< 10. Poglavlje
Sadržaj
12. Poglavlje >
11.
Novi život
U subotu ujutro pošao sam kod svojim novim prijateljima,
gospođi i gospodinu Grosse. Tamo su već bili neki njihovi prijatelji koji su
došli s namerom da ih prate do crkve. Nakon što su me Cyril i Cynthia
predstavili tim prijateljima, malo smo porazgovarali. Po svom običaju izvadio
sam kutiju cigareta iz džepa i ponudio ih, međutim, oni su kulturno odbili. I
tako sam pomislio da adventisti možda ne puše.
Na putu u crkvu pitao sam Cyrila o tome. Odgovorio mi je da
adventisti imaju univerzalni odnos prema zdravlja
- ne zato da bi time stekli Božju naklonost, već zato da bi
bili zdravi. Zdravi Ijudi imaju više od života. Rekao mi je da se jedna od
sledećih biblijskih pouka bavi pitanjem zdravog načina života. Tamo su takođe
nabrojane prednosti u kojima čovek uživa ako ne puši.
Odmah sam mu obećao da tog dana neću pušiti u društvu
članova crkve. Međutim, pitao sam se kako ću u tome uspeti.
Jednom kasnije razgovarao sam sa Cyrilom o činjenici da je
duvan za mene bio vrlo značajan u životu. Rekao sam mu da sasvim sigurno ne bih
pristao proučavati Bibliju s njim i njegovom ženom da su odmah na početku
spomenuli to pitanje. Ali, oni su bili spremni podnositi moje pušenje da bi me
najpre upoznali s Hristom. Tih dana još nišam bio svestan da me Cyril i Cynthia
pokušavaju upoznati s Izvorom života. Ali Božji Duh ih je vodio.
Onog subotnjeg jutra kad sam im obećao da neću pušiti u
prisutnosti vernika, obradovali su se mojoj odluci. Videli su kako su njihove
molitve bile uslišane. Pre nego što su me pozvali da pođem s njima na
bogosluženje, molili su Boga da blagoslovi moj život na poseban način. Molili su
za dva čuda.
Prvo, da uvidim i poštujem svetost biblijske subote. Ako bi
se to desilo, zamolili bi me da pođem s njima na bogosluženje. U slučaju da
prihvatim njihov poziv, smatrali bi to znakom da će Bog učiniti čudo spasenja.
Drugo. tražili su od Boga da mi uzme želju za duvanom.
Bog je uslišio njihove molitve na divan način. Sve do sedam
sati uveče nisam više ni pomislio na duvan. Ali tada je moje telo proživelo
dvočasovne muke kakve nikada pre nisam osetio. Zaključio sam da mi je neophodno
potreban Spasitelj - Spasitelj koji bi kroz svoju ljubav učinio čudo i odstranio
gospodina Nikotina koji je zaseo u svaku poru moga tela.
Bio je to prekrasan početak dana tog subotnjeg jutra u
septembru 1946. u Montrealu. Priroda je zračila životom, vazduh svežinom, svetle
sunčeve zrake što su prodirale kroz krošnje drveća darivale su zemlji zracima
ljubavi. Tog jutra kao da je čitav grad bio veseliji; svuda oko nas videli smo
dokaze da Bog Ijubavi bdije nad svim. S nekim biblijskim rečima o suboti u
svežem sećanju taj dan dobio je za mene novo značenje.
Ja, spiritist, išao sam sa svetkovateljima subote u
Adventističku crkvu! Moji novi prijatelji još nisu bili svesni činjenice da sam
polako počeo izlaziti iz redova palog Lucifera - njihovog najopasnijeg
neprijatelja. Samo je nekoliko dana prošlo od mog posljednjeg kontakta s
demonima.
U blizini crkve iznenađeno sam primetio da su se skoro svi
prolaznici na ulici kretali u pravcu crkve. Neki od njih srdačno su me
pozdravili i pružili program za bogosluženje otisnut na malom listiću. U hodniku
crkve ugledao sam sto s izloženim časopisima i traktatima. Uzeo sam jednu malu
brošuru. U dvorani za bogosluženje čudio sam se što je toliko ljudi došlo u tu
crkvu. Seli smo i ja sam počeo čitati brošuru. Svirala je tiha muzika. Brošura
je bila je puna informacija o organizaciji i raznovrsnim delatnostima
Adventističke crkve.
Subotnja škola započela je srdačnim pozdravom. Bila je
slična nedeljnoj školi-veronauke, i obuhvatala je sve starosne grupe. Deo
programa pre samog proučavanja Biblije činio mi se vrlo zanimljiv i poučan.
Uostalom, bio sam prvi put u Adventističkoj crkvi. Zapazio sam ljude kojima je
bilo važno da budu blagoslov svojim bližnjima.
Vernici su posvetili oko četrdeset minuta proučavanju
biblijske pouke. Propovednik L. W. Taylor vodio je poseban razred za prijatelje.
Tema je bila o Hristovom životu, a misao - vodilja je bila činjenica da je Isus
za vreme života na zemlji živeo po načelina Božje Reči, u čemu nam je ostavio
primer. Propovednik Taylor izneo je misao koju sve do danas nisam zaboravio:
"Ako sledimo primer našega Gospoda, dobijamo mir, zadovoljstvo i mudrost kakvu
nam svet ne može dati, a ni uzeti."
Pogodnijeg trenutka za njegovu izjavu verovatno nije moglo
biti. Biblijska proučavanja prošlih nekoliko dana s vrhuncem o biblijskoj suboti
probudila su u meni želju da predam svoj život Hristu i počnem svetkovati
subotu, sedmi dan sedmice. Posve zanimljivo bogoslužnje završilo je krštenjem.
Jedan od krštenika bio je moj prijatelj Cyril. Kad se posle krštenja vratio na
svoje mesto, rekao sam mu da ću, ako je Božja volja, sledešće subote ponovo doći
u crkvu. Zatražio sam da, ako bude prilika, porazgovoram s propovednikom
Taylorom.
Na izlazu iz crkve Cyril je upitao propovednika ima li tog
poslepodneva vremena za nas. Objasnio mu je da ću provesti dan kod njih.
Propovednik Taylor je predložio da dođe kod nas, umesto da nas pozove u svoju
kancelariju.
Bio sam vrlo zahvalan gospođi i gospodinu Grosse. Tog
trenutka još nisu mogli shvatiti kakve su sve biagoslove uneli u moj život.
Božji Duh upotrebio ih je kao oruđa da me dovedu u neku vrstu duhovne oaze.
Hristos, koji je stvorio lepote jeseni koje sam ih gledao u raznobojnom lišću
tog septembarskog jutra, mogao je sad i mene nanovo stvarati.
Tog poslepodneva došao je propovednik Taylor. Po
uobičajenom uvodnom razgovoru o svemu i svačemu prešli smo na verske teme.
Zanimalo ga je koliko smo daleko došli u proučavanju Biblije, I o čemu smo
dosada proučavali. Naveo sam nekoliko tema i uočio kako smo zapravo proučili
preko dvadeset biblijskih pouka. Još se i sada dobro sećam kako me je
propovednik iznenadeno upitao da li je dobro čuo.
Budući da je dobio potvrdan odgovor, rekao je: "Možete li
mi reći zasto ste tako puno proučavali?" Ne sećam se šta sam tačno naveo kao
razlog, međutim pamtim dobro njegovu zaćuđenost što smo Grosseovi i ja prošli
tako puno biblijskih tema. Smatrao sam da svako ko se susretne s biblijskom
istinom proučava sa sličnim oduševljenjem.
Pre nego što sam te večeri pošao kući, Grosseovi su mi
objasnili začuđenost njihovog propovednika. Pre nekog vremena pojedini vernici
su izrazili želju da nauče kako i na koji način da prenesu svoja verska uverenja
onima koji veruju drugačije. Upitali su propovednika bi li im bio spreman
održati predavanje o tome.
Pastor Taylor im je dao savet da, kad proučavaju s Ijudima
koji se inače nisu mnogo bavili verskim razmišljanjima, ne pretjeruju s obimnim
i dugim proučavanjem. Dva puta sedmično biblijskih tema bilo bi idealno,
jer bi na taj način Ijudi imali vremena da razu miju proučeni sadržaj, te da ga
tako i više cene. Propovednik Taylor imao je potpuno pravo predlažući oprezno i
neusiljeno postupanje. Međutim moj slučaj bio je izuzetak. Božji Duh naveo je
gospođu i gospodina Grossea da postupe upravo onako kako je za mene bilo
najbolje.
Rekao sam propovedniku da je moj odlazak u crkvu tog jutra
ostavio na mene dubok utisak. Zatim sam ga upitao zašto druge protestantske
crkve ne drže biblijsku svetu subotu, kad ju je Bog dao kao sredstvo zadobijanja
posebnog blagoslova - koji nije stavio ni na koji drugi dan.
Njegov odgovor je na početku naglasio da Crkva adventista
sedmoga dana samu sebe smatra prorečenim pokretom. Kao što je Bog poslao Jovana
Krstitelja da ljudima svoga vremena, koji su izgubili iz vida mesijanska
proročanstva, kaže da je Spasitelj sveta među njima, isto tako je pozvao
Adventističku crkvu da u svoje vreme bude glas koji
viče u pustinji. Činjenica da mnoge
protestantske zajednice ne svetkuju subotu, objasnio je pastor Taylor, pokazuje
da Bog ne želi ljudima nametnuti svoju volju. Sasvim suprotno: On želi da Mu svi
služe iz ljubavi, te da Ga poštuju zato što su upoznali Njegov božanski karakter
i Njegovu stvoriteljsku svemoć. Bog se ne raduje odanosti iz prisile, te zato
svima ostavlja slobodan izbor hoće li poštovati božanski dan odmora ili ne.
Kako je razgovor tekao, ja sam sve više shvatio da ne bih
smeo prećutati moja iskustva s obožavanjem demona. Moje veliko zanimanje za
religijske teme bio je pastoru Tayloru znak da za to mora postojati značajan
razlog. Nije mi bilo lako započeti govor o mojoj vezi s demonima. Međutim,
stekao sam utisak da će propovednik baš sada, u trenucima odluke da se oslobodim
te zle sile, imati poneki vredan savet za mene.
Nakon što sam mu otkrio istinu o mojim spiritističkim
aktivnostima skrenuo je moju pažnju na Izvor života i sile, na Isusa Hrista.
Spomenuo je sledeći biblijski stih: "Budući da u Njemu stanuje stvarno sva
punina božanstva, po Njemu ste i vi ispunjeni. On je glava svakog poglavarstva i
vlasti." (Kološanima 2,9.10) Zatim je naveo još nekoliko tekstova iz Biblije,
koji su jasno davali do znanja da je Spasitelj jači od Lucifera i demona.
Ohrabrilo me je saznanje da sve sile, uključujući i palog
anđela Sotonu s njegovim saradnicima, svoje postojanje zahvaljuju Hristu. To mi
je saznanje pomoglo u suočavanju s demonima već sledeće noći.
Zatražio sam objašnjenje za neke biblijske izraze koje
koriste oni koji propovedaju čovekovu besmrtnost. Nisam dugo čekao. Pošto me je
upitao imam li još neko pitanje, spomenuo sam neka od svojih najvažnijih otkrića
iz Božje Reči. Rekao sam da su mi naša proučavanja pokazala da je čovek kao
celina smrtan, što je sasvim suprotno od opšteg verovanja da čovekova besmrtna
duša posle njegove smrti prima nagradu ili kaznu. Biblija govori da jedino Bog
poseduje besmrtnost. Čitali smo mnoge biblijske stihove koji su isticali
činjenicu da će Bog spašenima prilikom vaskrsenja pravednih podariti besmrtnost.
Budući da bezbožnici sami po sebi nisu besmrtni, njihovo postojanje prestaće
nakon što se izvrši kazna koja im je određena. Mada Božja Reč jasno govori da će
bezbožnici sasvim propasti i nestati, neki biblijski tekstovi kao da su tvrdili
sasvim suprotno.
"Još kao dete morao sam naučiti napamet mnogo toga iz
katoličkog katekizma," rekao sam mu. "Pritom
sam naišao na izraze koji su trebali podupreti prdstavu o
večnom kažnjavanju bezbožnika. Sećam se izraza poput večni
oganj, večna
kazna, i dim se njihovih muka diže u vek vekova. Bio bih vam dakle zahvalan ako biste mi
mogli objasniti to što mi se čini protivrečnim."
Pastor Taylor rekao je da mnogi ljudi nepravilno shvataju
pojam kazne. Oni smatraju da kaznu predstavljaju svesne patnje, te da kazna više
to nije ako ne osjećaju muke. Međutim, ako pomislimo na humano kažnjavanje,
otkrivamo da veličinu kazne merimo prema gubitku, dakle prema nečemu što nam je
oduzeto, uskraćeno, a ne samo po boli i mukama što ih podnosi kažnjenik.
Nastavio je s izlaganjem: "Zašto smrtnu kaznu svi smatraju
najtežom? Ne zato što je bol intenzivnija negoli kod ostalih; postoje oblici
mučenja, kao što je bičevanje, koji prouzrokuju veću bol od vešanja ili
odrubljivanja glave. Međutim, mi smrtnu kaznu ipak shvatamo kao najveću zato što
se njeno delovanje proteže na najduže moguće vremensko trajanje. Smrtna kazna
oduzima žrtvi sve međuodnose i radosti života, a mi vrednujemo život po njegovom
trajanju, odnosno kako dugo smo u prilici uživati blagoslove življenja i
postojanja. Upravo to je slučaj kod smrti iz koje nema oslobođenja, odnosno
vaskrsenja: druga smrt uskraćuje grešniku sve one predivne beskrajne godine
večnosti. Bas kao što je život spasenih večan, tako je i gubitak ili kazna
bezbožnih - večna."
"Odgovara mi vaš logični način objašnjavanja, na koji
pristupate ovoj temi. Ne bih vam želeo oduzimati previše vremena, ali ipak bih
vam bio zahvalan ako biste čitavu stvar još malo objasnili."
"U Svetom pismu", nastavio je, "izraz večan,
u
suprotnosti s pojmovima kao sto su vatra i kazna, odnosi se na posledice koje
takva vatra i kazna donose. U tom slučaju pridev večan nema veze s
vremenskim trajanjem sagorijevanja ili kažnjavanja."
Sedio sam na svojoj stolici uzbudeno isčekujuci da mi
razbije još pokoji strah iz detinjstva.
"Nešto nije u redu?" upitao me je Taylor iznenada."Ne, ne.
Sve je u redu, samo sam promijenio položaj sedenja. Molim vas nastavite."
"Dobro. Dat ću vam tri kratka primera," nastavio je
propovednik. "U Jevrejima 5,9 čitamo o večnom spasenju, dakle o spasenju s
večnim posljedicama što znači da nije reč o nekoj vrsti spasenja koje je stalno
u toku a nikada ne biva dovršeno.
U Jevrejima 6,2 reč je o večnom sudu. I opet nije reč o
sudu koji se večno održava, već o sudu čije su posledice večne, nakon što je
jednom održan nad svim Ijudima, te presudu više neće biti moguće poništiti.
Na kraju u Jevrejima 9,12 čitamo o većnom otkupu. Nije reč
o tome da ćemo se večno nalaziti na putu do konačnog otkupa, a nikada ga
dostići, već o tome da ćemo za svu vjećnost biti otkupljeni, odnosno istrgnuti
iz sile grieha i smrti.
Dakle, kad Biblija govori o
večnom ognju,
misli se na oganj koji će donieti večne, neprolazne rezultate.
U Judinoj poslanici u sedmom stihu piše da Sodoma i Gomora
ispaštaju kaznu - večni oganj. Apostol Petar pak kaže da je Bog '... osudio na propast gradove
Sodomu i Gomoru, pretvorio ih u pepeo i postavio ih za primer budućim
bezbožnicima."' (2. Petrova 2,6)
Bio sam oduševljen time što Biblija samu sebe tumači! Nikad
ranije nisam čuo nekoga da o ovoj temi govori tako neisprekidano i kompetentno.
Pastor Taylor podupirao je svaku svoju izjavu pouzdanim biblijskim navodima.
Nije davao niti najmanjeg povoda za sumnju u Božju dobrotu i ljubav prema
ljudima koje je stvorio na svoju sliku.
Jedan izraz, međutim, koji mi se na veronauci još u
detinjstvu urezao u pamćenje još uvek je čučao negde duboko u mojim mislima.
Oklijevao sam postaviti to pitanje. Pomislio sam da možda i ne postoji obja
šnjenje. Međutim onda sam shvatio da će se, ako propovednik ima odgovor na to
pitanje, u mojim mislima zauvek učvrstiti činjenica da je Gospod u pravom smislu
reči i Bog.
"Gospodine Taylor, šta to znači kada Pismo kaže: 'I dim se
njihovih muka diže u vek vekova...' (Otkrivenje 14,11)?" Naslonio sam se i
napeto očekivao njegov odgovor.
- Pastor Taylor objasnio je da Sveto pismo upotrebljava
izraze večan i u vek vekova za stvari i pojave koje traju duže ili neodređeno vreme. Biblija tako
upotrebljava izraz večan kad govori o ulozi izrailjskog sveštenstva, o
Mojsijevim naredbama, o posedovanju Hananske zemlje, o bregovima i gorama, o
samoj zemlji, te o vremenu službe jednog roba.
Oba izraza znače trajnost i dugotrajnost vremena, s tim
daje dužina vremenskog odseka određena prirodom stvari na koje se odnose ti
izrazi. Ako opisuju stvari i pojave o kojima iz drugih biblijskih tekstova znamo
da nemaju kraja, onda to znači da opisuju njihovo beskonačno postojanje.
Međutim, ako se to primeni na nešto drugo što ima trajanje i završetak, znamo da
je njihovo značenje na odgovarajući način ograničeno."
Svoje izlaganje pokušao je bliže objasniti: u Knjizi
Izlaska 21,2-6 piše da je rob što bi ga kupio Jevrejin morao biti oslobođen
sedme godine svoga robovanja. U slučaju da rob nije želeo napustiti svoga
gospodara, mogao je tu svoju odluku objaviti posebnim obredom. Gospodar bi doveo
svog slugu pred gradske ili seoske sudije. U njihovoj prisutnosti sluga bi se
postavio u položaj gde bi mu gospodar silom probušio uvo. Sluga, odnosno rob,
služio bi potom doveka, U tom slučaju izraz doveka predstavlja
vremensko period od jednog dana - do mnogo godina, već prema tome koliko dugo bi
živeo taj čovek.
Pastor Taylor naveo je reči iz Psalma 21,1-5, gde možemo
naći još jednu zanimljivu primenu prideva večan. Car David bio je zahvalan Gospodinu što mu je
mnogo puta sačuvao život. Pred Bogom je izjavio: "Jahve, zbog Tvoje se moći
kraij veseli, zbog pomoći Tvoje radosno kliče... Za život Te molio, i Ti mu dade
premnoge dane do vek vekova." David je živeo dosta dugo, pa reči za vek
vekova ovdje
predstavljaju duge godine.
Nakon što mi je gospodin Taylor dao nekoliko primera gde se
pridev večan
odnosi na prolazne stvari i pojave, prešao je na slučajeve gde ista reč označava
večno postojanje. U Knjizi proroka Danila prorok tumači
Navuhodonosorov san: "U vreme ovih kraljeva Bog Nebeski podići će carstvo koje
neće nikada propasti... Ono će razbiti i uništiti sva ona carstva, a samo će
stajati do veka." (Danilo 2,44) Sedmo poglavlje nam objašnjava: "Ali će od njih
carstvo preuzeti Sveci Svevišnjega i oni će ga posedovati za vek vekova."
(Danilo 7,18) Kao što nam Sveto pismo jasno govori da će Hristovo carstvo, kad
se uspostavi, biti večno te da će i postojanje pravednika biti večno, odnosno da
nikada neće prestati, Biblija nam isto tako kaže da će postojanje bezbožnika
prestati drugom smrću koja će biti u ognjenom jezeru.
Tokom tog proučavanja za mene je prestalo postojati brdo
mraka i zabluda. Takozvane tajne koje su mučile moje katoličke roditelje dok su
pokušavali biće Boga Ijubavi spojiti s učenje o večnim mukama, rastopile su se
kao led na tropskom suncu. Stekao sam sigurnost da Božja Reč ne protivrečna sama
sebi.
Oko sedam sati iznenada sam osetio jaku želju za cigaretom.
Začuđeno sam primetio da zapravo čitav dan nisam pušio, pa čak ni pomislio na
pušenje. Pomislio sam da je to zato što sam celi taj dan bio zaokupljen
religijskim saznanjima. Tako sam otkrio da je moguće odagnati duvan iz misli i
pluća - baveći se dobrom.
Nastavili smo razgovor o duhovnim temama. Izneo sam nova
pitanja koja su me već dugo mučila. Činjenica da je propovednik na sve imao
odgovor iz Biblije - ostavila je na mene dubok utisak.
Međutim, spomenuti problem odednom je postajao sve veći.
Želja za cigaretom bila je ogromna. Slina u mojim ustima zgusnula se tako da sam
jedva govorio, nos me bolio kao da sam se prehladio. Postao sam nemiran, stalno
menjajući položaj pri sedenju. Na kraju me je počela boleti glava, što mi se
inače retko dešavalo. Bol se proširila sve do potiljka.
Na moje traženje pastor Taylor ostao je s nama sve do sedam
sati. Razgovarali smo o pitanjima vere i religije. Čim je otišao, zapalio sam
cigaretu i bez prestanka pušio oko sat vremena. Svi opisani simptomi nestali su,
što me je vrlo iznenadilo. Ponovo sam se osećao dobro.
Ali, još pre nego što sam te večeri pošao kući, gospodin i
gospođa Grosse porazgovarali su sa mnom o zdravijem načinu života. Pri tome su
dotakli i pitanje duvana. Shvatio sam da sam zarobljen jednom navikom koja je
štetna za moje zdravlje. Odlučio sam prestati s pušenjem. Znao sam da je preda
mnom teška borba - osim ako se Gospodar subote, koji mi je tog dana na neko
vreme oduzeo želju za cigaretorn, ne pokaže spremnim da me za stalno oslobodi
duvana.
Zahvalio sam svojim prijateljima i otišao kući. U tramvaju
sam razmišljao o doživljajima proteklog dana, posebno o iskustvu s duvanom.
Uvideo sam da imam više od samo jednog moćnog neprijatelja. Istovremeno sam
smislio plan za koji sam bio siguran da će rešiti moje probleme s duvanom.
Pastor Taylor istaknuo je spasonosnu moć Hristove krvi
prolivene na Golgoti. Ukazao mi je, i ja sam to shvatio, da palog anđela i
njegove pomoćnike možemo savladati jedino kroz silu o kojoj govori Otkrivenje
12,11: "Oni su ga pobedili Jagnjetovom krvlju..."
Došao sam kući oko pola jedanaest uveče. Na ulaznim vratima
našao sam poruku prijatelja Rolanda da ga nazovem bez obzira u koje doba. Ali,
to će malo pričekati, pomislih. Čim sam ušao u stan, primetio sam kako demoni
nisu mirovali. Skoro sve je bilo na pogrešnom mestu. Ali ni to me nije
uznemiravalo, budući da sam se već naviknuo na neobičnosti. Izvadio sam iz
ormara tri kutije cigareta i stavio ih na sto. Otvorio sam Bibliju i pročitao iz
Mateja 27,24- 54 izvještaj o raspeću. Zatim sam otvorenu Bibliju stavio na
cigarete, kleknuo i počeo razgovarati s Isusom, svojim velikim sveštenikom, o mojim problemima. Zahvalio sam Mu
što je blagoslovio moj život, iako sam bio Njegov neprijatelj koji je hulio na
Njegovo ime - i priznao Mu svoje grehe i zločin svoga srca. Pastor Taylor
skrenuo mi je pažnju na činjenicu da se Isus Hrist u nebeskoj Svetinji zalaže za
one koji se nalaze u poteškoćama, te da se naročito dobro razume u beznadežne
slučajeve. Budući da sam znao da sam ja takav slučaj, čvrsto sam se uhvatio za
tu nadu koja je proizlazila iz Taylorovih reči. Pa borio sam se protiv
neprijatelja koji su bili pametni i previše moćni za mene.
Zahvalio sam Bogu za Njegovo ohrabrenje i rekao kako mi je
jasno da je sila Njegove ljubavi zadržala demone te da zato želim Njemu predati
svoj život i služiti Mu onako kako On bude mislio da je najbolje. Bio sam takođe
spreman izraziti svoju radost u Bogu odlukom da se sećam dana odmora - subote.
Pokazao sam na cigarete i rekao: "Gospode Isuse, molim Te, oslobodi me tog
moćnog neprijatelja, oduzmi mu silu, baš kao što si već danas pokazao svoju moć.
Uzmi od mene tu nezasitnu žudnju."
Još sam tako jedno vreme razgovarao s Gospodom, te Mu zahvalio što me je saslušao i blagoslovio moj život. Zatim sam ustao, poneo cigarete u toalet, otvorio svaku kutiju, zdrobio cigarete i bacio ih u slivnik. Od tog trenutka više nisam ni taknuo cigarete, niti osetio potrebu za njima. Isus je na divan način učinio čudo svoje Ijubavi.
< 10. Poglavlje
Sadržaj
12. Poglavlje >