< 19 Poglavlje
Sadržaj
21. Poglavlje >
ZDRAVLJE I
OZDRAVLJENJE
Džordž
V. Rid (George W. Reid)
Savremena
teologija i bibliologija nedovoljno ističu koliko je Biblija zainteresovana za
zdravlje i čuvanje zdravlja uopšte. Da bismo pravilno shvatili ovaj predmet
moramo raspolagati širokim poznavanjem temeljnih biblijskih istina o Božjem
karakteru, koji se pokazao prilikom stvaranja, o Njegovom postupanju prema
pripadnicima ljudskog roda, o Njegovom planu spasenja, i o konačnom obnavljanju
svega posle uništenja greha. Mi moramo shvatiti i jedinstvenost čovekovog
stvaranja po Božjem obličju, moramo shvatiti uticaj i posledice greha i kako se
Bog u Hristu suočio s problemom stradanja, bola i smrti. U svetu u kojemu je
bolest sveprisutna činjenica, a smrt sveopšta pojava, mi bismo i očekivali da se
Biblija pozabavi problemom patnji i bola. Kao posledice greha, i smrt i bolest
predstavljaju anomalije u Božjem savršenom svemiru, anomalije s kojima maramo
računati sada, ali koje će nestati posle konačne pobede Hristovog carstva.
Biblija ne
sadrži neku sistematsku raspravu o zdravlju i čuvanju zdravlja, iako se na
njenim stranicama pojavljuju mnogi izveštaji o bolesti i o lečenju. Posebno se u
Hristovoj službi suočavamo s mnogim primerima lečenja bolesnika i isterivanja
demona. On je koristio te prilike da ljudima uputi pouke o Božjem karakteru i o
Njegovim namerama, ali i da ih oslobodi patnji i demonskih okova. Njegova služba
je savršen primer samilosnog pristupa ljudskim patnjama, ali i mnogo više od
toga, ona omogućuje prodorni pogled i u Božji i u ljudski karakter. Ova kratka
rasprava započinje stvaranjem i prati biblijski sliku o zdravlju i lečenju sve
do njenog vrhunca u radu Isusa Hrista, a završava se Njegovom konačnom pobedom
nad zlom, patnjama i smrću.
I. Stvaranje kao temelj
blagostanja
C. Priroda zdravlja:
biblijski temelj
2. Biblijska zamisao o
zdravlju
3. Lični greh kao
uzrok bolesti
A. Biblijski uslovi za
izlečenje
1. Psalmi o bolesti i
izlečenju
1. Izveštaji i Njegovim
delima izlečenja
E. Izlečenja u
Pavlovim spisima
F. Izlečenja u
apostolskoj Crkvi
G. Molitva i
izlečenja u Jakovljevoj poslanici
IV.
Sprečavanje bolesti i oporavak
B. Zdravlje i
izlečenje u svakodnevnom životu
V. Bolesti i
izlečenja u istoriji hrišćanstva: Pregled
C. Prirodni zakoni i
Božji zakoni
D. Ciljevi u
praktičnom životu
E. Zdrav način
života i donošenje moralnih odluka
F. Svako izlečenje
dolazi od Boga
K. Važnost zdravstvene
reforme
Iako
nekoliko biblijskih tekstova
raspravlja o stvaranju i daje neke pojedinosti o tome, osnovni izveštaj
se ipak pojavljuje u 1. Mojsijevoj, u prvom i drugom poglavlju. Dok prvo
poglavlje pruža osnovni pregled događaja u toku sedmice stvaranja, u drugom se
daje mnogo više pojedinosti i naglasak stavlja na odnos između Boga i čoveka
(Vidi Stvaranje I. B!). Započinjući sa odvajanjem kopna od vode, Stvoritelj daje
ocenu vrednosti svega stvorenoga, ocenu koja se pretvara u refren: "I vide Bog
da je dobro!" Ova ocena svoj vrhunac doživljava u završnici zbivanja: "I gle,
dobro beše veoma!" (1. Mojsijeva
1,10.12.18.21.25.31) Božja izjava je apsolutna, a ne komparativna.
Biblija predstavlja Boga kao Biće koje je savršeno dobro po svojoj prirodi
(Psalam 100,5; 119,68), koje sebe stavlja kao savršeni uzor apsolutne svetosti
(3. Mojsijeva 19,2).
Danas je
smisao prvobitne, savršene dobrote teško opisati zato što su sva naša iskustva
stečena u okruženju koje je pokvareno grehom. Međutim, taj model prvobitne
dobrote prožima celu biblijsku teologiju i ima presudan uticaj na usmeravanje
hrišćanskog shvatanja sveta i uloge sveta uopšte. Biblija iznosi prvobitno
stanje u kojemu je celokupni stvoreni svet bio prožet Bogom. U taj prvobitni
svet, slobodan od razdora, sukoba, međusobnog proždiranja, ili bilo kojeg
elementa stranog Njegovoj volji, Svoritelj je uveo čoveka, stvorenje kojemu je
dao jedinstvenu sposobnost da ostvari bliski odnos s Njime. Taj svet je bio
planeta veoma složena po svojoj građi, organizovana kao integrisana skladna
celina u kojoj se pripadnici ljudskog roda i cela priroda sjedinjuju da dostignu
božanske ideale. Svako razumno ocenjivanje biblijskih učenja o zdravlju i
izlečenju mora da uzme u obzir tu pozadinu.
Oblikovanje čoveka
bilo je Božje završno stvaralačko delo u okviru sedmice stvaranja. Od svih
zemaljskih stvorenja, Bog je samo ljude opisao kao bića "po svojemu obličju, kao
što smo mi" (1. Mojsijeva 1,26). "I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po
obličju Božjemu stvori ga, muško i žensko stvori ih." (1. Mojsijeva 1,27)
Paralelno upotrebljavajući izraze "kao što smo mi" i "po obličju Božjemu", pisac
misli i na spoljašnju fizičku sličnost i na karakter. Ovaj literarni oblik se
nalazi i u 1. Mojsijevoj 5,1-3. u tekstu koji govori o Adamu: "I rodi sina po
obličju svojemu, kao što je on, i nadede mu ime Sit."
Šta to
znači biti sličan Bogu, stvoren po Njegovom obličju? Zbog njegove važnosti na
mnogim teološkim područjima mnogo
se raspravljalo o ovom pitanju. U najmanju ruku ta sličnost ističe usku vezu
između Boga i čoveka, koja bi se po ljudskim pojmovima mogla uporediti sa
odnosom između roditelja i njihove dece. Da su stvoreni po Božjem obličju znači
da ljudi uživaju određene vitalne kvalitete dobijene na dar od Boga, ali da
njima nije ugrožena razlika između Stvoritelja i stvorenih bića. Najistaknitije
među tim osobinama su sposobnost da uspostave odnos sa Bogom i Njegovim
namerama, da donose slobodne moralne odluke, da razumeju abstraktne pojmove, da
raspolažu intelektualnim moćima koje daleko nadmašuju sposobnosti životinja i da
se svim tim sposobnostima služe na uravnotežen način, dozvoljavajući svakoj od
njih da deluje na najbolji mogući način. Biblijski izveštaji nas uveravaju da je
u svom prvobitnom stanju čovečanstvo bilo potpuno usklađeno s Božjim karakterom
i da je uživalo identitet koji je kasnije, padom u greh,
izgubilo.
Izveštaj o
stvaranju u 1. Mojsijevoj budi našu radoznalost svojom mešavinom sveobuhvatnih
opštih izjava i posebnih značajnih pojedinosti. Držeći se pažljivo planiranog
procesa Bog oblikuje Adama i udahnjuje mu u nozdrve dah života (1. Mojsijeva
2,7). Odmah zatim određuje čoveku tačno određene zadatke, formuliše strukturu
njegovih izričitih dužnosti, dok ga uvodi u vladavinu nad svetom. Uspostavljen
je i poseban društveni poredak po kojemu čovek napušta svoj roditeljski dom i
uspostavlja zajedništvo jednoga tela sa svojom ženom, stvarajući novu porodicu
čiji je zadatak da se širi i naseljava svet. Sedmi dan je odvojen kao trajno
ponavljano podsećanje na Boga i na Njegovo stvaralačko delo i kao trajni izraz
čovekove zahvalnosti i poštovanja. Duboko osećanje bliskosti povezuje
Stvoritelja i stvorena bića. Među prva uputstva koja Bog daje čoveku spada i
uputstvo o vegetarijanskom načinu ishrane, ograničenom na biljke semenjače,
kojima su odmah posle pada u greh dodate i ostale biljke (1. Mojsijeva 1,29;
3,18). Iako ta namera nije bila
posebno i izričito naglašena, ovim odredbama je stvorena stabilna i idealna
duhovna, društvena, mentalna i fizička životna sredina kao uzor svemu što treba
činiti u budućnosti. Naravno, nisu bile potrebne nikakve posebne odredbe za
rešavanje problema na zdravstvenom području, jer ih nije ni bilo.
Izveštaj o
stvaranju upoznaje nas sa sistemom poučavanja, karakterističnim za Bibliju,
poučavanja ilustracijom i primerom umesto definicijom i dokazom. Uspeh i
neuspeh, i na fizičkom i na moralnom području, prikazuje se epizodama iz života
stvarnih ljudi, posmatranim iz nadahnute perspektive. Bog pokazuje sebe u
okvirima i uslovima koji prepoznaju i prihvataju i fizičko i duhovno. Ljudi se
nalaze u jedinstvenom odnosu sa Bogom, njihova ličnost se izražava na duhovnom,
fizičkom, mentalnom i društvenom planu. Prvobitni svet je nastao sa optimalnom
merom dobra na svim tim područjima. Po božanskom određenju, i Bog i ljudi deluju
slobodno u upravljanju nepokvarenom novom planetom.
Kada su iskoristili mogućnost da
neposredno prekrše božanske naredbe, da raskinu odnos savršenog sklada između
sebe i Boga, čovek i žena ne samo
da su delovali samovoljno, već su gurnuli sebe i svoj svet u istinsku
kataklizmu, radikalno menjajući i svoju ličnost i svoju životnu sredinu. (Vidi
Greh III.B!)
Biblija pokazuje da se poreklo greha mora
tražiti izvan okvira Božjega plana (Jezekilj 28,14-16). Kada je svojim
stvorenjima dodelio slobodu odlučivanja Bog se izložio svojevrsnom riziku.
Međutim, na ovaj način On im je pružio mogućnost da na Njegovu ljubav svesno i
voljno uzvrate svojom ljubavlju.
Zato se ne može smatrati da odluke
donesene zloupotrebom sposobnosti odlučivanja, bilo da se radi o anđelima ili o
ljudima, mogu uživati božansko odobravanje.
U Bibliji
greh se tretira kao stanje pobune protiv Boga, kao nasilno kršenje božanski
ustanovljenog poretka, kao pojava koja će na kraju biti uklonjena. Sotona je
začetnik greha (2. Korinćanima 2,11). On ga je lukavo, na prevaran način,
nametnuo ljudskom rodu. I greh i Sotona, ka njegov začetnik, biće zajedno
uništeni (Matej 25,41; Otkrivenje 20,10.14). Ovi osnovni delovi biblijske
kozmologije objašnjavaju postojanje
patnji, bolesti, bola i smrti u svetu. Razorno delovanje greha uništilo je
prvobitni sklad, ne samo između
Boga i ljudi, već i među samim ljudima, uništilo je sklad u ljudskoj duši
i u međuljudskim odnosima, ali i u celoj prirodi (Rimljanima 8,22-25). Greh je
svojim delovanjem doveo do tragičnog pada, učinio je da se celi naš svet otisne
u jedno mešovito postojanje u kojemu su čak i preostaci dobra presvučeni
naslagom raspadanja i propasti, probadani patnjom i žalošću, bolešću i tugom,
podloženi sveopštoj smrti i uništenju.
Posle
pojave greha, njegove posledice su se smesta pokazale. Nestalo je prvobitne
nevinosti i poverenja. S jednostavnošću punom sarkazma, tekst tvrdi: "Tada im se
otvoriše oči!" (1. Mojsijeva 3,7) Golotinja koja je doprinela da se nelagodno
osećaju i strah da se suoče s Bogom posle svoga prestupa, sve je to navelo Adama i Evu da potraže zaklon (1.
Mojsijeva 3,8). U svoju odbranu nisu mogli da ponude ništa više osim izgovora
(1. Mojsijeva 3,12.13). Prvobitni odnos je bio narušen. Nizom svojih kaznenih
odredaba Bog je ustanovio novi poredak, prvo je kaznio zmiju kao Sotonino oruđe,
a zatim se okrenuo ženi i čoveku. Prvi put se u biblijskim tekstovima tada
pojavljuje pojam patnje povezan s rađanjem, obeležavajući tako na bolan način
dolazak svakog novog ljudskog bića na svet.
Odnos
između muža i žene se promenio, od dobronamerne prednosti koja je Adamu bila
dodeljena stvaranjem (1. Timotiju 2,13) sada je nastalo nešto sasvim drugo. U
svetu koji je postao opasan, negostoljubiv i često neprijateljski raspoložen,
životne potrebe su se uz mnogo truda morale zadovoljavati obrađivanjem tvrde,
škrte zemlje. Zato je Bog Adamu dodelio nove odgovornosti, dao mu je da bude
zaštitnik, snabdevač, predstavnik i požrtvovni starešina porodice (1. Mojsijeva
3,16-19; Efescima 5,25.28). Grešnom čoveku Gospod je odredio budućnost: "Sa
znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet;
jer si prah i u prah ćeš se vratiti." (1. Mojsijeva 3,19) Božje upozorenje da će greh doneti smrt
(1. Mojsijeva 2,17), iako je samo zvršenje bilo odloženo blagodaću, stupilo je
na snagu.
Od tog
trenutka na dalje, velike promene su zadesile svet i u skladu s time uticale na
ljudsko iskustvo. Među njima su posebno značajne mnogobrojne razorne posledice
greha, među koje svakako da spada duhovno razdvajanje od Boga, koje je izazvalo
nezadovoljstvo, strah, svest o
besmislenosti života, usamljenost, očajanje, i sve to u atmosferi fizičkog
propadanja i bolesti. Otuđenost je zacarila među pojedincima i grupama, što je
uskoro dovelo do bratoubistva (1. Mojsijeva 4), nepoverenja, stresa, negativnih
pomeranja na području ljudske psihe, do patnji i bolesti i na kraju, do smrti.
Sve su to bile bolesti koje su vapile za izlečenjem!
Da
veličina ovih patnji ne bi potpuno
savladala čoveka i ženu, posle izricanja presude zmiji i Sotoni koju ju je
upotrebio, Bog je izrekao i prvo obećanje o izbavljenju čoveka (1. Mojasijeva
3,15). Među potomcima žene pojaviće se Izbavitelj, koji će, iako i sam izložen
posledicama greha, zadati sudbonosan udarac Sotoni i time učiniti kraj karijeri
velikog varalice, uzročniku svega zla. Već prilikom prvog pojavljivanja greha u
Edemu Bog je tako ožalošćenom paru ponudio potporu evanđelja i obećanje o svojoj
spasonosnoj prisutnosti, u stvari o spasenju koje će doči.
Razlog
zašto savremeni prevodi Biblije retko upotrebljavaju reč "zdravlje" (RSV samo
šest puta) ne može se pripisati njenom nepojavljivanju u originalu, već velikoj razlici između
nekadašnjeg i savremenog značenja te reči, što je i dovelo do toga da se
prilikom prevoda biraju njeni sinonimi. Iako biblijski jevrejski jezik sadrži
nazive za preko osamdeset delova ljudskog tela, nedostaje mu određen i jasan
naziv za samo telo. Najbliža savremenom smislu tog pojma je reč "g'viyah", koja
se 13 puta pojavljuje u tekstu jevrejske Biblije, ali skoro uvek sa proširenim
značenjem. Ona se odnosi na mrtva tela (osam puta) ili se pojavljuje u snovima
(tri puta). Jevrejski um ne zamišlja ljudsko telo kao čisto fizički objekt, niti
se reč zdravlje prvenstveno odnosi na fizičko stanje. Materija od koje je telo
načinjeno opisana je rečju "basar", i odnosi se na fizičku stranu ljudskog tela,
koja se obično prevodi pojmom "telo" ili "meso" (4. Mojsijeva 8,7; 1. Carevima
21,27; Jov 4,15), ali se taj pojam prvenstveno odnosi na sastavne delove tela, a
ne na ukupnost tela, na njegovu celinu.
Savremeni
prevodi pojmom "zdravlje" prevode
nekoliko jevrejskih pojmova, često mu dodajući ideju o izlečenju i obično na
način koji savremenom čitaocu izgleda poetično, kao što su tekstovi u Isaiji
58,8. koji sadrži obećanje pokajničkom Izrailju: "I zdravlje će tvoje brzo
procvasti!" ili "Zašto se ne isceli kći naroda mojega?" (Jeremija 8,22) Druge
jevrejske reči koje se ponekad prevode pojmom "zdravlje" su "yšuah", koja
prenosi ideju o sigurnosti ili zaštićenosti, "arukah", koja govori o trajnosti,
zatim "marpe", koja prenosi misao o ozdravljenju, i "šalom" o kojoj ćemo malo
kasnije raspravljati. Među grčke reči spada "higiaino" - "uživati dobro
zdravlje" (3. Jovanova 2) – i "soteria" koja se u Novom zavetu obično prevodi
pojmovima koji označavaju sigurnost, izbavljenje ili
spasenje.
2. Biblijska zamisao o
zdravlju
U
savremeno doba zdravlje se obično opisuje izrazima koji se prvenstveno odnose na
telo u fizičkom smislu, ali se samo ponekad proširuje izrazom "mentalno
zdravlje" ili shvata u prenesenom smislu. Čak se i mentalno zdravlje ili
mentalna bolest sve češće opisuju u smislu reagovanja na biohemijske funkcije
tela. Takvo sužavanje pojma zdravlja i njegovo ograničavanje na fizičko zdravlje
strano je biblijskom shvatanju tog pojma.
Uopšteno
govoreći, savremeno društvo smatra da je zdravlje ili njegovo čuvanje u domenu
nauke, ono naglasak stavlja na fizičko zdravlje i opisuje ga ili se prema njemu
postavlja kao prema funkciji prirode. Metode koje su se pokazale uspešne na
području nauke primenjuju se i u prilazu ljudskom telu koji, povodeći se za
kanonima savremene nauke, isključuje svako razmišljanje o natprirodnom.
Savremena praksa priznaje da emocionalna i društvena okolina utiču na ljudsko
zdravlje, ali se prvenstveno bavi fizičkim i prirodnim, dok rešenja problema
najvećim delom traži u laboratorijama i na području farmakologije. Suprotno
tome, biblijski pristup ne samo da, osim delovanja prirode, priznaje i božansko uključivanje, već mu
daje i centralno mesto.
Zdravlje,
prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije, predstavlja "stanje potpunog
fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsutnost bolesti ili
slabosti." Iako ova definicija ima određenu širinu, ona kao svetovna definicija
propušta da uzme u obzir globalnu sveukupnost koja je karakteristična za biblijsku
sliku, i potpuno izostavlja centralnu ulogu Boga.
Biblija
shvata zdravlje kao sveukupnost u punom smislu te reči. S biblijskog stanovišta
zdravlje se proteže i izvan granica fizičkog i obuhvata sva područja života,
označavajući skladno delovanje ličnosti – u fizičkom, emocionalnom, duhovnom i
društvenom smislu. Fizički, takva definicija ne zahteva potpunu slobodu od
bolesti u svakom delu ličnosti niti
zanemaruje normalni proces starenja i slabljenja njenih funkcija. Međutim, ona
ipak zahteva sveukupnost.
Zdravlje u
Bibliji, posebno kao što je objašnjeno u jevrejskoj Bibliji, crpi svoj identitet
prvenstveno iz trajnog odnosa između Boga i grešnog čovečanstva. Uticaj pada
čovečanstva u greh je veoma snažan, ne samo po fizičkom odvajanju čoveka od
Boga, već i po promeni osnovnih pobuda čoveka, promena koje su ga učinile
egocentričnim i usmerenim prema zlu. "Srce je prevarno više svega i opako, ko će
ga poznati?" (Jeremija 17,9) "Te je i srce ljudsko puno zla..." (Propovednik
9,3) Pavlova borba protiv zla u srcu pruža primer uticaja greha i na rasuđivanje
i na procenu moralnih vrednosti, čak i u životu odanog hrišćanina (Rimljanima
7,15-20).
Zdravlje
se u Starom zavetu deli na četiri široke kategorije, (1) stanje blagostanja i
zadovoljstva, (2) stanje sveukupnog sklada između čoveka i Boga i Njegovog
zakona, (3) stanje pravednosti –
uključujući i pravilan odnos prema Bogu i bližnjima i (4) stanje fizičke
osposobljenosti i snage, sposobnosti postizanja rezultata, što se sve izražava
dugim životom. O prvoj kategoriji ćemo raspravljati u sledećem podnaslovu (Vidi
I. E!). U nekim tekstovima Stari zavet opisuje zdravlje kao stanje usklađenosti
s Božjom voljom, posebno voljom koja je izražena u Njegovom zakonu (Tora).
Aktivna odanost zakonu i usaglašenost sa zakonom predstavljaju zdravlje (Psalam
119,165; Jeremija 7,23). Usklađenost s Božjim zakonom osigurava zaštitu od
bolesti (2. Mojsijeva 15,26; 23,20-26; 5. Mojsijeva 7,12-15; Priče 3,7.8).
Suprotno tome, neposlušnost donosi kaznu (3. Mojsijeva 26,14-16; 5. Mojsijeva
28,59), kao što se vidi na temelju iskustva sa vatrenim zmijama (4. Mojsijeva
12,1-15) i u slučaju Marije, Mojsijeve sestre (4. Mojsijeva 12,1-15) i Gijezija
(2. Carevima 5,27). Na drugim
mestima Biblija izjednačuje zdravlje sa pravednošću (jevrejski "sedeq" ili
"sedaqah") u smislu pokoravanja božanskim merilima ponašanja. Osnovno merilo je
Božji karakter, pa pravilan odnos prema Božjem karakteru dovodi do šaloma
(Isaija 32,17). Ipak, jedan drugi starozavetni koncept izjednačuje zdravlje sa
snagom i blagostanjem. David je bio čovek junak, prava slika dobrog zdravlja,
Mojsije je umro sačuvavši sve do smrti sve svoje sposobnosti (5. Mojsijeva
34,7), a Josif je doživeo 110 godina života (1. Mojsijeva 50,26), i svi su
navedeni kao primeri robusnog zdravlja. Citirani tekstovi imaju na umu nešto
više od samo fizičke živahnosti, već pod zdravljem podrazumevaju savršeno
integrisano biće koje nastaje kao posledica vernosti Bogu. Osim kao snagu, Stari
zavet opisuje zdravlje i kao dugovečnost, posebno u vezi s patrijarsima (1.
Mojsijeva 5). Snaga je dar od Boga ((Psalam 29,7-9), ali se njeno značenje širi
izvan područja fizičkoga i uključuje sve aspekte života. Dug život je obećan
poslušnima, pojedincima i celom narodu (5. Mojsijeva 6,2; 30,20; 1. Carevima
3,14; Psalam 34,12-14). Kao što bi se moglo i očekivati, slabo zdravlje
predstavlja slabost, što služi kao naziv za bolest i
nemoć.
Biblija
smatra da se suština i oblik ne mogu odvojiti jedno od drugoga. Život se odnosi
na celu osobu, i on je nepodeljen, obeležen jevrejskom rečju "šalom". Iako se
danas ta reči obično prevodi kao "mir", njeno značenje u Bibliji je mnogo šire, naime, njome se izražava
potpuno lično blagostanje. Zajedno sa srodnim izrazom "šalem", može se prevesti
kao "zdravlje", ili "celina". Reč šalom pojavljuje se u Bibliji skoro 240 puta –
sa izvedenicama i više od 35o puta. Ona je posebno česta u Psalmima, Isaiji i
Jeremiji. Iako se tako često pojavljuje, samo 38 puta je upotrebljena u smislu
mira, ali kao suprotnosti ratu.
Leksikografskom
definicijom pojma "šalom" obuhvaćen je celi niz pojmova: potpunost, jedrina,
dobra sreća, blagostanje, dobrobit, sklad među ljudima, sklad sa samim sobom. U
korenu ove reči stoji misao o nepodeljenosti, savršenstvu ili potpunom
blagostanju. Orijentacija se može naslutiti iz izraza: "Da ti bude dobro!" ili u
širem obliku: "Neka u tvom iskustvu sve bude zadovoljavajuće!" U smisao ove reči
je uključena i ideja o upotpunjavanju, celovitosti, o organizovanoj dovoljnosti,
dinamičkom stanju blagostanja, u koje je uključena, ali po širini dalako
nadmašena, i savremena ideja o zdravlju. U Bibliji "šalom" obuhvata sve aspekte
života, uključujući fizički, mentalni, duhovni i društveni, bez obzira da li se
radi o pojedinačnom, kolektivnom ili nacionalnom (1. Mojsijeva 29,6;
43,27.28).
Kao
suprotnost savremenoj ideji o miru kao o stanju pasivne neaktivnosti – izostanku
kretanja, u jevrejskom jeziku "šalom" prenosi ideju o aktivnoj, dinamičnoj
celovitosti i zadovoljstvu koje isključuje svoje negativne protivnosti. Šalom
može da uzrazi jedno nepomućeno stanje uma, opuštenost koja nastaje iz svesti o
usklađenosti sa Bogom (3. Mojsijeva 26,6), ali se taj mir ne postiže lako, jer
udara u samo srce ljudske prirodne sklonosti da sklapa kompromise za
zlom.
Na kraju,
šalom postiže kosmičko ispunjenje, konačno jedinstvo svega u savršenom skladu sa
Stvoriteljem.
Fizička
strana čoveka je obuhvaćena pojmom šaloma. Najranija upotreba šaloma u Bibliji
događa se u okruženju u kojemu se Jakov raspituje za zdravlje Lavana, unuka Avramovog brata Nahora (1. Mojsijeva
29,5.6). To se događa i u vezi sa Jezekijinom bolešću i izlečenjem (Isaija
38,17), a u Pričama 3,2. poslušnost Božjem zakonu je povezana s dugim životom i
šalomom. Na temelju širine značenja šaloma, biblijska ideja o zdravlju, iako
uključuje i fizičko stanje, proteže se na sve aspekte čovekovog iskustva. Samo
Bog može da udeli šalom, vraćajući se svom prvobitnom planu da još prilikom
stvaranja osigura ljudima potpuno blagostanje. Uprkos prodoru greha, onima koji
služe Bogu, Bog nudi zavet šaloma (4. Mojsijeva 25,12; Isaija 54,10; Jeremija
32,40; Jezekilj 34,25). Ali, nema šaloma zlima, jer su takvi ljudi u sukobu s
Bogom (Isaija 48,22; 57,21; 59,8).
Napajajući
se na starozavetnim korenima, poruka šaloma postaje funkcionalna i u hrišćanskoj
veri, koja posebno naglašava Hristovu nameru da nas pomiri s Bogom i tako
postavi temelj istinskom miru. Isus
kaže: "Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam, ne dajem vam ga kao što ga svet
daje, da se ne plaši srce vaše i da se ne boji!" (Jovan 14,27) Pavle dodaje:
"Opravdavši se, dakle, verom imamo mir s Bogom kroz Gospoda svojega Isusa
Hrista!" (Rimljanima 5,1) "Jer je On mir naš!" (Efescima 2,14) Definisano u
smislu šaloma, zdravlje postaje potpuno, integrisano stanje pri kojemu su svi
elementi ličnosti u međusobnom skladu. Unutrašnje zadovoljstvo, koje dolazi na
temelju pomirenja s Bogom, bližnjima i svojom sredinom, ujedinjuje se s pomoćnim
fizičkim funkcijama da postigne istinsko blagostanje.
Biblijska
poruka predstavlja celokupnu stvarnost kao jednu mnogostranu međusobno povezanu
celinu sa Bogom u središtu. Prema tome, ne može biti nikakve sekularne,
fragmentarne kosmologije. Iako su se neka Njegova stvorenja pobunila protiv
Boga, Biblija ne poznaje nijedan element ili celinu odvojenu od Boga ili
neodgovornu Njemu. Elementi mogu biti sveti ili profani, ali nikada sekularni.
Prema ovom polazištu, čovečanstvo se prilikom stvaranja pojavilo iz Božje ruke
kao nova, posebna vrsta, različita i odvojena od životinja (1. Mojsijeva
1,26.27.31). Od tog trenutka na dalje, u toku cele biblijske istorije, ljudska
bića su bila i sada su tretirana kao jedinstvene, potpuno integrisane ličnosti
(1. Mojsijeva 5,1.2; Psalam 8,3-5; 139,13-17; 1. Korinćanima 6,15; 3. Jovanova
2; 2. Petrova 1,3.4).
Ta celina
se pojavljuje u obliku i ulozi ljudskog tela s njegovom zamršenom strukturom i
fiziološkim funkcijama, koje, kada se odvijaju pravilno, podržavaju zdravlje.
Takva celovitost je važna i za zdravlje i za lečenje, jer pruža biblijski
orijentisan temelj za čuvanje dobrog telesnog zdravlja i osnovu za obnoviteljsku terapeutiku. Osoba se
sastoji od elemenata među koje je uključeno i fizički omeđeno telo, ali koji se
protežu i daleko više. I emocionalni i duhovni elementi stupaju u interakciju s
fizičkim da bi proizveli celinu. Posmatranje svake osobe u tom širem smislu, ne
samo da je u skladu s biblijskim stanovištem, već uspostavlja i jedinstveni
hrišćanski pristup lečenju, koji se razlikuje od uobičajene zdravstvene
nege ograničene jeidino na telo u
fizičkom smislu. U celom Svetom pismu čoveku se pristupa u skladu s ovim načelom
celovitosti, a odbacuje se dualizam suprotstavljenog tela i
duše.
Stari
zavet opisuje prvobitni visoki kvalitet života koji je u početku uspostavio
Stvoritelj. Njime je predstavljeno vrhunsko blagostanje koje su po Božjem planu
trebalo da uživaju pripadnici ljudskog roda. Možda je neki preostatak toga
prvobitnog stanja i činjenica da se Stari zavet više bavi zdravljem, a Novi
zavet lečenjem. Isus i apostoli su se kretali među ljudima koji su morali da
podnose posledice nekoliko hiljada godina života u grehu.
Biblijski izveštaji o prvim patrijarsima
su biografski, to su kratki opisi života ljudi koji su živeli u razdoblju između
pada u greh i izlaska iz Egipta. Iako ovi izveštaji sadrže na hiljade
pojedinosti, nema ni spomena o bolestima među pretpotopnim patrijarsima ili
onima koji su živeli pre izlaska iz Egipta. Pisac se stalno iznova služi
formulom: "Tako požive ... i umre!" Ovi izveštaji, svakako vrlo skraćeni, sadrže
jedva nekoliko napomena o bolestima ili telesnim slabostima, što govori ili da
je pisac bio potpuno nezainteresovan za tu stranu problema ili da nije ni bilo
teških i smrtonosnih bolesti u toj meri da bi mogle da pobude interesovanje.
Iako izostanak izveštaja o bolestima ne mora značiti da ih nije ni bilo, on je
potpuno u skladu s verovanjem da se otpornost prvih ljudi prenosila s naraštaja
na naraštaj, iako svaki put u sve slabijoj meri. Napomena o starosti patrijaraha
prilikom smrti kao da podupire ovo tvrđenje.
Koje vrste
telesnih bolesti se ipak pojavljuju u starozavetnim spisima? Najčešće se govori
o očnim bolestima, prvenstveno o slepoći, o kojoj nalazimo nekoliko izveštaja.
Slepoća se mogla pojaviti ili kao posledica božanskog pohođenja (2. Mojsijeva
4,11; 2. Carevima 6,18), ali ima i slučajeva kada nije bilo tako. Zanimljivo je
da u Petoknjižju nisu spomenute
nikakve higijenske mere za zaštitu očiju, iako su i opšte higijenske mere
svakako pružale neku zaštitu. Posle izlaska iz Egipta ima povremenih izveštaja o
bolestima i nemoći na području sluha ili sposobnosti govora. Zanimljivo je
takođe da se u vreme izrailjskog naseljavanja u Palestinu levorukost smatrala
nekom vrstom invalidnosti (Sudije 3,15; 20,16; LXX amphoterodeios), koju je
Gospod zanemario da bi izbavio Izrailja od Moavaca (Sudije
3,15-30).
Spominju
se kožni problemi, uključujući svrab (3. Mojsijeva 13,30.39), čireve (2.
Mojsijeva 9,9-11), perut (3. Mojsijeva 21,20; 5. Mojsijeva 28,27) i gubu (3. Mojsijeva 13), za koju se
danas misli da nije predstavljala Hansenovu bolest. Nekoliko izveštaja govori o
zlima (jevrejski, maggephas, LXX, sunantema)), kao što su bila ona u Egiptu (2.
Mojsijeva 9,14) i među Filistejcima (1. Samuilova 6,4), međutim, uopštenost tog
naziva omogućuje da se proširi njegova primena.
Vanbiblijski
izvori, kao što su Eberovi papirusi
(20 metara dugi sa 877 delova u deset kolona), daju nam na uvid opširan
izveštaj o bolestima i lečenju u Egiptu pre Mojsijevog vremena i u njegovo
vreme. U stvari, zapadnjačka racionalistička medicina može da nađe tragove svoje sadašnje
metodologije u egipatskoj praksi iz vremena trećeg milenijuma pre Hrista, koja
se, posebno u doba Ptolomeja, udomaćila i u grčkoj medicini. U jednom ranom
obećanju svome narodu, Gospod je obećao da će ga zaštititi od svih bolesti
uobičajenih u Egiptu ukoliko bude poštovao Njegove zapovesti (2. Mojsijeva
15,26), ali je i zapretio da će ih pustiti na njega ukoliko bude neposlušan (5.
Mojsijeva 28,60).
Kada
izveštavaju o Hristovim delatnostima, Evanđelja navode široku lepezu bolesti.
Slepoća (Marko 8,22-26; 10,46-52), guba (Matej 8,2.3; Marko 1,40; Luka 4,27),
oduzetost (Matej 9,2; Marko 2,3; Luka 5,18, paralelumenos, možda paraplegičko
stanje) i nekoliko slučajeva delovanja demona svakako spadaju među najpoznatije
(Vidi II.D!). Najveći deo Hristove službe bio je posvećen
lečenju.
Po celom
neznabožačkom svetu bolest se najčešće pripisivala natprirodnim uzrocima, i zato
se uglavnom uklanjala vračanjem i magijom. Suprotno tome, prema Bibliji bolest
nastaje iz nekoliko osnovnih uzroka: (1) božansko pohođenje (5. Mojsijeva
28,27-29), (2) neprijateljski raspoloženi demon (Jov 2,7; Marko 9,17), (3)
opadanje snage skopčano sa starošću (1. Mojsijeva 27,1; 1. Samuilova 3,2; 4,15),
(4) nesrećni slučaj (2. Samuilova 4,4; 2. Carevima 1,2;
4,18-20).
Biblija ne
prihvata čisto naturalističku teoriju o bolesti. Pošto zdravlje i bolest utiču
na celu osobu, a ne samo na njenu fizičku komponentu, biblijsko gledište unosi i
duhovni elemenat u ono što se danas definiše kao patološki uzrok bolesti. Bog je
veliki lekar, obnovitelj zdravlja (5. Mojsijeva 32,39). Ozdravljenje treba
tražiti u Njemu; prema tome, saradnja s Bogom vodi blagostanju tela i duha (2.
Mojsijeva 15,26).
U skladu
sa široko rasprostranjenom antičkom praksom, posebne funkcije su bile simbolički
pripisivane posebnim organima, na primer, srcu kao sedištu osećanja i
vrednovanja. Upravo zato Bog govori o potpunom izlečenju kada obećava "novo
srce" (Jezekilj 18,31). Međutim, u Bibliji se egipatsko-grčka klasična humoralna
(koji se tiče telesnih sokova) teorija uzroka i dijagnoze uopšte ne spominje.
Iako se govori o glavi i umu, mozak kao organ nikada nije spomenut u Bibliji,
mada je egipatska medicina bila dobro upoznata s njime. Dečje bolesti se samo
usputno spominju, iako i tu ima izuzetaka (2. Samuilova 12,15; 1. Carevima
17,17; 2. Carevima 4,18-37). Najsistematičniji opis bolesti i njihovog lečenja
zapisan je u 3. Moijsijevoj 13.
Biblija na
mnogo mesta govori o Bogu kao uzročniku bolesti (3. Mojsijeva 26,14-16; 4.
Mojsijeva 12,9-15; 5. Mojsijeva 28,20-22.27.29.35.59-61; 1. Samuilova 5,6-12;
25,37.38; 2. Samuilova 12,15; 1. Carevima 13,4; 2. Carevima 5,28; Jov 5,17.18;
Psalam 38,1-8; 106,15; Isaija 10,16, 30, 26; Jeremija 16,3.4; Osija 3,13-6,2).
Pošto se u ovoj raspravi bolest smatra posledicom greha (Vidi I.B!), čitalac se
suočava s teškoćama. Međutim, problem
se pojavljuje u potpuno novoj svetlosti ako uzmemo u obzir da se u
Bibliji apsolutno ništa ne dešava bez Božje prisutnosti. Polazeći od ovog
stanovišta, sve što se događa osobama, prirodi i svemu drugome mora se
posmatrati u svetlosti božanske prisutnosti, iako to uopšte ne znači da to
uključuje i Njegovu inicijativu.
Iz te
perspektive biblijski autori mogu da pripišu Bogu sve ono što se dešava na
području Njegove vladavine, iako ta zbivanja predstavljaju aktivnosti demona
kojima On dozvoljava da nastave delovati sve do konačnog suda (Otkrivenje
20,7-10). Kazati da Bog dozvoljava takve aktivnosti ili da odvezuje sile koje
donose zlo možda predstavlja trenutno rešenje, ali propušta da istakne sve
elemente koji su u te aktivnosti uključeni. I zato, ne ugrožavajući Božju
suverenost, biblijski autori u mnogo slučajeva pripisuju svakovrsna zla njihovom
pravom začetniku, Sotoni i njegovim palim anđelima. U slučaju Jova, na primer,
Bog svakako ima dominantnu ulogu, ali i Sotona deluje u okviru granica koje mu
je Bog postavio (Jov 1,6-12; 2,1-7).
3. Lični greh kao uzrok
bolesti
Iako se
uopšteno govoreći bolest može svrstati među posledice greha, koji se pojavio u
Edemu, jasno je da se bolest može javiti i kao posledica pojedinačnog ili
kolektivnog greha (3. Mojsijeva 26,14-16; Psalam 41,3.4; 107, 17-20). Biblijski primeri uključuju i slučlaj
Marije, Mojsijeve sestre (4. Mojsijeva 12), ali i Davidov očajnički uzvik,
zapisan u Psalmu 38, kada se on žali: "Nema zdrava mesta na telu mojemu od gneva
tvojega, nema mira u kostima mojima od greha mojega!" (Psalam
38,3)
Iako je
skriveni uzrok nastajanja bolesti uvek prisutnost greha na svetu, Biblija ne
postavlja nikakvu neraskidivu vezu između ličnog greha i bolesti. Ponekad bolest
napada i "dobra i pravedna", šro su reči kojima je sam Bog opisao karakter svoga
sluge Jova (Jov 1,8). Teološki govoreći, Jovovo iskustvo obara mišljenje da se
patnje neizbežno moraju pripisati ličnom grehu i proglašavati njegovim
posledicama. Drugi izveštaj opisuje Jezekijinu tešku bolest, ne pripisujući je
nekom njegovom grehu (2. Carevima 20). I Isusovi učenici su se suočili s ovim
problemom kada su raspravljali o čoveku slepom od rođenja. Isus im je odgovorio
da ni čovek niti njegovi roditelji nisu svojim gresima izazvali njegovu bolest
(Jovan 9,1-3).
U pozadini
Isusove službe lečenja uvek se pojavljivala rabinska pretpostavka da je bolest
dokaz greha. Ta zamisao koja se
javila posle povratka iz vavilonskog ropstva, bila je nešto ublažena Ben
Sirahovim prihvatanjem intervencije lekara (Ecclesiasticus 38,1-15). U vreme
Isusa Hrista to shvatanje je bilo podeljeno u niz učenja o uzroku i posledici. O
bolesti i grehu se počelo razmišljati kao o skoro međusobno zamenljivim
veličinama. Verske starešine su neke grehe povezivale sa posebnim posledicama:
nemoral i raspuštenost su dovodili do čireva i vodene bolesti; zanemarivanje
desetka izazivalo je zapaljenje grla; bogohuljenje, krvoproliće i krivokletstvo
su dovodili do zastrašujuće gube; dok je padavica mogla da bude dokaz bračnog
neverstva, ili bolesnika ili nekoga od njegovih predaka. Neki su odlazili i u
krajnost i mislili da i gresi nerođene dece mogu izazvati posebna stanja ili
bolesti.
Iako je
prihvatao zakon o uzroku i posledici, Isus je odbijao da ga primeni u svim
okolnostima (Jovan 9,1-3; Luka 13,1-5). Nečije ponašanje zaista može dovesti do
pojavljivanja teških bolesti; međutim, postojanje takve bolesti nije nikakav
dokaz da je ta osoba učinila određeni greh. Ovo načelo, iako se ovde primenjuje
na pojedinačne slučajeve, može se u određenom smislu primeniti i na grupe, pa
čak i na cele narode. Narod koji odluči da odbaci Boga može očekivati negativne
posledice, bez obzira da li će se raditi o duševnim patnjama, provali
neprijatelja, uništavajućim bolestima, gladi ili drugim nevoljama. Ova tema,
jasno opisana u 5. Mojsijevoj 28,25-29. pojavljuje se i u spisima proroka u
njihovim pozivima Izrailju da se vrati Bogu.
Iako neki
teolozi smatraju da biblijsko verovanje u anđele i demone i u njihovo
učestvovanje u pojavljivanju ili lečenju bolesti predstavlja oblik sujeverja i
magije, njihovi dokazi imaju ozbiljne pukotine. Anđeli i demoni se često
pojavljuju u Bibliji u slučajevima koji ni na koji način nisu povezani s magijom
ili sujeverjem. Biblijski apokaliptički pogled na svet jasno se razlikuje od magijskog pogleda
u kojemu bogovi i ostale demonske sile predstavljaju snage kojima se može
manipulisati u korist ili na štetu ljudi. Nema dokaza za tako nešto ni u Starom
ni u Novom zavetu.
Pošto se u
antičkom paganskom svetu verovalo da su demonske aktivnosti uzrok pojavljivanja
bolesti i nesreća, postojale su određene mere kojima se moglo preventivno
delovati i sprečiti bolest ili, ukoliko je do nje već došlo, pribaviti magijski
čudesni lek. Među Jevrejima je bavljenje magijom bilo primano s rezervom, a
posle uspostavljanja države čak strogo zabranjeno (1. Mojsijeva 41,1-8; 2.
Mojsijeva 7-9; 3. Mojsijeva 19,26-28; 4. Mojsijeva 22; 1. Samuilova 28; 2.
Carevima 21,6; Isaija 2,6; Jeremija 14,14; 27,9; Jezekilj 13,17.18). U Bibliji
magi su neprijatelji, ponekad su čak i ismejavani zbog svoje nesposobnosti. Samo
u nekoliko retkih slučajeva u Bibliji se pojavljuju neki magijski elementi, kao
što je to slučaj s Jelisijevim kostima (2. Carevima 13,21). Neki teolozi su i
iznenadnu smrt Ananije i Safire pripisivali kvazimagijskim uzrocima; jer su njih
dvoje umrli neposredno posle božanske osude. Nešto su problematičnija izlečenja
Petrovom senkom (Dela 5,15) ili stavljanjem delova odeće u Pavlovoj službi (Dela
19,12). Međutim, ti slučajevi nisu predstavljeni kao delovanje magije, već kao
posledica primene simboličkih načina da bi se odbranilo delovanje proroka ili
apostola i da bi se potvrdila vera. Kada se uzme u obzir preovladavanje magije
na antičkom Bliskom Istoku, Biblija je jedinstvena u njenom odbacivanju kao
sredstva za sprečavanje ili lečenje bolesti ili nemoći.
Prilikom
istraživanja biblijskih tekstova koji se odnose na prvobitno zdravlje i na
njegov gubitak posle pada u greh, dolaze na videlo različita osnovna načela.
Prvo je da su elementi zdravlja povezani sa Stvoriteljem i da je usklađivanje s
Njegovim planom temelj čovekovog blagostanja. Opadanje zdravlja i njegov gorki
kraj prilikom smrti pojavljuju se kao neposredna posledica
greha.
I dva
dodatna načela postaju jasna, a prvo se odnosi na prirodu čoveka. Čovek je
stvorenje izrazite složenosti, ali se izražava kao jedinstveno biće, i Biblija
mu pristupa upravo na taj način. Snažne veze povezuju fizičke, emocionalne,
duhovne, intelektualne i društvene karakteristike u jednu interaktivnu celinu.
Raznolikost funkcioniše kao jedinstvena jedinka. Oba elementa imaju
fundamentalnu ulogu u održavanja idealnog zdravlja. Dok savremena tendencija ka
specijalizaciji podvlači raznolikost, biblijski naglasak prema celovitosti
zdrave osobe doprinosi oblikovanju hrišćanskog koncepta
zdravlja.
I jedno
dodatno opažanje je vrlo zanimljivo, zapažanje da postoji uska veza između
održavanja zdravlja i božanske prisutnosti. Ponekad se ova dva elementa slivaju
u biblijskim tekstovima na takav način i izražavaju tako identičnim rečima da se
isti tekstovi mogu odnositi ili na zdravlje ili na božansko prihvatanje
čoveka.
A. Biblijski uslovi za
izlečenje
Suprotno
savremenonm shvatanju, koje izlečenje najvećim delom ograničava na fizički
aspekt čoveka, celoviti pristup kojim su prožeti i Stari i Novi zavet zahteva da
su svi aspekti čovekovog iskustva podložni izlečenju, a ne samo telo. Ta širina
značenja je izražena u nekoliko jevrejskih i grčkih pojmova koji se prevode kao
"lečenje" ili "izlečenje". Najuobičajeniji jevrejski pojam "rapha" (36 puta)
znači izlečiti ili popraviti, često u širem smislu olakšanja unutrašnjih
napetosti ili pomirenja ili obnovljenja. Pojam "arukah" konceptu izlečenja
dodaje element trajnosti, produžavanja kao suprotnost skraćivanju života.
"Yešuah" naglašava sigurnosni aspekt božanskog staranja, a "marpe" znači
izlečenje u smislu unošenja zadovoljstva umesto teskobe. "Tealah" ukazuje na snagu kao suprotnost
"halahu", slabosti. I "šalom" često označava celokupnost zdravlja, kao u
primeru: "Jesi li zdravo, brate?" (2. Samuilova 20,9)
Ponekad
novozavetni grčki izrazi prate nianse koje srećemo u jevrejskim tekstovima
Staroga zaveta, ali ipak uz izvesne razlike. Najpoznatiji takav izraz je
"therapeuo", čije se ranije značenje staranja o drugome u koine grčkom jeziku
pretvorilo u "lečenje", pretežno u fizičkom smislu. Upotrebljava se u
sinoptičkim Evanđeljima i u Delima, obično za opisivanje čudesnih izlečenja. Reč
"iaomai", izlečiti ili vratiti u prvobitno stanje, slična je prethodnoj; ali,
ima i medicinsko i figurativno značenje još od Homerovih vremena. ""Hygiaino",
koja je koren naše reči "higijena", označava pronicljiv, sposoban, zdrav um i
sređeno opšte stanje organizma. Septuaginta ovu reč često upotrebljava kao
prevod jevrejske reči šalom. Posebno u Evanđeljima i pastoralnim poslanicama, u
kojima se često pojavljuje, hygiaino ima prošireno značenje i odnosi se na opšte
izlečenje celog bića. Particip, hygiainon, kaže nam da je otac primio svoga
izgubljenog sina, koji se vratio "zdrav i čitav" (Luka 15,27). Grčki glagol
"sozo" ima značenje sačuvati,
spasti, izbaviti. Iz istog korena dolazi i reč "soteria", koja se često prevodi
kao spasenje, izbavljenje, ili očuvanje. Česnaest puta reč soteria se pojavljuje
u Evanđeljima sa značenjem izbavljen da bi se izlečilo celo biće. Upotrebljava
se i za izlečenje i sa spasenje (Luka 19,9; Dela 27,34).
Na mnogo mesta Biblija izlečenje
pripisuje jedino Bogu (2. Mojsijeva 15,26; 5. Mojsijeva 7,15;; 32,39; 1.
Carevima 13,6; Jov 5,17.18; Psalam 41,3.4; 107,17-20; 147,3; Isaija 30,26;
Jeremija 30,17; 33,6; Osija 5,13-6,2), ne posredno, već u visoko personalnom
smislu. Tako, neposredno posle prelaska preko Crvenog mora, Gospod sklapa sa
svojim narodom poseban zavetni odnos. "Ako dobro uzaslušaš glas Gospoda Boga
svojega, i uščiniš što je pravo u očima njegovim, i ako prigneš uho k
zapovestima njegovim i uščuvaš sve uredbe njegove, nijedne bolesti koje sam
pustio na Egipat neću pustiti na tebe; jer sam ja Gospod, lekar tvoj!" (2.
Mojsijeva 15,26)
Posle šest stoleća Bog s dubokom
ljubavlju govori o svom zavetnom narodu i podseća ga na izbavljenje i svoje
obećanje:
"Kada Izrailj beše dete, ljubljah ga i iz
Egipta dozvah sina svojega. Koliko ih zvaše, toliko oni odlaziše od njih...ja
učih Jefrema hoditi držeći ga za ruke, ali ne poznaše da sam ih ja lečio. Vukoh
ih uzicama čovečjim, užima ljubavnim, i bejah im kao oni koji im skidaju jaram s
čeljusti, i davah im hranu." (Osija 11,1-4)
Pre odvođenja u ropstvo Gospod je pozivao
svoj odlutali narod da se vrati i da dobije izlečenje (Jeremija 3,22), obećavao
mu obnovljenje (Jeremija 30,17-22). Ti tekstovi, kao i mnogi drugi, posmatraju
izlečenje u širokom smislu kao puno pomirenje s Bogom, kao što čini i Malahija
kada proriče dan Gospodnji kao vreme izlečenja (Malahija
4,1-3).
Iako se Biblija prvenstveno bavi zavetnim
narodom Izrailjem, ona istrajno pokušava da svojim staranjem obuhvati celi svet.
Saputnik koji odluči da zajedno sa Izrailjem služi Gospodu, treba da primi
obrezanje kao zavetni znak i da se pridruži jevrejskoj zajednici (2. Mojsijeva
12,48.49) Saputnik je izričito uključen i u četvrtu zapovest o suboti (2.
Mojsijeva 20,8) i u zakon (3. Mojsijeva 24,22; 4. Mojsijeva 9,14), i dobrodošao
je da učestvuje u prinošenju prinosa pred Gospodom (4. Mojsijeva 15,14; Isaija
56,6-8). Osim toga, sa izvesnim ograničenjima, mogao je da se koristi
prednostima koje je Bog dao svom narodu. Zavetno izlečenje je bilo dostupno i
njima. Celo čovečanstvo, Božja deca na temelju stvaranja, može da bude
prihvaćeno pred Bogom i da oseti Njegovu isceliteljsku moć. Čak i Egipat, parija
kojemu će Bog suditi, može da bude oslobođen svoje prošlosti i sa dobrodošlicom
prihvaćen da učestvuje u služenju pravom Bogu (Isaija
19,19).
1. Psalmi o bolesti i
izlečenju
Kao što smo već primetili, Biblija
predstavlja Boga kao jedinog iscelitelja. Opadanje snage i bolest ona široko
definiše ne samo kao proizvod udaljavanja od Boga već u izvesnom smislu i kao
samo udaljavanje od Boga, jer kao rešenje nudi pomirenje s Bogom kao začetnikom
i jedinim trajnim izvorom
blagostanja. Oporavljanje će tada slediti
pokajanje, oproštenje i potpora iz ruke Gospodnje, svakako u fizičkom smislu,
ali i u duhovnom i društvenom. Bog predstavlja sebe svom narodu Izrailju ovim
rečima: "Jer sam ja Gospod, lekar tvoj!" (2. Mojsijegva 15,26) Iako je fizičko
izlečenje obuhvaćeno ovim rečima, šire značenje je
očigledno.
Psalmi o bolestima i izlečenju daju sliku
pokajanja i oproštenja koje donosi izlečenje. Psalmi 6,38,41,88 i 102. skoro u
potpunosti se bave izlečenjem, dok drugi, posebno 31,32,71. i 91. spominju
izlečenje u nekim svojim delovima. Isaija 38 objavljuje Jezekijin psalam priznanja
greha. Putem priznanja greha, žaljenja, poziva i izražavanja poverenja ti
tekstovi osim ljudske pomoći prvenstveno očekuju pomoć od Boga Stvoritelja. U ovim psalmima ljudi
u nevolji priznaju svoja nedela i i izražavaju uverenje da ih Bog ukorava. Zato
njihov poziv u pomoć ne traži samo fizičko ozdravljenje, već i oslobaćanje od
krivice, izbavljenje koje će dovesti do provale zahvalnosti, radosti, do
objavljivanja zahvalnog svedočanstva o tome šta Bog čini za one koji dolaze k
Njemu.
Izlečenje bi se najbolje moglo opisati
kao vraćanje u prvobitno dobro stanje. Svako ljudsko delovanje koje potpomaže
vraćanje u prvobitno stanje dobrote je prema tome u skladu s Božjom namerom.
Stvoritelj uvek uživa prednost, dok je stvorenje uvek u stanju izvedenosti ili
zavisnosti. Kao takav, čovek je uvek samo pristav, samodovoljnost postaje
prvobitni greh. Ovo shvatanje prožima biblijske izveštaje. Predstavljajući sebe
kao iscelitelja, Bog ostaje veran svojoj prvobitnoj nameri s kojom je stvarao
svet (Vidi I. A. 1!).
Da sama priroda ima sposobnost izlečenja
jasno se može videti. To je urođena sposobnost dobijena od Stvoritelja, neka
vrsta preostale "mudrosti" u prirodi preko
koje Bog pruža olakšanje i izlečenje
grehom ranjenim delima stvaranja. Ta isceliteljska sposobnost je izraz Božje delatnosti, iako je
naturalistička filozofija opisuje kao čisto prirodnu sposobnost. Sadržajna
izreka Ambroza Para: "Ja samo zavijam rane, a Bog ih leči!" pravilno opisuje
biblijsko shvatanje ozdravljenja u kojemu učestvuju i Bog i
čovek.
Prirodni zakoni su utemeljeni na
činjenici da Stvoritelj deluje na organizovan način, formulisani na osnovu
posmatranja Božjih dela u prirodi. Prirodni zakoni su, prema tome, opisni, a ne
uzročni. Kada se pravilno shvate, prirodni zakoni daju normativno usmerenje kako
treba da se primenjuje božanska sila izlečenja. To načelo znači da vernik,
poštujući prirodne zakone, sarađuje s Bogom u sprečavanju bolesti i njihovom
lečenju. U tom smislu, prirodni zakoni postaju vrsta bogomdanih zakona koji
zajedno s moralnim zakonom izražavaju
Stvoriteljevu volju. Pošto je On lekar, oporavak na temelju primene
prirodnih zakona predstavlja ispoljavanje Njegove isceliteljske moći. Urođena
sposobnost oporavljanja i protivljenja napadačkim organizmima postaje tako deo
Njegovog plana lečenja i obnavljanja zdravlja. Naučna otkrića i farmakologija u
usponu postaju na taj način legitiman deo božanskog načina lečenja. Biblija
proglašava obaveznost božanskih prirodnih zakona i poziva na saradnju s njima (Psalam 19;
Rimljanima 1,19.20; Jevrejima 1,1.2).
Stari zavet izveštava o relativno malom
broju fizičkih izlečenja, iako u svim njegovim knjigama Gospod podseća svoj
narod na svoju sveobuhvatnu isceliteljsku blagodat. Pokajnika On leči od greha
koji ga razdvaja od Boga
(Psalam 107,17-22), ali i od žalosti,
ogorčenja, tuge, usamljenosti, nepoverenja, otuđenosti od Boga i bližnjih,
očajanja, isgubljenog samopoštovanja, ustvari od celog niza problema koji su
karakteristični za naše grešno stanje. Njegovo isceljenje se odnosi i na narode
(2. Mojsijeva 23,22-25; 3. Mojsijeva 26,14-21; 5. Mojsijeva
7,15).
Prvo zabeleženo fizičko isceljenje je
isceljenje Avimelehovih žena pošto je on vratio Saru Avramu (1. Mojsijeva
20,18). Ima i drugih posle toga u vrlo različitim okolnostima. Kada je Saul bio
odbačen zbog toga što nije sledio božanska uputstva, Božji Duh ga je napustio i
na njegovo mesto je došao neki zao duh (1. Samuilova 16,14) koji ga je mučio.
Pokazalo se da je Davidovo sviranje na harfi jedino moglo da ublaži careve
patnje (1. Samuilova 16,23). Preko Ilije Gospod je
izlečio sina udovice (1. Carevima 17).
Preko Jelisija Bog je vratio u život sina Sunamke (2. Carevima 4), a Nemana
Sirca izlečio od gube (2. Carevima 5). Slučaj Jezekijinog izlečenja zahtevao je
primenu terapeutskih mera u obliku obloga (Isaija 38,16-21). Ovih nekoliko
slučajeva iscrpljuju istorijske izveštaje o čudesnim izlečenjima u Starom zavetu, što se prilično
razlikuje od obilja sličnih slučajeva zabeleženih u Evanđeljima.
U Starom zavetu izveštaji o božanskim
isceljenjima i sudovima pružaju dokaz da On upravlja istorijom. Zabeleženi su i
mnogi slučajevi neposrednih božanskih intervencija, a najsličniji novozavetnim
izlečenjima su izbavljenje u Danilu 3,1-25; 6,27. i Navuhodonosorov oporavak
(Danilo 4,34-36). Znaci i čudesa u Starom zavetu bave se sudbinom Božjeg
zavetnog naroda, a mesijanski tekstovi u Isaiji (Isaija 35,3-6; 53; 61, 1-3;
63,1) i u drugim knjigama predviđaju službu isceljenja koju će obaviti Mesija.
Izlečenja tela postaju istaknuta pojava u Novom zavetu, posebno u službi Isusa
Hrista, ali i u apostolskoj Crkvi.
Izlečenja koja je Isus obavljao u toku
svoje službe predstavljaju svakako najveći deo izlečenja zabeleženih u Bibliji.
Iako je uzdizao šire starozavetno shvatanje isceljenja kao oproštenja i
pomirenja s Bogom, Isus se u Novom zavetu upušta i u neposredan sukob s
bolestima i patnjama i zlim silama koje stoje iza njih, mnogo puta postižući
pobede nad njima. Isusova služba pokazuje taj širi smisao lečenja, jer On
bolesnike leči od telesnih patnji, ali i od greha i krivice. Ipak, Novi zavet
stavlja snažniji naglasak na fizička izlečenja. Patnje, koje se često shvataju
kao tlačenje umesto kao kazna, više se ne moraju trpeti kao posledica čovekovog
pada u greh, već im se često može učiniti kraj. Isusove intervencije su namerne,
snažne i prodorne.
1. Izveštaji o Isusovim
lečenjima
Grubo računajući vidimo da je oko
dvadeset posto teksta u Evanđeljima posvećeno izlečenjima i njihovim
posledicama. Kada bismo podelili tekstove u Evanđeljima na kazivanja i predavanja i kada bismo
izveštaje o izlečenjima uvrstali u kazivanja, bili bismo iznenađeni da se jedna
trećina kazivanja odnosi na izlečenja. Iako se u nekim slučajevima izveštaji
ponavljaju, četiri Evanđelja ipak izveštavaju o 41 posebnom izlečenju, osim
opštih izveštaja, kao što su: "I prohođaše po svoj Galileji Isus, učeći po
zbornicama njihovim, i propovedajući evanđelje o carstvu, i isceljujući svaku
bolest i svaku nemoć po ljudima." (Matej 4,23) Na temelju ovih izveštaja Isusa
bismo mogli smatrati jednostavno putujućim isceliteljem, ali bi takvo
svrstavanje bilo suviše pojednostavljeno, kada se uzme u obzir činjenica da je
On istovremeno učio i lečio. Sva četiri Evanđelja ga opisuju kao iscelitelja,
držeći se uobičajenog načina. Prvo, opisuje se potreba, zatim Isus interveniše,
vrlo često posle razgovora s paćenikom ili protivnicima; treće, dolazi do
isceljenja, a zatim i do obraćanja gledaocima, posebno u Evanđelju po
Luki.
Sva četiri Evanđelja Isusovo delo
stavljaju u okvir kosmičkog sukoba sa Sotonom, jer je od samog početka Njegova
služba predstavljala ličnu borbu na život i smrt. Na kraju Sotona ulazi u Judu
Iskariota, preko kojega iznuđuje vrhunac sukoba sa Isusom. Isus svoga protivnika
naziva "knezom ovoga sveta" (Jovan 14,30), nečastivim koji će na kraju biti
izbačen (Jovan 12,31). U stvari, evanđeoska priča ne bi ni imala mnogo smisla
izvan okvira ove kosmičke borbe.
Izveštaji o Isusovim izlečenjima se
razlikuju od knjige do knjige, zbog posebnog fokusa svake od njih. Marko, na
primer, izveštava o četiri isterivanja demona (Marko 1,23-28; 5,1-20; 7,24-30;
9,14-29), osam izlečenja: od groznice (Marko 1,29-31), od gube (Marko 1,40-45),
od paralize (Marko 2,1-12), od suhe ruke (Marko 3,1-6), od krvarenja (Marko
5,25-34), od gluvonemosti (MMarko 7,31-37), od slepoće (Marko 8,22-26;
10,46-52), i kao posebna kategoirija: vaskrsenje devojčice (Marko 5,21-24.
35-43). On je odbacio optužbe o bogohuljenju (Marko 2,7), o kršenju subote
(Marko 3,1-6), o oslanjanju na demonsku silu (Marko 3,22). S karakterističnom
živošću, Marko opisuje Isusove napade na Sotoninu vlast, koji doživljavaju
svoj vrhunac i pobedu na krstu i
prilikom vaskrsenja. Izveštavajući o izlečenjima, Marko minimalnu pažnju
posvećuje samom zdravstvenom pitanju koje smatra sporednim. Njega više
interesuju odgovori na pitanja: Ko je Isus? Ako je stvarno Mesija, onda koja
vrsta Mesije? Nekoliko puta Isus zahteva od izlečenih da ne govore o svom
izbavljenju, očigledno da bi izbegao prevremeni sukob s
vlastima.
Markovo Evanđelje posebnu pažnju
posvećuje sukobu sa demonima, i izražava saučešće prema žrtvama opsednutosti.
Kod njega se zapaža i elemenat odlaganja kada izveštava o čudima. Demoni se
prepiru sa Isusom (Marko 5,6-12), odlažući svoje isterivanje. Slučaj sa ženom
izlečenom od dvanaestogodišnjeg
krvarenja zadržava Isusa toliko da Jairova kčer u međuvremenu umire
(Marko 5,27-43), a isterivanje demona iz dečaka se odlaže sve dok se Isus ne
vrati sa Gore preobraženja (Marko 9,22-29).
Matejevo Evanđelje ponavlja skoro sva
izlečenja o kojima govori Marko, ali s nešto produženim dijalozima između Isusa
i ostalih. On posebno naglašava Isusovu pobudu saučešća (Matej 9,35.36; 14,14;
20,34; 9,27; 15,22). Matej posebno skreće pažnju svojih čitalaca na starozavetna
proročanstva koja su se ispunila u toku Isusovog rada, posebno Njegovu ulogu
sluge (Matej 8,17. iz Isaija 53,4; Matej 12,15-21. iz Isaija 42,1-4). Matej
posebno naglašava kako su Isusova izlečenja u Hramu duboko povredila sveštenike
(Matej 21,14).
Lukin izveštaj sadrži 16 izlečenja više
od drugih Evanđelja (Luka 4,31-39; 4,38.39; 5,12-26; 6,6-11; 7,1-17; 8, 26-56;
9, 37-43; 11,14-16; 13,10-17; 14,1-6; 17,11-19; 18,35-43. i Marko 22,50.51).
Kada uzmemo u obzir Lukino lekarsko obrazovanje (Kološanima 4,14), ova razlika
nas ne iznenađuje. On prati Isusovu službu kao iscelitelja od Njegove propovedi
u sinagogi u Nazaretu (Luka 4,16-21). Tu Isus čita poznati mesijanski tekst iz
Knjige proroka Isaije 61,1.2: "Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Gospod pomaza
da javljam dobre glase krotkima, posla me da zavijem ranjene u srcu, da oglasim
zarobljenima slobodu i sužnjima da će im se otvoriti tamnica, da oglasim godinu
milosti Gospodnje, i dan osvete Boga našega, da utešim sve žalosne."
Primenjujući ovo proročanstvo na samoga sebe, Isus je dao legitimitet svojoj
misiji i potvrdio da će On ispuniti ovaj mesijanski tekst. Lukino Evanđelje
sadrži i sedam zbirnih izveštaja o tome kako je Isus izlečio veliki broj ljudi
od njihovih bolesti i isterao mnoge demone (Luka 4,40.41; 6,17-19; 7,18-23;
9,10.11; 1o, 13-15; 13,31-33; 24,19-21). Izveštaji su nadahnuti snažnim
slobodarskim duhom, oslobođenjem od demona, od greha, od društvenih stega. Luka
opisuje i prizore vere nejevreja i izgnanika, kao u slučaju sluge vojnika (Luka
7,1-10), žene koja je postala izgnanica zbog dugogodišnjeg krvarenja (Luka
8,43-48), veri samarjanskog gubavca, koji se jedini od desetorice izlečenih
vratio da zahvali Isusu (Luka 17,11-19). Luka iznosi izlečenja kao neposredni
deo Isusove misije Spasitelja (Luka 4,40.41; 6,17-19; 9,11). Čak su i Njegovi
učenici postali iscelitelji (Luka 9,1.2; 10,9.17). Takođe, upuštajući se u neobične
pojedinosti Luka opisuje reakciju izlečenih.
Jovanovo Evanđelje je mnogo selektivnije,
ono izveštava o samo sedam čuda. On ih naziva "delima" (erga) ili "znacima"
(semeia), u stvari Božjim delima (Jovan 5,17. 19-21). Samo su tri izlečenja
navedena, svako praćeno dugim raspravama. To je sin službenika (Jovan 4,46-54), čovek
oduzet 38 godina i izlečen u banji Vitezdi (Jovan 5,1-15), i čovek slep od
rođenja (Jovan 9,1-34). Dva izlečenja su se dogodila u subotu, izazivajući sukob
s verskim vlastima. Zapisano je i jedno vaskrsenje, Lazarevo, pri kojemu je Isus
predstavljen kao izvor života. "Ja
sam vaskrsenje i život , koji veruje u mene ako i umre živeće. I nijedan koji
živi i veruje u mene neće umreti zauvek!" (Jovan 11,25.26) Vera zauzima istaknuto mesto u Jovanovom
Evanđelju, ali ne vera utemeljena na znacima, već vera u Njega kao osobu, kao
životodavca (Jovan 2o,24-29). Isus nije samo izvor zdravlja, već se u Njemu
nalazi srž svakog zdravlja – večni život. Evanđelje po Jovanu ne sadrži nijedan
izveštaj o isterivanju demona, a borba između Hrista i Sotona, iako
predstavljena, mnogo je manje istaknuta.
Oštra razlika između Isusovih i
helenističkih izlečenja povlači jasnu liniju razdvajanja između izlečenja
božanskom silom i svih ostalih. Suprotno većini grčkih iscelitelja, Isus svoj
rad nije obavljao u potaji, iza zatvorenih vrata, već vrlo često pred velikim
mnoštvom ljudi. On nije bacao čini, nije se pozivao na bilo koje strane izvore
sile da bi dokazao svoj autoritet, nije dovodio ljude u hipnotički san, u trans, nije izgovarao nikakve magične
formule. Njegova metoda je bila jednostavna, nekoliko reči i dodir. Ljudi koje
je Isus lečio bolovali su od ozbiljnih bolesti, vrlo često godinama. Njegova
služba se razlikovala od svih ostalih.
Kao što je već bilo rečeno, Isus se
suočavao s vrlo raznovrsnom zdravstvenom problematikom, a većina bolesti je
opisana jednostavnim, lako razumljivim rečima. Pokretom ruke stavio je na mesto
odsečeno uho (Luka 22,51), dodirom je izlečio gubavca (Luka 5,12-16), vratio vid
slepcu, primenjujući ponekad, a ponekad izostavljajući fizička pomoćna sredstva
(Jovan 9,7.11).
Prilikom lečenja najčešće se služio
rečju, kratkom rečenicom, i bolesnik je smesta ozdravljao. Drugi put je
upotrebljavao zaobilazne metode, bolesnike je lečio u etapama ili je potpuno
izlečenje nešto odlagao (Marko 8,22-26; Jovan 9,1-11). Demone je izgonio jedino
rečju, jer u Evanđeljima nije zapisan nijedan primer da je dodirivao žrtve
demona. Demon su dobro znali ko je Isus (Marko 1,24; 5,7). Čak i kada je sukob s
demonima bio vrlo žestok, Njegove reči su bile dovoljne. U tri paralelna
izveštaja Evanđelja navode tačne Isusove reči kojima se kao naredbom neposredno
obraćao demonima (Marko 1,25; 5,8; 9,25; Luka 4,35). Samo u jednom slučaju se
molio i prizvao Božje ime dok je činio čudo, i tada evanđelista objašnjava da je
to učinio radi okupljenog mnoštva (Jovan 11,41.42).
Isus je ponekad čudesno lečio ljude koji
su stajali u Njegovoj neposrednoj blizini, a ponekad i one koji su bili daleko
od Njega (Matej 8,5-13; Marko 7,24-37). Često se odazivao molbama paćenika
(Matej 9,27; Luka 17,13; Marko 10,47), a ponekad je lečio i na molbu drugih
osoba (Marko 1,30; 2,3; 7,26; 9,17; Matej 8,5; Jovan 4,47;; 9,2). Jednom
prilikom je sam pokrenuo pitanje izlečenja
ne čekajući na molbu bolesnika (Jovan 5,6-9; Luka 7,14; 13,12;
22,51).
Nekoliko činjenica bi nam moglo pomoći da
bolje shvatimo Isusovu službu isceljenja. Za Njega je bolest bila suprotna
božanskom redu, jer je delo Sotone, protivnika kojega je On došao da pobedi i
satre (Luka 13,16). On je prihvatao slabe i bolesne, ne s prezrenjem, već s
mnogo saučešća kao žrtve svog protivnika. On nikada nije pristupao ljudima
klinički, s distance, već uvek s poštovanjem, unoseći se u svaki slučaj, jer je
poštovao načelo celovitosti čoveka, prihvaćeno u Starom zavetu. Trudio se da
uspostavi usku vezu između Boga i čoveka (Luka 7,11.21). Da bi se postigao taj
cilj, božanska ljubav se morala prihvatati verom, dok se sama vera morala
oslanjati na Boga.
Mesijanski nalog, zapisan u Isaiji
61,1.2, sadrži pet zadataka: (1) propovedaj radosnu vest, (2) objavi
zarobljenima da će se osloboditi, (3) leči bolesne, vraćaj vid slepima, (4)
oslobodi one koji su potlačeni grehom ili neposrednom demonskom silom, (5)
najavi dolazak Božjeg carstva. Matej izveštava da "prohođaše po svoj Galileji
Isus, učeći po zbornicama njihovim, i propovedajući evanđelje o carstvu i
isceljujući svaku bolest i svaku nemoć po ljudima." (Matej 4,23) Sličan izveštaj se nalazi i u Mateju
9,35. u kojemu Isus daje svoj evanđeoski nalog Dvanaestorici.
Potpuno je
jasno da Isus nije smatrao svojim prvenstvenim zadatkom lečenje telesnih bolesti
i slabosti, već objavljivanje radosne vesti o Božjem novom i jedinstvenom
mešanju u poslove ljudi: o izbavljenju, oproštenju, pomirenju, oslobođenju i
spasenju, o elementima koji su sadržani u isceljenju telesnih bolesti, ali koji
daleko premašuju njihovu važnost. Isus je pozivao ljude da prihvate potpuno novi
način života, da se potpuno predaju Bogu, da se pokaju, da se svesno i trajno
posvete Bogu, da se sedam demona ne bi vratilo i ponovo zavladalo njihovim srcem
(Luka 11, 20-26). Karakteristična
za Njegova izlečenja je i činjenica da su uvek bila povezana s
oproštenjem greha. Izlečenja tela su imala svoje pravo mesto u široj misiji koja
je jedina mogla da obnovi šalom, da dovede do izlečenja u svakoj kategoriji
čovekovog postojanja, obnavljajući i prvobitno značenje zdravlja, koje je čoveku
bilo poklonjeno prilikom stvaranja. Onaj isti koji je stvorio svet i sve što je
u njemu (Kološanima 1,16-20; Jevrejima 1,2; Jovan 1,3) pojavio se tako među
ljudima u ljudskom obliku da im vrati sve što su izgubili padom u greh. On je
bio izbavitelj obećan Adamu i Evi u Edemu (1. Mojsijeva 3,15). On je bio i više
od proroka kao oruđe za dovršenje Božjeg dela. Dok je učestvovao u svemu što se
događalo u svetu, koji je bio poremećen grehom, uzdizao se visoko iznad njega
svojom moralnom neporočnošću (Jevrejima 2,17.18; 4,15). Njegova služba lečenja
jasno je pokazivala da je božanska sila na delu među
ljudima.
Pažljivo
proučavanje Isusove službe potvrđuje ovu ocenu. Njegov prvenstveni zadatak je
bio da objavi da Bog prihvata svoja grešna, napaćena stvorenja sveopštim delom
svoje blagodati i ljubavi. U Njegovom delu Božje carstvo je već bilo prisutno,
iako će potpuno izbavljenje tek doći. Ono što se događalo bilo je znak potpunog
oslobođenja iz sveta greha. On je došao da izbavi, da traži i da nađe, da
oprosti, da objavi dan božanske milosti, da udeli večni život, da obnovi sve što
je izgubljeno. On je ipak pre svega bio Spasitelj, a isceljenja tela su bila
dokaz, znak Njegovog autoriteta.
Nesumnjivo
je da su spektakularna izlečenja i oslobađanja od demona privlačila mnoštvo i
svedočila o Isusovoj čudesnoj moći, da su stvarala atmosferu spremnosti za
slušanje Njegovih učenja. I On se suočavao s problemom koji i danas tišti one
koji pokušavaju da ljude upoznaju s blagodatima evanđelja: kako da sledbenike
utemelji na ljubavi prema Bogu umesto na blagodatima koje se dobijaju služeći
Bogu. Isus nije želeo da svojim čudima privuče sledbenike, to je otvoreno
govorio korisnicima svoga čuda s hlebovima i ribama (Jovan 6,26). Čudesna izlečenja su imala i svoja jasna
ograničenja. Na primer, Evanđelja ne beleže nijednu Isusovu posetu Tiberijadi,
najvećem galilejskom gradu. Izgleda da je u tom mestu jedva ko i bio izlečen.
Isto bi se to moglo kazati i o mnogobrojnim drugim gradovima i selima u
Palestini. Međutim, nešto nam mora biti potpuno jasno! Iako je korisna strana Isusovog rada na
lečenju bolesnika imala svoje mesto u okvirima Njegove šire službe ljudima,
Njegova čudesna izlečenja i isterivanja demona su zaista bila izraz Njegove
ljubavi, Njegovog saučešća i milosrđa. Izlečenja su bila predujam obilja koje će
doneti dolazak Božjega carstva.
U mnogo
slučajeva vera je bila umešana u Isusova izlečenja, u stvari, bila je preduslov
za samo izlečenje (Matej 9,2.22.29; 8,13; 15,28). Neverovanje je predstavljalo
smetnju, kao u slučaju Nazareta (Marko 6,5.6; Matej 13,58). U jednom slučaju,
kada su učenici bili nesposoni da obave izlečenje, Isus im je objasnio da se
razlog krije u nedostatku vere (Matej 17,20). Ponekad se vera traži od osobe
koja treba da bude izlečena, a ponekad od onoga koji je zastupa. Međutim, vera
se postavlja kao uslov za izlečenje (Matej 9,29; Luka 17,19; 18,42). Mogu se
navesti mnogi primeri kada je vera imala primarnu važnost, posebno u Evanđeljima
i u Delima.
Ta
činjenica je navela mnoge hrišćane na zaključak, privlačan ako mu se površno
prilazi, ali ne uvek i logičan, naime, da ukoliko neka molitva za izlečenje bude
neuspešna, razlog leži u nedostatku vere. Takvi smatraju da snažna vera, ako je
u dovoljnoj meri prisutna, može pokrenuti Boga da odgovori, ili da u najmanju
ruku stvori okolnosti koje će omogućiti ozdravljenje. Za neke vera tako postaje
neka vrsta magičnog pokretača koji sam po sebi leći ili oslobađa božansku silu i
sve to na temelju pogrešnog tumačenja slučaja žene koja je dotakla Isusovu odeću
i postala zdrava (Matej 9,22).
Iako je
vera predstavljala uslov za mnoga Isusova izlečenja, iz istih izveštaja
Evanđelja možemo zaključiti i nešto drugo, naime, da je do izlečenja dolazilo i
u slučajevima kada je vera bila slaba ili je uopšte nije ni bilo. Ta čuda su
bila učinjena s ciljem da probude veru u Isusa kao Božjeg Sina. U slučaju
oduzetoga, ljudi vere su doveli bolesnika pred Isusa, ali izveštaj ne spominje
da je i bolesnik verovao. Ipak, Isus ga je izlečio zbog vere onih koji su ga
doveli (Matej 9,1-8). Čovek sa suhom rukom je izlečen iako uopšte nije izrazio
veru, ni svoju ni nekog posrednika koji bi se zauzeo za njega. Očigledno je ovo
lečenje trebalo da pokaže verskim vođama Izrailja da Isus ima moć da leči (Matej
12,9-13). Ženu koja je osamnaest godina bila zgrčena Isus je izlečio, iako ona
sama nije pokazala nikakvu veru (Luka 13,11-13). Čovek koji je bolovao od
elefantiazisa bio je izlečen, iako nije pokazao veru, zato da bi Isus dokazao
farisejima da je i subotom dozvoljeno činiti dobra dela (Luka 14,4). Izlečenje
sluge Prvosveštenika, kojemu je Petar u Getsimaniji mačem odsekao uho,
predstavlja još jedan slučaj lečenja bez izražavanja vere (Luka 22,51). Ovi
primeri su navedeni ne zato da bi se umanjila uloga vere, već kao dokaz da
izražavanje vere nije uvek moralo da predstavlja bitan element prilikom Isusovih
izlečenja. Ako uzmemo u obzir Isusovu procenu onih koji zahtevaju znake i čudesa
da bi poverovali (Jovan 4,48; 20,29), onda se nameće misao da tamo gde ima
dovoljno vere izlečenje i nije tako neophodno.
Jedno
zapažanje nam može biti korisno u definisanju vere. U celom Svetom pismu vera –
jevrejski "emunah", grčki "pistis" – označava poverenje uma i srca u Boga,
oslanjanje na Njegovu suverenu volju (Psalam 31,23; 2. Korinćanima 5,7;
Jevrejima 11,8). To nije slepi, neobavešteni "skok u prazninu", već poverenje
utemeljeno na dokazima. Vera predstavlja svesno, razumno predanje, a ne
lakovernost ili lakoumnost. Vera ima vitalnu ulogu u biblijskim učenjima i
iskustvu. Verom se grešnici opravdavaju u Isusu Hristu (Rimljanima 3,28; 5,1;
Galatima 2,16; 3,8). Isusova vera je svojstvena Božjem izbavljenom narodu
(Otkrivenje 14,12).
Isus se
nije izgovarao zato što je lečio subotom. Iako takvom aktivnošću nije prestupao
nijedan biblijski propis o pravilnom svetkovanju subote, svojim delovanjem je
kršio makar neke elemente tradicionalnih pravila o poštovanju subote. Evanđelja
izveštavaju o sedam različitih slučajeva lečenja subotom i o čestim sukobima s
verskim autoritetima povodom kršenja njihovih pravila. Od sinoptičkih Evanđelja,
Evanđelje po Luki izveštava o pet takvih slučajeva: o groznici Petove tašte
(Luka 4,38.39), o čoveku opsednutom demonima (Luka 4,31-35), koji su izlečeni
iste subote; o čoveku sa suhom rukom u sinagogi (Luka 6,6-10), o ženi s
deformisanom kičmom (Luka 13,10-17) i o čoveku izlečenom od elefantiazisa u kući
fariseja (Luka 14,1-6). Matej govori o dva ova slučaja, a Marko o
tri.
Jovan
navodi još dva subotnja izlečenja, oba prilično opširno: o oduzetome koji je
izlečen u banji Vitezdi (Jovan 5,2-18) i o čoveku koji je bio slep od rođenja.
Njegovom slučaju posvećuje celo deveto poglavlje svoga Evanđelja (Jovan
9,1-41).
Pažljivo
proučavanje Isusovih subotnjih aktivnosti potvrđuje da je On poštovao i
svetkovao subotu onako kao što je određeno u Dekalogu, ali da je istovremeno
odbacivao tradicionalne odredbe koje su o tome kasnije bile dodate. To
odbacivanje tradicije su koristili Njegovi neprijatelji da bi ga optužili za
obesvećenje subote. Tu optužbu On je dočekao pozivajući se na svrhu subote i na
uzvišeniji autoritet Biblije i njenih odredaba. Naveo je i poznate biblijske
presedane. Najpotpuniji Njegov odgovor zapisao je Jovan, a radi se o lečenju
oduzetoga u Vitezdi i čoveka slepog od rođenja. Nijedan od izlečenih nije znao
ko je Isus, niti je bio zainteresovan da odgovori na pitanja starešina da li se
radilo o pravedniku ili o grešniku. Isusov odgovor protivnicima se usredsređuje
na činjenicu da Njegov Otac neprestano radi, čak i subotom, da održava delovanje
cele prirode, uključujući i proces ozdravljenja i da saučešće prema
napaćenima treba da bude važnije od
ritualnih pravila o svetkovanju subote. Zanimljivo je da je Isus subotom lečio i
akutne i hronične slučajeve i da nije pravio razliku među njima. Spasonosna
božanska sila donosi slobodu onima koji pate, bet obzira na vreme. Svojim
svetkovanjem subotre Isus je pokazao kako se dva načela mogu održavati u
određenoj međusobnoj napetosti, načelo poštovanja svetosti subote i načelo
saučešća prema onima koji pate. Među svim Isusovim raspravama sa verskim
starešinama toga vremena najoštrija je bila rasprava o tome koje aktivnosti su
dozvoljene subotom.
Umesto da
služi kao barijera, subota treba da bude most prema prvobitnoj bliskosti koja je
nekada postojala između Boga Stvoritelja i upravo stvorenih ljudskih bića. Čak i
njeno jevrejsko ime, šabbat, koje znači "odmor" i šire objašnjenje njene svrhe u
četvrtoj zapovesti naglašavaju odmor od ljudskih aktivnosti kao što se i Bog
odmarao od svojih stvaralačkih dela. Lekovita snaga subote proizlazi iz
jedinstvenog načina kojim ona odvaja čoveka od stresa svakodnevnih briga i
obnavlja čovekov interes prema onome što je Božje. Telesna i emocionalna
opuštenost doprinose oporavku od stresa koji prati život.
Blagoslovi
subote su sveopšti. Četvrta zapovest definiše svoju univerzalnost time što svoje
blagoslove širi na pripadnike porodice, nameštenike, čak i na tovarne životinje
i na slučajnog namernika koji se zatekne u domu (2. Mojsijeva 20,8-11; Isaija
56,6-8). Subotnja bogosluženja i proučavanja zbližavaju vernike i pretvaraju ih
u zajednicu u kojoj svi imaju iste ciljeve i namere i u kojoj je pažnja svih
umesto na obično usmerena na obožavanje Boga. Subota ukazuje na buduće vreme
kada će svaki nerešeni problem, bez obzira da li je fizički, emocionalni ili
duhovni naći svoje rešenje u Božjem carstvu koje dolazi. "Dakle je još
ostavljeno počivanje (subotovanje) narodu Božjemu!" (Jevrejima 4,9) U Božjoj prisutnosti biće izlečena svaka
rana napaćenog čovečanstva.
Tema
obnavljanja prožima Sveto pismo, pružajući čvrst oslonac hrišćanskoj nadi (1.
Mojsijeva 3,15; Rimljanima 6,4.9-11; Kološanima 1,20.21; 3,8-10; 2. Korinćanima
5,18-20; 1. Korinćanima 15,51-57; 1. Jovanova 3,2). Izlečenje i obnovljenje se
često izjednačuju po značenju, jer kao što nas bolest odvaja od Boga, tako
izlečenje obnavlja naš međusobni odnos s Njime. Božja obećanja da će obnoviti
svoj odnos sa Izrailjem izražena su jezikom koji je pun medicinskih i
zdravstvenih izraza (Jeremija 30,12-17; 33,6; 46,11; Jezekilj 47,12; Malahija
4,2). Ova bliskost je u Novom zavetu tako velika da se jedan od osnovnih pojmova
za izlečenje (soteria) može prevesti ili kao izlečenje ili kao spasenje.
Spasenje, prema tome, može obuhvatati ne samo izbavljenje od greha i njegovih
posledica, već i obnovljenje, izlečenje cele ličnosti.
Sva
biblijska učenja su utemeljena na činjenici da će sve što je bilo izgubljeno
zbog greha biti obnovljeno kada Onaj koji je sve stvorio bude obnovio sva svoja
dela. Pošto je izlečio naše rane, i pošto je kao naš Zamenik na Golgoti poneo
naše krivice, On se na kraju pojavljuje u Otkrivenju kao Hristos Pobednik nad
Sotonom i silama zla ((Otkrivenje 20,14; 21,8). Oni koji ljube Boga i koji mu
služe biće obnovljeni, vraćeni u savršeno stanje koje su nekada imali, dok će
sve zlo biti uništeno da se nikada više ne vrati. I u starozavetnim i u
novozavetnim proročanstvima nova Zemlja je opisana kao slobodna od bolesti, bola
i smrti (Isaija 33,24; Otkrivenje 21,4). Apostol Pavle se raduje Hristovom
vaskrsenju kao dokazu da je On pobednik nad svim silama zla. Hristova pobeda će
postati i naša pobeda (1. Solunjanima 4,14-17).
Za razliku
od onoga o čemu čitamo u Evanđeljima, Pavle u svojoj službi ne posvećuje toliku
pažnju izlečenjima, ali se i ona događaju. Iako Poslanice ne sadrže opširnije
rasprave o izlečenju u savremenom smislu te reči, ipak objavljuju osnovne
smernice. Kao i u ostalim biblijskim spisima, i u Pavlovim poslanicama dolazi do
izražaja celovito shvatanje čoveka: čovek je celovito biće, sposobno i da greši
i da bude obnovljeno (1. Solunjanima 5,23).
U Pavlovim
spisima se ističe važnost natprirodnoga (1. Korinćanima 12,8.28), ali i
prirodnoga (1. Timotiju 5,23). Međutim, on retko govori o zdravlju u fizičkom
smislu. Za njega zdravlje (hugies) označava uravnoteženo delovanje svih
sastavnih delova celine. On se ovim pojmom uvek služi kao metaforom i u tom
smislu.
Pavle
pokazuje veliko interesovanje za pojam koji se u nekim starijim prevodima
pojavljuje kao "trezvenost", a u novijima kao "samokontrola". Iako sama reč ima
šire značenje od jednostavnog uzdržavanja od alkohola, Pavle se nekoliko puta
vraća na tu temu (Rimljanima 14,21; Efescima 5,18; 1. Timotiju 3,8; 5,23; Titu
2,3, indirektno u 1. Korinćanima 6,10). Iako ovi tekstovi ne pružaju
nedvosmisleni dokaz da Pavle misli na potpunu apstinenciju; ona je u potpunom
skladu s njegovim shvatanjem tela kao hrama Svetoga Duha (Priče 20,1; Rimljanima
12,1.2). Njegova poruka protiv opijanja je potpuno jasna (1. Timotiju 3,2.3;
Titu 1,7; 2,2-6.12; Rimljanima 12,3; 2. Korinćanima 5,13).
Iako se i
u Pavlovoj službi događaju čuda, on ih pripisuje božanskom delovanju, a nikada
sebi, u skladu sa starozavetnim gledištem (2. Mojsijeva 7,3; 5. Mojsijeva 6,22).
Duh je neposredni izvor čuda (Galatima 3,5), ali se to ne odnosi i na Isusa.
Objavljivanje evanđelja praćeno je ""znacima i čudesima" (Rimljanima 15,18.19;
2. Korinćanima 12,12; 2. Solunjanima 2,9), što je stereotipni izraz koji
obuhvata i fizička izlečenja. Iako znaci i čudesa služe da bi se potvrdila vest
koju objavljuje, za Pavla čuda znače i oslobođenje od patnji nametnutih grehom.
Celi svet uzdiše i čeka da ih se oslobodi (Rimljanima 8,19-23).
Noseći
evanđelje u samo srce helenističkog sveta apostol se udaljio od celovitog
shvatanja zdravlja sa Bogom u središtu, svojstvenog Bibliji, i suočio se sa
potpuno drugačijim gledištem. U Grčkoj se zdravlje neposredno izražavalo atletskim sposobnostima – u stvari
definisalo se kao telesni razvoj. Suprotno tome, Jevreji su malo pažnje
posvećivali igrama, takmičenjima i atletskim sposobnostima, jer su proizvodni
fizički rad smatrali najboljim načinom fizičke aktivnosti. Ličnu nagradu su
dobijali u obliku zadovoljstva zbog dobro obavljenog rada.
Izlečenja
(charismata iamaton) se pojavljuju
kao duhovni dar, ali odvojeno od čuda i uvek u množini (1. Korinćanima
12,4-11.27.28), i nema ih na kraćim
listama duhovnih darova (Efescima 4,11.12; Rimljanima 12,6-8). Takva izlečenja
se smatraju Božjim darovima, a ne svakidašnjim ljudskim sposobnostima. Izveštaji
o darovima isceljenja ne zauzimaju neko ugledno mesto u zapisima o apostolskoj
Crkvi; ali je jasno da oni postoje. Svakako da je trebalo da se darovi
isceljivanja pokazuju preko pojedinačnih vernika, kao što se vidi na temelju
upotrebe reči "allos" - drugi, u jednini – (1. Korinćanima 12,8-10) i darova
isceljenja – u množini – (1. Korinćanima 12,28.30). Ova rečenična struktura
jasno pokazuje da se apostol ne poziva na darove koje po crkvama pokazuju
putujući iscelitelji, već na darove koje u posebnim okolnostima dobijaju
pojedinačni vernici.
Pavlovo
ponešto tajanstveno metaforičko pozivanje na "žalac u mesu" (2. Korinćanima
12,7-9) zahteva od nas da se suočimo sa činjenicom da čak i među vernim
hrišćanima ima onih kojima Bog može odbiti izlečenje. Ovaj prvi zaključak nas
svakako nagoni na skromnost, jer zahteva od nas da priznamo da možemo biti
nesposobni da prepoznamo elemente koji su uključeni u ovaj slučaj i da
neuslišenje molbe za izlečenje ne predstavlja konačni dokaz da nekome nedostaje
vere ili da ga je Bog odbacio ili da ima neki moralni nedostatak koji
onemogućuje izlečenje. Moramo imati potpuno poverenje u Boga, jer poznajemo
Njegov karakter pun ljubavi i dobrote i znamo da se možemo osloniti na Njega,
znamo da će delovati u našem najboljem interesu.
Tačna
priroda Pavlovog problema je izazivala spekulacije od vremena crkvenih Otaca pa
sve do danas, a odgovor je ostao u sferi nagađanja. Najprihvatiljivija je ostala
mogućnost da se radilo o telesnoj slabosti, verovatno povezanoj s vidom, jer se
Pavle služio pisarom kada je pisao svoje poslanice (Rimljanima 16,22), dok je
svojom rukom pisao samo završni pozdrav u nekim poslanicama (1. Korinćanima
16,21; 2. Solunjanima 3,17; Galatima 6,11). Navodi se i biografski podatak da je
tri dana bio potpuno slep posle svog susreta sa Hristom pred Damaskom i da je
posle bio izlečen (Dela 4,14). On sam se poziva na tu svoju slabost, iako
postoji i mogućnost da se radilo o nećemu drugome ((Galatima
4,14).
Naravno,
mnogo je značajnije šta je sam Pavle mislio o svom položaju. Svakako da se u
njemu nije našao slučajno, već da se radilo o božanskoj nameri. Patnja je
dolazila od Boga, iako se Pavlu činilo da ga Sotona muči (kolaphizo, 2.
Korinćanima 12,7) da se ne bi uzvisio zbog svojih prednosti. Pošto je osećao da
ga smetnja ograničava u radu, Pavle se tri puta molio Gospodu, ali je svaki put
bio odbijen uz savet da ne misli prvenstveno na svoje fizičke patnje već na širu
božansku nameru i na Njegovu moć da mu udeli dovoljno
snage.
Pavlovo
iskustvo nam pokazuje da bolest može imati i drugo značenje osim fizičkoga i
patološkoga. Svojom neugodnom fizičkom prisutnošću, ona preti da istisne šire
razumevanje izlečenja kao uspostavljanja sklada sa Bogom. Gospod se kao jedini
Bog uzdiže iznad svakog ljudskog iskustva, on je grehom sakriven od našeg
pogleda, ali je duboko dirnut ljudskom patnjom i pun saučešća. Iako se sama reč
"proviđenje" ne pojavljuje u Bibliji, njeno značenje otkriva svaka njena
stranica.
Drugi
slučaj se odnosi na Timotija. Iako još mlad, izgleda da je patio od stomačnih
problema. Da bi mu pomogao, Pavle mu je uputio svoj jedini medicinski savet:
"Pij po malo vina, želuca radi svojega i čestih svojih bolesti!" (1. Timotiju
5,23) Timotije je obično pio samo vodu (1. Timotiju 5,23), ali je sada dobio
savet da uzme i po malo vina kao lek, naravno, samo dotle dok se stanje ne
popravi. Uprkos Timotijevoj ličnoj odanosti Hristu, njegovi zdravstveni problemi
su se nastavljali, i Pavle je pokušao da nađe medicinsko rešenje. Ovo iskustvo
potvrđuje istinu da se upotreba terapeutskih sredstava može uskladiti s
molitvama za ozdravljenje.
Treći
slučaj je slučaj Trofima, bliskog saradnika apostola Pavla. Dok je pratio
apostola na njegovom trećem misionarskom putovanju, Trofim se razboleo i ostao u
Miletu da se oporavi (2. Timotiju 4,20). Ni u ovom slučaji, kao ni u dva
prethodna, dar isceljenja nije bio primenjen. Ovi slučajevi nas podsećaju da
idealno stanje zdravlja u svom potpunom značenju, opisanom u Bibliji, nije
moguće u ovom životu. Živeći u okruženju sveopštih posledica greha, svi moraju
da pate, i smrt predstavlja siguran kraj svakog bića. U Bibliji ne samo da
nalazimo odgovor na pitanje: Zašto postoje patnje? – već i radosnu vest o
njihovom kraju prilikom Hristovog dolaska. Njegova pobeda nad Sotonom, grehom i
svim njegovim posledicama postignuta je na Golgoti i pokazana praznim grobom.
Potpuno izlečenje u punom smislu te reči biće postignuto prilikom Isusovog
povratka.
Sredinom
svoje službe Isus je oko sebe okupio Dvanaestoricu i dao im vlast (exousia) da
izgone demone, da leče svaku bolest i svaku nemoć među ljudima (Matej 10,1).
Izveštaj svedoči da su se ponekad uspešno, a ponekad neuspešno služili ovim
darom (Matej 17,16); ali da je mogućnost izlečenja postojala. Prilikom svog
iznesenja Isus im je dao nalog da svedoče za Njega sve do kraja sveta, ali da se
prvo moraju ispuniti Svetim Duhom. Od vremena izlivanja Svetoga Duha (Dela
2,1-4.43), mlada Crkva je doživela značajan niz izlečenja.
Veliki deo
istorije apostolske Crtkve opisan je u Delima apostola, što izveštaje o
izlečenjima čini posebno zanimljivima, jer je autor lekar. Počevši od izlečenja
hromoga na vratima Hrama (Dela 3,12-10), izveštaj spominje sedam dodatnih
slučajeva izlečenja pojedinačnih bolesnika ili isterivanja demona iz njih, i
nekoliko grupa, i završava se na Malti izlečenjem Pavla od ujeda zmije i oca
poglavara ostrva od groznice i
srdobolje (Dela 28,3-6.8). Zapisani su i drugi znaci i druga čuda, u Jerusalimu
i na drugim mestima (Dela 5,12-16; 8,5-8), izlečenja bolesnika od akutnih i od
hroničnih bolesti. Što se tiče prostora posvećenog izlečenjima, manje od jedne
dvadesetine ove Knjige bavi se ovim pitanjem.
Povremene
primedbe upućuju da mnoga izlečenja nisu spomenuta u ovim izveštajima (Dela
5,16). Iako su bila važna, mnoga izlečenja u Delima izgledaju nekako slučajna, za razliku od onih koja
su opisana u Evanđeljima. I u Pavlovom radu i u izveštajima Dela apostolskih
izlečenja se događaju, prihvaćena su kao deo Božjega plana, ona donose
ozdravljenje ljudima, ali se osnovna evangelistička metodologija apostolske
Crkve oslanja pretežno na propovedanje, a ne na čudesna izlečenja
bolesnika.
Jakovljeva
poslanica predstavlja jedini novozavetni primer na koji način je izlečenje bilo
prisutno u životu prvih hrišćanskih mesnih crkava. Tekst se nalazi u Jakovu
5,13-16. i njegiva stvarna tema je molitva. Isus je toplo preporučivao molitvu
(Luka 18,1), ona je prožimala Njegov život, imala značajnu ulogu u Njegovoj
učiteljskoj službi (Matej 21,22; Luka 11,9.10; 22,42); međutim, izlečenje i
molitva nisu uvek na isti način povezani u Bibliji. U vezi sa Isusovim
izlečenjima molitva se jedva i spominje, iako je On prethodno često provodio
duge sate u razgovoru sa svojim Ocem, iako je toplo preporučivao molitvu svojim
učenicima. Čak i tamo gde nije spomenuta, u onim slučajevima kada se bolesnik
sam obraćao Isusu, na neki način molitva je bila prisutna.
Međutim, u
Jakovljevoj poslanici izlečenje se pojavljuje ne samo u vezi sa molitvom, već u
stvari kao funkcija molitve. Tekst raspravlja o molitvi navodeći tri vrste
vernika, prvo one koji se nalaze u nevoljama i teškoćama, koji su ožalošćeni,
obeshrabreni i nesrećni (kakopatheo), koji treba da se mole (imperativ
prezenta), što treba da im postane ustaljena praksa. Oni nemaju nikakvog
obećanja da će nevolja biti uklonjena, već da će biti u stanju da se suoče s
njome na odgovarajući način. Drugo one koji su radosni, one koji su verom i
svojim vedrim ponašanjem savladali probleme. Njima Jakov savetuje da pevaju i
tako hvale Boga (Jakov 5,13). Zatim se obraća bolesnima. Njima je rečeno da
traže od starešina da se mole za njih, da ih pomažu uljem u Gospodnje ime. Njima
je upućeno obećanje da će im molitva vere pomoći.
Pošto je
ovim koracima propisana samo jedna procedura, opravdano se postavljaju neka
pitanja:: Zašto baš starešine? Odgovor izgleda jasan. Starešine predstavljaju
zajednicu vernika i svojim učestvovanjem uključuju u problem i celu crkvu. Njima
nije dodeljena nikakva sveštenička uloga. Iako treba da uživaju poštovanje (1.
Timotiju 5,17-20), nigde na drugom mestu u Novom zavetu nije im posebno povereno
delo isceljenja. Darovi Duha su razdeljeni vernicima onako kako Sveti Duh nađe
za dobro. Jakov to ističe u Jakovu 5,16. gde kaže da se priznanje greha mora
obaviti pred celom crkvom, a ne pred posebnim službenicima Crkve.
Osim što
će se moliti, starešine treba da pomažu bolesnika uljem. Jedino paralelno mesto
o pomazanju uljem nalazimo u Marku 6,13. Tu se navodi da su učenici bolesnike
pomazivali uljem da ozdravljaju. Da li je pomazanje uljem medicinska procedura
ili verski akt? Pomazanje maslinovim uljem bilo je dobro poznato u starozavetnom
svetu. Sama reč "pomazati" -
aleipho – pojavluje se na osam drugih mesta u Novom zavetu, uvek u
nereligijslkom kontekstu. Tvrđenje da ulje samo po sebi ima neke zasluge nije
biblijsko, već se proširilo u Evropi tek u
Srednjem veku. Ovaj tekst ne propisuje obred pomazanja samo za one koji
se nalaze na samrti; on ga preporučuje za svaku bolest
Silu
izlečenja tekst pripisuje molitvi vere, posebno molitvi starešina, pravednih
ljudi (Jakov 5,16), čije molitve će biti posebno delotvorne. Iako su reči grčkog
originala ponešto nejasne, ipak se mogu očekivati tri ishoda: prvo, Gospod će
podignuti bolesnika i oprostiće mu grehe ukoliko ih je učinio. Jakov izražava
ova obećanja kao da se radi o nečemu apsolutnome i bezuslovnome, iako bi u
skladu sa ostalim tekstovima Novoga zaveta bilo bolje da se ishod prepusti Bogu
i Njegovoj volji.
Na temelju
ovog kratkog pregleda teksta dolazimo do nekoliko važnih istina o molitvi: 1.
Uspešna molitva je utemeljena na veri i proizlazi iz vere. 2. Posrednička
molitva mora dolaziti iz srca odanog hrišćanina, vernika čije su pobude i
postupci u skladu s Božjom voljom. 3. Molitva ne sme da bude uopštena, već
upućena Bogu za određenog bolesnika. 4. Njen ishod zavisi od vere starešina. 5.
Izlečenje ili spasenje je ishod koji se očekuje.
Pomazanje
uljem je povezano sa molitvom starešina. Ovaj jednostavni obred, utemeljen na
veri, koji Jakov preporučuje apostolskoj Crkvi, predstavlja uzor izlečenja
hrišćanskim crkvama svih vekova. Što se tiče odnosa između izlečenja i Crkve,
tekst pokazuje: 1. Crkva je neposredno zainteresovana za bolesnike u svojim
redovima, pa je izlečenje deo rada Hristovih sledbenika. 2. Izlečenje je
smešteno u okvir hrišćanske zajednice. Tek u novije vreme izlečenje je postalo
svetovni poduhvat popravljanja tela, i time je došlo do izražaja osakaćeno
gledište o izlečenju, strano Bibliji. 3. Fizičke i duhovne metode se sjedinjuju
u božanskom procesu izlečenja, dok se Njegova sila izlečenja izliva preko oba
kanala. 4. Bolešću i izlečenjem je obuhvaćeno daleko više od fizičkog aspekta čovekovog postojanja, bolest i
izlečenje se odnose na celokupno biće, na celu ličnost. 5. Oslobađanje od greha
u ovom kontekstu povezuje izbavljenje i izlečenje u jedno veliko delo božanske
blagodati.
Sveto
pismo posvećuje daleko veću pažnju izlečenju nego zdravlju, čime potvrđuje
činjenicu da su akutni problemi mnogo hitniji od onih hroničnih. Svojom
primedbom da "ne trebaju zdravi lekara nego bolesni" (Matej 9,12) Isus je
objavio svoju nameru da kao Veliki lekar
naše patnje zameni zdravljem.
Biblija
opisuje Isusa kao centralnu ličnost u lečenju bolesnika. Uprkos činjenici da je
mnoštvo nejevreja živelo u Galileji i da je Kapernaum, glavno središte Njegovog
rada, u najmanju ruku imao bar pola nejevrejskog stanovništva, Njegov pristup
izlečenju nikada nije imao nikakve sličnosti s pretežno magijskim pristupom
njegove neznabožačke okoline. Njegovo često pripisivanje bolesti vidljivim
uzrocima, koji se mogu ukloniti božanskom isceliteljskom silom, pokazuje da se
bolest i izlečenje moraju tretirati na racionalan način u skladu s pravilom o
uzrocima i posledicama. Ova perspektiva je najviše doprinela razvijanju
savremenog racionalnog pristupa zdravstvenoj nezi.
Jasno je
da je Isus želeo da Njegovu isceliteljsku misiju nastave Njegovi učenici i cela
Crkva. Njegovo poveravanje ovog zadatka učenicima i javljanje dara isceljenja u
apostolskoj Crkvi pokazuju da su se izlečenja nastavila i kao dokaz prisutnosti
božanske sile i da bi se olakšale muke napaćenom čovečanstvu. Razumno je
očekivati da će istu službu isceljenja obavljati i vernici u poslednje dane.
Prema biblijskom učenju, izlečenje dolazi jedino od Boga, ili kao trenutna
manifestacija Njegove moći ili kao produženo delovanje obnoviteljskih snaga pod
Njegovim vodstvom. Međutim, mora se naglasiti da je priroda hrišćanskog izlečenja obeležena
uskom vezom između telesnog ozdravljenja i pomirenja bolesnika sa Bogom.
Celokupna
veza između zdravlja i svetosti je neizbežna prirodna posledica uskih veza
između Boga i ljudskih bića. Iako je privremeno poremećen grehom, ovaj bliski odnos između
Stvoritelja i stvorenih bića ostaje trajan, doprinoseći da sve što se događa
ljudima neposredno pogađa i Boga. Ova istina je tako elementarna da je apostol
Pavle uključuje u svoje izlaganje neznabošcima u Atini: "Koji sam daje svima
život i disanje i sve... nije daleko ni od jednoga od nas, jer kroz njega živimo
i mičemo se i jesmo." (Dela 17,25-28)
Činjenica
stvaranja stavlja ljude u položaj zavisnosti od Boga i odgovornosti pred Bogom.
Međutim, pošto je Bog dobar, Njegovi planovi uvek predviđaju dugoročno dobro
Njegovih stvorenja. Ove izjave vere oblikuju okvir biblijskog pogleda na svet i
pokazuju zašto ljudski život i samorazumevanje moraju po svojoj srži da budu
religiozni.
Ako
čovečanstvo duguje Bogu svoje poreklo i svoj svakodnevni opstanak, pitanje
automatski dobija versku prirodu. Bog je svet u apsolutnom smislu (1. Samuilova
2,2; Psalam 99,9; Isaija 6,3; Otkrivenje 15,4), dok ljudi , načinjeni po
Njegovom obličju, treba da svojim životom i svojom ličnošću odražavaju svetost
svoga Stvoritelja (3. Mojsijeva 9,2; 11,44.45, 20,7, 21,8). Upravo zato su
prvobitna dela stvaranja, uključujući i ljude, bila veoma dobra, jer su bila u
potpunon skladu s Njime. Ova vrsta dobrote obuhvata sve elemente postojanja,
duhovne, fizičke, emocionalne, društvene, kao i svaku drugu njegovu
karakteristiku. Sve je u stvari bilo "veoma dobro" (1. Mojsijeva 1,31). Takvo
jedinstvo postavlja temelj celovitom shvatanju čoveka, shvatanju koje je svojstveno celoj
Bibliji.
"Svet" i
"svetost" su pojmovi izvedeni iz nekoliko sličnih sinonima u grčkom i jevrejskom
jeziku, sinonima koji imaju značenje namerne odvojenosti sa određenim ciljem.
Pojam svet može značiti da je nešto odvojeno za bogoslužbenu svrhu, da nije
profano (jevrejski gadoš, godeš), da je odvojeno od svega što prlja, oskvrnjuje
(2. Mojsijeva 19,6; 30,31.32). U Novom zavetu grčka reč "hagios" primenjuje isti
pojam na Crkvu. Petar piše: "Vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti
narod, narod dobitka, da objavite dobrodetelji onoga koji vas dozva iz tame k
čudnome videlu svome." (1. Petrova 2,9) Tema je uobičajena u Novom zavetu (1.
Petrova 1,15.16; Rimljanima 12,1; 1. Korinćanima 3,17; Efescima 1,4; 5,27;
Kološanima 1,22; 3,12).
Deset
zapovesti su bile objavljene da bi poslužile čovečanstvu kao nepogrešivi vodič u
otkrivanju Božjeg karaktera, i bile su pisane jezikom razumljivim za čoveka.
Poštovanje Dekaloga dovodi ljude u sklad s Bogom. Upravo zato Dekalog
predstavlja osnovni moralni zakonik (Vidi: Zakon!)
U ovom
delu rasprave posvetićemo nekoliko trenutaka dodatnim pravilima koja je Bog
ugradio u zavet s ljudima da bi omeđio mnoge elemente svakodnevnog života. Ta
pravila se često nazivaju Mojsijevim zakonikom. Ovo ime se izvodi iz činjenice
da su ona najpotpunije objavljena u 3. Mojsijevoj (19-27), iako se slični
tekstovi ponavljaju u 5. Mojsijevoj (22-26). Činjenica da ta pravila uglavnom
sadrže odredbe koje se odnose na bogosluženja i rutualna pitanja navela je mnoge
da previde njihovu vrednost, iako se ne može poreći njihov uticaj na mentalno i
fizičko zdravlje. Premda su nastali u okruženju i u vreme starog Izrailja, ova
pravila pokušavaju da obnove, u okviru granica nametnutih grehom i koliko god je
to moguće, prvobitno jedinstvo. Ona se bave širokim presekom ljudskog iskustva,
od ishrane do međuljudskih odnosa, higijene, seksualnih običaja, službe Bogu i
drugim pitanjima.
Zašto bi
trebalo da ljudi prihvate ovu zbirku pravila? Poziv na poslušnost Bogu da bi se
stekli blagoslovi poslušnosti svakako da nije u prvom planu. Umesto njega,
naveden je moralni razlog: "Budite sveti, jer sam ja svet, Gospod Bog vaš!" (3.
Mojsijeva 19,2) Sa druge strane, Levitski zakonik je bio proglašen kao zavet
između Boga i Njegovog naroda. Teolozi i dalje raspravljaju da li je ovaj
zakonik dat da zadovolji
zdravstvene ili ritualne potrebe; međutim, čak i da je bio samo ritualne
prirode, donosio je mnoge blagodati. Odredbe zakonika koje se odnose na
seksualnu i bračnu problematiku, kada bi se poštovale, stvarno bi eliminisale
svako širenje polnih zaraznih bolesti. Unapredilo bi se javno zdravlje odredbama
o čistoj hrani, vodi, vazduhu, odeći, stanovima, uklanjanju otpadaka,
sahranjivanju umrlih, izolaciji zaraznih bolesnika i njihovom posmatranju u
karantinu. Zakonik je predviđao organizovanu klasu sveštenika koja će pratiti
primenu ovih odredbi. Bog je dao zavetno obećanje da neće pustiti na Izrailj
"nijednu od bolesti" koje su harale u Egiptu (2. Mojsijeva 15,26), obećanje koje
je daleko premašivalo uticaj ovih pravila. Međutim, obećani imunitet je bio
uslovljen (5. Mojsijeva 28,56-61). Poznato je na temelju savremenog medicinskog
znanja da bi poštovanje Levitskog zakonika stavilo Izrailj daleko iznad svih
drugih zemalja i naroda toga vremena, da bi mu pružilo prednosti kojima ne bi
bilo ravnih sve do kraja osamnaestog stoleća posle Hrista. Motiv svetosti koji
se ističe u tim propisima imao je za posledicu uzdizanje vrednosti čovekovog
tela da bi se uspostavila vitalna veza između tela i služenja Bogu.
Govoreći o
telu kao o Božjem boravištu apostol Pavle se u stvari poziva na starozavetno
učenje i pokazuje da je staranje o telu pitanje za koje je Bog veoma
zainteresovan. To je u stvari moralno pitanje. "Molim vas dakle, braćo, milosti
Božje radi da date telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu, to da bude
vaše duhovno bogomoljstvo." (Rimljanima 12,1) Ceremonijalni jezik i spominjanje
žrtava u ovom stihu nagoveštavaju da Pavle ima na umu fizičko telo, ali i nešto
više. On se neposredno poziva na Božje zavetno obećanje Izrailju: "I hodiću među
vama, i biću vam Bog, i vi ćete biti moj narod." (3. Mojsijeva 26,12) Govoreći o
temi koja se često ponavlja, Bog obećava da će boraviti usred svog naroda (2.
Mojsijeva 25,8; 4. Mojsijeva 35,34; 1. Carevima 6,13; Joilo 3,17; Zaharija
2,10.11).
Kao i
žrtva, celo biće treba da bude odvojeno, posvećeno jedino Bogu. Za Pavla vernik
tada postaje božansko boravište. On piše Korinćanima: "Ili ne znate da su telesa
vaša crkva Svetoga Duha koji živi u vama, kojega imate od Boga i niste svoji?
Jer ste kupljeni skupo. Proslavite, dakle, Boga u telesima svojim i u dušama
svojim, što je Božje." (1. Korinćanima 6,19.20) Nekoliko redova pre toga napisao
je, misleći, možda, na celu Crkvu: "Ne znate li da ste vi crkva Božja i Duh
Božji živi u vama? Ako ko pokvari crkvu Božju pokvariće njega Bog, jer je crkva
Božja sveta, a to ste vi!" (1. Korinćanima 3,16.17) Pavlov vrlo ozbiljan jezik
svedoči da je ovo za njega vrlo važna istina.
U ova tri
teksta telo se izričito spominje četiri puta. Delimično, ovaj poziv se odnosi na
seksualnu neporočnost, ali su dve osnovne teme ipak jasne: (1) stvaranjem i
otkupljenjem telo je postalo Božja svojina i zato je važno, (2) hrišćanin je
odgovoran da svoje telo sačuva čisto da bi se Sveti Duh mogao nastaniti u njemu.
Staranje o telu ima jake moralne komponente i predstavlja, ukoliko se ne
zanemari, važan deo hrišćanskog života.
Iako
Biblija vrlo jasno tvrdi da ljudi pripadaju Bogu stvaranjem i otkupljenjem i da
kao Božji pristavi imaju dužnost da se staraju o sebi, nije napisano nijedno
sistematsko poglavlje u kojemu bi nam bilo objašnjeno kako to treba činiti.
Najbliža ovom cilju bi bila poglavlja u 3. Mojsijevoj koja opisuju zdravstvena
pravila sadržana u Levitskom zakoniku, međutim, ona su uklopljena u svoju
socijalnu strukrturu i retko kada se odnose na lične odluke pojedinca. Osnovne
ciljeve je odredio sam Bog, ali tačne mere koje treba preduzeti moraju se
otkrivati proučavajući funkcije tela i uma u širem prirodnom kontekstu.
Održavanje optimalnog zdravlja, prema tome, predstavlja zajedničiki poduhvat
Stvoritelja i Njegovih stvorenja. (Vidi IV. A!)
Izraziti
izuzetak od ovog opšteg zaključka je pravilo o ishrani. Već sama ta činjenica
opravdava posebnu pažnju koja se posvećuje ishrani kao jednom od najvažnijih
zdravstvenih činilaca, temi, dakle, o kojoj se mnogo opširnije raspravlja i u
Svetom pismu.
Božja
zainteresovanost za ljudsku ishranu dolazi do izražaja već od prvog poglavlja 1.
Mojsijeve. U tom poglavlju Bog propisuje čoveku čime će se hraniti. Zaista
iznenađuje koliko puta se ta zainteresovanost ponovo pokazuje u Bibliji, i zbog
ljudskog zdravlja i zbog njegove pravilne službe Bogu. Prvobitna ishrana je bila
vegetarijanska, određena do najmanjih pojedinosti. "I još reče Bog: evo, dao sam
vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme, to će vam biti za
hranu." (1. Mojsijeva 1,29) Posebno je spomenuto mnoštvo drveta u Edemu,
uključujući i drvo života, kojima je prvi ljudski par imao pristup; jedini
izuzetak među biljkama semenjačama bilo je drvo poznanja dobra i zla, koje je
Bog zabranio (1. Mojsijeva 2,9). O tome im je rekao: "Ali s drveta poznanja
dobra i zla, s njega ne jedi!" Njihovo kršenje ove zabrane predstavljalo je prvi
greh. Tako je došla do izražaja veza između ishrane i moralnih
pitanja.
Posle
pojave greha prvobitna ishrana je bila proširena i u nju su uključene travnate
biljke, ali i voće i koštunjavi plodovi; ali je i dalje je ostala
vegetarijanska. Savremena naučna istraživanja i dalje dokazuju i pravilnost ove
ishrane i jedinstvene zdravstvene prednosti koje se stiču uravnoteženom
vegetarijanskom ishranom. Jedino kada je Potop umanjio proizvodne mogućnosti
zemljine površine da ljudima osigura dovoljno biljnih proizvoda, dozvoljeno je
dodavanje životinjskog mesa ishrani ljudi, s ograničenjem da se ne sme
upotrebljavati krv (1. Mojsijeva 9,3.4), a nešto kasnije i salo (3. Mojsijeva
3,17). Već od početka je bila poznata razlika između takozvanih čistih i
nečistih životinja, koju je uveo sam Bog (1. Mojsijeva 7,2; 8,20). Kao što
izveštaji o patrijarsima govore, ljudi su lako prihvatili upotrebu mesa u svojoj
ishrani, običaj koji je posebno odgovarao nomadskom načinu života i suhoj klimi.
Knjiga proroka Danila, napisana u Mesopotamiji, izveštava o sukobu oko hrane u
vreme dolaska Danila i njegovih drugova na dvor vavilonskog cara Navuhodonosora
II (605-562. godine pre Hrista). Njihova odluka da izaberu jednostavnu
vegetarijansku ishranu nasuprot carevoj stimulativnoj kuhinji povezana je s
njihovom povećanom bistrinom uma i poslužila je kao proba Danilove odanosti Bogu
u stranom okruženju (Danilo 1,8-16). Uzimajući u obzir ograničene izvore hrane,
dostupne običnim ljudima u stara vremena, vraćanje na edemsku vegetarijansku
ishranu nije u Bibliji predstavljeno kao značajno pitanje, ali ostaje ideal, i
kao što je već rečeno, dobija sve snažniju podršku najnovijih naučnih
istraživanja.
I
komentatori su zapazili posebnu zainteresovanost apostola Luke za pitanja
ishrane. U skoro svakom poglavlju njegovog Evanđelja se spominje hrana. Hrana je
povezana s radosnim zbivanjima kao što su svadbe i svetkovine (Luka 5,33-35;
6,21-25; 15,3-32), ali služi i kao simbol gozbe za Hristovim stolom u svetu koji
će doći (Luka 13,29.30; 22,28-30). Da podele hranu i sredstva sa siromašnima
postalo je obaveza Hristovih sledbenika (Luka 3,11; 14-7-24). Više od svih
drugih Evanđelja, Evanđelje po Luki povezuje odnos prema hrani s moralom. Vernik
treba da se oslobodi sebične obuzetosti hranom i pićem, jer su to gresi koji su
doveli do izlivanja Božjih sudova u vreme Noja i Lota (Luka 17,20-37).
Tačne
karakteristike po kojima su se razlikovale čiste od nečistih životinja nisu
navedene u izveštaju o Potopu (1. Mojsijeva 7-9), ali ih zato nalazimo u 3.
Mojsijevoj 11. i 5. Mojsijevoj 14. Jasno se kaže da čiste životinje preživaju i
da imaju rastavljene papke. Ostale su nečiste. Čiste životinje u morima i rekama
su se raspoznavale po ljuskama i perajima (3. Mojsijeva 11,2-23). Uopšteno
govoreći, ptice grabljivice i lešinari su označene kao nečiste. Da li je ova
razlika zamišljena kao ritualna ili zdravstvena? Posebno u 5. Mojsijevoj nabrajanje je uže povezano sa ishranom, nego li sa
ritualima prinošenja žrtava (5. Mojsijeva 14,3-21). Da li je ovo razlikovanje
privremeno? Da li je ukinuto u Novom zavetu? Razlikovanje među životinjama se
može pratiti unatrag sve do Noja, koji je postao patrijarh celog ljudskog roda,
ali je izričito definisano na Sinaju i nastavlja se u toku cele biblijske
istorije. Osija, Isaija, i Jezekilj ističu razliku između čistih i nečistih
životinja (Isaija 66,17; Osija 9,3; Jezekilj 22,26; 44,23). Kao Jevreji, Isus i
apostoli su je svakako poštovali, tako da ni njihovi neprijatelji nisu pokretali
to pitanje. Da li Novi zavet ukida ovo razlikovanje? Iako je Isus odbacivao
tradicionalna ceremonijalna razlikovanja (Marko 7,15-23), nijedan novozavetni
tekst ne ukida ovo osnovno razlikovanje. Nema razloga da je ono ukinuto na
krstu, jer Jerusalimski sabor (Dela 15, A.D. 49) propisuje određena pravila
ishrane i hrišćanima. Petar se sam držao pravila o odbacivanju nečiste hrane
(Dela 10,14). Rasprave o hrani posvećenoj idolima (1. Korinćanima 8 i Rimljanima
14) bave se drugom tematikom, a ne razlikovanjem između čistih i nečistih
životinja. Iako se bavi drugim moralnim pitanjima, pisac Otkrivenja se služi
poznatim starozavetnim jezikom kada kaže da u Novi Jerusalim "neće ući ništa
pogano" (Otkrivenje 21,27; Isaija 35,8).
Ima i
drugih dokaza koji pokazuju da razlikovanje između čistih i nečistih životinja
nema kultno obeležje. Kultna nečistota se mogla ukloniti čišćenjem; nečiste
životinje su trajno nečiste, nije bilo rituala kojim bi se razlika mogla
ukloniti. Osim toga, Izrailjci su mogli doći u dodir s nečistim životinjama i
nisu zato postajali kultno nečisti. Primena ovog propisa je bila sveopšta,
odnosila se i na strance koji su živeli u Izrailju (3. Mojsijeva 17,12-15).
Uzimajući u obzir navedene dokaze, možemo kazati da biblijski tekstovi podupiru
razlikovanje između čistih i nečistih životinja, bar u razdoblju između
patrijarha Noja i našeg vremena.
Iako
visoko cene blagodat kojom im je Bog u Hristu darovao spasenje, hrišćani
priznaju da će se dokazi otkupljenja pojaviti u obliku istinske, dragovoljne
poslušnosti Bogu (Rimljanima 6,17). Izlečenje cele ličnosti u svim njenim
aspektima zahteva saradnju sa Bogom. Kao što je greh, kada je ušao u naš svet
jednim aktom neposlušnosti, gurnuo
ljudski rod i celu planetu u ponor bolesti, izazvavši duhovnu, socijalnu,
emocionalnu i fizičku izopačenost, tako je i Hristos, svojom blagodaću, doneo obnovljenje svemu (Rimljanima
5,15).
Eshatološka
biblijska slika predviđa da će se pri kraju postojanja greha pojaviti posebni naroda ostatka, zavetni
narod potpuno odan Bogu, koji će, iako živi u izopačenom svetu, izabrati
pravednost i to uz velike lične žrtve. Taj narod će ozbiljno shvatiti Isusovo
upozorenje da oni koji se približavaju eshatonu moraju živeti trezvenim,
posvećenim životom (Matej 24,36-51; 25,1-13; Luka 12,13-21. 35-48; Marko
13,32-37). Jovan ih u Otkrivenju naziva svetima "koji drže zapovesti Božje i
veru Isusovu" (Otkrivenje 14,12). Za njih i za hiljade otkupljenih svetih iz
svih vekova, Hristos dolazi s punim izlečenjem i krajem greha i svih njegovih
posledica. "I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace, i
sud primiše po delima svojim. I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo
je druga smrt" (Otkrivenje 20,13.14) (Vidi Milenijum!) "I čuh glas veliki s neba
gde govori: evo skinije Božje među ljudima i živeće s njima, i oni će biti narod
njetgov, i sam Bog biće s njima Bog njihov. I Bog će otrti svaku suzu od očiju
njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više,
jer prvo prođe!" (Otkrivenje 21,3.4) Sve što je bilo izgubljeno u Edemu, sada je
obnovljeno. (Vidi: Velika borba!)
Iako svako
izlečenje dolazi od Boga, Sveto pismo odbacuje svaki oblik determinističkog
fatalizma. Ljidi, stvoreni po Njegovom obličju, mogu ne samo izazvati bolesti,
već i učestvovati u uklanjanju njihovih posledica. Božje neprestano staranje o
ljudima može im dati sigurnost da sve još nije izgubljeno, jer ih ono poziva da
ne učestvuju samo u ugrožavanju Njegovog dara života, već i u njegovom
obnavljanju.
I Biblija
i ljudsko iskustvo potvrđuju da se izlečenje događa na dva nivoa, na nivou
prirode i na onome što se naziva božanskim nivoom izlečenja, neposrednijom
božanskom intervencijom. U prirodi, izlečenje je dugotrajan proces, koji čini da
ono što je izuzetno izgleda tako obično da se često pripisuje jedino prirodi dok
se veza s Bogom zaboravlja. Izlečenje u prirodi može da se dogodi na svim
nivoima nenormalnog funkcionisanja organizma. Isceliteljska "mudrost" koju je Bog usadio u organizam prilikom
stvaranja, smesta započinje proces izlečenja čim je oštećenje nastalo. Fizički,
prelomljena kost brzo počinje proces srašćivanja i oporavljanja. Mentalno i
emocionalno, kao što je Šekspir primetio, upravo san "povezuje pomahnitale niti
brige". Milosrdna sposobnost zaboravljanja olakšava boli tragedije. Duhovno, u
srce je usađena urođena težnja za Bogom, a socijalno, usprkos postojanju sukoba,
čežnja za mirom je skoro sveopšta.
Osnovne
zakonitosti, zapažene u prirodi, imaju svoj izvor u Božjoj stvaralačkoj
aktivnosti. Iako se odvijaju u svetu koji je izopačen grehom, iako njihovo
delovanje može imati i dobre i loše posledice, ukoliko deluju na pozitivan način
mogu veoma doprineti ublažavanju ljudskih problema. Isto onako kao i moralni
propisi Deset zapovesti i Besede na Gori blagoslova, zakonitosti usađene u
prirodu, iako služe drugoj svrsi, predstavljaju Božje zakone. Ova činjenica
poziva na istraživanje prirode i podržava upotrebu medicinskih procedura i
terapeitika da bi se ubrzalo ozdravljenje. Prema tome, pravilna upotreba ovih
sredstava podržava lekovito delovanje organizma i zadržava se u okvirima Božjih
namera povezanih sa izlečenjem. Pošto se zakonitosti koje je Bog usadio u tokove
prirode mogu zloupotrebiti, ali i pravilno upotrebiti, potrebno je provesti
intenzivno istraživanje da bismo se uverili da ih pravilno razumemo i
primenjujemo. Metode nege i lečenja svakako će se menjati u skladu s povećanim
poznavanjem prirodnih zakonitosti, ali je pravi izvor izlečenja ipak u Bogu. Na
temelju ovog pristupa, lekar postaje Božji saradnik.
Ovakvo
naglašavanje legitimnosti lekarske službe skreće pažnju na neočekivano niski
nivo pažnje koji u Svetom pismu uživaju lekari. Moguće je da ova činjenica ima
veze s karakterom tradicionalne medicine u starom svetu, s njenom praksom
prihvatanja iracionalnog pristupa bolesti, lečenju i terapeuticima. Stari zavet
spominje lekare samo na četiri mesta, i samo jednom u pozitivnom smislu, naime,
u slučaju kada Josif daje nalog svojim lekarima da balsamuju telo njegovog oca
Jakova (1. Mojsijeva 50,2). Svi
drugi slučajevi opisuju lekare u negativnom smislu. U prvom car Asa odbija da
traži savet od Gospoda kako da se izleči od svoje teške bolesti, već se okreće
lekarima (2. Dnevnika 16,12). Jov upoređuje svoje savetnike sa "zaludnim
lekarima" (Jov 13,4), dok Jeremija ironično komentariše da u Galadu nema ni leka
ni lekara (Jeremija 8,22). Isti pristup preovladava i u Novom zavetu; šest puta
lekari su spomenuti u prilično negativnoj svetlosti (Matej 9,12; Marko 2,17;
5,26; Luka 4,23; 5,31; 8,43). Izuzetak je sedmi tekst u kojemu Pavle spominje
Luku i naziva ga "lekar ljubazni" (Kološanima 4,14), što svakako predstavlja
komprlimenat.
Istovremeno,
Isusova isceliteljska služba predstavlja pozitivan primer hrišćanskog staranja o
nevoljnima i trebalo bi da služi kao uzor lekarima i svim pripadnicima
medicinske službe. Hristovo delo saučešća i pomaganja, staranje o celokupnoj
ličnosti nasuprot pretežno ekonomskoj zainteresovanosti nekih lekara, pokazuje
kako se sposobnosti i veštine, u naše doba podeljene u nekoliko posebnih
profesija, mogu ponovo spojiti u službi jednog jedinog osposobljenog vernika.
Danas hrišćanski lekari vode svoje pacijente Bogu u molitvi istovremeno
primenjujući božansku isceliteljsku moć koja se nalazi u otkrivenim i čoveku
dostupnim silama prirode. Upotrebljavajući obe metode, lekar ublažuje patnje
bolesnika i vraća mu zdravlje na način koji je u skladu s biblijskim
uzorima.
Šta će se
na kraju krajeva postići zavisi od toga da li su ova praktična hrišćanska načela
bila prihvaćena kao vodič u hrišćanskom životu. Kao i u drugim pitanjima,
biblijska učenja i primeri njihove
zapisane primene u odnosu na zdravlje i izlečenje treba da pomognu vernicima da
pravilno shvate Boga i da se uspešno snalaze u svetu u kojemu žive. Te istine
predstavljaju mnogo više od nekih informativnih intelektualnih dometa, one su
temelj praktičnog načina života. U stvari, ona se bave pitanjima koja odlučuju o
životu i smrti.
Nekoliko
osnovnih, ali zaista važnih načela služe kao vodič u čuvanju i postizanju dobrog
zdravlja. Biblija naglašava vrednost tela i zdravih fizičkih aktivnosti. Prema
tome, vernik treba da se trudi da shvati i primeni mere koje unapređuju
zdravlje. Ove aktivnosti se ne odvijaju pretežno iz pragmatičkih razloga, već
treba da posluže na slavu Bogu kao Stvoritelju i Gospodu. Staranje o vlastitom
zdravlju je moralno pitanje, a ne samo pitanje izbora. Ono je dokaz odanosti
Bogu i odgovorne službe Njemu. Na praktičnom nivou, stanje nečijeg zdravlja u
velikoj meri određuje može li ta osoba uopšte obavljati uspešnu službu za
Boga.
Pošto je
telo sa svojim mentalnim funkcijama jedino sredstvo za uspostavljanje veze sa
Bogom, način postupanja prema njemu je izuzetno važan, jer na tom nivou dolazi
do duhovnog rastenja. Od toga zavisi i čovekova sposobnost da se odazove na
poziv Svetoga Duha. Iako su osnovni ciljevi i osnovne vrednosti hrišćanskog
života prikazani u Božjoj Reči, tačna sredstva za njihovo postizanje mogu se
usavršavati procesom istraživanja. Već je i sama nauka velikim delom otkrila
posebne načine za unapređenje i očuvanje zdravlja. Daleko od toga da se
međusobno suprote, božansko izlečenje i naučna otkrića predstavljaju paralelne
kanale kojima se Bog služi da bi sačuvao i obnovio naše zdravlje.
Staranje o
vlastitom zdravlju je izuzetno važno. Zanemariti zdravlje znači odbaciti osnovna
načela hrišaćnskog načina života. Razumna služba Bogu zahteva od svakog vernika
da stekne znanje o svemu što gradi ili ugrožava zdravlje, da bi mogao prihvatiti
prvo i odbaciti drugo. Zdrave aktivnosti, uključujući vežbanje, zdravu ishranu,
odgovarajući sistematski odmor, praktični rad koji pruža zadovoljstvo,
izbegavanje štetnih materija ili običaja, dobre higijenske navike, savesno
organizovani život, smišljeni
napori za uspostavljanje mira i dobrih odnosa sa bližnjima i za pomaganje bližnjima, iskreno
uzdanje u Boga, sve to predstavlja najbolju praktičnu upotrebu života koji smo
dobili od Boga. Apostol Jovan želi Gaju da se u njegovom životu ostvare božanski
ideali: "Ljubazni, molim se Bogu da ti u svemu bude dobro i da budeš zdrav kao
što je tvojoj duši dobro!" (3. Jovanova 2)
Hristovu
službu isceljenja nastavili su Njegovi učenici (Marko 6,7-13; Matej 10,1-5; Luka
9,1-6; 10,1-9), ali i vernici apostolske Crkve. Mnogi crkveni oci potvrđuju da
je ona bila prisutna u Crkvi u njihovo vreme: Irinej (130-200), Origen
(185-254), Justin Mučenik (? – 165), Tertulijan (160- 220), Avgustin (354-430),
ali se obično govori o fizičkim izlečenjima. Uprkos kratkotrajnom probuđenju među
montanistima, ona je polako nestajala.
Četiri
faktora su doprinela jenjavanju hrišćanske službe izlečenja: (1) Širenje
gnostičkih teorija umanjilo je vrednost ljudskog tela, zajedno sa usputnim
prihvatanjem alegorijskih i nastranih tumačenja Svetoga pisma. (2) Sve veće
prihvatanje grčkog dualističkog pogleda, kojim je biblijsko celovito shvatanje
čoveka zamenjeno jasnim razdvajanjem fizičkog tela od besmrtne duše. Duša je
shvatana kao večni i duhovni centar, a telo je degradirano na prolaznu i često
neukrotivu ljusku. (3) Legitimizacija patnji kao Božje discipline. Kao
neprijatelji duše, strasti tela i uma predstavljaju samo zlo i iskušenje, koje
se mora suzbijati asketskim mučenjem tela. Stotine hiljada hrišćana odalo se
monaštvu i pustinjaštvu da bi se borilo protiv tela strogim odricanjima,
stvarajući tako tradiciju koja se nastavljala u muškim i ženskim manastirima.
(4) Jačanje uticaja sakramentalizma i svešteničkog staleža u
institucionalizovanoj, liturgijskoj Crkvi potisnulo je ideju o izlečenjima s
njihovim neizvesnim ishodom. Vrednost se pripisivala sakramentima, dok je
fizičkoj strani najvećim delom zanemarivana.
Posebno na
Istoku, humanitarna delatnost olakšanja patnji nastavljala se još neko vreme kao
hrišćanska dobrotvorna služba. Vasilije Veliki, episkop Cezareje u Kapadokiji
(329-379), osnovao je veliku bolnicu u predgrađu svoga grada, i odatle potiču i
izveštaji o nekim čudesnim izlečenjima (Teodoret, Crkvena istorija 4,19,
1-13) Avgustin (354-430), tvrdi da
su čudesa prestala posle apostolskog razdoblja; međutim, u svojim kasnijim
spisima ipak im daje ograničeno mesto (O koristi verovanja 1,34; Retract b.i.c.
14,5).
U šestom
stoleću Justinijan, moćni vizantijski imperator (483-565), zatvorio je
medicinske škole u Atini i Aleksandriji. Međutim, ograničeno poznavanje medicine
koje su zadržali arapski lekari, omogućilo je da prežive mnoge procedure koje su
maursku Španiju učinile centrom medicinske prakse u kasnom Srednjem veku. Iako
su u toku celog Srednjeg veka neke crkve i manastiri vodili jednostavne klinike
za negovanje bolesnika i samrtnika, samo su male grupe, proglašene za jeretičke,
obraćale pažnju na izlečenje.
Međutim,
početkom dvanaestog stoleća, niz crkvenih dekreta odvojio je Crkvu od medicine,
a 1163. godine Sabor u Turu zabranio je pripadnicima klera da rade kao hirurzi.
Bolesnici su bili prepušteni molitvama koje su se temeljile na verovanju u
posredničke zasluge relikvija i svetaca, i kojima je medicinska nega bila
predstavljena kao prepuštanje suparničkoj sili. Godine 1566. kanonski propis je
zabranjivao lekaru da nastavi lečenje svakog bolesnika koji do trećeg dana
bolesti nije ispovedio svoje grehe. Seciranje mrtvih je bilo strogo zabranjeno,
tako da je bilo sprečeno svako dalje usavršavanje na području anatomije i
fiziologije. Poznati slučaj Servetusa (1511-1553) nastao je delimično zbog
njegovog kršenja crkvenog zakona protiv seciranje, iako su njegova otkrića
prethodila otkrićima Harvija (1578-1657) o postojanju krvotoka u
telu.
Kalvin
(1509-1564) i Luter (1483-1546) sledili su tradiciolano verovanje da su čudesna
izlečenja bila ograničena na apostolsko doba, iako je sam Luter bio zadivljen
ozdravljenjem Melanhtona posle uslišene molitve. Veslijeva knjiga "Primitive Physick" je doživela mnoga
izdanja i bila omiljena kao priručnik za izlečenje. Razvitak savremene nauke
krajem osamnaestog stoleća i posle toga učinio je da se medicinska nega
postepeno preseli u svetovne krugove, prelaz koji je najvećim delom završen do
pedesetih godina devetnaestoga stoleća.
Adventisti
sedmoga dana su se zainteresovali za zdravlje krajem pedesetih i početkom
čezdesetih godina devetnaestoga veka, najvećim delom zahvaljujući uticaju Elen
G. Vajt, koja je 1863. uputila poziv mladoj Crkvi da se ozbiljno zainteresuje za
zdravlje kao versku kategoriju. Pod uticajem snažnog pokreta koji je propagirao
zdravstvene reforme u Severnoj Americi, adventisti su prihvatili odbacivanje
tada omiljenog sistema lečenja teškim metalima i snažnim biljnim esencijama, ali
i upotrebu duvana i alkohola. Uskoro su tome dodali i prihvatanje vegetarijanske
ishrane i oslanjanje na prirodne lekove, posebno na hidroterapiju. Adventistička
teologija o zdravlju prihvata naučne tekovine kao deo Božjeg plana lečenja i
Crkva je naširoko poznata po svojoj zdravstvenoj delatnosti utemeljenoj na
načelima nedeljivosti čoveka.
Do stepena
koji je jedinstven u hrišćanskom svetu, iako se oslanjaju na molitvu i na Božju
intervenciju prilikom izlečenja, adventisti sedmog dana u Božja sredstva
izlečenja ubrajaju i poštovanje prirodnih zakona. Bog je u prirodi osigurao
mnogo sredstava kojima se mogu sprečiti i lečiti bolesti ili bar umanjiti patnje
bolesnika. Telesno zdravlje se može unaprediti zajedničkim delovanjem prirodnih
sredstava koja čiste i leče. Prema tome, preventiva zahteva izlaganje pozitivnim
uticajima svežeg vazduha, čiste vode, uravnotežene, zdrave ishrane, sunčeve
svetlosti, vežbanja i rada, odgovarajućeg odmora, i iznad svega, poverenja u
Boga. U isto vreme, treba da se primeni svaka dokazana terapija u borbi protiv
bolesti i slabosti. Obnavljanje celog bića je konačni cilj zdravstvene nege, a
najveći deo toga cilja može se postići svesnim vraćanjem, koliko god te to
moguće, Božjem prvobitnom planu života.
Celovit
pristup čoveku znači da ljudima ne stoji na raspolaganju neka stvarnost ili neko
postojanje izvan tela. Čovek je složena, interaktivna celina, sposobna da deluje
jedino snagom svoga uma koji je u uskoj sprezi sa telom; zato je staranje o svim
aspektima zdravlja tako važno, jer predstavlja služenje Bogu.
Još je
šezdesetih godina devetnaestoga veka Elen G. Vajt shvatila važnost interaktivnog
jedinstva između fizičkog, duhovnog i emocionalnog aspekta čovekove ličnosti i
počela je da raspravlja o tome kako lečenje tela utiče na ostala područja
njegovog bića. U toku sledećih pedesetak godina njeni pozivi na prihvatanje
reforme običaja povezanih sa zdravljem razvili su se i pretvorili u jednu od
osnovnih tema njenih spisa, da bi svoj vrhunac dostigli u knjizi "Služba
izlečenja" (1905. godine). Njena shvatanja su se temeljila na činjenici da Sveto
pismo i zakoni prirode deluju jedinstveno kao božanska oruđa za unapređenje
ljudske sreće u svim njenim dimenzijama. Isusova isceliteljska služba
predstavlja uzor integrisanog lečenja svih aspekata čovekovog
bića.
Pretežno
na podsticaj Elen G. Vajt, Crkva adventista sedmog dana je razvila mrežu
ustanova za zdravstvenu negu koja se danas prostire po svim delovima sveta,
povezana sa visokoškolskim ustanovama za obrazovanje profesionalnih zdravstvenih
radnika i primenjenog zdravstvenog obrazovanja za široku publiku. Zdravlje i
izlečenje iz ove perspektive
počivaju na sjedinjenju hrišćanskih zdravstvenih načela i uznapredovalih
saznanja o terapeuticima utemeljenih na zdravstvenim prirodnim zakonima. Izbor
tekstova na sledećim stranicama predstavlja samo mali deo njenih opširnih spisa
o zdravlju i izlečenju.
"Bog
neprestano održava i upotrebljava u svojoj službi sve što je stvorio. On radi
preko zakona prirode, služeći se njima kao svojim oruđima. Oni ne deluju sami od
sebe. Priroda svojim delima svedoči o inteligentnoj prisutnosti i aktivnoj
delatnosti Bića čija moć pokreće sve po svojoj volji...
Mehanizam
ljudskog tela ne može se potpuno shvatiti; ono sadrži tajne koje zbunjuju i
najinteligentniji um. Nije to uticaj mehanizma, koji, kada se jednom pokrene,
nastavlja da radi, da puls otkucava niti dah sledi dah. U Bogu mi živimo i
krećemo se i jesmo. Srce koje lupa, puls koji kuca, svaki živac i mišić u živom
organizmu skladno deluju silom sveprisutnog Boga." (MH
416.417)
"Baveći se
zakonima materije i zakonima prirode mnogi gube iz vida, ukoliko ga ne odbacuju,
trajno i neposredno božansko delovanje. Oni zastupaju misao da priroda deluje
nezavisno od Boga, da sama sebi po svojoj volji postavlja svoje granice i da
raspolaže moćima kojima se sama služi. U njihovom umu postoji jasna razlika
između prirodnoga i natprirodnoga. Prirodno se pripisuje prirodnim uzrocima,
koji nisu povezani s Božjom silom. Životodavna sila se pripisuje materiji, a
priroda se uzdiže kao božanstvo. Pretpostavlja se da je materija stavljena u
određene međusobne odnose i prepuštena sama sebi da deluje na temelju utvrđenih
zakona u koje ni Bog ne može da se meša; da je priroda dobila određene
sposobnosti i podložena zakonima, a onda ostavljena da se pokorava tim zakonima
i da obavlja delo koje joj je od početka određeno.
To je
lažna nauka; u Božjoj Reči nema ništa što bi je podržalo." (8T
259)
"Ista sila
koja održava prirodu deluje i u čoveku. Isti veliki zakoni koji vode i zvezdu i
atom nadziru i čovekov život. Zakoni koji upravljaju radom srca, podešavajući
protok struje života prema zahtevima tela, zakoni su moćnog Uma koji ima vlast
nad dušom. Od Njega proizlazi sav život. Samo u skladu s Njime može se utvrditi
pravo područje aktivnosti života. Svim bićima koja je stvorio postavljen je isti
uslov – da se život održava primanjem života od Boga i vodi u skladu sa
Stvoriteljevom voljom. Prekršiti Njegov zakon, fizički, mentalni ili moralni,
znači izdvojiti se iz sklada sa svemirom, uneti nesklad, anarhiju, propast."
(Vaspitanje, 89)
"Pošto su
zakoni prirode Božji zakoni, jasno je da je naša dužnost da ih pažljivo
proučavamo. Treba da proučavamo njihove zahteve koji se odnose na naše telo i da
im se pokorimo." (6T 369)
"Bog je
postavio zakone koji upravljaju našim organizmom. Ti zakoni koje je On stavio u
naše biće su božanski i za svako njihovo kršenje propisana je kazna, koja se pre
ili kasnije mora platiti. Većina bolesti od kojih je ljudski rod bolovao i sada
boluje nastala je zbog nepoznavanja organskih zakona." (Health Reformer, oktobar
1866)
"Bog je
isto toliko začetnik fizičkih zakona kao što je začetnik moralnog zakona. Njegov
zakon je zapisan Njegovim prstom na svakom živcu, na svakom mišću, na svakoj
sposobnosti, koja je poverena čoveku." (COL 347.348)
"Isto je
toliko greh kršiti zakone našeg bića kao što je greh kršiti Deset zapovesti. I
jedno i drugo predstavlja kršenje Božjeg zakona. Oni koji krše Božji zakon koji
je propisan njihovom organizmu skloni su da krše i Božji zakon koji je izrečen
na Sinaju." (CDF 17)
"Naša prva dužnost prema Bogu i bližnjima
je dužnost samousavršavanja. Svaka sposobnost koju nam je Stvoritelj dao mora da
bude razvijana do najvišeg stepena savršenstva da bismo bili u stanju da učinimo
najveću meru dobra za koju smo osposobljeni. Prema tome, dobro je iskorišćeno
vreme koje smo proveli u uspostavljanju i održavanju dobrog telesnog i mentalnog
zdravlja. Mi sebi ne možemo dozvoliti da umanjimo ili onesposobimo bilo koju
delatnost našeg uma ili tela time što ćemo preopteretiti ili zloupotrebiti bilo
koji deo živog mehanizma." (Te 137)
"Uvek treba da imamo na umu da je veliki
cilj zdravstvene reforme da se postigne najviši mogući stepen razvitka uma i
duše i tela. Svi prirodni zakoni – koji su i Božji zakoni – postavljeni su radi
našeg dobra. Poslušnost tim zakonima će unaprediti našu sreću u ovom životu i
pomoći će nam da se pripremimo za život koji će doći." (CDF
23)
"Bog je u nas usadio naše prirodne sklonosti i
prohteve i kada ih je davao čoveku, oni su bili čisti i sveti. Po Božjem planu
trebalo je da razum vlada
prohtevima tako da oni doprinesu našoj sreći. I zaista, kada njima upravlja i
vlada posvećeni razum, oni su sveti
Gospodu." (Ms 47,1896)
"Živci u mozgu, koji održavaju vezu sa
celim organizmom, predstavljaju jedino sredstvo uz čiju pomoć Nebo može da stupi
u vezu s čovekom i da utiče na njegov unutrašnji život. Šta god ometa kruženje
električnih impulsa u živčanom sistemu umanjuje snagu vitalnih sila i posledica
je umrtvljavanje osetljivosti uma." (2T 347)
"Naše telesno zdravlje se održava onim
što jedemo; ukoliko naši prohtevi nisu pod upravom posvećenog uma, ukoliko nismo
umereni u svem našem jedenju i pijenju, mi ne možemo biti u stanju mentalnog i
fizičkog zdravlja koje bi nam
omogućilo da proučavamo Reč s namerom da saznamo šta kaže Pismo – šta da činimo
da nasledimo večni život!" (Te 15)
"Bog deluje preko prirode, iz dana u dan,
iz časa u čas, iz trenutka u trenutak, da nas održava u životu, da nas
osposobljava i obnavlja. Kada bilo koji deo tela zadobije ozledu, smesta
započinje proces ozdravljenja; prirodne sile su stavljene u pokret da obnove
zdravlje. Ali, sila koja deluje preko tih posrednika je Božja sila. Sva
životodavna sila dolazi od Njega. Kada se neko oporavi od bolesti, Božja sila mu
je vratila zdravlje." (MH 112.113)
"Ljubav kojom Hristos prožima celo biće
je životvorna sila. Svaki vitalni deo – mozak, srce i živci – On dodiruje
isceljenjem. Tim dodirom najviše energije celog bića se pokreću na rad. On
oslobađa dušu krivice i tuge, strahovanja i brige, koji lome životnu snagu. S
njime dolazi vedrina i spokojstvo. On usađuje u dušu radost koju ništa zemaljsko
ne može uništiti – radost u Svetome Duhu – radost koja donosi zdravlje." (MH
115)
"Međusobna usklađenost između uma i tela
je vrlo velika. Kada je jedno pogođeno, i drugo reaguje. Stanje uma ima vrlo
veliki uticaj na zdravlje celog organizma. Ako je um slobodan i srećan, svestan
da čini ono što je pravo, ispunjen zadovoljstvom što je doprineo sreći drugih,
javlja se radost, koja dovodi do reakcije celog organizma, izazivajući
slobodnije kruženje krvi, ispunjavajući zdravljem celo telo." (4T
60)
"Svaki medicinski radnik, bez obzira da
li on to priznaje ili ne, odgovoran je i za dušu, a ne samo za telo svojih
pacijenata. Gospod očekuje od nas daleko više nego što ponekad činimo za Njega.
Svaki lekar treba da bude odani, razumni evanđeosko- zdravstveni misionar,
upoznat sa nebeskim lekom za dušu bolesnu od greha isto onoliko koliko i s
naukom o lečenju bolesnih tela...
Lekar je pozvan da onima koji će uskoro
umreti pruži što više fizičkog olakšanja, ali i da skine teret s njihove duše.
Uzdignite pred njima raspetog Spasitelja. Pružite im priliku da upoznaju Jagnje
Božje, koje je uzelo na sebe grehe sveta." (MM 31)
"U službi izlečenja lekar treba da bude
Hristov saradnik. Spasitelj je služio i telu i duši. Evanđelje koje je On
propovedao bilo je poruka o duhovnom životu i telesnom obnovljenju. Izbavljenje
od greha i lečenje bolesti bilo je povezano. Ista služba je poverena i
hrišćanskim lekarima." (MH 111)
"Ima slučajeva kada Bog svojom božanskom
silom odlučno deluje na obnavljanju zdravlja. Međutim, ne ozdravljuju svi
bolesnici. Mnogi ostaju da spavaju u Isusu. Jovanu je na ostrvu Patmosu bilo
naređeno da napiše: 'Blago mrtvima koji umiru u Gospodu od sada. Da, govori Duh,
da počinu od trudova svojih.' (Otkrivenje 14,13) Na osnovu ovih reči možemo
zaključiti da nekoga, ukoliko mu nije bilo vraćeno zdravlje, ne smemo osuđivati
i govoriti da nije imao dovoljno vere.
"Svi mi želimo da dobijemo neposredan i
brz odgovor na svoje molitve i padamo u iskušenje da se obeshrabrimo ukoliko se
odgovor odlaže ili dođe u neželjenom obliku. Ali, Bog je suviše mudar i dobar da
bi na naše molitve uvek odgovarao u vreme i na način koji smo tražili. On želi
da učini mnogo više za nas nego da samo usliši sve naše želje. I pošto se možemo
osloniti na Njegovu mudrost i ljubav, ne smemo tražiti od Njega da se složi s
našom voljom, već da izvrši svoje namere." (MH 230.231)
"Oni koji u molitvi traže izlečenje ne
smeju zanemariti da se posluže lekovitim sredstvima koja im stoje na
raspolaganju. Ne znači da se odričemo vere ako se poslužimo lekovima koje nam je
Bog stavio na raspolaganje da bismo ublažili patnje i pomogli prirodi u njenom
delu obnavljanja zdravlja. Ne znači da se odričemo vere ako sarađujemo s Bogom i
ako se trudimo da sebe stavimo u položaj koji najviše odgovara ozdravljenju. Bog
nam je dao sposobnost da se upoznamo sa zakonima života. To znanje nam je
stavljeno na dohvat ruke da bismo se njime poslužili. Treba da se poslužimo
svakom mogućnošću za obnavljanje zdravlja, da iskoristimo svaku prednost, radeći
u skladu s prirodnim zakonima. Kada smo se molili za ozdravljenje bolesnih,
treba da radimo s još mnogo više energije, zahvaljujući Bogu što nam je dao
mogućnost da sarađujemo s Njime, i da tražimo da On blagoslovi sredstva za koja
se postarao." (MH 231.232)
"Kada se današnji Izrailj bude ponizio
pred Bogom, kada bude očistio hram svoje duše od svake nečistote, Bog će čuti njegove molitve za bolesne i
blagosloviti upotrebu svojih lekova za ozdravljenje. Kada u veri ljudsko oruđe
učini sve što je u njegovoj moći da savlada bolest, služeći se jednostavnim
metodama lečenja
koje mu je Bog stavio na raspolaganje,
Bog će blagosloviti njegove napore." (9T 164)
"Zdravstvena reforma je jedna grana
velikog dela koje treba da pripremi ljude za Gospodnji dolazak. Ona je isto tako
usko povezana s porukom trećeg anđela kao što je ruka povezana sa telom." (CH
20.21)
Bacchiocchi, Samuele, Wine in the Bible.
Berrien Springs, Mich, Biblical Perspectives, 1989.
Brown, Michael L. Israel's Divine Healer,
Grand Rapids, Zondervan Publishing House, 1995.
Brunt, John. A Day for Healing: The Meaning of Jesus'
Sabbath Miracles, Washington, D.C, R&H 1981.
Frost, Evelyn, Christian Healing, London,
Mobrays, 1940.
Grmek, Mirko, D. Diseases in the Ancient
Greek World, Baltimore, John Hopkins University, 1989.
Gustafson, James M, The Contribution of Theology to Medical
Ethics, Milwaukee, Marquette University Press, 1975.
Harrison, R.K, "Healing, Health" in Interpreter's
Dictionary of the Bible, New York and Nashville, Abington Press, 1962, vol.
2.
Hogan, Larry P, Healing in the Second Temple Period,
Goettingen, Vandenhoeck& Ruprecht, 1992.
Kee, Howard Clark, Medicine, Miracle and
Magic in New Testament Times, Cambridge, Cambridge University Press,
1986.
Kelsey, Morton T, Healing and Christianity, London, SCM
Press, 1973.
Lindstoem, Fredrik, Suffering and Sin: Interpretations of
Illness in the Individual Complaint Psalms, Stockholm, Almquist and Wiksell
Interational, 1994.
Marty, Martin E, Health and Medicine in the Lutheran
Tradition: Being Well, New York, Crossroad Publishing Co,
1986.
Murray, Andrew, Divine Healing, Springdale, Pa, Whitaker House,
1982.
Palmer, Bernard, ed. Medicine and tje
Bible, Exeter: Paternoster Press, 1986.
Pilch, John J, "Sickness and Healing in Luke-Acts" in
The Social World of Luke-Acts: Models for Interpretation, ed. Jerome H. Neyrey,
Peabody, Mass, Hendrickson, 1991.
Proctor, Stoy, et al, eds. Health 2000 and Beyond, Silver Spring,
Md, General Conference of Seventh Day Adventists, Health and Temperance
Department, 1994.
Seybold, Klaus and Ulrich Mueller, Sickness and healing, Nashville;
Abington Press, 1981.
Short, A.R, The Bible and Modern Medicine, Exeter,
Paternoster Press, 1953.
Smith, C.R, The Physician Examines the Bible, New
York, Philosophical Library, 1950.
Stockmayer, Otto, Sickness and the Gospel, London, Bemrose& Sons,
1887.
Tillich, Paul, "The Meaning of Health" in On Moral
Medicine; Theological PPerspectives in Medical Ethics, ed. Stephen E. Lammers
and Allen Verhey, Grand Rapids, William B. Eerdmans Pub. Co.
1987.
Torrey, R.A, Divine Healing, Does God Perform
Miracles Today? New York, Chicago, Fleming H. Revell Co.
1974.
Vermes, Geza, Jesus the Jew, New York, Macmillan, 1973.
Warfield, Benjamin B, Counterfeit Miracles. 1918. Republished
as Miracles: Yesterday and Today, True and False. Grand Rapids, Eerdmans,
1965.
Weatherhead, Leslie, Psychology, Religion and Healing, New
York: Abington, 1951.
Wilkinson, John, Health and Healing: Studies in New
Testament Principles and Practice.
Edingburgh: Handsel Press, Ltd, 1980.
World Health Organisation, WHO Basic Dokument, Geneva, 1948.
| < 19 Poglavlje | Sadržaj | 21. Poglavlje > |