< 18 Poglavlje Sadržaj 20. Poglavlje >

BRAK I PORODICA

Kalvin B. Rok (Calvin B. Rock)

Uvod

Važnost koju Biblija pripisuje pitanju braka i porodice vidi se iz činjenice da sedam od Deset zapovesti Božjeg moralnog zakona razmatraju ulogu porodice. To su: druga zapovest, koja govori o nastojanju roditelja da osiguraju blagostanje svojoj deci; četvrta zapovest, koja razmatra porodično svetkovanje dana odmora, subote; i deseta, koja štiti porodično imanje od nasrtaja drugih porodica i pojedinaca. Tri od preostalih šest, iako neposredno ne razmatraju ponašanje članova porodice, daju izričite smernice za regulisanje porodičnih odnosa. Sedma zapovest zabranjuje preljubu; osma krađu, dok deveta zahteva poštenje u međususedskim odnosima.

Dodatni dokaz posebnog božanskog interesovanja za pitanja braka i porodice nalazimo u činjenici da je Hristos, koji je stvorio ljudski rod (Kološanima 1,16), i kao veliki "JA SAM" proglasio moralni zakon kao pravilo ponašanja (Jovan 8,58; 2. Mojsijeva 31,14.15), iskoristio svadbenu svečanost kao sredinu u kojoj će učiniti svoje uvodno čudo (Jovan 2,1-11). I propisom i primerom, Biblija jasno objavljuje Božje staranje o dobru doma.

Pošto je struktura porodice u biblijska vremena često predstavljala izopačenje Božjeg prvobitnog plana, ne možemo sve biblijske porodice uzeti kao preimer. Neophodno je da načinimo razliku između apsolutnih ideala božanske namere i relativnih prilagođavanja posle greha. Ipak, hrišćanin koji uz molitvu proučava biblijska načela o porodici dobiće odgovarajuće, vrlo korisne smernice.

I. Brak i porodica iz biblijske perspektive

A. Opšti pogled na brak u Bibliji

1. Osnivanje braka

2. Normiranje braka

3. Ceremonija sklapanja braka

4. Simbolizam braka

B. Razlozi za brak

1. Blagoslovi druženja

2. Reproduktivna uloga braka

3. Zadovoljenje seksualnog nagona

4. Uključenje dece u društvo

5. Zaštita porodice

C. Načela braka

1. Načelo jedinstva

2. Načelo međuzavisnosti

3. Načelo endogamije

4. Načelo monogamije

5. Načelo trajnosti

6. Načelo privatnosti

7. Načelo ekskluzivnosti

D. Uloga braka i porodice

1. Odnos između bračnih drugova

2. Odnos između roditelja i dece

3. Odnos među decom

F. Uticaj porodice

1. Porodica i pojedinac

2. Porodica i društvo

3. Porodica i Crkva

II. Primena biblijskih načela u svakodnevnom životu

A. Idealni brak

B. Bračne stramputice

C. Razvod braka i ponovni brak

D. Zlostavljanje u porodici

E. Oblici porodice i planiranje porodice

1. Reprodukcija i širenje

2. Testamenti i legati

F. Porodične nedoumice

III. Brak i porodica iz istorijske perspektive

E. Adventistički pogled

1. Subota

2. Knjige i publikacije

3. Crkvene strukture i proglasi

IV. Komentari Elen G. Vajt

I. Brak i porodica iz biblijske perspektive

Smernice koje Biblija daje o braku i porodici uzimaju u obzir široku lepezu vitalnih faktora. Najvažniji među njima su: razlozi za sklapanje braka, načela na kojima počiva njegova čvrstina, uloga braka i porodice, odnosi u braku i uticaj koji brak ima na članove porodice. (Vidi Način života II. C. 1-3(

A. Opšti pogled na brak u Bibliji

1. Osnivanje braka

Brak, zajedno sa danom odmora, subotom, bio je ustanovljen u Edemu. Bog je stvorio Evu, dao je Adamu, i spojio ih vezom braka (1. Mojsijeva 2,21-24). Opis braka – "Zato će ostaviti čovek oca svojega i majku svoju i prilepiće se k ženi svojoj i biće dvoje jedno telo!" (1. Mojsijeva 2,24) – ponovio je Isus (Matej 19,5; Marko 10,7), a posle njega i Pavle (Efescima 5,31), kao jasan normativ. Monogamija je ovde izražena otvoreno i nedvosmisleno.

Prema tekstu u 1. Mojsijevoj 4,1. Adama je "poznao" Evu i ona je začela sina, Kajina: bračni par se pretvorio u porodicu. Jevrejska reč "jada!" doslovno znači "poznati", ali i "steći iskustvo sa" ili "mariti za". Ista reč se upotrebljava da označi seksualne odnose u smislu potpunog upoznavanja i dubokog partnerskog odnosa.

2. Normiranje braka

Mojsijev zakon daje osnovna pravila o braku. Osamnaesto poglavlje 3. Mojsijeve nabraja zabrane povezane s brakom: incest, sodomiju, homoseksualnost (Vidi i 3. Mojsijeva 20,17-21; 5. Mojsijeva 27,20-23). Tekst u 3. Mojsijevoj 18,18. može se protumačiti i kao skriveni poziv protiv poligamije. Razvod, prekidanje braka, priznaje se kao dozvoljena mera (5. Mojsijeva 24,1-4), ali ne dobija izričitu podršku. Leviratski ili deverski brak, kada brat umrloga uzima njegovu udovicu bez dece, takođe je uključen u Mojsijevo zakonodavstvo (5. Mojsijeva 25,5-10).

I Novi zavet govori o braku. Isus je uzeo tekst iz 1. Mojsijeve 2,24. kao temelj učenja da je brak neraskidiv, osim u slučaju "porneie", - pojma o kojemu se mnogo raspravlja i za koji se obično smatra da označava seksualno neverstvo (Matej 19,9). Pavlovi saveti o braku pojavljuju se u nekoliko njegovih poslanica. Zbog teških vremena s kojima su se hrišćani suočavali, on je nekima od njih preporučivao celibat, istovremeno govoreći da je drugima brak neophodan i preporučljiv (1. Korinćanima 7,1.8.9.28.29). Razvod, prema Pavlu, predstavlja mogućnost jedino u slučaju kada neobraćeni bračni drug ne želi da nastavi bračnu zajednicu sa obraćenim hrišćaninom (1. Korinćanima 7,15).

3. Ceremonija sklapanja braka

Iako Biblija nigde ne propisuje niti opisuje uzorni ceremonijal za sklapanje braka, ipak se neke pojedinosti mogu pronaći i tako imamo mogućnost da stvorimo bar opštu sliku. U stara vremena obično je porodica ženika birala nevestu i ugovarala brak (Agara za Ismaila, 1. Mojsijeva 21,21; Juda za Ira, 1. Mojsijeva 38,6; Manoje za Samsona, Sudije 14,2). Davali su se darovi (na primer, darovi doneseni Reveki, 1. Mojsijeva 24,53), slavila se svadba, posle koje su mladenci bili obavezni na potpunu međusobnu vernost (5. Mojsijeva 22,23-27).

Venčanje je bilo povezano sa slavljenjem i gozbom (1. Mojsijeva 29,22; Sudije 14,12; Matej 22,1-10; Jovan 2,1-10), na kojoj su učestvovali prijatelji mladenaca oba pola (Sudije 14,11; Matej 25,1-13; Jovan 3,29). Svetkovanje je moglo trajati i po sedmicu dana (1. Mojsijeva 29,27). Isus je učinio svoje prvo čudo da bi osigurao piće za takvu jednu svetkovinu (Jovan 2,1-11). Muzika je predstavljala nezaobilazni i priznati deo svadbenih svečanosti (Psalam 45), njeno izostavljanje se smatralo znakom propasti (Psalam 78,63; Jeremija 7,34).

Obično se nosila i posebna svadbena odeća: nevesta je nosila izvezenu haljinu (Psalam 45,13.14) i dragulje (Isaija 61,10); a ženik venac i poseban turban (Isaija 61,10). Prilikom svadbe Jagnjetove, nevesta je prekrasno ukrašena (Otkrivenje 21,2), odevena u u svilu čistu i belu, bez mrlje (Efescima 5,27; Otkrivenje 19,8).

Seksualni odnos je obeležavao konzumaciju braka i njime je označavan kraj svadbene svečanosti. Nevinost neveste je dokazivana okrvavljenom haljinom (5. Mojsijeva 22,13-21).

4. Simbolizam braka

U Bibliji brak služi kao simbol bliskog odnosa između Boga i Njegovog naroda (Jeremija 3; Jezekilj 16; Osija 1-3). Bog je isprosio Izrailja i venčao se s njime; odnos je nežan i blizak. Otpad Izrailja je nazvan preljubom. U Novom zavetu, brak je simbol odnosa između Hrista i Njegove Crkve (Efescima 5,22.23). Dovršenje svega je nazvano "svadbom Jagnjetovom", kada Hristos uzima svoju "nevestu", Crkvu, da bude s Njime (Otkrivenje 19,7-9). Prema tome, biblijski simbolizam svedoči da brak mora da bude "držan u časti" (Jevrejima 13,4).

B. Razlozi za brak

1. Blagoslovi druženja

Kada je načinio prvo ljudsko biće, Bog je rekao: "Nije dobro da je čovek sam!" (1. Mojsijeva 2,18). Ljudi su društvena bića, rođena sa čežnjom da žive u zajedništvu s drugim ljudskim bićima – najuži oblik tog zajedništva je porodica i život u domu. Ljudi mogu da budu sretni i kada žive sami, i ima onih koji su se odlučili za taj način života. Međutim, preovladava želja za druženjem i za radostima zajedništva u okviru bračne zajednice. Ljubav koja objedinjuje najsvetiji od svih odnosa uzdiže mentalne, fizičke i duhovne kvalitete odabranog druga suprotnog pola, izražavajući ujedno i odluku da se ceni i poštuje izabrana osoba i da se s njome ostane u trajnom zajedništvu sve do kraja života.

Kvalitet ljubavi koja brak uzdiže na nivo "kraljice prijateljstava" nalazi svoj radosni izražaj u Adamovom gledanju na Evu kao na "kost od mojih kosti i telo od mojega tela" (1. Mojsijeva 2,23). Ona se vidi u Jakovljevoj oceni dugog služenja za Rahilju kao "nekoliko dana" (1. Mojsijeva 29,20) i u Solomunovoj pesničkoj oceni: "Lepa li je ljubav tvoja, sestro moja nevesto, bolja je od vina ljubav tvoja, i miris od ulja tvojih od svih mirisnih stvari!" (Pesma 4,10; Vidi Man I.C!)

2. Reproduktivna uloga braka

Bog nije napunio Zemlju ljudima. On je to mogao učiniti, ali je taj zadatak ipak poverio bračnom paru. Njegov nalog je glasio: "Rađajte se i množite se!" (1. Mojsijeva 1,28). Prema tome, roditeljima je ukazana prednost da sarađuju s Bogom u produženju vrste. Međutim, ovde se ne radi samo o običnom biološkom procesu rađanja. U ovu odgovornost je uključena i (a) radost posmatranja kako se udružene osobine oba bračna druga ponavljaju u njihovom potomstvu, (b) ona obuhvata i obnovljeno strahopoštovanje i divljenje prema Bogu koji je svojom stvaralačkom veličinom omogućio ponavljanje života roditelja u njihovim potomcima.

3. Zadovoljenje seksualnog nagona

Seksualno zadovoljenje nalazi svoj legitimni izražaj jedino u okviru braka. To pravilo je izraženo i u starozavetna i u novozavetna vremena posebnim zabranama seksualnog bluda i preljube (2. Mojsijeva 20,14; Priče 6,24-32; Matej 5,27-30; Otkrivenje 22,14.15). Božje poznavanje psihološke i fiziološke građe ljudskih bića potvrđuje pravilnost te zabrane. Seksualni odnos sa osobom koja nije bračni drug nije samo suprotan Božjoj volji; on je problematičan i u odnosu na obe povređene strane i za društvo u celini. Stvoritelj je znao da seksualni odnos izvan braka ili "tuđi jaram" dovodi do obilja emocionalno neprihvatljivih posledica, kao što su laganje, gnev, nepoštovanje, ljubomora, krivica, gubljenje samopoštovanja. On je znao da će on dovesti i do žetve teških fizičkih bolesti, kao što su sifilis, gonorea, i SIDA. I upravo zato je iz ljubavi opomenuo svoja stvorenja: "Ne čini preljube!" (2. Mojsijeva 20,14).

Seks izvan bračne veze nije biblijski; to je strašna i razorna posledica greha. Podeliti s drugim svoje telo znači osetiti da je nepotpunost sopstvenog života našla svoju potpunost u sjedinjenju s drugim. Pošto hrišćanska ljubav nalazi u intimnim tajnama seksa sve što joj je potrebno da reši zagonetku svoje potpunosti, vanbračni seks nije samo grešan, već i nepotreban.

Kao što su Božje zapovesti protiv seksualnih odnosa izvan bračne zajednice date radi naše zaštite i sreće, tako su i Njegove odredbe za seksualno zadovoljenje u okviru bračne veze namenjene istom cilju. Činjenica da su naši praroditelji stavljeni u Edemski vrt "goli" i da ih "ne beše sramota" ne samo da potvrđuje nevinost ljudske seksualnosti; ona potvrđuje i pristojnost izražavanja bračne intimnosti. Jezgrovita, ali pozitivna naredba u Jevrejima 13,4. "Ženidbu da drže svi u časti i postenja ženidbena da bude čista!" snažno izražava istu misao.

Apostol Pavle piše da nevezanost porodičnim dužnostima može doprineti nečijoj slobodi da radi u Božjem delu (1. Korinćanima 7,5.32-34); međutim, tako radikalni oblik pristavske službe nije uobičajen niti predstavlja normalni vid hrišćanskog načina života (1. Korinćanima 7,6). Njegov mudar i svrsishodan savet glasi: "Ali zbog bluda svaki da ima svoju ženu i svaka žena da ima svoga muža!"

4. Uključenje dece u društvo

Deca su "nasledstvo od Gospoda" (Psalam 127,3), i zato su roditelji posebno odgovorni pred Bogom za njih. Ta činjenica predstavlja srž božanske poruke roditeljima u vreme suda: "Gde je stado što ti je predano, stado slave tvoje?" (Jeremija 13,20) Društvo je osnovalo mnoštvo ustanova koje treba da pomognu deci da se uključe u društvo, ali prvenstvena odgovornost ipak počiva na roditeljima i porodici. Roditelji su prvi i najvažniji učitelji svoje dece. U domu deca treba da nauče da dele, da poštuju imovinu, da zapažaju i zadovoljavaju potrebe drugih. Božja volja je da se te i druge pouke, strpljivo formulisane i na odgovarajući način prilagođene, konačno "preobraze u vrline kao što su poštovanje opšteg dobra, vladanje sobom, pomaganje bližnjima – ukratko, u karakter, koji je neophodan za preživljavanje društva." (Colson 19)

Primer biblijskog odnosa prema tom pitanju vidi se iz Nemijinog odgovora na kulturnu kontaminaciju kojoj su bila izložena judejska deca posle povratka iz vavilonskog ropstva. Nemija, koji je video da mnogo pripadnici mlade generacije, sinovi i kćeri nejudejskih majki, "govore jezikom Azota" i da nisu u stanju "da govore jezikom judejskim", oštro je nastupio prema njihovim roditeljima i pozvao ih na preporod (Nemija 13,24-27).

5. Zaštita porodice

Porodica je grupa ljudi sjedinjenih krvnim i bračnim vezama ili adopcijom, koji imaju istu kulturu i obično žive u istom domaćinstvu. Dom je podignut da osigura sigurnost svojim pripadnicima i predstavlja luku utočišta od opasnih pretnji spoljnog društva. Zaštita koju su u kovčegu uživali Noje, njegova supruga, njegova tri sina i njihove žene ((1. Mojsijeva 6,18. – 7,1) predstavlja najdrastičniji istorijski prikaz ove uloge. Pošto su od jedne krvi i jednog tela, pripadnici porodice ne samo da treba da iskuse fizičku zaštitu od opasnih elemenata, već i emocionalnu i psihološku sigurnost. U krugu porodice nema potrebe za odbranom ili za pretvaranjem. Tu su pripadnici porodice slobodni da izražavaju svoje nade i sumnje, težnje i razočaranja, potpuno sigurni da će biti potpuno prihvaćeni i da se ne moraju plašiti izdaje.

C. Načela braka

1. Načelo jedinstva

Pošto je pregledao sve životinje i video da se pojavljuju u parovima, pošto je uvideo da je on jedini sam, Adam je uzviknuo kada je upoznao Evu: "Sada eto kost od mojih kosti i telo od mojega tela!" (1. Mojsijeva 2,23) Takvo jedinstvo obuhvata ne samo fizičku, već i psihološku i duhovnu komponentu, jer "hoće li dvoje hoditi zajedno ako se ne slože" (Amos 3,3). Autori adventističkog Priručnika za propovednike ovako opisuju napore koja takva zajednica zahteva:

"Nije to nikakvo uobičajeno dostignuće da dva bića postanu jedno. Ništa na Zemlji nije tako delikatno i ništa tako lako pokrenuto kao ljudsko srce. Ako dva žičana instrumenta treba da postignu melodijski sklad, moraju se međusobno uskladiti. Mora se osigurati stalno prilagođavanje i usaglašavanje. Koliko je važnije osigurati da dva ljudska srca, sa hiljadama svojih struna, postignu međusobni sklad." (SDA MM, 1954, 110)

2. Načelo međuzavisnosti

I još jednom Biblija osigurava usmerenje: "I zato će ostaviti čovek oca svojega i majku svoju i prilepiće se ženi svojoj i biće dvoje jedno telo!" (1. Mojsijeva 2,24) Ovo načelo, koje je Hristos potvrdio dok je bio na Zemlji (Matej 19,5), naglašava da je odnos među bračnim drugovima iznad svih ostalih odnosa. Hrišćanski bračni drugovi ne smeju zanemariti fizičku i moralnu podršku koju im pruža spoljašnji krug njihovih rođaka i prijatelja; međutim, Biblija ih poziva da se najdublje i najtrajnijre oslanjaju na ohrabrenja i podršku koju pružaju jedno drugome.

3. Načelo endogamije

Pavle zapoveda endogamiju u 2. Korinćanima 6,14: "Ne vucite u tuđenju jarmu nevernika, jer šta ima pravda s bezakonjem ili kakvu zajednocu ima videlo s tamom?" ili kao što kaže jedan savremeniji prevod: "Ne vucite u neravnopravnom jarmu s nevernicima; jer kakvu zajednicu ima pravednost s bezakonjem, na osnovu čega bi se mogli udružiti svetlost i tama?" To je temelj prednosti koju hrišćani ukazuju endogamiji, vezivanju jedino uz pripadnike svoje grupe. Iako tekst u 2. Korinćanima 6,14. govori o vezivanju hrišćana s nehrišćanima, i drugi faktori, kao što su dob, obrazovanje, klasa ili kultura, imaju svoj uticaj na brak. Sve razlike nastale zbog različitog gledanja na stvarnost ili način života, povećavaju ugroženost bračnog jedinstva. Osim toga, posebno razorno na brak deluju fundamentalno različita religijska gledišta. Kada se uzme u obzir snažan uticaj koji na porodicu imaju verska shvatanja i tradicije, uticaj koji obuhvata način udvaranja, dužinu i oblik vereništva, način vođenja porodičnih finansija, ishranu, odevanje, rekreaciju, pa čak i verovanja povezana sa smrću, pogrebom i životom posle smrti, tada ova zapovest Biblije postaje potpuno razumljiva i prihvatljiva.

4. Načelo monogamije

Biblija opisuje poligamiju, koja započinje s Lamehom (1. Mojsijeva 4,19), kao posledicu tvrdovratosti čoveka. Bog je podnosio ovo stanje, iako ono nije odgovaralo Njegovoj volji ni dobru čoveka. Nevolje koje je Avram doživljavao u svom braku s Agarom (1. Mojsijeva 16, 1-6), duhovna katastrofa do koje su Solomunove mnogobrojne žene dovele svoga muža (1. Carevima 11,1-4), i gorke posledice Davidovih haremskih okolnosti, sve nas to snažno podseća na razorne posledice tog odstupanja od Božje volje.

U zemljama u kojima je poligamija zakonski dozvoljena, hrišćanska Crkva se često nalazi u položaju da teško može da primeni načelo monogamije. Međutim, čak i u tim zemljama, monogamija se uzdiže kao bračni ideal.

5. Načelo trajnosti

Brak treba da bude doživotna zajednica – odnos koji se prekida jedino smrću jednoga od bračnih drugova. Gledište savremenog društva da tu zajednicu smatra ugovornim odnosom u koji se lako ulazi i iz kojega se još lakše izlazi suproti se i Božjoj volji i dobru tog istog društva. Taj trend potkopava one iste razloge radi kojih je brak bio uspostavljen i suproti se Hristovim rečima: "Ono što je Bog sastavio, čovek da se rastavlja!" (Matej 19,6)

Prećutna saglasnost većine i liberalni zakoni savremenih društava stoje u oštroj suprotnosti s biblijskim učenjem o trajnosti bračnog zaveta.

6. Načelo privatnosti

"Ostaviće čovek oca svojega i majku svoju i prilepiće se ženi svojoj" – kako je bračnu zajednicu opisao sam Bog (1. Mojsijeva 2,24) – ističe novu vrlo važnu odrednicu u ponašanju bračnih drugova – privatnost. Božja je namera da bračni par deluje bez mešanja ili čak dobronamernog uplitanja rođaka i prijatelja. Ovo pravilo zahteva od muža i žene da ne iznose olako pojedinosti svog bračnog života onima koji se nalaze izvan tog posvećenog kruga.

Hrišćani znaju da ima trenutaka kada im je potreban savet drugih ljudi. Međutim, načelo privatnosti zahteva izuzetnu pažljivost u takvim prilikama, ono traži da se savet traži od izučenih savetodavaca, što znači pastora, lekara, psihologa, čije učestvovanje ne uključuje emocionalnu zainteresovanost i osigurava uravnoteženost i objektivnost. Bračni i porodični savetnici čiji saveti nisu u skladu s Biblijom ne mogu pružiti pomoć koja bi dobila odobrenje Autora porodičnog života.

7. Načelo ekskluzivnosti

Drugo načelo uključeno u božansku definiciju braka ("Ostaviće čovek oca svojega i majku svoju i prilepiće se ženi svojoj!") pojavljuje se u definiciji J. Stota:

"Brak je ekskluzivni heteroseksualni zavet između jednog čoveka i jedne žene, potvrđen i zapečaćen Božjim odobrenjem posle prethodnog javnog odvajanja od roditelja, konzumiran seksualnim sjedinjenjem, izražen trajnom međusobnom podrškom i obično krunisan darom dece." (2: 163)

Ekskluzivnost naglašena u ovoj definiciji potvrđena je biblijskim opisom braka kao zaveta ili saveza, čak simbola Božjeg vernog odnosa sa svojim ponekad nevernim narodom (Osija 3,1). Ovo shvatanje povezuje muža i ženu obećanjem koje su dali jedno drugome i Bogu na način koji podseća na ceremoniju sklapanja zaveta u Starom zavetu. Kao što su u zavetu sklopljenom posle izlaska iz Egipta, robovi koji nisu bili narod, postali ekskluzivno Božje vlasništvo; kao što je Gospod u mnogim proročkim spisima opisan kao "ženik" Izrailja (Isaija 50,1; 54,5; Jeremija 2; Jezekilj 16), tako u braku muž i žena svojim obećanjem kod oltara dobijaju jedno drugo u trajno vlasništvo

D. Uloge u braku i porodici

1. Muž/ Otac

Muž i otac ima nekoliko značajnih uloga. On deluje kao sveštenik, snabdevač, zaštitnik, roditelj, ljubavnik i prijatelj.

a. Kao sveštenik. Najvažnija uloga muža jasno se vidi iz Gospodnjih reči o Avramu, ocu vernih: "Jer znam da će zapovediti sinovima svojim i domu svojemu nakon sebe da se drže puteva Gospodnjih!" (1. Mojsijeva 18,19) Muž/otac je sveštenik u porodici i kao takav zadužen da predvodi njene pripadnike u duhovnom rastenju i posvećenju. Gospodnja zapovest Izrailjcima da svoju decu uče božanskim zapovestima (5. Mojsijeva 6,7-9) upućena je roditeljima, ali porodično vodstvo u takvim delatnostima je uloga određena prvenstveno ocu/mužu. To se vidi u primeru Noja (1. Mojsijeva 8,18-20), Avrama (1. Mojsijeva 12,7; 13,4.5) i Jakova (1. Mojsijeva 35,2-7). Prilikom proslave prve Pashe muževi su bili zaduženi da prinesu jagnje i da njegovom krvlju poprskaju dovratnike svojih domova (2. Mojsijeva 12,3-7).

U praktičnom pogledu, jutarnje i večernje bogosluženje pružaju ocu izvanrednu priliku da izvrši tu važnu ulogu. On nije pozvan da sve delove bogosluženja obavi sam, već da nosi glavnu odgovornost za njihovo obavljanje i da vodi opštu brigu o duhovnom dobru porodice.

b. Kao snabdevač. Biblija opisuje oca i kao glavnog snabdevača porodice "svakodnevnim hlebom". Zapovest "U znoju lica svojega ješćeš hleb svoj!" (1. Mojsijeva 3,19) bila je izgovorena Adamu, a ne Evi, i zato je osnovna odgovornost za namirivanje fizičkih potreba porodice poverena mužu. Pavle tu misao ponavlja veoma upečatljivo: "Ako li ko za svoje, a osobito za domaće, ne promišlja, odrekao se vere i gori je od neznabošca!" (2. Timotiju 5,8) Iako su mnoge žene sticajem okolnosti naterane da zarađuju "svakodnevni hleb", iako ima i mnogo žena koje su same odlučile da učestvuju u ekonomskim poduhvatima, Biblija naglašava da je mužu poverena osnovna briga oko zadovoljavanja porodičnih potreba.

c. Kao zaštitnik. Fizička zaštita koju mužjak mnogih životinjskih vrsta pruža svojoj ženki i potomstvu kao da ukazuje i na treću ulogu muža i oca – ulogu zaštitnika. Hrišćanski muž ne samo da prihvata ovu ulogu, već je ponosan što može da štiti svoju ženu i potomstvo. Jakovljeva pažljiva priprema da zaštiti svoju porodicu od Isavovog gneva (1. Mojsijeva 32,22-24) i reči koje uputio svome bratu kao da naglašavaju važnost takve zaštite.

"Zna gospodar moj da su ova deca nejaka i imam ovaca i krava dojilica, pa ako ih usteram jedan dan, poginuće mi sve stado. Nego gospodar moj neka ide pred slugom svojim, a ja ću polako ići koliko mogu deca i stoka, dokle dođem ka gospodaru svojemu u Sir!" (1. Mojsijeva 33,13.14)

Nevesta u Solomunovoj Pesmi nad pesmama mogla je spokojno da se odmara u senci svoje jabuke i da jede njenoga roda, jer je bila zaštićena i snabdevena svime što joj je bilo potrebno (Pesma 2,3). Pavlova izjava: "Muževi, ljubite svoje žene kao što i Hristos ljubi Crkvi i sebe predade za nju!" (Efescima 2,3) kao da opisuje vrhunac vernosti u ispunjavanju ove obaveze.

d. Kao roditelj. Iako je vaspitanje dece uglavnom majčina odgovornost, očevo učestvovanje u ovoj ulozi je posebno naglašeno u Bibliji. Kao što se vidi na temelju Pavlovog naloga očevima da svoju decu podižu "u nauci i strahu Gospodnjemu" (Efescima 6,4), očinske dužnosti su daleko šire od uloge snabdevača i zaštitnika.

Sinovima je posebno potrebna očeva ljubav i njegovo društvo. Kada se majke same bore da vaspitaju svoje sinove, u njima se mogu razviti agresivne sklonosti koje ih mogu navesti na delinkvenciju. Sedamdeset posto maloletnih zatvorenika je jedan deo života provelo bez očeva. E. Kose (E. Cose,61) objašnjava da deca odgojena bez učestvovanja oca mnogo češće napuštaju školovanje u višim razredima srednje škole i pate od problema povezanih s ponašanjem i emocijama (Louv 54-56). Nedostatak očinskog prisustva je "najveći socijalni problem naše generacije", kaže Kose (Cose 61).

Na isti način, kćeri kojima očevi nisu ukazivali dovoljno pažnje, u kasnijem životu mnogo češće pate od disfunkcionalnih oblika ponašanja, među koje se može ubrojati neprijateljstvo prema muškarcima, strah od muškaraca i preterana čežnja za ljubavlju muškaraca.

e. Kao ljubavnik i prijatelj. Ulozi muža kao ljubavnika i prijatelja

Biblija pripisuje vrlo veliku važnost u bračnim odnosima. Stari zavet na mnogo mesta opisuje ljubav muža prema svojoj ženi. Isak je voleo Reveku i utešio se njenom prisutnošću (1. Mojsijeva 24,67). Kasnije, kada je Isak pokušao da obmane filistejskog vladara Avimeleha da mu je Reveka sestra, Avimeleh je slučajno video kako Isak "mazi" Reveku i tako otkrio njihov stvarni odnos (1. Mojsijeva 26,8). Elkana je upitao Anu: "Nisam li ti ja bolji nego deset sinova?" (1. Samuilova 1,8) – misleći na odnos koji je ženi osiguravao ljubav i podršku.

Devojka u Pesmi nad pesmama uživa u ljubavi svoga ljubavnika. Služeći se slikama koje odgovaraju njenom vremenu, ona ga naziva "jelenčetom" (Pesma 2,9), "belim i rumenim", njegovu glavu upoređuje s "najboljim zlatom" (Pesma 5,10.11), njegov stas s "Livanom", s "kedrom livanskim" (Pesma 5,15). Ona opisuje njegovu ljubav (Pesma 8,3) i kaže: "Taki je moj dragi, taki je moj mili!" (Pesma 5,16).

Konačno, Bog ukazuje na ulogu ljubavnika i prijatelja kada opisuje svoj odnos prema Izrailju. U priči koju je ispričao preko proroka Jezekilja, Bog potvrđuje da je isprosio Izrailja i da je Izrailj postao Njegov (Jezekilj 16,8). Dao mu je odeću, dragulje i hranu (Jezekilj 16,10-19), stekao u toj vezi sinove i kćeri (Jezekilj 16,20). Kada je Izrailj otpao od Boga i učinio preljubu, Bog ga pridobija ponovo, nudeći mu da obnovi svoj zavet s njime (Jezekilj 16,60.62). Osijin odnos prema Gomeri je slika Gospodnjeg odnosa prema Izrailju – ljubavnika koji se trudi da ponovo zadobije svoju ljubljenu (Osija 3,2).

2. Žena/Majka

Uloga koju otac i muž ima u dobrobiti porodice, u Bibliji je po važnosti upoređena s istaknutom ulogom žene i majke. Ako dom treba da ima glavu, onda svakako treba da ima i srce! Nigde ta uloga nije tako živo opisana kao u Pričama! "Vredna je žena venac mužu svojemu!" (Priče 12,4), "Ko je našao ženu, našao je dobro i dobio ljubav od Gospoda!" (Priče 18,22), "Od Gospoda je razumna žena!" (Priče 19,14), Dobra žena "vredi više nego biser" (Priče 31,10), "Žena koja se boji Gospoda zaslužuje pohvalu!" (Priče 31,30).

a. Kao roditeljka i hraniteljka. Kao što je uloga oca i muža nagoveštena u Božjoj reakciji na čovekov prestup (1. Mojsijeva 3,17), tako je i uloga majke i žene osvetljena božanskim odgovorom na njene pogreške - "u mukama ćeš decu rađati" (1. Mojsijeva 3,16). Rađanje dece, uloga koju je Stvoritelj jasno namenio ženi, nije bila laka. Čin rađanja povezuje majku i dete vezom koja blagotvorno deluje na odrastanje i negu deteta. Posledice strpljivog i nežnog staranja oko deteta prikazane su u mnogobrojnim biblijskim primerima: Anino staranje oko Samuila (1. Samuilova 1,21-28; 2,19.20), Johavedino obučavanje Mojsija (2. Mojsijeva 2,1-10), Marijina uloga u životu mladog Isusa (Luka 2,40.51.52).

b. Kao domaćica. Opis delatnosti vrsne žene i majke, koji daje car Lemuilo, jasno pokazuje da žena zaista ima vodeću ulogu u obavljanju domaćih poslova. Taj naglasak se vidi iz nabrajanja njenih dužnosti i odgovornosti u domu: "Ustaje dok je još noć, daje hranu čeljadi svojoj!" (Priče 31,15). Ona planira poslove u kući: "Posao devojkama svojim!" (Priče 31,15) Ona odlučuje o kućnim izdacima: "Misli o njivi, i uzme je, od rada ruku svojih sadi vinograd!" (Priče 31,16) "Košulje gradi i prodaje, i pojase daje trgovcu!" (Priče 31,24) Ona odeva porodicu: "Rukama svojim maša se preslice, i prstima svojim drži vreteno!" (Priče 31,19). Ona ukrašava dom: "Pokrivače sama sebi gradi, tanko platno i skerlet!" (Priče 31,22) Brine se o udobnosti ukućana: "Ne boji se snega za svoju čeljad, jer sva čeljad njena ima po dvoje haljine!" (Priče 31,22) Ona podiže moral doma: "Usta svoja otvara mudro i na jeziku joj je nauka blaga!" (Priče 31,26). Ona nadzire ponašanje ukućana: "Pazi na vladanje čeljadi svoje, i hleba u lenosti ne jede!" (Priče 31,27).

Većina savremenih porodica teško može da odslikava ideal opisan u Pričama. Svojim tehnološkim napretkom, industrijsko društvo je ne samo revolucionisalo procese staranja o porodici, već je svojim radikalnim materijalizmom velikim delom umanjilo ulogu i važnost porodice u društvu. Bilo kako bilo, hrišćanka danas nema potrebe, ni vremena, pa ni volje, da prede ili da sadi vinograde, ali u okviru sadašnjeg društva ona treba da ostvari duh ovog biblijskog uzora.

c. Kao partnerka. U braku, žena predstavlja punopravnog partnera. Ona sa mužem deli nežnost intimnosti i radost prijateljstva, ali i odgovornost podizanja dece i održavanja doma. Žena učestvuje u donošenju odluka i, ukoliko se ukaže potreba, u zadovoljavanju materijalnih potreba porodice.

Ovo partnerstvo u vođenju doma i njegovom održavanju lepo je opisano u Pričama 31,10-31! Vrsna žena nadzire svoj dom, trudi se da zadovolji potrebe svih ukućana, stiče materijalna sredstva sadeći vinograd i prodajući svoje proizvode trgovcima. Posebno u domovima s jednim roditeljem, ova vrsta idealne žene – iako se teško može imitirati – neophodna je savremenom društvu.

U intimnostima braka, i žena je ljubavnica i prijateljica. Tekst u Pričama 5,18.19. govori o ženi nečije mladosti kao o izvoru veselja, o ženi s kojom se treba radovati u ljubavi i naklonosti. Iako aluzije koje se pojavljuju u Pesmi nad pesmama mi danas nismo uvek u stanju da shvatimo, žena je mnogo puta opisivana kao izvor radosti i zadovoljstva. Ona je osvojila njegovo srce (Pesma 4,9) i njena ljubav je slatka (Pesma 4,10). On je preklinje: "Metni me kao pečat na srce svoje!" i priznaje da "mnoga voda ne može ugasiti ljubavi" (Pesma 8,6.7). Zajedno, muž i žena su partneri u ljubavi.

3. Deca

I uloga dece u domu ima svoje biblijsko usmerenje. Ona nisu samo bića podređena roditeljima, već i mlađi partneri u društvenom krugu u koji su ušla rođenjem ili adopcijom. Da su zavisna potpuno je jasno. Božja Reč traži: "Deco, slušajte svoje roditelje u Gospodu, jer je ovo pravo!" (Efescima 6,1) Nije uvek svima jasno da su deca i pomagači. Samuilovo iskustvo kao Ilijevog pomoćnika (1. Samuilova 3) i iskustvo sinova udovice koji su bili poslani da donesu što više sudova koje će ona kasnije napuniti uljem (2. Carevima 4,1-7), predstavljaju samo dva biblijska primera koji potvrđuju ovu činjenicu.

Deca su i učesnici u procesu učenja. O Enohu je rečeno da je hodio s Bogom "posle rođenja Matusala" (1. Mojsijeva 5,21.22). Iako ova izjava ne nagoveštava da je Enoh bio bezbožan pre rođenja sina, "ipak je on tek posle rođenja sina koji je došao da blagoslovi njegov dom na temelju iskustva shvatio dubinu očinske ljubavi i poverenja bespomoćne bebe. Kao nikada pre toga bio je privučen Bogu, svom nebeskom Ocu, i konačno se osposobio za uznesenje." (1BC 246)

Svaka od ovih uloga porodice je ozbiljno ugrožena, možda čak i potpuno promenjena, u savremenom društvu. Međutim, Crkva smelo objavljuje svoju odanost ovim različitim ulogama.

E. Odnosi u braku

1. Odnosi između bračnih drugova

Odnos između muža i žene, najznačajniji odnos nastao sklapanjem bračne veze, odnos od kojega i najviše zavisi, vrlo je precizno kodificiran u Božjoj Reči. Radni opis te zajednice ""jedno telo" (1. Mojsijeva 2,24; Efescima 5,21) ukazuje na zajednicu namera i misli, na međusobnu podložnost i jednakost.

a. Međusobna podložnost. Iako je vodeća uloga muža nagoveštena u biblijskom tekstu "Žene, slušajte svoje muževe kao Gospoda!" (Efescima 5,22) time nije ozakonjena superiornost muškarca. Prethodni stih zapoveda vernicima u Efesu nešto drugo: "Slušajući se među sobom u strahu Božjemu!!" (Efescima 5,21) Podložnost žene mužu predstavlja specifičan promer onoga što je Pavle nameravao da kaže. Podložnost koju žena, prema Pavlu, duguje svome mužu jednaka je službi koju on, takođe po rečima apostola Pavla, treba da obavi kao njen verni i, ako treba, požrtvovni zaštitnik i snabdevač.

Delimična analogija ovom odnosu može se pronaći u samom Trojstvu. Hristova podložnost Ocu nije nagoveštaj Njegovoga nižega položaja, već jednostavno objašnjenje različitih uloga u zajedničkom poduhvatu, uloga koje se međusobno dopunjuju. Ovo shvatanje isključuje mogućnost da je već prilikom stvaranja Bog nameravao da jedan pol bude nadređen drugome. Razlika u ulogama i područjima autoriteta, protumačena u skladu s modelom Trojstva, ne podupire ni dominaciju muškaraca po tradicionalnom shvatanju, niti neodređenost uloga koju u poslednje vreme neki zastupaju. Gledani iz ove perspektive, odnosi među članovima Trojstva postaju primer jednakosti napora i autoriteta koju je Bog zamislio za par stvoren po svome obličju.

b. Jednakost položaja. Ženina sposobnost da se odnosi prema muškarcima bila je pod negativnim uticajem nižeg položaja koji joj je bio dodeljen u mnogim društvima, antičkim i savremenim. Međutim, reči i delatnosti Isusa Hrista i apostola Pavla pružaju nam dinamiku kojom se možemo suprotstaviti tim shvatanjima i uzdignuti ženu do položaja jednakosti koji joj je bio određen prilikom Stvaranja.

Pavlova nespremnost da zanemari neke postojeće običaje (1. Korinćanima 11,5.6; 14,34; 1. Timotiju 2,11.12; 5,14) pokazuje njegov zdrav odnos prema postojećem društvenom poretku. U drugim spisima, međutim, on prevazilazi postojeće stanje i seje seme društvene slobode, koje će u toku sledećih naraštaja doneti revolucionarne promene u odnosima između žena u muškaraca. To se zapaža u njegovom uzdizanju žena (a) na seksualnom području (1. Korinćanima 7,4), (b) priznavanja njene prihvatljivosti pred Bogom u okvirima blagodati (1. Korinćanima 11,11.12), (c) njene podobnosti da primi proročki dar (1. Korinćanima 11,5), (d) njenog privilegiranog položaja kao objekta pažnje i udvaranja muškarca (Efescima 5,28.29) i (e) njene kategoričke jednakosti u Isusu Hristu (Galatima 3,28).

Zemaljska misija Isusa Hrista imala je još dramatičniji uticaj na afirmaciju

žena. On nije proglasio zakone kojima bi se omogućila promena odnosa između bračnih drugova, ali je, oštro ustajući protiv gledišta rabina koji su proglasili da "ko god uči svoju kćerku Tori uči je lascivnosti" (Mišna, Sotah 3,4), prokrčio put jednakosti polova dajući ženama novu i uzvišenu prednost.

To je postigao: (a) primajući žene kao svoje sledbenice (Jovan 4,1-42), (b) unoseći mnoge ženske karaktere u svoje propovedi (Luka 15,8; 17,35), (c) postavljajući granice opšteprihvaćenom običaju razvoda braka (Matej 5,31.32), (d) svojim posebnim prijateljstvom s Marijom i Martom iz Vitanije (Luka 10,38-42; Jovan 11,1), (e) uzimajući bračnu zajednicu kao simbol vernikovog duhovnog jedinstva sa Spasiteljem (Marko 2,19.20), i (f) time što je umirući pokazao veliko poštovanje prema svojoj majci (Jovan 19,26.27).

Iako žene nisu bile uključene u Dvanaestoricu ili Sedamdesetoricu izabranih da propovedaju, one su svakako predstavljale deo Njegove čete radnika (Luka 8,1-3), a Marija je dobila posebnu prednost da prva objavi Njegovo uskrsnuće (Jovan 20,10-18).

Biblijski pojmovi koji se najčešće upotrebljavaju da bi opravdali superiornost muškaraca su "poglavarstvo" i "vladavina". Međutim, nijedan od ova dva izraza ne ukazuje na nejednakost kao što im se to u toku istorije pripisivalo. Zamisao o "poglavarstvui" (1. Korinćanima 11,3) pojavila se prvi put posle pada u greh (1. Mojsijeva 3,16); Pavle govori o njoj u svetlosti Hristove spremnosti da se žrtvuje za svoj narod (Efescima 5,23). Ukoliko bi, dakle, trebalo pridati neki značaj ili neku važnost Adamovoj prednosti po redu stvaranja, onda bi se to moglo učiniti jedino u smislu njegove odgovornosti da se stara i da služi. On je bio stvoren prvi da bi poslužio kao čuvar i zaštitnik bića koje će tek biti stvoreno.

Bog je stvorio ljude po svome obličju, muško i žensko (1. Mojsijeva 1,27). Čoveku, koji je bio nepotpun kao samac, bila je dodata žena - konačno i završno delo Božjeg stvaranja. Drugim rečima, napomeni o poglavarstvu ili o početku bila je dodata zamisao o ispunjenju ili dovršenju, po kojoj su oba pola apsolutno neophodna vrsti, oba ravnopravna jedan s drugim, oba u stanju da nađu svoje potpuno zadovoljenje jedino jedno u drugome.

Vladavina je u istoj meri postalo karakteristika bračnih odnosa posle greha (1. Mojsijeva 3,16). Ona nije predstavljala deo Božjeg prvobitnog plana, ali se slično svojoj posledici, starešinstvu, ne sme posmatrati kao privilegovana superiornost muškarca, već kao svečana odgovornost, spremnost na žrtvu.

Biblija ne samo da traži međusobnu podložnost i jednakost po položaju; ona zahteva i međusobno poštovanje, međusobno podnošenje i međusobnu obavezanost. Ova obavezanost ili dužnost obuhvata negu, utehu, podršku i seksualnu vernost (1. Mojsijeva 2,24; 2. Mojsijeva 20,14).

Uzeti kao celina, najvažnija biblijska načela koja se odnose na žensko dostojanstvo mogla bi se izraziti u tri sledeće rečenice: (a) Bog je prilikom stvaranja želeo da brak bude uspešna, trajna, monogamna zajednica čoveka i žene, (b) iako hrišćanstvo nije ukinulo različitost društvenih i seksualnih uloga muškarca i žene, ono je uklonilo sve razlike u njihovoj ličnoj vrednosti i položaju; (c) shvatanja biblijskih autora o odnosima između muškarca i žene moraju se izučavati u svetlosti namera koje je Bog imao sa čovekom pre njegovog pada u greh.

2. Odnos između roditelja i dece

Biblija sadrži i smernice o odnosu dece prema roditeljima. Ona traži da se deca prema roditeljima odnose s poštovanjem (2. Mojsijeva 20,12), sa zahvalnošću (Jovan 19,26), da se staraju o njima (1. Timotiju 5,4), i da im budu poslušna (Efescima 6,1; Kološanima 3,20). Primeri detinjske odanosti i poslušnosti roditeljima koje nalazimo u životu Samuila (1. Samuilova 2,18-21), Isaka (1. Mojsijeva 22,2-18), Jestire (Jestira 2,7; 4,4.12-16) i samoga Hrista (Luka 2,51) pokazuju kako deca treba da ispune ovu svoju dužnost.

Jedna od najkorisnijih smernica za odnos roditelja prema deci nalazi se u izjavi psalmiste: deca su "nasledstvo od Gospoda" (Psalam 127,3). Svakako da je psalmista ovu izjavu dao kao izraz shvatanja da su roditelji Božji pristavi kojima je povereno staranje o Božjoj imovini – deci. Komponente ove odgovornosti su strpljenje, ljubaznost i autoritet. Svaka od ovih komponenti je vitalna pri ispunjavanju roditeljske dužnosti, ali je autoritet u današnjim prilikama izložen najvećim izazovima i mnogo puta nedostaje u praksi. To je vrlo nesrećna okolnost. Ako, naime, želimo da deca slušaju (Efescima 6,1), onda roditelji moraju imati verodostojan autoritet u njihovim očima.

Roditelji moraju poznavati svoja zakonska i moralna prava i služiti se njima. Među tim pravima sveopšte je prihvaćeno pravo roditelja da se staraju o svojoj deci, pravo da biraju oblik i vrstu religijskog vaspitanja svoje dece, pravo da disciplinuju svoju decu i pravo da zahtevaju od svoje maloletne dece da im pomažu u radu i staranju oko domaćinstva.

Međutim, ne sme se zaboraviti da i deca imaju svoja prava. Ona imaju pravo na društvo i vreme svojih roditelja, pravo na njihovu fizičku podršku, pravo da njihov pravilan primer, pravo na njihovu nesebičnu ljubav i pravo da ne budu zlostavljana (Efescima 6,4), vređana i izazivana rečima ili delima svojih roditelja.

Posebno važna pouka koja se može izvući iz biblijskih izveštaja odnosi se na razornu snagu favoritizma u okviru porodice. Sledeći izveštaj ubraja se među najžalosnije tekstove u Bibliji: "I Isak milovaše Isava, jer rado jeđaše lova njegova, a Reveka milovaše Jakova."" (1. Mojsijeva 25,28) Oni roditelji koji ponavljaju grešku Isaka i Reveke, ili Jakova, koji je ranio svoje ostale sinove poklanjajući skupocenu tuniku Josifu, seju seme razdora koje će doneti slične rezultate.

3. Odnosi među decom

U Bibliji se vrlo često govori o međusobnom druženju dece u porodici. Mnogi zapisani primeri pokazuju šta ne treba činiti i kako se ne treba ponašati. Kajin i Avelj, najstariji sinovi najstarijih roditelja, postaju naši prvi učitelji na tom području (1. Mojsijeva 4,2-8). Drugi negativni primeri iz kojih se možemo poučiti su primeri Jakova i Isava (1. Mojsijeva 27; 28; 32), Josifa i ostalih Jakovljevih sinova (1. Mojsijeva 28), posvađane Davidove dece (2. Samuilova 13), pohlepnih i neposlušnih Ilijevih sinova (1. Samuilova 2,12-17. 22-25) i izgubljenog sina i njegovog starijeg brata (Luka 15,25-32).

I pozitivni primeri druženja dece u porodici pojavljuju se u Bibliji. Primeri su Petar i Andrija, koji su zajednički pošli za Isusom (Matej 4,18), Jakova i Jovana, koji su postali stubovi novozavetne Crkve (Matej 4,21.22), Filipovih kćeri, koje su proricale (Dela 21,8.9). Takvi primeri svakako da ulivaju hrabrost hrišćanskim roditeljima.

U celoj Bibliji, nazivi "brat" i "sestra" označavaju tople i bliske međusobne odnose. Braća ne treba da se sukobljavaju (1. Mojsijeva 13,8; Dela 7,26). Voljeni prijatelj se često naziva "bratom" (2. Samuilova 1,26). Braća se pomažu u nevoljama, spremni su u svako vreme (Priče 17,17). Prijatelj, koji je "verniji od brata", zaista je pravi prijatelj (Priče 18,24). U Pesmi nad pesmama, draga se često naziva "sestrom" da bi se pokazala bliskost odnosa (Pesma 4,9.10;5,1.2). Isus one koji ispunjavaju Njegovu volju naziva svojom braćom i sestrama (Matej 12,50; Marko 3,35). Više od 50 puta u Delima hrišćani jedni druge zovu "braćom". Pavle svoje čitaoce naziva "braćom" više od 60 puta samo u svojim poslanicama. Konačno, da bi se zapečatilo značenje pravog međusobnog odnosa braće i sestara, Isus je "prvorođeni među mnogom braćom" (Rimljanima 8,29), i "u svemu kao braća" (Jevrejima 2,17).

F. Uticaj porodice

1. Porodica i pojedinac

Solomunove reči: "Uči dete prema putu kojim će ići pa neće odstupiti od njega ni kada ostari!" (Priče 22,6) ne predstavljaju apsolutnu garanciju da će pravilno vaspitanje sigurno pomoći čoveku da kasnije živi u skladu s Božjom voljom. Međutim, one se oslanjaju na zakon verovatnoće i na trajni uticaj roditeljskog vaspitanja na čovekov karakter i njegovu sreću. O uslovima za postizanje istinskog uspeha – o poštenju, istrajnosti, samopouzdanju, napornom radu, poštovanju bližnjih – govori se, naravno, i u drugim ustanovama, kao što su Crkva i škola. Ali, mnogo pre nego što uticaj tih ustanova usmeri čoveka, vrednosti naučene u domu već su trajno uticale na život deteta.

Nije nikakva slučajnost da su domovi koji pate od moralnog vakuuma bogat izvor nemoralnih ili psihički poremećenih osoba. Sa druge strane, dobro prilagođeni pojedinci pretežno potiču iz pravilno usmerenih domova.

2. Porodica i društvo

Koliko je brak važan za blagostanje celog društva ističe biblijski nalog: "Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život!" (Priče 4,23) Srce zajednice i naroda je dom. Dom je radionica čiji proizvod, dobar građanin, izgrađuje društvenu zajednicu. Kada ta radionica pokvari svoj proizvodni proces, neizostavno i proizvod postaje pokvaren. Iz takvih domova izlaze deca koja su nedisciplinovana, bez skrupula, nesposobna da se pokore pravilima – bilo pravilima društva, prirodnim zakonima ili zapovestima Boga prirode.

Tragično je za svaku porodicu kada društvu predaje oštećenu osobu, osobu čiji je sistem vrednosti poremećen. Još je tragičnije kada takve osobe osnivaju svoje porodice i dolaze u priliku da ponove proces pogrešnog vaspitanja dece i njihovog pogrešnog uklapanja u društvene norme, što često dovodi do katakstofe pojedinca, porodice, pa čak i celog društva.

Po celom svetu porodice su izložene negativnom uticaju društva u kojemu žive. U isto vreme, porodice doprinose kvarenju društva, bez obzira da li se to događa u predgrađima, u slamovima ili u bogatim delovima gradova. Socijalni problemi u Katmanduu ili Harareu su vrlo slični onima u Njujorku ili Moskvi. Odbacivanje etike ljubavi i stavljanje strasti za sticanjem ispred dobra bližnjih, što se sve uči u domu, predstavlja globalni problem. Moralno obučavanje je svuda po svetu temelj bez kojega nema ni dobrog građanina, a obraćeni hrišćanin je "milosrdni dar Crkve sekularnom društvu".

3. Porodica i Crkva

Svojim teološkim doktrinama i svojim religijskim aktivnostima Crkva u značajnoj meri utiče na dom. I suprotno je istina – porodica utiče na Crkvu. Crkva se sastoji od porodica, tako da shvatanja, prioriteti i običaji tih jedinica velikim delom određuju snagu religijske zajednice.

Svest o važnosti porodice u društvu navela je starešine starog Izrailja da u vreme teških društvenih kriza traže reformu porodice. To se događalo u vreme Isusa Navina (Isus Navin 24,15-26), Jezdre (Jezdra 9,1-4), Nemije (Nemija 13,23-27) i Malahije (Malahija 4,5.6).

Primat doma je nedvosmisleno potvrđen u doba slavljenja prve Pashe (2. Mojsijeva 12,1-13). Spasonosna krv nije bila stavljena na zidine hrama ili na školska vrata, već na dovratnike svakog doma u kojemu je bilo pripremljeno pashalno jagnje.

Danas, kao i u biblijska vremena, roditelji su čuvari krvi – zaduženi da štite svoju decu i da ih poučavaju vrlinama hrišćanske ljubavi. Kvalitet njihovih napora je sudbonosan ne samo za budućnost njihove porodice, već i za blagostanje Crkve.

II. Primena biblijskih učenja u svakodnevnom životu

A. Idealni brak

Bog je uspostavio brak da bi zadovoljio potrebe ljudskih bića koja je stvorio. Stvoritelj je rekao: "Nije dobro da je čovek sam!" (1. Mojsijeva 2,18), pa je stvorio Evu i tako omogućio Adamu da dobije druga prema sebi. Brak treba da donese sreću i blagostanje, ne samo čoveku i ženi, koji su odlučili da postanu doživotni partneri, već i celoj porodici i društvu kao celini. Elen G. Vajt je napisala da je brak bio ustanovljen "da donese blagoslov čovečanstvu. I on je zaista na blagoslov kada god se bračni zavet sklapa inteligentno, u strahu Božjemu i sa odgovarajućim razmatranjem odgovornosti koje nameće" (MH 356.357).

Kada se muž i žena odnose jedno prema drugome s poštovanjem, uslužnošću i ljubavlju, božanski ideal braka je već skoro dostignut. U takvom odnosu zadovoljene su potrebe i žene i muža, oboje popuštaju jedno drugome

i nijedno ne vlada drugim. Poštujući biblijska načela braka (Vidi I.B!), ispunjavajući biblijsku ulogu u braku (Vidi I.C!), održavajući odnose koje Biblija propisuje (Vidi I.D!), hrišćanski bračni parovi mogu svoj dom pretvoriti u "deo Neba na Zemlji" (AH 15). U takvoj atmosferi zlostavljanje bračnog druga – bez obzira radi li se o verbalnom, psihičkom ili fizičkom – jednostavno ne može da postoji.

U današnjem društvu međurasni i međukulturni brakovi su prihvatljiviji nego nekada. Međutim, takvi brakovi se neizostavno suočavaju sa izazovom da pokušaju povezati različite pozadine; često se moraju baviti negativnim reakcijama porodice i prijatelja. Zato je njihov zadatak ponekad vrlo težak. Međutim, kada se u takav brak uđe posle temeljne pripreme i na temelju inteligentne odluke, uspeh takvog braka pokazuje istinitost biblijske izreke da je "ljubav jaka kao smrt... mnoga voda ne može ugasiti ljubavi, niti je reke potopiti." (Pesma 8,6.7)

Na temelju biblijske opomene: "Ne vucite u tuđemu jarmu nevernika!" (2. Korinćanima 6,14), hriščani treba da se žene i udaju za pripadnike svoje vere. Razlike u religijskim gledištima obično kvare domaću atmosferu i izazivaju neprilike, ne samo među bračnim drugovima nego i pripadnicima porodice. Mladiću koji je nameravao da se oženi devojkom nehrišćankom, Elen G. Vajt je napisala: "Ukoliko ne želiš da imaš dom sa kojega se senke nikada neće podizati, nemoj se sjedinjavati s Božjim neprijateljem." (5T 363)

B. Bračne stramputice

Pošto je brak zavetni odnos, koji uživa Božji blagoslov, pruža dostojan okvir intimnim odnosima muža i žene. U skladu s time, seksualni odnosi izvan braka su nespojivi s Božjim planom o braku.

Iako društvo danas dozvoljava, čak i prihvata predbračne seksualne odnose i življenje s nevenčanim partnerom, Biblija seksualne odnose stavlja isključivo u okvire braka. Suprotno uobičajenom mišljenju, brakovi na probu ne dovode do stabilnijih brakova. U jednom istraživanju o braku, koje je obavljeno između 1965. i 1985. godine, osobe koje su nevine ušle u brak imaju stopu razvoda od 23%, dok one koje su bile seksualno aktivne pre braka imaju stopu razvoda od 35%. (Kahn and London, 847)

Preljuba se obično definiše kao seksualni odnos bračnog druga s nekim koji nije njegov bračni drug. Ta vrsta odnosa je posebno zabranjena sedmom zapovešću: "Ne čini preljube!" (2. Mojsijeva 20,14) Međutim, u koncept o preljubi uključeno je daleko više od samog seksualnog odnosa. Prema Hristovoj besedi na Gori blagoslova, preljuba se već čini kada neko sa željom pogleda na osobu suprotnog pola koja nije njegov bračni drug (Matej 5,28). Prema tome, kršenje bračnog zaveta se događa mnogo pre nego što dođe do stvarnog vanbračnog seksualnog odnosa, naime, već kada se požudne želje trajno gaje ili kada se sebi dozvoljavaju nepristojne slobode sa osobom suprotnog pola.

U mnogim društvima poligamija – jedan muž sa više od jedne žene – prihvaćena je kao normalan i zakonit oblik braka. Za hrišćane koji žive u većini zapadnih zemalja poligamija je i grešna i nezakonita. Decenijama su hrišćanske Crkve raspravljale šta da čine s poligamnim porodicama ljudi koji su prihvatili hrišćanstvo. Treba li raspustiti takve porodice? Treba li verništvo u Crkvi dozvoliti i poligamistima? Ovo pitanje je samo delimično rešeno. Neki posmatrači su primetili da je poligamija bila prihvaćena u Starom zavetu i zato smatraju da ona treba da bude ozakonjena i danas. Međutim, potpuno je jasno da poligamija nije bila u skladu s Božjim namerama i da su poligamisti i tada morali da trpe posledice svoje odluke. Načela hrišćanstva i običaj poligamije se međusobno isključuju.

Homoseksualne odnosno lezbijske zajednice, iako su u nekim zemljama zakonom dozvoljene, ne mogu se proglasiti brakom u biblijskom smislu. U početku, "muško i žensko stvori ih" (1. Mojsijeva 1,27). Biblijski uzor braka opisan je u 1. Mojsijevoj 2,24: jedan čovek i jedna žena postaju jedno telo. Homoseksualna praksa je osuđena i u Starom i u Novom zavetu (3. Mojsijeva 18,22; Rimljanima 1,26.27; 1. Korinćanima 6,9). Može se dogoditi, zbog prokletstva greha, da se neki muškarci i žene rađaju sa homoseksualnim sklonostima, isto onako kao što su neki rođeni sa genetskom predispozicijom prema alkoholizmu. Međutim, na isti način kao što Božja sila daje pobedu nad alkoholizmom, tako Njegova sila ljubavi omogućuje nekome koji ima homoseksualne sklonosti da živi životom moralne čistote. Zajednica vernih treba da postupa prema homoseksualcima i lezbijkama s ljubavlju i saučešćem (Vidi Način života II.C.3.c!)

C. Razvod braka i ponovni brak

Prema rečima samoga Isusa Hrista, Mojsije je Izrailjcima dozvolio razvod braka samo zbog tvrdoće njihovog srca; namerno prekidanje braka nije u skladu s Božjim planom. Međutim, razvod je ipak moguć i zakonit u slučaju "porneie" (Matej 5,32; 19,8.9)

Rasprave o pravom značenju pojma "porneia" napunile su mnoge knjige. Njegovo osnovno značenje je "seksualni nemoral" ili nezakoniti seksualni odnosi, kao što su preljuba, homoseksualnost ili sodomija. Neki prevodi pravilno prevode ovaj pojam kao "razbludnost", pokazujući na taj način višeznačnost same reči. Tumačenje je još složenije kada se uzme u obzir razlog za razvod braka koji navodi Stari zavet: "šta god ružno" (5. Mojsijeva 24,1. "nepristojno" , "neprilično", "bestidno"). U Hristovo vreme, dve jevrejske škole mišljenja tumačile su ovaj izraz na potpuno različit način. Šamaj je tvrdio da se on odnosi jedino na bračnu nevernost. Hilel je opet smatrao da pojam obuhvata sve čime bi žena mogla da izazove muževljevo nezadovoljstvo (Mišna Gittin 9,10).

Jedini biblijski razlog za razvod braka je preljuba – po tradiciji konzumirani seksualni odnos bračnog druga s nekim koji nije njegov bračni drug. U nešto novije vreme, imajući u vidu i višeznačnost pojma "porneia" i Hristovo proglašavanje požudnih misli za "preljubu", i drugi oblici ponašanja su razmatrani kao biblijski razlozi za razvod braka: homoseksualna praksa, seksualne perverzije, i "uporno preterivanje u intimnim odnosima" kod kojih nije došlo do koitusa (R&H, 17. februar 1977).

Međutim, ostaje jasno da Bog mrzi razvod braka (Matej 2,16); da ga Njegov prvobitni plan nije predviđao (Matej 19,8) i da je razvod zbog porneie tolerisan, ali nije obavezan. Pavle ponavlja Isusovu zabranu razvoda: "I da se žena od muža ne razdvaja!" (1. Korinćanima 7,10) "Što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja!" (Matej 19,6)

Ponovni brak posle biblijski dozvoljenog razvoda braka je prihvatljiv. Svaki drugi oblik ponovnog braka predstavlja "serijsku poligamiju" i greh je pred Bogom.

D. Zlostavljanje u porodici

U naše savremeno doba život je postao pun stresa. Ekonomski pritisci, urbanizacija, raspadanje porodice, gubitak korena, zdravstveni problemi – sve to doprinosi nastajanju napetosti koja navodi na zlostavljanje dece, žena i starijih oisoba.

Zlostavljanje dece može da bude fizičko, psihičko i seksualno. Broj zlostavljene dece i novorođenčadi, koja su primljena na bolničku negu u Sjedinjenim Državama, dramatično je porastao u toku poslednje decenije. U nekim slučajevima bespomoćna deca su bila nemilosrdno kažnjavana zbog najmanje "nervoze" roditelja ili staratelja. Mnoga deca odrastaju u domovima u kojima su lišena odgovarajuće ishrane, higijene i nege. Neka, koja naizgled imaju sve životne potrebe, izložena su takvim postupcima da ostaju prihički oštećena za celi život. Od 1986. godine seksualno zlostavljanje dece – koje se kreće od seksualnog milovanja do intimnog odnosa – od strane roditelja ili drugih pripadnika porodice dostiglo je najvišu dosadašnju stopu od 32,8 na hiljadu pripadnilka dečje populacije (Ards and Harrell, 337). Godine 1993. negde između 19 do 38% odraslih žena priznalo je da su kao deca bile žrtva seksualnog zlostavljanja (Dubovitz, 733). Incest, osuđen u Bibliji (3. Mojsijeva 18,6-14; 5. Mojsijeva 27,20-23) i tabu u većini društava, postao je epidemija koja hara u sve bezbožnijem i promiskuitetnijem društvu.

Žene mogu da budu izložene zlostavljanju i u domu i u društvu. Pretpostavlja se da je jedna od svake tri devojke izložena seksualnom zlostavljanju od strane odraslih osoba i da je 40 do 50% žena iskusilo neki oblik seksualnog uznemiravanja (Williams, 18). Zbog ekonomskih ili tradicionalnih pritisaka, neka društva žele pretežno mušku decu, pa se u slučaju ženske dece obavlja pobačaj ili se ženska novorođenčad ostavljaju da umru. U nekim područjima, devojčice odrastaju s manje mogućnosti obrazovanja od svojih muških vršnjaka. U većini zemalja zarađuju manje od muškaraca na istom radnom mestu, a u skoro svima doživljavaju batine, grdnje, poniženja i čak smrt.

Starije osobe, umesto da budu poštovane u društvu i u porodici, često su izložene zlostavljanju. Dramatični porast dugovečnosti u oštroj je suprotnosti sa sve manjom željom porodice da se s ljubavlju stara o svojim starijim pripadnicima. Ili ostavljeni da umru u staračkim domovima ili ograničeni na domove svoje dece, ostareli roditelji često pate od zanemarivanja pa čak i fizičkih

pretnji, jer njihova deca nemaju ni vremena, ni energije, ni želje da se staraju o njima. Ova stanje je gore u ekonomski najrazvijenijim zemljama nego u zaostalim zemljama trećega sveta, u kojima proširena porodica obično nastavlja da poštuje starije i da se stara o njima.

E. Oblici porodice i planiranje porodice

Porodice se pojavljuju u različitim veličinama i oblicima i imaju zajedničku ulogu da osiguraju toplinu i sigurnost onima koji žive u domu. Danas, kada je porodica u opasnosti da izgubi svoj identitet i svoju vitalnost, jedino biblijski pogled na dom naglašava njegove trajne vrednosti.

U razvijenim zemljama, uža porodica (roditelji i deca) u velikoj meri je zamenila širu porodicu u koju su bili uključeni i drugi rođaci, kao što su roditelji bračnih drugova, tetke i ujaci, koji su živeli pod istim krovom ili u blizini. Iako su oba oblika porodice legitimna, uža porodica, izolovana od šire porodice, gubi mnoge prednosti porodične solidarnosti koje se jasno zapažaju u životu šire porodice. Svakako da današnja pokretljivost i zahtevi savremenog života doprinose da je život u široj porodici postao vrlo težak ili skoro nemoguć, ali se uža porodica mora potruditi da održi žive i redovne odnose sa širom porodicom, posebno sa dedama i bakama. Starija generacija može mnogo da ponudi u pogledu socijalizacije dece, ali je i ona u velikoj meri zavisna od podrške mlađih.

Porodica s jednim roditeljem, nastala velikim delom zbog povećane stope razvoda i spiralnog umnožavanja broja vanbračnih porođaja, sačinjava veliki procenat savremenih porodica. Najveći broj takvih porodica ima na čelu ženu i mnoge su vrlo siromašne. Odrastanje u takvoj porodici često ima negativne strane. Nedostatak jednog roditelja – obično oca – lišava decu odgovarajućeg uzora u podeli uloga među polovima, posebno ako je dete istog pola kao i odsutni roditelj. Deca u porodici s jednim roditeljem svakako će provoditi veliki deo svoga vremena bez nadzora roditelja koji mora da radi da bi pribavio hranu i krov nad glavom. Takva deca mogu da postanu cinična i ogorčena, jer osećaju da im je nešto uskraćeno, da im je onemogućeno sticanje normalnog domaćeg iskustva; zato često postaju kandidati za prekidanje školovanja ili delinkvenciju. Takvim porodicama društvo i Crkva treba da pruže podršku i ohrabrenje. Da budemo još određeniji, pojedinci koji imaju potpune porodice treba da odvoje nešto od svoga vremena da bi takvim krnjim porodicama pomogli u nošenju njihovog tereta.

Pošto tako mnogo brakova – u Sjedinjenim Državama svaki drugi – završava razvodom i pošto većina razvedenih sklapa novi brak, broj maćehinskih porodica je druga stvarnost našeg vremena. Samo uz velike teškoće ovakve porodice se mogu stopiti, srasti u jednu celinu. Mora se, naime, savladati bol nastao raspadom prvobitne porodice. U isto vreme, nastavljaju se odnosi sa prvobitnom porodicom ili se bar osećaju njeni uticaji. Mora doći do prilagođavanja novim i različitim članovima nove porodice. Broj interakcija u velikoj meri raste. Tako, na primer, u porodici od dva roditelja i dvoje dece, imamo dve dede i dve bake i uobičajeni broj članova širih porodica, prosečno 28 parova sa 247 mogućih interakcija. Ukoliko je jednome od roditelja to drugi ili treći brak, na raspolaganju je 131.054 interakcija, a ukoliko su oboje već bili u bračnoj vezi s nekim drugim ili trećim, moguće interakcije skaču na neverovatnih 8,388.584 slučajeva (Clark, 10). Ove teškoće naglašavaju mudrost poslušnosti biblijskim savetima koji se tiču razvoda. One su ujedno priznanje maćehinskim porodicama koje su uspele u srastanju u jednu novu porodičnu celinu.

Bez obzira na oblik porodice, biblijski saveti o ulogama i odnosima u porodici ostaju na snazi (Vidi I.D.E!). Zajednički, roditelji i deca, mogu uz Božju pomoć sagraditi tvrđavu ljubavi koja može da zaštiti svoje stanovnike i da širi toplinu i svetlost po svojoj okolini (Vidi Način života I.C.5.a!).

1. Reprodukcija i širenje

Kao što je već naglašeno, "deca su nasledstvo od Gospoda" (Psalam 127,3). Njihova prisutnost upotpunjuje porodični krug i donosi radost roditeljima. Uzimajući u obzir trenutne okolnosti, mnogi bračni parovi smatraju da moraju da ograniče broj dece koju će doneti na svet. Ustovremeno, drugi bračni parovi preduzimaju akrivne korake da steknu decu, posebno u slučaju kada nisu u stanju da ih doboju normalnim putem.

a. Kontrola rađanja. Iako praksa kontrole rađanja nije nova, današnja tehnologija omogućuje roditeljima da odrede vreme rađanja dece ili da ograniče njihov broj. Hoće li ili neće primeniti kontrolu rađanja prepušteno je odluci svake porodice. Samo bračni parovi znaju granice svojih materijalnih i fizičkih mogućnosti; jer oni moraju da nose odgovornost za obrazovanje i podizanje svoje dece. Porodice koje se umnožavaju preko ekonomskih mogućnosti roditelja same stavljaju sebe u težak položaj koji može imati žalosne posledice po razvoj njihove dece. Majke koje imaju suviše dece trpe fizički i psihički, a ni njihova deca nisu pošteđena patnji. I zato, iako poštuje biblijski nalog da čuva život, većina hrišćana prihvata misao da propust da se spreči početak života može imati žalosne posledice po blagostanje svih učesnika i onemogućiti Božji plan da nas učini srećnima i zadovoljnima.

U toku cele svoje službe, Elen G. Vajt je pisala da roditelji pre nego što donesu dete na svet treba da razmotre kakva ga budućnost očekuje (2T 380; R&H, 24. jun 1890). Roditelji, piše ona, "nemaju prava da na svet donose decu koja će pasti na teret drugima" (2T 380). Jednom bračnom paru je napisala da ukoliko nisu u stanju da disciplinuju svoju decu "od malih nogu... učiniće greh ako povećaju svoju porodicu" (5T 323.324). Osim toga, da bi unapredili svoje misionarske mogućnosti, neki bračni parodi treba da ostanu bez dece (R&H, 8. decembar 1885).

b. Moderna tehnologija i usvojenje. Bračni parovi koji ne mogu da imaju svoju decu mogu poželeti da se posluže dostignućima moderne tehnologije ili da usvoje tuđe dete. Mnoge od ovih procedura suočavaju buduće roditelje s ozbiljnim etičkim problemima i zahtevaju od njih da traže Božju pomoć prilikom odlučivanja, dok sve podrazumevaju trezveno razmišljanje o načelima života i pristavskoj odgovornosti hrišćanina.

Veštačko oplođenje spermom oca ili in vitro oplođenje uz upotrebu sperme oca i jajašca majke, doneće na svet dete koje će pripadati tom bračnom paru i kojemuj će oni biti pravi roditelji. U tom smislu, ovde nema nikakvog moralnog problema. Međutim, roditelji će, možda, poželeti da razmisle o svojoj pristavskoj odgovornosti za upotrebu novca potrošenog na ovu obično vrlo skupu proceduru. Osim toga, trebalo bi da razmisle da li je lečenje neplodnosti na ovaj način u suprotnosti s Božjom voljom da oni kao pojedinci nemaju poroda.

Veštačko oplođenje spermom nepoznatog davaoca postavlja niz vrlo teških pitanja. Uprkos staranju nadležnih ustanova da izaberu najbolje davaoce, nepoznati otac može da prenese na dete neželjene osobine. Dete koje kasnije ustanovi da mu je otac neki nepoznati davalac može provesti celi život pitajući se ko mu je otac. Sa druge strane, ukoliko otac bude poznat, ili samo dete ili otac pokušaće da prekinu veze koje dete vežu uz porodicu koja ga je podigla. Problemi koji se pojavljuju u vezi s upotrebom jajašca donatorke ili sperme donatora uglavnom su slični.

Usvojenje je staro sredstvo za proširenje porodice i ispunjenje želje za naslednikom. Avram je razmišljao da usvoji Eliezera i da ga proglasi naslednikom (1. Mojsijeva 15,2.3). Faraonova kćerka je usvojila Mojsija (2. Mojsijeva 2,10). Mardohej je podigao Jestiru kao svoje dete (Jestira 2,7), a Josif je prihvatio odgovornost da podigne dete Isusa (Luka 2,41-52).

Većina usvojenja događa se iz dva razloga. Neplodni parovi sa velikom željom da imaju dete mogu se odlučiti da usvoje nečijeg potomka. Parovi ili porodice koje vide dete u nevolji mogu odlučiti da vrata svoga doma otvore nevoljniku. Bez obzira na razlog usvojenja, novi roditelji se prihvataju doživotne odgovornosti da se o usvojeniku staraju kao o svom detetu.

Da i usvojenje može izazvati probleme ne može se odreći. Deca mogu nositi genetske predispozicije ili posledice ranijeg zlostavljanja koje novi roditelji teško mogu da shvate ili prihvate. Međurasna ili međukulturna usvojenja zahtevaju mnogo mudrosti i izuzetnu količinu ljubavi.

Kada se usvojenje dogodi iz altruističkih razloga, predstavlja prekrasan hrišćanski gest. Ono detetu osigurava dom pun ljubavi u kojemu će biti zadovoljene njegove fizičke i psihosocijalne potrebe. Ono istovremeno omogućuje usvojiteljima da uživaju blagoslove roditeljstva.

Jedan od blagoslova hrišćanskih adoptivnih porodica je u tome što odsjajuju ljubav i staranje koje Bog pokazuje prema svojoj deci. U tom smislu, Pavle kaže da je Bog usvojio hrišćane i na taj način ih učinio svojom decom (Rimljanima 8,15.16; 9,4).

2. Testamenti i legati

Hrišćani treba da se oslanjaju na Boga. Ali, treba da se postaraju i za budućnost, pripremajući se u danima obilja za dane krize i oskudice (Priče 6,6-11). Služenje testamentima i legatima da bi se osigurala odgovarajuća nega deci koja mogu da ostanu siročad i pravilna raspodela ostavštine sigurno da predstavlja mudar način postupanja. Prilikom raspodele imovine trebalo bi svakako misliti i na potrebe evanđeoskog dela i siromašnih.

Među pravnim dokumentima kojima se danas ljudi služe treba spomenuti i predbračni ugovor i poslednja volja o životu. Prvi govori o raspodeli imovine u slučaju razvoda braka. Taj ugovor je ponekad potreban da bi se zaštitili interesi dece iz prethodnog braka. Iako je potpuno u skladu sa zakonom, predbračni ugovor postavlja mnoštvo pitanja. Da li unapred planirani razvod može doprineti da se zaborave načela porodičnog jedinstva i opraštanja koja su tako vitalno značajna za uspeh braka? Da li venčanje sa unapred otvorenim vratima za slučaj nesreće oslabljuje "večnost" bračnog zaveta?

Drugi slučaj tretira prirodu i opseg ponašanja u slučaju smrtonosne bolesti, uključujući i mere koje medicinski personal treba da preduzme da bi produžio ili održao život i, u slučaju smrti, koji se organi mogu upotrebiti za presađivanje ili istraživanja. Pre nego što se potpiše takva vrsta testamenta, testator treba da se dogovori sa članovima porodice koji odredbe testamenta mogu da tumače drugačije i sa medicinskim osobljem koje treba da provede odredbe testamenta.

F. Porodične dileme

1. Pobačaj

Dok se pojam kontrole rađanja obično shvata kao sprečavanje života da nastane, pobačaj znači gašenje života i zato postaje teološki problem.

Bog je izvor života i njegov davalac (Dela 17,25.28). Ljudski život ima jedinstvenu vrednost zato što su ljudska bića stvorena po Božjem obličju (1. Mojsijeva 1,27). Bog poziva na zaštitu ljudskog života (2. Mojsijeva 20,13) i poziva ljudska bića na odgovornost ukoliko su ućestvovala u uništenju ljudskog života (1. Mojsijeva 9,5.6). Bog je posebno zainteresovan za zaštitu bespomoćnih (Priče 24,11.12; Jakov 1,27). Sa druge strane, Bog ljudskom biću daje slobodu izbora (5. Mojsijeva 30,19.20; Galatima 5,13) i poziva svakog pojedinca da donosi moralne odluke na temelju biblijskih načela (Dela 17,11), da se uvek trudi da ispuni Božju volju (Rimljanima 12,2).

Život nerođenog deteta se mora poštovati zato što je svaki ljudski život svetinja Bogu. Pobačaj nikada nije bez moralnih posledica i nikada se ne bi smeo olako uzimati. Odluke u vezi sa pobačajem moraju se donositi u okvirima ovog grešnog sveta, ali ne izvan kruga porodice, već u njenim okvirima, na temelju biblijskih načela. Iako ima malo hrišćana koji će tvrditi da su svi pobačaji opravdani i da nikada ne bi trebalo razmotriti i neku drugu mogućnost, ipak, kada se dobro razmisli, mora se doći do zaključka da bi se opravdani razlozi za pobačaj mogli svesti na incest, silovanje i radikalnu ugroženost života majke.

Bez obzira šta misle o ovom pitanju, hrišćani ne bi smeli da se ponašaju osuđivački prema onima koji su prošli kroz traumu pobačaja. Trebalo bi umesto toga da Crkva pruži saučešće i podršku onima koji se suočavaju s problemom neželjene trudnoće.

2. Eutanazija

Dve vrste ubistava iz samilosti dobijaju sve više podrške u današnjem društvu. Pasivna eutanazija predstavlja uskraćivanje ishrane ili sistema za održavanje života osobama koje su obolele od smrtonosnih bolesti. Aktivna eutanazija je oduzimanje nećijeg života da bi se sprečile dalje patnje.

Osoba uključena u delo eutanazije, ali i porodica samrtnika, moraju da se suoče s nekoliko pitanja. Kada je neko mrtav? Kada nervne ćelije mozga prestaju da funkcionišu? Kada srce prestaje da kuca? Da li je u skladu s načelima morala održavati nekoga mehanički u životu iako su njegovi telesni sistemi prestali da rade? Da li čovek postaje ubica ako nekome pomogne da umre? Treba li porodica da poštuje volju samrtnika koji zahteva da mu se život ne održava mehaničkim putem?

Oni koji kategorički odbacuju eutanaziju veruju da ona predstavlja kršenje zapovesti "Ne ubij!" Sa druge strane, oni koji je prihvataju kao moralno rešenje podsećaju da jevrejski original zapovesti u 2. Mojsijevoj 20,13. glasi: "Ne čini zločin ubistva!" ((Zločin ubijstva je zlonamerno, protivzakonito, promišljeno oduzimanje života! – primedba prevocioca) i zato smatraju da pasivna eutanazija ne predstavlja oduzimanje života, već skracivanje traume umiranja.

Oslanjajući se na zakon ljubavi, na potrebu poštovanja života i načela pravednosti, ne možemo prihvatiti ovakvo zastranjivanje od okvira porodičnog života. Iako priznajemo da živimo u grešnom svetu, u kojemu su obilno zastupljeni i greh i bolest i patnja, kao hrišćani smo obavezni da sledimo božanski ideal porodičnog života.

3. Kloniranje

Pošto repliciranje (kloniranje) ljudskog života još nije postalo stvarnost, nisu se pokazale ni njegove posledice, ali postoje neki elementi, i pozitivni i negativni, koji se mogu predvideti.

Među negativne posledice kloniranja možemo ubrojati: menjanje tako vitalnih ljudskih emocija kao što su naklonost, poštovanje i ljubav, zbog svesti o neograničenoj zamenljivosti svake ljudske jedinke; umanjivanja vrednosti života zbog mogućnosti primene "industrijske metodologije" u ""proizvodnji" ljudskih bića; daljeg razgrađivanja bračne intimnosti zbog izdvajanja seksualnosti iz procesa ljudskog razmnožavanja; slabljenja porodičnog sistema zbog nastajanja klase ljudi bez oca i majke; i konačno, zbog prihvatanja sebičnog egoizma i elitizma kao posledice sistema selekcije koji odlučuje ko je dostojan da bude kloniran, a ko nije.

Među pozitivne posledice mogli bismo ubrojati unapređivanje života koje bi nastalo kao posledica upotrebe delova tela, kao što su koštana srž ili bubrezi, i produženja postojanja u okvirima društva takvih genija kao što su bili Elizabet Baret Brauning, ili Albert Ajnštajn ili Džordž Vašington Karver i drugi.

Ako bismo mogućim negativnim posledicama kloniranja dodali i činjenicu da repliciranje genija ne garantuje njegovo razvijanje ili upotrebu u istoj meri i sa istom svrhom kao što je to bio slučaj s originalom, postaje jasno zašto hrišćani samo s velikom merom opreznosti moraju pristupati tom uzbudljivom i radikalnom prodoru u do sada skrivene tajne ljudskog života, što se svakako nije moglo dogoditi bez Božjeg odobrenja.

4. Veštačko oplođenje

Dve najpoznatije metode veštačkog oplođenja su "in vitro" oplođenje i veštačko osemenjivanje. "In vitro" oplođenje je oplođenje izvan materice majke. U toku tog procesa jajašca se hirurškim putem vade iz tela žene i oplođuju spermom muškarca u laboratorijskim uslovima. Posle kratkog perioda inkubacije, nekoliko embriona u razvoju (tri ili četiri) stavljaju se u matericu majke s nadom da će bar jedan preživeti.

Drugi, mnogo poznatiji metod, veštačko osemenjivanje, predstavlja proceduru kojom se seme muža ili drugog donatora stavlja u matericu majke veštačkim putem. Na ovaj način se svake godine u svetu rađa mnogo stotina hiljada novorođenčadi.

Pitanja koja se postavljaju u vezi sa "in vitro" oplođivanjem ovako bi se mogla formulisati:

a. Kada u stvari počinje život? Drugim rečima, da li su embrioni u razvoju ljudska bića? Ako je tako, da li je moralno začeti nekoliko života, čak i veštačkim putem, ukoliko unapred znamo da je većina od njih osuđena na smrt?

b. Dok se deca, začeta in vitro semenom muža i jajašcem žene, razvijaju potpuno normalno i u skladu s moralnim normama, šta se događa kada muž nije donator semena, već neko drugi?

c. Treba li donator da sazna ime majke i ime deteta?

d. Kakva prava ili dužnosti ima prirodni otac u tom slučaju?

e. Kakve negativne psihološke posledice može pretrpeti iznajmljeni otac ili dete začeto na taj način?

Veštačko osemenjivanje, u kojem učestvuju i muž i žena, ne postavlja mnogo etičkih ili pravnih pitanja. Međutim, kada se neko drugi, a ne muž, pojavljuje kao donator, postavljaju se u pojačanom obliku i mnoga druga pitanja, osim pitanja o pravima i dužnostima donatora kao prirodnog oca deteta, na primer, pitanje o psihičkom stanju deteta ukoliko bude informisano o načinu na koji je začeto. Zato i postoji duboka dilema treba li dete da bude o svemu obavešteno ili ne treba.

Paralelnu dilemu postavlja i pitanje takozvanih profesionalnih surogatskih majki ili, kako se obično govori, pitanje "materica za iznajmljivanje".

Među najvećim problemima koji se odnose na ovu metodu donošenja dece na svet svakako treba spomenuti:

a. Uticaj koji na društvo ima komercionalizacija procesa rađanja.

b. Uticaj koji na biološku majku ima prisilno razdvajanje od deteta.

3. Zbrka i napetost koji često nastaju zbog rasprava o roditeljstvu i pravu na posećivanje. Primer kada su se Avram i Sara poslužili Agarinom matericom da dobiju dete već stolećima služi kao slika problema koji nastaju upotrebom ove metode dobijanja potomstva (1. Mojsijeva 16,1-16).

Sasvim je moguće da ozbiljni hrišćani različito ocenjuju sve ove metode. Međutim, među onima koji se trude da ispune Božju volju i da deluju na dobro svoje porodice i celog sruštva ove probleme niko neće shvatiti olako.

III. Brak i porodica iz istorijske perspektive

A. Judaizam

Biblijski izveštaji sadrže podatke o braku i porodici u toku ranog perioda judaizma. Među najstarije vanbiblijske jevrejske podatke o braku spada ugovor nađen među papirusima iz Elefantine i priča o venčanju Sare i Tovije u Knjizi o Toviji, sedmo o osmo poglavlje, koja opisuje svetkovinu, ali i sam bračni ugovor.

U rabinskom judaizmu, brak je smatran velikim blagoslovom: "Onaj koji nema žene nije pravi čovek!" (Vavilonski Talmud, Yebamoth 63a); "živi bez radosti, bez blagoslova i bez dobrote" (Vavilonski Talmud, Yebamoth, 62b). Poligamija je bila moguća, ali praktički nepoznata u talmudsko doba. Ostavljanje potomstva je bilo dužnost (Mišna, Yebamoth 6,6). Posle deset godina neplodnosti, žena je morala da se razvede.

Očeva dužnost je bila da svoga sina pouči Tori i načinima izdržavanja porodice (Vavilonski Talmud, Kiddushin 29b). Roditeljima je bilo strogo zabranjeno da bilo kojem detetu daju prednost (Vavilonski Talmud, Shabbath, 10b). "Čovek treba da troši ispod svojih mogućnosti za hranu, prema svojim mogućnostima za odeću, a iznad svojih mogućnosti u iskazivanju počasti svojoj ženi i deci" (Vavilonski

Dom je bio središte verskih običaja. Među praznicima isticali su se Subota i Pasha. Osim toga, porodice su poštovale praznik Senica i svakodnevne rituale kod trpeze, što je jačalo veze koje su spajale njene pripadnike.

Sve do današnjega dana među religioznim Jevrejima brak je obavezan. Jevrejska porodica nastavlja da bude mesto na kojemu se najuspešnije daju verske pouke.

B. Rano hrišćanstvo

Brak i porodica prvih hrišćana stajali su pod dubokim uticajem jevrejske tradicije, ali i pod još dubljim uticajem novozavetnih pravila, koja su podrobno opisivala dužnosti članova porodice (Efescima 5,21- 6,4; Kološanima 3,18-21; 1. Petrova 3,1-8).

Među hrišćanima, sklapanje braka je obično bilo praćeno religijskim ceremonijama. Ignacije potvrđuje da hrišćanski brak treba da bude sklopljen sa znanjem episkopa, napominjući da je neophodan i savet i pristanak kongregacije (Pismo Polikarpu 5 – ANF 1:1000). Kliment Aleksandrijski govori o "braku koji je konzumiran u skladu sa Rečju" kao o posvećenom zajedništvu (Stromata 4,20 – ANF 2:432). Od četvrtog stoleća na dalje sveštenik ili episkop su obavljali venčanje.

Od četvrtog stoleća na dalje, neki hrišćani su počeli smatrati da celibat ima prednost pred brakom, posebno za klerike, od kojih se krajem četvrtog stoleća na Zapadu počelo zahtevati da žive u celibatu. Gnostici su već tvrdili da je bračna intimnost grešna. Jeronim (340-420) je toliko uzdizao virginitet – nevinost – da se sticao utisak da brak nije ideal. Avgustinovi (354-430), pogledi su bili nešto umereniji od Jeronimovih, jer je uzdizao tri vrline braka: vernost, potomstvo i sakramenat (Blagoslovi braka, 32 – NPNF 1, 3,401). Telesna strast se tako rađanjem dece pretvorila u nešto dobro (Isto, NPNF-1, 3,401). Međutim, on ipak i dalje tvrdi da su seksualni odnosi sa bilo kojoj drugom svrhom osim dobijanja potomstva grešni. I on uzdiže nadmoćnu vrednost celibata. Ali, uprkos svemu tome, ipak gleda na brak kao na učestvovanje u znaku zajedništva Hrista i Njegove Crkve.

Crkva je zabranjivala razvod braka, osim zbog preljube. Oko trećeg stoleća, na ponovni brak, čak i nevine strane, gledalo se s negodovanjem. Na Istoku je vladala veća tolerancija; na primer, Vasilije (330-379) nije odobrio, ali je odbio da prokune drugi brak. U to vreme, prema rimskom zakonu, bilo muž bilo žena mogli su da dobiju razvod na temelju mnogobrojnih razloga i da slobodno sklope novi brak.

Mešani brakovi hrišćana s nehrišćanima, nisu se smatrali zakonitima. Sabor u Elviri (306), zabranio je brak hrišćana s Jevrejima, jereticima, i neznabošcima. Ambrozije (339-397), proklinje i smatra svetogrđem brak vernika s nevernikom (Poslanica 19,7). Teodosijev kodeks (438) proglašava mešani brak zločinom za koji je propisana smrtna kazna.

C. Srednji vek

U toku Srednjeg veka Crkva je bila vrhovni autoritet i zakonodavac na području braka i porodice. Karlo Veliki (742-814), zabranio je brakove bez blagoslov a Crkve (Capitulary 7, 363). Godine 895. Leon VI Filozof, vladar u Konstantinopolisu, proglasio je nevažećim brak slobodne osobe bez bračnog blagoslova. Na Zapadu, oko desetog stoleća uvedena je svadbena misa. Bila su proglašena crkvena pravila o tome ko se može venčati s kime. Pravila su važila za sve, osim za bogataše i uticajne ljude koji su mogli dobiti papinski oprost za svoja dela. Konačno je Sabor u Tridentu (1545-1563) doneo odluku da se nijedan brak neće smatrati zakonitim ukoliko nije sklopljen pred sveštenikom i u prisutnosti dva svedoka.

Teolozi i klerici su naširoko raspravljali o svrsi braka i o uslovima pod kojima se on može smatrati zakonitim. Oko 1140. Gratian je objavio Konkordans neusklađenih kanona u kojemu je pokušao da uskladi osnovne tekstove o braku. On je zaključio da saglasnost Crkve brak čini pravno valjanim, i da ga polni odnos jednostavno upotpunjuje. Što se tiče svrhe braka, Peter Lombard, biskup Pariza u dvanaestom stoleću, potvrđuje da je osnovna svrha braka prokreacija, dobijanje potomaka, dok je sporedna utočište od bluda. Ista misao je jasno izražena i u kanonu 1013: "Prvenstveni cilj braka je dobijanje potomaka i nega dece; njegov drugi cilj je međusobna pomoć i čuvanje od telesnih želja."

Toma Akvinski (1225-1274) smatra da je brak prirodan i od Boga osnovan. Pošto su polni odnosi neophodni da bi se Božja dela stvaranja održala u životu, telesni odnosi su dobri. Osim toga, prijateljstvo u braku je takođe dobro. Međutim, u šesnaestom stoleću Sabor u Tridentu je prokleo sve one koji tvrde da je bračni status ravnopravan celibatu ili uzvišeniji od njega.

Preovladavale su i razlike u mišljenjima o razvodu i ponovnom braku. Crkvenim zakonom ranije su na Zapadu bili zabranjeni razvod i u skladu s time ponovni brak. Na Istoku je i jedno i drugo bilo dozvoljeno, ne samo zbog preljube, već i zbog drugih ozbiljnih razloga, ali samo jednom u toku života. Čak i danas većina katoličkih zemalja se drži crkvenih pravila Sabora u Tridentu, koji uskraćuje pravo na razvod, ali dozvoljava anuliranje, poništavanje braka na temelju određenih razloga.

D. Reformacija

Protestantska Reformacija je odbacila, ali nije potpuno izbrisala mehanicističko shvatanje braka koje se tako duboko useklo u srednjovekovni način razmišljanja. Reformatori su odbacili sakramentalnu teoriju braka, oslobodivši ga tako od robovanja celibatu i asketizmu. Brak je postao prihvatljiv, ali više kao pripomoć u u suzbijanju strasti nego kao ugovor među partnerima. U svom komentaru Deset zapovesti, Luter kaže:

"Kada bismo dozvolili prirodi da krene svojim tokom, onako kako ju je Bog usadio u nas, mi ne bismo imali načina da ostanemo moralno čisti izvan braka, jer telo i krv ostaju telo i krv, i naši prirodni instinkti i nagoni bi nesmetano išli svojim putem, kao što svaki od nas vidi i oseća. Da bi nam olakšao da izbegnemo seksualni nemoral, Bog je uspostavio ustanovu braka, tako da svaka osoba može da dobije svoj pravedni deo i da bude njome zadovoljna – iako, naravno, Bog i dalje treba da nam dodaje svoju blagodat da bi nam i srca ostala čista." (Large Catechism, o šestoj zapovesti)

Sa druge strane, Luter je shvatio da je dobra žena dar od Gospoda. Versko vaspitanje dece za njega je vredan etički zadatak. U istoj meri u kojoj poziva na saučešće, žrtvovanje i strpljenje, brak nudi i priliku za postizanje višeg duhovnog nivoa.

Reformatori su ukazali na činjenicu da Bog nikada ne bi dozvolio razvod kada bi on u svakom slučaju bio loš. Prema tome, mogao se prihvatiti razvod zbog preljube ili napuštanja, i oni koji bi se iz tog razloga razveli mogli su sklopiti novi brak. U isto vreme Luter potvrđuje da oni "koji žele da budu dobri hrišćani ne bi trebalo da se razvode... iako on ili ona mogu da budu čudni, nastrani i nesavršeni; ili, ako već dođe do razvoda, da se ne sklapa novi brak." (Komentar o Besedi na Gori blagoslova, Matej 5,31.32) Ipak, našao je za potrebno da kaže: "Što se tiče razvoda, i dalje ostaje sporno da li je on dozvoljen. Što se mene tiče, toliko mi je odvratan da bih pre prihvatio bigamiju nego razvod. Međutim, da li je dozvoljen ne usuđujem se da kažem." (Vavilonsko ropstvo Crkve) Džon Milton je ovu raspravu reformatora odveo korak dalje tvrdeći da je brak neraskidiv jedino u slučaju kada se među bračnim drugovima uspostavi potpuno i savršeno jedinstvo srca.

Kalvin je bio mnogo određeniji kada je govorio o braku, jer ga je smatrao čistim i stvarnim Božjim darom. Međutim, ni on nije uspeo da savlada zbunjenost kada se radilo o pitanju ugodnih elemenata seksualne intimnosti u braku s kojim se Crkva mučila još od vremena ranih crkvenih Otaca.

U Velikoj Britaniji pod Edvardom VI bio je učinjen pokušaj da se promene crkveni zakoni i da se dozvoli sklapanje novog braka posle razvoda. Iako pokušaj nije uspeo i iako je zakonska mogućnost rastave bez prava na ponovni brak mogla da bude dozvoljena tek odlukom crkvenih sudova na temelju 1604. kanona, novi brak se mogao sklopiti posebnim dekretom Parlamenta. Konferencija u Lambetu 1888. godine je odlučila da nevina strana u razvodu zbog preljube može da sklopi novi brak, ali da novi brak ne može da dobije blagoslov Crkve.

E. Adventističko gledište

U toku cele svoje istorije adventisti su pridavali veliku važnost braku i porodici. Oni smatraju da su ove ustanove božanskog porekla i da predstavljaju božanski dar ljudskom rodu, zajedno sa sedmim danom odmora, Subotom.

1. Sedmični dan odmora, Subota

Posebno značajnu ulogu u očuvanju stabilnosti adventističke porodice ima svetkovanje sedmoga dana, Subote. Taj dan, koji je Bog posvetio, omogućuje porodici da se druži i da slavi Boga. Pripremanje za taj dan pruža priliku za postizanje telesne i duhovne čistoće – doma, tela, i odeće, dok se duh i um pripremaju za svetkovanje tog velikog praznika koji je potpuno posvećen duhovnom uzdizanju. U toku subotnjih časova, porodice su pozvane da prisustvuju bogosluženjima u crkvi, da se druže s vernicima, da proučavaju i istražuju prirodu i da se međusobno ispomažu. Bog nagrađuje porodice, ali i pojedince (Isaija 58,13.14) koji poštuju četvrtu zapovest (2. Mojsijeva 20,8-11).

2. Knjige i publikacije

Adventisti su još vrlo rano pokazali koliko im je stalo do porodice. Godine 1865. Elen G. Vajt je napisala šest članaka o zdravlju i objavila ih zajedno s člancima drugih autora u nizu traktata pod naslovom "Kako da živimo" (štampanih ponovo nekoliko puta, poslednji put u 2SM, 1958. godine). Drugi njen članak se bavi brakom i porodicom u okviru rasprave o zdravlju i bolestima. Elen G. Vajt opisuje brak kao ustanovu "koju je Nebo odredilo da bude na blagoslov čoveku" (2SM 421). Ona poziva supružnike da se trude da usreće jedno drugo (2SM 430) i da osiguraju blagostanje svojoj deci, koju treba da podižu u skladu sa zakonima zdravlja i morala. Pobožni roditelji će "osećati da su njihova deca skupoceni dragulji koje im je Bog poverio da se o njima staraju". Hrišćanske porodice će svet učiniti boljim time "što će živeti u njemu" i konačno će se "osposobiti za uzvišeniji život, za bolji svet" (2SM 440).

Među člancima i svedočanstvima Elen G. Vajt mogu se naći mnogobrojni članci koji se bave domom i porodicom. Veliki delovi njene knjige "Služba izlečenja" (1905) posvećeni su toj tematici. Načinjene su i dve velike zbirke njenih citata o braku i porodici i objavljene pod naslovom "Temelji srećnoga doma" (1952) i "Poučavanje dece" (1954).

U toku vremena mnogi adventistički autori bavili su se temama doma i porodice. Artur V. Spalding (1877-1953), poznat po svojoj istoriji Crkve adventista sedmog dana, pisao je i o deci i mladima u Crkvi. Njegova knjiga "Graditelji doma" (1928) smatra se klasikom na tom području. Bel Vud Komstok (1880-1961), lekar i profesor endokrinologije, sarađivala je sa Spaldingom pri pisanju knjiga "Dani mladosti" (1932), "Devojčice i dečaci u doba rastenja" (1931), i "Kroz rano detinjstvo" (1930). Osim toga, objavila je i mnogo članaka u zdravstvenim časopisima i knjige, kao što je "Sve o bebama" (1930). Harold Šrajok (1906-...), lekar i profesor medicine, napisao je nekoliko knjiga o braku i porodici od kojih su najpoznatije "Sreća za muževe i žene" (1949), "Postajući čovek" (1951), i "Postajući žena" (1951). Te knjige su prevedene na mnoge jezike i doživele su mnoga izdanja.

3. Crkvene strukture i proglasi

Zainteresovanost za porodicu je vidljiva na svim nivoima crkvene organizacije, od Generalne konferencije do mesne crkve. Godine 1922. Spalding je organizovao Komisiju Generalne konferencije za dom i porodicu. Do 1941. godine pripremio je materijale o braku i porodici i stavio ih na raspolaganje mesnim crkvama. Posle isteka Spaldingovog mandata pa sve do 1975. godine, Komisija je bila spojena sa Odeljenjem za vaspitanje. U to vreme, Služba za dom i porodicu (kasnije preimenovana u Službu za porodični život) bila je organizovana da nadgleda pripremu materijala i održavanje seminara o braku, o neudatima i neoženjenima, o roditeljstvu i drugim područjima porodičnog života. Međunarodni seminar o porodičnom životu, koji se pod pokroviteljstvom Crkve od 1975. godine održava po dva puta godišnje, nudi crkvenim vaspitačima diplome o porodičnom životu. Celi ovaj pokret za unapređenje porodičnog života odražava zainteresovanost adventista za različite aspekte bračnog partnerstva. U toku poslednjih dvadesetak godina došlo je do kurikulizacije materijala o porodičnom životu i do internacionalizacije aktivnosti i personala.

Crkva adventista sedmog dana je izglasala i objavila različite dokumente o domu i porodici. Sledeći dokumenti pokazuju smer u kojemu se kreće adventistička misao:

Službena crkvena politika o razvodu i ponovnom braku, izglasana 1958. godine na zasedanju Generalne konferencije, objavljena je u Priručniku Crkve (1990, 172-174). Razvod i ponovni brak se smatraju opravdanim jedino u slučaju "bluda" koji se definiše kao "izneverenje bračnog zaveta". Godišnje zasedanje Generalne konferencije 1976. godine potvrdilo je ovu politiku i odredilo smernice za njeno sprovođenje. Njima su obuhvaćena i pravila ponašanja prema vernicima koji se razvode iz drugih razloga, a ne zbog dokazane preljube, i dato šire tumačenje pojma "blud":

"a. Perverzije ili odstupanja od normalnog seksualnog života, koja nisu nestala posle lečenja ili za koja nije ni traženo lečenje...

b. Homoseksualna praksa je prepoznata i osuđena u Bibliji kao zloupotreba seksualnog nagona. Kao kršenje božanske namere u braku, ona je time postala razlog za razvod.

c. Uporno upuštanje u intimne odnose sa partnerom suprotnog pola koji nije bračni drug, ako i ne dođe do koitusa, predstavlja oblik neverstva i graniči se sa stvarnom preljubom tako da može doprineti razvodu." (AR, 17. februar 1977)

Na temelju biblijskog naloga da ne "vučemo u tuđem jarmu nevernika" (2. Korinćanima 6,14), pastori Crkve adventista sedmog dana su dobili uputstvo da ne obavljaju ceremoniju venčanja kojom bi bračnom vezom sjedinili vernika Crkve sa nekim koji to nije. (Priručnik za propovednike 1992, 246)

Na zasedanju Generalne konferencije 1980. godine, prihvaćeno je 27 izjava o osnovnim verovanjima Crkve. Izjava broj 22 bavi se brakom i porodicom.

"Bog je u Edemu ustanovio brak, a Isus ga je ponovo potvrdio kao doživotnu zajednicu jednog čoveka i jedne žene kao partnera sjedinjenih ljubavlju. Za hrišćanina bračni zavet je dat Bogu u istoj meri kao i bračnom drugu i zato ga mogu sklapati jedino partneri iste vere. Međusobna ljubav, uvažavanje, poštovanje i odgovornost predstavljaju tkivo ovog odnosa, koji treba da odražava ljubav, svetost, bliskost i trajnost odnosa između Hrista i Njegove Crkve. Što se tiče razvoda, Isus je učio da osoba koja se razvede od svog bračnog druga, osim zbog bluda, i uzme drugog, čini preljubu. Iako neki porodični odnosi nisu postigli ideal, bračni drugovi koji se potpuno posvete jedno drugome u Hristu, mogu postiči jedinstvo u ljubavi ako prihvate vodstvo Svetoga Duha i pomoć Crkve. Bog blagosilja porodicu i želi da njeni pripadnici pomažu jedni drugima u dostizanju pune zrelosti. Roditelji treba da uče svoju decu da ljube Gospoda i da ga slušaju. Svojim primerom i svojim rečima treba da ih uče da je Hristos vaspitač pun ljubavi, uvek nežan i brižan, koji želi da postanu udovi Njegovog Tela, Božje porodice. Sve veća bliskost među članovima porodice je jedna od karakteristika završne evanđeoske poruke. (1. Mojsijeva 2,18-25; Matej 19,3-9; Jovan 2,1-11; 2. Korinćanima 6,14; Efescima 5,21-33; Matej 5,31.32; Marko 10,11.12; Luka 16,18; 1. Korinćanima 7,10.11; 2. Mojsijeva 20,12; Efescima 6,1-4; 5. Mojsijeva 6,5-9; Priče 22,6; Malahija 4,5.6)"

Posle nekoliko sastanaka, posebni odbor je prihvatio izjavu o pobačaju koju je potvrdilo i godišnje zasedanje Generalne konferencije 1992. godine i objavilo u časopisu R&H, 31 decembra iste godine. Dajemo delimični izvod iz teksta izjave:

"1. Prenatalni čovekov život je veličanstveni Božji dar. Božanski ideal za ljudska bića uzdiže svetost ljudskog života po Božjem obličju i zahteva poštovanje prenatalnog života. Međutim, odluke o životu moraju se donositi u kontekstu palog, grešnog sveta. Pobačaj nikada ne ostavlja beznačajne moralne posledice. Prema tome, prenatalni život se nikada ne sme nepromišljeno uništavati. Pobačaj se sme obavljati jedino iz najozbiljnijih razloga.

2. Pobačaj jedna od tragičnih dilema ljudske grešnosti. Crkva treba da ponudi nežnu podršku onima koji se lično suočavaju s odlukom koja se tiče pobačaja. Osuđivačko ponašanje ne priliči onima koji su prihvatili evanđelje...

3. Na praktične, vidljive načine Crkva kao zajednica za podršku treba da izrazi svoju odanost vrednosti ljudskog života. Među te načine treba ubrojati: (a) učvršćivanje odnosa u porodici; (b) poučavanje pripadnika oba pola hrišćanskim načelima ljudske seksualnosti; (c) naglašavanje odgovornosti i muža i žene za planiranje porodice; (d) upućivanje i muža i žene da će biti odgovorni za posledice ponašanja koje nije usklađeno s hrišćanskim načelima; (e) stvaranje povoljne klime za trajno raspravljanje o moralnim pitanjima koja su povezana s pobačajem; (f) nuđenje podrške ženi koja je odlučila da donese trudnoću uprkos problemima; (g) pozivajući oca i pomažući mu da odgovorno učestvuje u roditeljskom staranju o zajedničkoj deci...

4. Crkva ne služi kao savest pojedincu; međutim, ona treba da pruži moralno vodstvo. Pobačaj kao sredstvo kontrole rađanja, biranja pola, ili jednostavno zbog udobnosti Crkva ne može odobriti. Međutim, ponekad se žena može suočiti s posebnim okolnostima koje je stavljaju pred ozbiljnu moralnu ili zdravstvenu dilemu, kao što su teška ugroženost života trudnice, ozbiljna pretnja njenom zdravlju, teške urođene anomalije fetusa, nesumnjivo ustanovljene, kao i trudnoća kao posledica incesta ili silovanja. Konačnu odluku hoće li prekinuti takvu trudnoću treba da donese sama trudnica posle odgovarajućeg savetovanja. Ona prilikom donošenja odluke treba da bude pravilno informisana, da uzme u obzir biblijska načela i da se prepusti vodstvu Svetoga Duha. Ipak, takve odluke se najlakše donose u okviru zdravih porodičnih odnosa." (AR, 31. decembar 1992)

Na istom godišnjem zasedanju Generalne konferencije 1992. godine, bila je prihvaćena i odluka o "Zbrinjavanju umirućih". Donosimo izvode iz tog teksta:

"Bog je ljudskim bićima dao slobodu izbora i traži od njih da tu slobodu odgovorno koriste. Adventisti sedmog dana veruju da se ta sloboda proteže i na područje medicinske nege. Posle traženja božanskog vodstva i razmatranja interesa onih koji su pogođeni odlukom (Rimljanima 14,7), ali i traženja saveta medicinskih stručnjaka, osoba koja je sposobna da odlučuje treba da odredi da li će prihvatiti ili odbiti medicinske intervencije za produženje života. Takve osobe ne treba prisiljavati da se podlože medicinskim intervencijama koje smatraju neprihvatljivima...

"Ako samrtnik nije u stanju da pristane na medicinsku intervenciju ili da odredi šta bi želeo da se učini, takvu odluku treba da donese neko kojega je on na to ovlastio. Ako niko nije bio izabran, onda neko blizak samrtniku treba da odluči. Osim u izuzetnim okolnostima, medicinski ili pravni profesionalci treba da odluku o medicinskim intervencijama u vezi sa samrtnikom prepuste onome ko mu je najbliži. Najbolje je kada se želje i odluke pojedinca izraze u pisanom obliku i one treba da budu u skladu sa postojećim zakonskim zahtevima...

Iako hrišćanska ljubav može navesti na odbijanje ili opozivanje medicinskih intervencija koje samo povećavaju patnje ili produžuju umiranje, adventisti sedmog dana ne odobravaju "ubistva iz samilosti" niti pomažu prilikom samoubistva (1. Mojsijeva 9,5.6; 2. Mojsijeva 20,13; 23,7). Oni se protive aktivnoj eutanaziji, namernom uzimanju života onome koji pati ili umire." (Isto)

U Najrobiju 1988. godine, godišnje zasedanje Generalne konferencije je preduzelo korake protiv seksualnog zastranjivanja nameštenika ili dobrovoljaca koji rade za Crkvu. U svim svojim postupcima oni treba da "pruže primer pravog hrišćanskog života" i da izbegavaju i sve što bi samo moglo da "liči na pogrešno ponašanje". Crkvena organizacija neće trpeti nikakav oblik seksualnog uznemiravanja. Izgrasani dokument je sadržavao usmeravajuća načela i definicije i opisivao proceduru koja se morala poštovati prilikom obrađivanja slučajeva koji bi se mogli dogoditi. (Isto, 23. februar 1989)

IV. Komentari Elen G. Vajt

A. Svetost braka

"Poligamija je bila uvedena vrlo rano, suprotno redu koji je Bog uspostavio u početku. Gospod je Adamu dao jednu ženu, pokazujući kakva je Njegova volja u tom pogledu. Međutim, posle pada u greh, ljudi su počeli da slede svoje grešne želje; i kao posledica, zločini i nesreće brzo su počeli da se umnožavaju.

Bio je to Sotonin isplanirani napor da izopači ustanovu braka, da oslabi njene obaveze i umanji njenu svetost; jer nije bilo nikakvog drugog boljeg načina da se izbriše božanski lik u čoveku i da se otvore vrata nevoljama i pokvarenosti." (PP 91.92.338)

"Bog je sklopio prvi brak. I tako je ustanova kao svog začetnika dobila Stvoritelja svemira. 'Ženidbu da drže svi u časti!' (Jevrejima 13,4); bio je to jedan od prvih Božjih darova čoveku i to je jedna od dve ustanove koje je Adam, posle pada u greh, poneo sa sobom kada je izašao kroz vrata Raja.

Kada se božanska načela na ovom području poštuju i slušaju, brak postaje blagoslov; on čuva neporočnost i sreću ljudskog roda, zadovoljava čovekove društvene potrebe, uzdiže njegovu telesnu, intelektualnu i moralnu prirodu." (PP 46)

"Božji narod se nikada ne bi smeo usuditi da stupi na zabranjeno tlo. Bog je zabranio brak između vernika i nevernika...

Neverna strana može da ima izvanredan moralni karakter, ali činjenica da on ili ona nisu prihvatili Božje zahteve i da su zanemarili tako veliko spasenje predstavlja dovoljan razlog da se takva zajednica ne bi smela ostvariti." (AH 63)

B. Odnosi u braku

"Gospod je odredio muža da bude glava ženi, njen zaštitnik; on je veza koja drži porodicu na okupu, koja međusobno povezuje članove porodice, kao što je Hristos glava Crkve i Spasitelj njenog duhovnog tela." (AH 215)

"Car na svom prestolu nema nikakvo uzvišenije delo od majke. Majka je carica svoga doma. Ona u svojoj vlasti ima oblikovanje karaktera svoje dece da bi se ona mogla pripremiti za uzvišeniji, večni život. Ni anđeo ne bi mogao da zatraži uzvišeniju misiju; obavljajući to delo ona služi Bogu. Majka zato treba da shvati uzvišeni karakter svoga posla i to saznanje će joj uliti hrabrost." (AH 231)

"Ni muž ni žena ne smeju pokušavati da jedno nad drugim uspostave samovoljnu kontrolu. Nemojte pokušavati da jedno drugo naterate da se podloži vašim željama. Vi to ne možete činiti i sačuvati međusobnu ljubav. Budite ljubazni, strpljivi, popustljivi, obzirni u uslužni. Uz pomoć Božje blagodati vi možete uspeti da usrećite jedno drugo, kao što ste i obećali u svom bračnom zavetu." (AH 118)

C. Uticaji braka

"Temelj napretka Crkve postavlja se u domu. Uticaji koji preovlađuju u domaćem životu prenose se i u crkveni život; zato crkvene dužnosti treba prvo izvršavati u domu." (AH 318)

"Ako religija treba da utiče na društvo, ona prvo treba da utiče na život u domu. Kada bi deca u domu naučila da ljube Boga i da ga se boje, ona bi, izlazeći u život, bila pripremljena da svoje porodice vaspitaju za Boga i tako bi načela istine bila usađena u društvo i mogla bi da šire značajan uzicaj na svet." (AH 318)

"Sređen hrišćanski dom predstavlja snažan dokaz u prilog verodostojnosti hrišćanske religije – dokaz koji nevernici ne mogu oboriti." (AH 36)

"Prvi posao hrišćana je da se sjedine kao porodica. Onda delo treba da se proširi na njihovu bližu i dalju okolinu. Oni koji su primili videlo treba da se postaraju da ono blista jasnim zracima. Njihove reči, namirisane Hristovom ljubavlju, treba da postanu miris života na život." (AH 37)

D. Staranje o deci

"Izgleda da mnogi misle da je rasulo u Crkvi, sve veća ljubav prema uživanjima, posledica nedovoljnog pastoralnog zalaganja... Ali, propovednici mogu svoj posao obavljati i verno i dobro, ali će to ipak vredeti vrlo malo ukoliko roditelji zanemare svoje delo. Upravo se nedostatku hrišćanstva u domaćem životu može pripisati nedostatak snage u Crkvi." (CG 550)

"Roditelji se sa svojim porodicama gomilaju po gradovima jer smatraju da će tamo lakše zarađivati sredstva za život nego u unutrašnjosti. Deca, koja nemaju šta da čine kada nisu u školi, dobijaju ulično vaspitanje. Od pokvarenih drugova stiču navike poročnosti i rasipnosti. Roditelji vide sve to, ali, da bi ispravili svoju grešku, morali bi se žrtvovati, pa tako ostaju gde su sve dok Sotona ne zadobije potpunu vlast nad njihovom decom." (5T 232)

"Čak i pre rođenja deteta, treba da počnu pripreme koje će ga osposobiti da se uspešno bori protiv zla.

Ako je majka pre rođenja svoga deteta popustljiva prema samoj sebi, ako je sebična, nestrpljiva i puna zahteva, te osobine će se odraziti i na raspoloženje deteta. Na taj način su mnoga deca još od rođenja nasledila skoro nesavladive sklonosti prema zlu." (AH 256)

E. Opšti saveti

"Nije u skladu s Božjom namerom da se Njegov narod naseljava na jednom mestu i da stvara velike zajednice. Hristovi učenici su Njegovi predstavnici na Zemlji, i Bog želi da se oni rasele po celoj zemlji, da ih bude po gradovima, varošicama i selima, da budu kao svetlost usred tame ovoga sveta. Oni treba da budu misionari za Boga, da svojom verom i svojim delima svedoče o blizini drugog dolaska našeg Spasitelja." (CL 22)

"Smrt neće doći ni jedan jedini dan ranije, braćo, samo zato što ste vi načinili svoj testament. Kada raspoređujete svoju imovinu svojim rođacima, budite sigurni da niste zaboravili Božje delo. Vi ste Njegovi predstavnici, vi upravljate Njegovim imanjem; i Njegovi zahtevi treba da budu na prvom mestu u vašem razmišljanju. Vaša žena i deca, naravno, ne smeju ostati nezbrinuta; morate se postarati za njih ukoliko im je to potrebno. Ali, nemojte, samo zato što je takav običaj, da u svoj testament unosite dugačku listu svojih rođaka koji nisu siromašni." (AH 397)

"Roditelji ne bi smeli da povećavaju svoju porodicu brže nego što znaju da će ih moći dobro zbrinuti i školovati." (AH 163)

"Nije najbolje rešenje da se osnivaju ustanove za staranje o ostarelima, u kojima bi oni zajednički boravili. Niti ih treba slati iz doma da se neko stara o njima. Neka se pripadnici svake porodice staraju o svojim rođacima. Kada to nije moguće, toga dela treba da se prihvati Crkva i ono treba da bude shvaćeno i kao dužnost i kao prednost." (AH 363)

"Najuzvišenija dužnost, poverena mladima, sastoji se u tome da u svom domu, svojom ljubavlju i istinskom zainteresovanošću, budu na blagoslov ocu i majci, braći i sestrama. Tu mogu da pokažu samoodricanje i samozaborav, starajući se o drugima i čineći im dobra dela." (AH 35)

"Oni koji krše sedmu zapovest treba da budu udaljeni iz Crkve, da ne uživaju njeno zajedništvo niti prednosti Božjega doma. Anđeo je rekao: 'To nije greh učinjen u neznanju. To je svestan greh i zato će primiti strašno Božje pohođenje, bez obzira da li je star ili mlad onaj koji ga je učinio!'" (TSB 248.249)

"I Subota i porodica su ustanovljene u Edemu i u Božjem planu su nerazdruživo povezane. Toga dana, više nego bilo kojega drugoga, moguće nam je da živimo edemskim životom. Po Božjem planu, članovi porodice trebalo je da se druže prilikom rada i proučavanja, bogosluženja i rekreacije, otac kao sveštenik u svome domu, a otac i majka kao učitelji i drugovi svoje dece." (CG 535)

Ovaj i drugi slučajevi, zapisani u biblijskim izveštajima, prikazuju presudnu prirodu majčinog odnosa sa detetom i sačinjavaju osnovu za zaključak koji je donela Elen G. Vajt: "Bog je majci dodelio zadatak da podiže svoju decu u nauci i strahu Gospodnjem" (AH 233); i te "posebne dužnosti žene su časnije i svetije od dužnosti muža" (AH 231).

V. Literatura

Ards, Sheila and Adele Harrell, "Reporting of Chils Maltreatment: A Secondary Analysis od the National Incidence Surveys", Child Abuse and Neglect 17 (Maj-Jun 1993), 337.344.

Bacchiocchi, Samuele, The Marriage Covenant, Berrien Springs, Mich; Biblical Perspectives, 1991.

Canfield, Ken, The Seven Secrets of Effective Fathers, Wheaton, Ill, Tyndale, 1992.

Clark, Harriett, "Another Look on Stepfamilies". The Harding Journal of Religion and Psychiatry 8, (1989) 10.

Colson, Charles, "Barbarians ih the Parlor" Signs of the Times, Februar 1989.

Cose, Ellis, "The Year of the Father" Newsweek, 31. Oktobar 1994.

Dubowitz, Hoiward and others, "A Follow-up of Behavior Problems Associated with Child Sexual Abuse", Child Abuse and Neglect 17 (Novembar-Decembar 1993) 743-754.

Du Preez, Ronald, "Polygamy ih the Bible with Implications for the SDA Missiology", D. Min. Project Report, Andrews University, 1993.

Garrett, Thomas M, Harold W. Baillie, Rosellen M. Garrett, Health Care Ethics: Principle and Problems, Englewood Clifts, N.Y. Prentice Hall, 1989.

Kahn, Joan R and Kathryn A. London, Premarital Sex and the Risk od Divorce. Journal of Marriage and the Family 53 (Novembar 1991), 845-855.

Keener, Craig, And Marries Another: Divorce and Remarriage ih the Teaching od the New Testament, Peabody, Mass, Hendrickson, 1993.

Koop, Charles Everett and Timothy Johnson, Let's Talk: An Honest Conversation od Critical Issues, Grand Rapids: Zondervan, 1992.

Kuzma, Kay, To Understand Your Child, Redlands, Calif. Parents Scene, 1985.

----------- Working Mothers and Guilt, Boise, Idaho, Pacific Press, 1987.

Larson, David, R, ed. Abortion: Ethical Issues and Options, Lima Linda, Calif, Loma Linda University Center for Christian Bioethics, 1992.

Londis, james, Abortion: Mercy or Murder, Nashville: Southern Pub. Assn. 1980.

Louv, Richard, "The Crisis of tje Absent Father", Parent's Magazine, Jul 1993.

Luther, Martin, Luther's Large Catechism, Trans. Friedemann Hebart, Adelaide, Lutheran Publ. House, 1983.

McMillan, Len, D. Parentwise, Hagerstown, Md, R&H, 1993.

Shannon, Thomas, and James Walter, eds. Quality of Life: The New Medical Dilemma, NY, Paulist, 1990.

Small, Dwight Hervey, Remarriage and God's Renewing Grace, Grand Rapids, Baker, 1986.

Springett, Ronald M, Homosexuality in History and the Scriptures, Washington, D.C. Biblical Research Institute, 1988.

Stott, John, Involvement: Social and Sexual Relationships in the Modern World, 2. vols, Old tappan, N.J. Fleming H. Revell, 1985.

Van Leeuwen, mary Stuart, Gender and Grace; Love, Work, and Parenting in a Changing World, Downers Grove, Ill, Inter Varsity, 1990.

Van Pelt, Nancy, The Compleat Parent, Hagerstown, Md, R&H 1985.

________ Train Up a Child, Hagerstown, Md. R&H, 1984.

Williams, David R, "Why Does Sexual Abuse Occur?" Adventist Review, 2. Septembar, 1993.

< 18 Poglavlje Sadržaj 20. Poglavlje >