12

12. Poteskoće s duhovima

Te iste noći uzeo sam u ruku neku knjigu s namerom da čitam - istog trenutka bilo je gotovo sa mnom. Listić na kom je bila Rolandova poruka počeo je leteti po sobi. Zatim se tako snažno zaleteo u otvorenu knjigu da mi je ispala iz ruku. Po svemu sudeći bio zao duh. Moja prva pomisao bila je da ga ukorim, pa ipak, odlučio sam da se ne upuštam ni u kakav razgovor s njim, ma šta se desilo. Stavio sam listić u knjigu i nastavio čitati. Nisam mogao dugo čekati. Neka sila istrgnula mi je knjigu iz ruku i bacila je o zid na drugom kraju sobe.

Ne zbog aktivnosti duha, već iz poštovanja prema mom prijatelju, odlučio sam ga nazvati. Telefon se nalazio u hodniku, pa u ovom slučaju nisam želeo telefonirati s tog mesta. Pošao sam u obližnji restoran. Našavši se u kabini pogledao sam na sat. Bilo je jedan posle ponoći. Dvaput je zvonilo pre nego što je Roland podigao slušalicu:

"Halo! To si ti, Morneau?"

"Da, ja sam."

"Hej, Morneau, ludo jedna!" skoro je vikao. "Ah, što to govorim. Nisam baš tako mislio. Hteo sam reći: igraš se sa životom. Pa šta je s tobom? Jesi li poblesavio?"

"Deluješ mi vrlo uzbuđeno", odgovorio sam, "kaži, šta te muči?"

"Mene? Šta mene muči? Ništa. O tebi se radi! U velikoj si nevolji, a zvučiš mi bezbrižno kao da nemaš nikakvih problema. Morneau, oduviek sam se divio tvojoj smelosti, ali ovaj put si otišao predaleko, i još dalje! Okrenuo si se protiv duhova koji su ti pomagali. Sad će te ti isti uništiti. Čudi me zapravo da si još uvek živ. Čoveče, zabrinut sam za tebe. Zato sam i presedeo čitavu veče pored telefona čekajući tvoj poziv. Zar mi nemaš ništa reći?"

"Svakako da imam. Ali kako da to učinim kad mi ne daješ prilike?"

Odmah je nastavio: "Morneau, ti uopšte nisi svestan u kakvoj si neprilici. U sredu uveče već si bio u neprilici što se tiče tvog odnosa s duhovima. To sam čuo od sotonskog sveštenika. Ali sada je prekasno, zaista prekasno."

"Rolande," prekinuo sam ga, "kad se smiriš, bi će nam obojici lakše da razumemo jedan drugoga. Dakle. što je bilo u sredu uveče?" Posle nekoliko trenutaka on se sabrao.

"Prošle srede čim sam došao u naše sastajalište odveli su me u sveštenikovu kancelariju. Pitao me da li sam te vidio tokom sedmice. Njegov izraz lica govorio mi je da se nešto strašno dogodilo. Hteo sam znati šta je s tobom. jesi li možda mrtav, ili si doživio kakvu nesreću. Odgovorio mi je da se nalaziš u mnogo gorem položaju. U utorak. noću, za vreme svetog ponoćnog sata, javio mi se jedan savetnik iz sveta duhova i saopštio mi da zajedno s ljudima koji svetkuju subotu proučavaš Bibliju - baš s onima koje učitelj toliko mrzi. Pozvao me je da te potražim i upozorim te na opasnost u kojoj se nalaziš, ali nisam te mogao naći."

''Sve je u redu i pod kontrolom," rekao nato sam, ''nisam ni u kakvoj velikoj opasnosti."

"To ti misliš," rekao je glasom koji je ponovo podsećao na vikanje. ''Večeras me je u pola sedam nazvao sveštenik da mi kaže kako si, prema izveštaju duhova, danas bio s tim subotarima na bogosluženju, što je razbesnilo učitelja. Što imaš na to reći?"

"Da, intenzivno sam se bavio Biblijom. Bio sam u crkvi u kojoj svetkuju subotu. I sasvim mi je svejedno što pali andeo oseća zbog mene. Ako o mojim aktivnostima prošle semice želiš saznati nesto više, dođi sutra ujutro k meni."

Na povratku kući molio sam se putem. Pošao sam u krevet. Nakon dvadesetak minuta upalila su se svetla. Iskljucio sam ih. Istog trena opet su zasjala. Odlucio sam spavati pri svetlu. Nedugo posle toga sve se počelo pomerati. Jedna slika odletela je prema drugom zidu i ostala tamo viseti. Stolna svjetiljka stajala je u zraku - na nevidljivoj podlozi. Posmatrajući te aktivnosti odjednom sam shvatio da su moje molitve pridonele da su duhovima postavljena ogranićenja. Nisu mogli razgovarati sa mnom, što su po svemu sudeći žarko željeli. Naredio sam im u ime Isusa Hrista da odmah odu. Svjetiljka i slike u tom trenutku su popadale na pod. Podigao sam svjetiljku i ispravio zdrobljeni svetlobran, krhotine stakla od slike ostavio sam na podu da bih ih pokupio ujutro. Zahvalio sam Isusu za Njegovu pomoć i ponovo legao u krevet.

Pomisao na to da su se po prizivanju Isusova imena snažni demoni udaljili ispunila me velikom zadovoljstvom. To suočavanje učvrstilo je moje uverenje koje sam saopštio i mom prijatelju - da je zaista sve u redu i pod kontrolom.

Mislim da je prošlo oko sat vremena dok se duhovi nisu ponovno vratili. Prisilio sam ih ponovno u Isusovo ime da napuste moju sobu. Otišli su bez oklevanja, pa sam pokušao naći malo sna.

Iznenadio sam se kad su oko četiri sata ujutro ponovno započeli dosađivati. Uspravio sam se u krevetu i u mislima tražio objašnjenje zašto je Gospod dopustio duhovima da se vrate. Došao sam do zaključka da bi možda bilo dobro ako od samih demona čujem što misle o tome da sam prihvatio Isusa kao svog Gospoda i Spasitelja. (Kasnije sam shvatio da je izuzetno opasno razgovarati s duhovima.)

"Tako, dakle, želite razgovarati sa mnom," rekao sam, "pa govorite onda!"

"Zašto izbegavaš razgovarati s nama?" upitao je duh, glasom koji kao da je lebdio kroz sobu.

"Našao sam boljeg Učitelja i Gospodara." ''Zasto si nas napustio kad smo za tebe pripremili toliko bogatstvo?"

''Tolike godine ste me vezali - nemam više nikakvih simpatija prema vama."

"Dobro smo postupali s tobom otkako si se prikljućio onima koji poznaju pravi izvor bogatstva i moći," rekao je glasom koji kao da je zahtevao poštovanje.

Shvatio sam da razgovaram s jednim od glavnih savetnika iz sveta duhova. Zrak kao da je bio nabijen energijom; njegova prisutnost bila je skoro opipljiva. Bilo mi je jasno da ne mogu izaći nakraj s takvom silom. U sebi sam se tiho molio: "Gospode Isuse, molim Te pomozi mi!" Iznenada sam se setio bibliskog stiha što mi ga je pastor Taylor dan prije pročitao: ''K svojima dođe, ali Ga Njegovi ne primiše. A svima koji Ga primiše dade vlast da postanu deca Božja: oni koji veruju u Njegovo ime." (Ivan 1, 11.12) Odmah se u meni učvrstilo osvedočenje da će me Bog pobedonosno sprovesti kroz taj vrlo opasan susret. Ispunio me duboki mir.

U daljnem toku našeg razgovora imao sam utisak da duh stoji pred nekom vrstom krize. Osećao sam kako ga je na mahove doslovno obuzimao očaj, jer je shvatio da se uzaludno trudi pridobiti me na svoju stranu.

"Čuj me dobro," rekao je, "govorim ti istinu, učitelj ima za tebe veliko bogatstvo - ako se prestaneš družiti njemu omraženim Ijudima i ako prestaneš svetkovati subotu koju on prezire."

"Duše, verujem ti da govoriš istinu. Međutim, ja ne želim tvoje bogatstvo. Nije dovoljno veliko! Dobio sam bolju ponudu kao nagradu za moju vernost i odanost - sve zlato što ga samo mogu poželjeti, ali pored toga i beskrajni život da bih mogao zauvijek uživati u tom zlatu. Odlučio sam predati svoj život Isusu Hristu!"

"Ne spominji više to ime," rekao je duh besnim glasom, "moramo govoriti s tobom, ali ne spominji to ime. Ja sam jedan od glavnih savetnika. S mojim saradnicima iz sveta duhova pripravio sam put da te naš gospodar obaspe bogatstvom. Mi smo i Georgeu pribavili slavu i čast koju sada uživa. Zaključili smo da ste se vas dvojica sreli u nameri da ti uvidiš kakve sve divne planove imamo za tvoj život. Ja te molim, nemoj propustiti priliku."

"pre deset dana još bi naseo na tvoj trik. Ali danas više ne. Ja sam sad bivši obožavatelj demona koji je nešto naučio. Isus je moj Učitelj i Gospodar. Uz Njegovu pomoc bi ću jedan od mnogih koji drže Njegove zapovesti. Prikljući ću se svetkovateljima subote koje ti mrziš. A što se tiče tebe i tvojih prijatelja iz sveta duhova, mogu samo reći da ste prevaranti. Nudite mi zlato - ako odustanem od večnog života! Tako nešto izbijte sebii iz glave. Ja mogu čekati do Gospodnjeg dolaska. Tad ću imati sve zlato koje ću trebati na Novoj Zemlji."

Približno dve minute čulo se samo kucanje mog budilnika. Savetnik iz sveta duhova verovatno nije računao na to da ću ovako reagovati. Bilo mu je potrebno nešto vremena da smisli novu strategiju.

"Dakle," konačno se oglasio, "odbijaš sve gospodarevo bogatstvo i slavu - zato će siromaštvo biti tvoja sudbina. Naravno, ako ti uspe da ostaneš još nešto vremena u životu. Od ovog dana, naime, kud god pošao bi ćeš pod sjenom smrti."

Nakon toga začuo sam smeh kakav još nikada u životu nisam čuo. Kao da mu je okrutnost bila izvor radosti. Sav sam se naježio; ipak, bio sam siguran da me Bog štiti. ''Duše," rekao sam mu, ''kažem ti da sam se predao zaštiti Hrista s Golgote, i da sam spreman živeti pod sjenom smrti sve dok je On uz mene. A sada ti naređujem u Njegovo ime - odlazi!"

Dok je odlazio, otvorila su se vrata prema stražnjem balkonu, takvom silom da se kvaka zabila u gipsani zid.

< 11. Poglavlje Sadržaj 13. Poglavlje >