se prilagodiš ili da pristaneš na kompromis. Hrabrost je ta istinska vrlina (MH 391), neophodna za sučeljavanje s neverničkim svetom (1T 287). Kada poslušnost Božjim zapovestima (Ev 240) zahteva smer koji se razlikuje od svetovne ugažene staze (GC 597) onda će Sveti Duh dati Božjim slugama čvrstinu neophodnu da bi izdržali (PP 657). "Oni koji će postići uspeh moraju da budu hrabri i puni nade. Oni će negovati ne samo pasivne (uljudnost, strpljivost, krotkost, ljubaznost) nego i aktivne vrline (hrabrost, snagu, energičnost, izdržljivost)" (MH 497).

Ali hrabrost, kao i sve druge vrline, dolazi samo kao posledica svrsishodne akcije i disciplinovanog obučavanja (5T 213). Elen G. Vajt upućuje dragoceni savet onima koji žele da rastu u hrišćanskoj hrabrosti: "Ni u kojem slučaju se ne smemo obeshrabriti. Držimo svoj pogled daleko od neugodnih delova svoga iskustva i neka naše reči budu pune vedrine i radosti. Mi sebe možemo okružiti sunčanom atmosferom ili atmosferom punom potištenosti. Naučimo sebe da govorimo hrabro!" (SD 218) Osim toga, Elen G. Vajt poziva svoje istovernike hrišćane da prihvate činjenicu da je "naša jedina sigurnost u tome da istrajemo kao Božji posebni narod. Ne smemo popustiti ni za jedan jedini santimetar običajima i modi ovoga izopačenoga veka, moramo ostati moralno nezavisni, ne sklapajući nikakve kompromise sa njegovim pokvarenim i idolopokloničkim navikama. Trebaće nam mnogo hrabrosti i nezavisnosti da se uzdignemo iznad verskih merila hrišćanskoga sveta." (5T 78)

Opraštanje. Celokupno shvatanje opraštanja u spisima Elen G. Vajt pokazuje da je ona u njemu sistematski povezala nekoliko biblijskih doktrina. Prvo, ona potvrđuje da je ljudska priroda tako prožeta grehom da naše autonomne akcije prema Bogu, bližnjima i samima sebi, bez božanske pomoći postaju moralno uvredljive (COL 311; SC 18.19; DA 676). Drugo, u njenim spisima greh je opisan kao konačno i najnepodnošljivije zlo u svemiru. Za greh nema izgovora (Da 811; MH 451; PP 738), Bog ga ne bi mogao ni oprostiti ukoliko bi time morao ugrozitii svoju pravednost, svetost i istinu (7BC 912.913); greh se ne može opravdati (4T 370), niti se može olako shvatiti (SC 33; COL 248; Ed 291). Čak ni ljubav nije mogla da navede Boga da opravda greh (COL 316; PP 522).

Treće, "Božja mržnja prema grehu je jaka kao smrt" (DA 57), ali je Njegova ljubav prema grešnicima jača i od greha u njima (SC 54; 5T 633). "Hristos je uvek odvajao skrušenu dušu od greha. On je došao da uništi dela Sotonina, i On se postarao da Sveti Duh može da bude izliven na svaku pokajničku dušu, da bi je sačuvao od greha" (DA 311). Čim je došlo do greha, pojavio se i Spasitelj (1BC 1084; DA 210), koji je svojom smrću osigurao uništenje (DA 764) i potpuno brisanje greha iz svemira (PP 33).

Četvrto, u teologiji Elen G. Vajt oproštenje greha se pojavljuje u trenutku brisanja greha iz ljudske prirode. Hristos ne spasava čoveka u njegovim gresima, već od njegovih greha! (DA 668; 4T 251; MB 114). On to čini plaćajući kaznu za greh, tako da ljudi ne nastavljaju da budu u grehu (TM 161.162), već mogu da dobiju oproštenje (3T 372). U iskustvu oproštenja neophodna je i čovekova saradnja. Dok se oproštenje greha i oslobođenje od greha ne mogu zaslužiti (MB 115.116), kupiti (GC 84), niti osigurati gušenjem stare prirode, svoga ja (5T 635; GC 72), jer je to dar od Boga (DA 745), ipak se daju pod uslovom (SC 52; 5T 640) i zavise od našeg prihvatanja nebeskog dara. Ovo prihvatanje oproštenja se pokazuje time što grešnik dolazi Hristu (MYP 108)) skrušena srca (2TT 94), kao pokajnik (7BC 916; SC 26.27; SD 13; 1SM 393; 2T 293), priznaje svoje grehe (2T 293), spreman je da odbaci svoje grešne puteve (MB 127; SC 32) i da oprosti onima koji su njega povredili (COL 245-247; MB 113-116; SC 97). Oproštenje se daje besplatno na temelju Božje nezaslužene ljubavi, ali postaje delotvorno u svakom posebnom slučaju kada čovek prihvati taj dar (COL 251). Tada se sigurnost (PK 668), neizrecivi mir, radost i odmor naseljavaju u čovekovo srce (MH 267).

Ali, prvi korak je da dođemo Isusu "upravo onakvi kakvi jesmo, grešni, bespomoćni, zavisni. Mi možemo doći sa svim svojim slabostima, svojim ludostima, svojom grešnošću, i pasti pred Njegove noge kao pokajnici. Njegova je slava da nas zagrli rukama svoje ljubavi, da zavije naše rane, da nas očisti od svakog bezakonja. I upravo tu hiljade greše: oni ne mogu da veruju da im Isus oprašta lično, kao pojedincima. Oni ne hvataju Boga za reč." (SC 52)

Ovo bogato iskustvo oproštenja uči ljudska bića kako da opraštaju svojim bližnjima. Hristolik duh, spreman da oprašta (2T 566.567), pomaže da se uklone uspomene na bolnu prošlost (3T 97) i pomaže umu i srcu da budu kreativni i da rastu. Saučešće i oproštenje podižu one koji su nam skrivili i daju svakome još jednu priliku 2T 566). Hrišćansko ponašanje bi bilo beznadežan poduhvat ukoliko ne bi bilo vrline opraštanja (MB 21.22; MB 21-24.113-116; SC 9-56; PP 359-362).

IV. Literatura

Atkinson, David J. et al., eds. New Dictionary of Christian Ethics and Pastoral Theology. Downers Grove, Ill.: Inter Varsity, 1995.

Barclay, Oliver R. The Intelect and Beyond. Grand Rapids. Zondervan, 1985.

Bonfoeffer, Dietrich. The Cost of Discipleship. London: SCM Press Ltd, 1959.

Childress, James F. and John Macquarrie, eds. The Westminster Dictionary od Christian Ethics. Fhiladelphia: Westminster, 1986.

Davis, John J. Evangelical Ethisc. Phillipsburg, N.J. Presbyterian and Reformed Pub. Co, 1985.

Frankl, Viktor. "Youth in Search of Meaning" 1973. National Catholic Education Association Convention. New Orleans, Louisiana (Waco, Tex: Wold Cassette Library, 1973 (No 0205)

Geisler, Norman L. Ethics: Alternatives and Issues, Grand Rapids: Zondervan, 1971.

Henry, C.F.H. ed. Bakers Dictionary of Christian Ethics. Grand Rapids: Baker, 1973.

---------------- Christian Personal Ethics. Grand Rapids, Eerdmans, 1975.

Heschel, Abraham Joshua. The Sabbath. New York: Farrar, Straus and Giroux, 1977.

Hess, J. Daniel. Integrity. Scottdale, Pa: Herald Press, 1978.

Johnsson, William G. "On Behalf of Simplicity", Adventist Review, Mar 20, 1986. P.4.

Kainer, Gordon. Faith, Hope, and Clarity. Mountain View, Calif. Pacific Press, 1977.

Kaye, Bruce and Gordon Wenham, eds. Law, Morality amd the Bible. Downers Grove, Ill. InterVarsity, 1978.

Lammers, Stephen E. and Allen Verhey, eds. OOn Moral Medicine: Teological Perspectives in Medical Ethics. Grand Rapids, Eerdmans, 1987.

La Rondelle, Hans. Perfection and Perfectionism. Berrien Springs, Mich. Andrews University Press, 1971. 1975.

Lutzer, Erwin W. How to Say No to a Stuborn Habit. Wheaton, Ill. Victor Brooks, 1985.

McDowell, Josh. and Bob Hostetler. RRight From Wrong. Dallas: Word, 1994.

Moore, Peter C. Disarming the Secular Gods. Downers Grove, Ill. InterVarsity, 1989.

Mott, S. Charles. Biblical Ethics and Social Change. New York: Oxford University Press, 1982.

Niebuhr, H. Richard. Christ and Culture. New York: Harper and Brothers, 1951.

Sell, Alan P. Aspects of Christian Integrity. Louisville: Westminster/John Knox, 1990.

Shames, Laurence. The Hunger for More. New York: Timer Books, 1989.

Smedes, Lewis B. Choices: Making Right Decisions in a Complex World. San Francisco: Harper and Row, 1986.

--------------- Love Within Limits. Grand rapids: Eerdmans, 1978.

Smith, Paul. Managing God's Goods. Nashville: Southern Publ. Assn, 1973.

Springett, Ronald M. Homosexuality in History and ih the Scriptures. Washington D.C: Biblical Research Institute, 1988.

Taylor, Richard S. The Disciplined Life. Kansas City, Mo: Beacon Hill, 1962.

Ttielicke, Helmut. The Ethics of Sey. Grand Rapids: Baker, 1964.

< 17 Poglavlje Sadržaj 19. Poglavlje >