13

13. Pretnja smrću

Probudio sam se u nedelju ujutro da bih započeo novi način života. Umesto da posegnem za kutijom cigareta sa svog noćnog ormarića, što je inače bila moja čvrsto ukorenjena navika, shvatio sam da više ne osećam želju za duvanom.

Pravi talas radosti zapljusnuo me je pri pomisli da sam u osobi Isusa Hrista stekao novog i snažnog Prijatelja. Prisetio sam se kako me Božji Duh silno blagoslovio i podupro nekoliko sati ranije u mom sučeljavanju s demonima.

Svestan svoje Ijudske slabosti zamolio sam Gospoda da me ojača za predstojeći sukob. Uticaj drugih naveo me u prošlosti da donesem pogrešne odluke. Vrlo teško sam sledio savet mog prijatelja Rolanda. On me je postepeno uveo u obožavanje demona.

Tokom sledećih nekoliko minuta molio sam se u sebi, ne izgovarajući reči. Naime, čuo sam da demoni ne mogu doznati sadržaj tihe molitve. Hteo sam biti za korak ispred mojih neprijatelja. Bio sam duboko zadovoljan pri pomisli da sam ih ostavio u neznanju. Osećao sam se počastvovanim da sam ja, nedostojno Ijudsko biće, mogao razgovarati s najmoćnijim Bićem celog svemira

- a da demoni to nisu mogli prisluškivati.

Kazao sam Gospodu da ne znam kako da mom prijatelju Rolandu počnem iznositi istinu o večnim stvarnostima. Najverovatnije me Roland uopšte neće hteti saslušati da ne bi uvredio duhove. A pre svega pitao sam se na koji ću način odoleti predstojećim napastima.

Na trenutak sam zastao u svojim razmišljanjima. Upravo tada sam se setio ponovo onih stihova iz prvog poglavlja Jovanovog evanđelja: "K svojima dođe, ali Ga Njegovi ne primiše. A svima koji Ga primiše dade vlast da postanu djeca Božja: onima koji vjeruju u Njegovo ime." (Jovan 1,11.12) Sada sam imao sigurnost da će me Božji Duh pobedonosno voditi kroz sve sukobe.

Na noćnom ormariću ležala je moja Biblija. Uzeo sam je i počeo je listati. Zatim sam je zatvorio i ponovo nasumice otvorio. Na dvema otvorenim stranicama nalazila se sila koja je doslovno opisala moj život.

Ustao sam iz kreveta, uzeo Bibliju u ruke i čitao 37. poglavlje Knjige proroka Isaije. U njemu je bila reč o kralju E. koji je primio vrlo uznemiravajuće pismo od S., uobraženog tiranina koji je upao u njegovu zemlju. Način na koji je Gospod rešio zaplet ulio mi je dodatno poverenje da ne brinem zbog predstojećih događaja. Ne pomišljati na njih bilo je nemoguće; međutim, zabrinut nisam morao biti.

U dogovoreno vreme došao je Roland. "Deluješ mi iscrpljen, da nisi bolestan?" pitao sam ugledavši ga.

"Morneau, na smrt si nas preplašio, Georgea i mene. Jednostavno ne možemo verovati da bi mogao biti tako neljubazan i nezahvalan prema onome što je George za nas učinio i da bi nam bio spreman okrenuti leđa i uvrediti našeg učitelja ne želeći primiti bogatstvo što ga je pripremio za tebe."

"Kada si to saznao?"

"Jutros u pola šest. George me nazvao nakon što mu se jedan od glavnih savetnika iz sveta duhova javio i obavestio ga o tvojoj nerazumnoj odluci. Zamolio me da te vratim pameti, inače - ode ti glava!"

"Da, mogu misliti da sam prilično uzrujao onog glavnog savetnika mojim zahtevom da ode."

"Šta? Kažeš da si izbacio glavnog savetnika? Ne shvatam te."

"Dobro si shvatio. Jutros oko četiri sata imao sam s glavnim savetnikom razgovor; međutim, kad je postao bezobrazan, zamolio sam Božjeg Duha da ga izbaci. Ostavio je trag na zidu prilikom odlaska." Pokazao sa mu udubljenje od kvake.

"Ti, Roger Morneau, razgovarao si sa jednim od glavnih savetnika duhova? Znaš li da neki od naših članova već godinama obožavaju duhove i prizivaju ih, a još nijednom nisu imali tu prednost da razrovaraju sa jednim od glavnih savetnika? Ti si tek kratko vreme povezan sa duhovima i već ti je ukazana tako velika čast! To samo pokazuje koliko te nas učitelj ceni."

Lice mu je zasjalo od oduševljenja kad je uzviknuo: "Pred nama je sjajna budućnost. Hajde, pusti čitavu tu stvar s hrišćanstvom! Poći ćemo k prvosvešteniku da u tvoje ime zamoli duhove za ponovu blagonaklonost, i sve ce biti u redu. Sveštenik te razume - ne ljuti se što se zanimaš za veru. Zaista te razume, čak si mu i omilio. Kaže da si po prirodi avanturista i zbog toga razume da je sasvim prirodno da tragaš za najboljim putem. Jedino što smatra u svemu tome lošim, jeste činjenica da si zanimajući se za veru, našao baš te subotare a ne koju drugu crkvu. Čoveče, pa ti još uvek ne shvataš koliko si uzrujao duhove! Svejedno, imam sveštenikovo obećanje da će sve biti u redu ako sada podeš sa mnom u njegovu kancelariju. On je već tamo i čeka nas.Stari druže, idemo li?"

Izvukao je iz džepa kutiju cigareta i ponudio me. Pošto sam odbio rekavši da više ne pušim, iznenadio se: "Morneau, pa ti si postao drugim čoveko. Odmah sam primetio čim sam ušao. Iskreno da ti kažem, ne osećam se baš ugodno u tvojoj prisutnosti. Ono što ću sada reći možda će ti se učiniti lakomislenim i glupim, ali imam utisak da ovde nisam na pravom mestu. Skoro da želim biti negde drugde."

Dok je još govorio, shvatio sam da je Hrist ispunio u mom životu reči apostola Jovana: "K svojima dođe, ali Ga Njegovi ne primiše. A svima koji Ga primiše dade vlast da postanu djeca Božja: onima koji vjeruju u Njegovo ime." Osećao sam kako me obasjava divno Veličanstvo Gospoda Isusa, okružujući me nevidljivim zrakom sile i veličanstva koju je osetio moj prijatelj. Zato je i reagovao na taj način.

"To što osećaš u mojoj blizini proizlazi iz činjenice da je Duh koji je uz mene jači, od onoga koji je uz tebe. A što se tiče tvoje izjave da sam se izmenio, u pravu si. Više nikad neću biti onaj Roger Morneau kojeg si ranije poznavao. Za samo sedmicu dana stekao sam saznanja koja su mi vrednija od svega zlata i srebra ovoga sveta. I upravo zato ne rnogu prihvatiti bogatstvo ponuđeno od duhova. Ako bih ga prihvatio, samog sebe bih oštetio.

Nemoj me, molim te, shvatiti pogrešno. Svestan sam da je ponuda duhova veličanstvena, aIi u njoj nedostaje nešto najvažnije, nešto što nipošto ne bi smelo nedostajati - život. I to život u takvom obliku da bi se isplatilo imati svo to bogatstvo. Ja sam dobio bolju ponudu. Sve zlato što ga mogu poželeti, i k tome još život bez kraja!"

Zatim sam mu počeo iznositi lepotu večne stvarnosti. Premda svoje izlaganje nisam mogao potkrijepiti biblijskim citatima poput gospođe i gospodina Grosse, Božji je Duh učinio da je moj prijatelj tričetvrt sata zadivljeno slušao. Govorio sam o pitanjima za koja sam mislio da su bitna. Jednom sam zastao, očekujući njegovu reakciju, no on je samo rekao: "Da, sad mi je jasno." Nije postavio nijedno pitanje, nije dao nijednu primjedbu. Zbog toga sam nastavio.

"Vidim da ne nameravaš poći k svešteniku," rekao je napokon. "Međutim, ti i ja moramo to učiniti. Moraš se vratiti u stvarnost. Sve te lepe stvari o kojima si govorio nisu ni za tebe, ni za mene, zato ih zaboravi. Ne želim čekati bolji život - hoću ga sada. Što se tebe tiče, Morneau, nemaš izbora. Možda misliš da ga imaš, ali nemaš ga. Umišljaš nešto, to je sve. Budi načisto s time da nisi svoj vlastiti gospodar. Voleo bih da jesi, ali nisi. Duhovi te čitavog imaju u svojoj vlasti; što pre to priznaš, biće bolje za tebe."

Bio je vrlo uzbuđen. Njegovo držanje kao da je prizivalo raspoloženje što se javlja pre katastrofe. Hodao je nervozno po sobi držeći se za ruke."Dobio sam vrlo težak zadatak. Ovo što ću ti sada reći radije bih rekao nekom neprijatelju nego dugogodišnjem prijatelju."

Preznojavao se u sobi iako nije bilo toplo. "Morneau, tvoji su dani odbrojani, isto tako i dani mladog bračnog para koji je odgovoran što si napustio učitelja. Međutim, moram ti reći da možeš poništiti plan uništenja što su ga načinili duhovi ako upravo sada podeš sa mnom k prvosvešteniku. On će ponovo pridobiti njihovu naklonost prema tebi i sve će biti u redu. Nikome se ništa neće desiti."

Zastao je na trenutak da maramicom obriše znoj sa čela. "Sveštenik želi da pre svega upamtiš jedno: Niko živ još uvek nije napustio naše tajno društvo. Duhovi su nas tamo doveli, i mi njima moramo biti podređeni, ne oni nama. Dopusti da ti objasnim: Dosad smo ti i ja verovali da je naš susret s Georgom i njegov poziv na večeru bio puka slučajnost. Međutim, to nije istina. Noć pre toga javio mu se duh za vreme svetog sata s naredbom da pođe sa ženom na onu spiritističku seansu. Duh mu je već tada rekao da ce sresti nas i da smo služili u u trgovačkoj mornarici. Sve do pojedinosti objasnio mu je šta da govori i čini. Duhovi su se takođe pobrinuli da se njegova žena u tolikoj meri zaplete u razgovor sa spiritistickim medijem da ju je George trebao ostaviti samu. Belangers ju je kasnije odvezao kući. Dakle, prijatelju. krenimo! Vreme ističe."

S jednom rukom na kvaki čekao je da pođem. Pokazah mu stolicu, zamolivši ga da sedne još nekoliko minuta, kako bih mu objasnio zašto neću ići k svešteniku. Odbio je poziv uz obrazloženje da nije više kadar podneti atmosfera tog mesta, da ga neka natprirodna sila sprečava da sedi opušteno.

Rekao sam da mi pomaže prisutnost Svetoga Duha jer sam Ga tog jutra molio za pomoć. Molio sam svog prijatelja, skoro preklinjao, da se odvoji od demona i poveže s Božjom silom koja je jača, uveravajući ga da nema nikakve opasnosti za njega ako prebegne. Osetio sam potrebu da pođem još korak dalje - preko Rolanda uputio sam poziv čitavom skupu mojih prijatelja obožavaoca demona da me slede. Ponovio sam da i za njih mogu jamčiti da im se ništa neće desiti.

"Vi volite biti poštovani I počastvovani," rekao sam. "Evo šta ću uraditi: nazvaću svog propovednika i reći mu da vam za sledeću subotu pripremi mesta u crkvi, i to izabrana mesta, sasvim napred u sredini. Rezervisaću stotinu mesta da budem siguran da niko neće izostati."

"Nemoj se truditi," odgovorio je. "Zadovoljan sam tamo gde jesam."

I opet je morao obrisati znoj s lica. "A znam da i ostali tako misle."

"Samo sam želeo svima vama ponuditi blagoslove večnog života, i pritom nisam želeo nikoga izostaviti." Posle toga promenio sam temu. Na red je ponovo došao njegov ultimatum.

"Govoriš da su moji dani izbrojani, isto tako i dani mojih novih prijatelja. Kažeš da demoni nameravaju sprovesti u delo presudu. Prema tome, imam nešto reći tebi i svima ostalima koji gaje bilo kakve zle namere prema meni i mojim prijateljima. Kao što sam i duhu savetniku rekao prošle noći, sebe i svoje prijatelje stavio sam pod brigu i vođstvo Darodavca života - Hrista s Golgote. Zato sam spreman živeti pod sjenom smrti sve dok me Hrist prati uz prisustvo svog Duha."

Strahovito prestrašenog lica moj prijatelj nije bio kadar govoriti skoro čitav minut. Lice mu je prebledelo, pogled se ukočio. Mislio sam da će se onesvestiti.

"Jesi li dobro?"

Nije mi odgovorio.

"Rolande, je li sve u redu s tobom?" Još uvek je bio bez odgovora. U sebi sam se molio: "Molim Te, pomozi, Gospode Isuse!"

Prodrmao je glavom i napokon rekao: "Ne znam šta se dogodilo. Imam osećaj kao da sam za trenutak izgubio svest. Morneau, znam da je Duh koji te prati velik i moćan. Ali ne spominji mi to više. Uliva mi strah."

Kad mi se učinilo da je opet sasvim došao k sebi, zamolio sam ga da prenese prvosvešteniku moju poruku.

"Morneau, nisam bio baš sasvim jasan u vezi s ultimatumom. Pretnja tvom životu prevazilazi ono što ti sami duhovi mogu učiniti. Vodeći odbor uverenje da bi tvojim otpadom iz naših redova u javnost mogli dospeti tajni podaci i da bi to moglo škoditi namerama našeg učitelja. Bila je reči o tome da se naruči tvoje ubistvo. Jedan član pokazao se spremnim ponuditi 10.000 dolara za tvoju smrt. Međutim, otklonili smo njegov predlog smatrajući da nije mudar.

Nešpto smo ipak odlučili. Ako nas duhovi obaveste da si s nekim izvan našeg kruga govorio o aktivnostima našeg tajnog društva, tri dobrovoljca spremna su te ustrele prvom prilikom. Vodeći odbor smatrao je to pametnijim, jer bi tako čitava stvar ostala među nama pa ne bi postojala opasnost uplitanja zakona.

Izneli smo plan jednom savetniku iz sveta duhova. U celini ga je prihvatio. U tu svrhu naoružao je dobrovoljce vidovitošću da u svako doba znaju gde se nalaziš. Mislio sam da ti ovo neću morati govoriti, ali tvoje protivljenje da udovoljiš prvosveštenikovim željama ne ostavlja mi drugi izbor. Žao mi je."

"Reci svešteniku da sam smeo, ali ne i glup," odgovorih mu. "Nemam nikakve koristi da bilo kome bilo šta govorim o tajnom društvu. O tome mogu ćutati. Ali pouzdati se u reč duha lažljivca samo da bih preživeo

- ne, to neću učiniti. Još kaži svešteniku da sam u Osobi lsusa Hrista našao novog Prijatelja. ON je svemoguć, dostojan strahopoštovanja: demoni drhću već pri samom spomenu Njegovog imena. Ako se u ime Njegovog veličanstva izusti naredba, tada beže čak i demoni savetnici, čemu sam prošle noći sam bio svedok."

Ne znam da li je ono što sam osećao moguće nazvati pravednim gnevom, ali Rolandova pretnja razbuktala je u meni želju da mu za sve dane njegovog života utuvim u glavu da je Bog pravedan i silan. "Sveštenik izgleda poznaje Bibliju. Neka pročita Kološanima 2, 9.10. Tamo piše crno na belo što sam već rekao o Gospodaru slave."

Brzo sam napisao taj citat na komadiću papira da ga moj prijatelj ne zaboravi. "A kad već bude imao Bibliju u ruci," dodao sam, "voleo bih da zna još nešto. Pre mnogo vekove jedan silan kralj pokorio je velike narode. Međutim, jednog dana pohulio je na pogrešnu osobu i napao je nekoga ko je bio Božji lični prijatelj. Posledica toga bila je da je izgubio 185.000 vojnika. Samo je nekolicina Senahirimovih tisućnika ostala u životu da vlaštitim očima vide rezultat hvalisanja njihovog kralja. Nakon što se vratio u Nineviju, dvojica njegovih sinova zabiše mu mač u leđa. (Isaija 37)

Rolande, sve prenesi svešteniku. Neka dobro razmisli pre nego što odluči ubiti Rogera Morneaua, da se ne, dogodi da oni koji pođu ubijati - same ne snađe smrt.

Odsada ja određujem pravila po kojima će se igrati ova igra uništavanja. I to ću činiti uz punu podršku mog novog Prijatelja koji mi je jutros pokazao na koji način namerava rešiti moj problem!"

Rolandove oči bivale su sve veće. Sva njegova prisutnost bila je posvećena mojim rečima. Krenuo sam do stola na kome se nalazila moja Biblija otvorena na Isaiji 37. poglavlju i zamolio da i on dođe nešto videti. Podvukao sam sledeće stihove:14-20 i 33-38. Nameravao sam ih naučiti napamet. Pokazao sam mu zapis onoga što sam malopre govorio. Objasnio sam kako me je Sveti Duh blagoslovio u mojim razmišljanjima toga jutra. On me je podstaknuo da otvorim Bibliju i upoznam kako Bog jednostavno može rešiti moje poteškoće. Pročitao sam mu nekoliko stihova.

"Već vidim na koji bi nam se način tako nešto moglo dogoditi;" odgovorio je Roland, očito zabrinut.

"Da, a odgovornost je na prvosvšteniku. Reci mu da će, onog dana kad on i njegovi prijatelji ozbiljno pomisle ubiti Morneaua, Darodavac života dopustiti da umru svi ti obožavaoci demona, tako da će on, sveštenik, ostati sam - sa zadatkom da organizuje sahrane. To bi se moglo dogoditi upravo za vreme nekog sastanka na kome hvale svoje lažne bogove. Odjednom bi grobna tišina ispunila dvoranu."

"Morneau, moram ici! Bojim se da ce se, ako samo svecenik ovo sazna, doista ovako nesto dogoditi. Cim odem, nazvat cu Georgea. Reci cu mu da je zivot svih nas u opasnosti ako ne zaustavimo ta tri krvnika dobrovoljca u izvodenju njihove namjere. Ako poruka dopre do svih clanova prije no sto svecenik smogne priliku da mi naredi sutnju, mozda nas tad i mimoide sve to. Moida ce tad pritisak da odustane od pokušaja smaknuca biti dovoljno velik da tebi omoguci dug život."

Dok smo se posljednji put rukovali rekao je da bismo se trebali izbjegavati vidati jer ne zeli izazvati negodovanje duhova a ako se dogaii da se sretnemo, zatrazio je da ne obracamo pozornost jedan na drugoga. Odgovorio sam da je to njeDova stvar ako tako ieli.

Na taj nacin zavrsilo se moje ne bas nezanimljivo iskustvo bijega iz svijeta rtatprirodnih sila, i jedno ne samo povrsno prijateljstvo. Medutim, blagoslovi koji su slijedili ovaj raskid bili su brojni. Sama cinjenica da sam jos danas iiv svjedocanstvo je Boije dobrote i ljubavi, i moci Gospodina Isusa da spasava ljude.

Rolanda vise nisam sreo. Jednom sam ga samo vidio izbliza dok je izlazio iz neke trgovine u ulici St. Catherine West. Imao je bijeli sesir na glavi i nosio je svileno odijelo. Ulazio je u pogresno parkirani cadillac. Krasno je izgledao, medutim nisaIn mu zavidio.

Tog lijepog dana u lipnju isao sam ulicom prema tramvajskoj stanici. Moja radost u Gospodinu bila je velika. Misli su mi bile u nebeskom Svetis"tu dok sam razgovarao s Njim. Cinilo mi se da zivim zivot u svoj njegovoj punini.

Premda sam raskinuo s duhovima i svime sto su nudili, pokus'ali su ponovno uspostaviti kontakt sa mnom. Nekoliko mjeseci svake se veceri culo kucanje u mom stanu. Jednomje dosao i Cyril da bude svjedokom. Kad je cuo duhove, uzviknuo je: ţţIzadimo! Kako mozes ostati na ovom mjestu? Zasto se ne preselis?"

Nisam ielio priustiti duhovima zadovoljstvo da misle kako ih se bojim. Mislio sam: ako pocnem bjezati, s vremenom cu morati sve vise bjezati. Vjerovao sam Gospodinu Isusu da ce nu pokloniti prijeko potrebnu pomoc i zastitu ma gdje se nalazio.

< 12 Poglavlje Sadržaj 14. Poglavlje >