| < 10. Poglevlje | Sadržaj | 12.Poglavlje > |
MOLITVE U STAROM ZAVETU
1. Mojsijeva
2. Mojsijeva
3. Mojsijeva
4. Mojsijeva
5. Mojsijeva
Isus Navin
Sudije
Ruta
1. i 2. Samuilova
1. i 2. o Carevima
1. i 2. Dnevnika
Jezdra
Jestira
Jov
Psalmi
Priče, Propovednik i Pesma nad Pesmama
Isaija
Jeremija
Plač Jeremijin
Jezekilj
Danilo
Mali proroci
NOVOZAVETNE MOLITVE
Jevanđelja (Matej, Marko, Luka i Jovan)
Dela
Rimljanima
1. i 2. Korinćanima
Galatima
Efescima
Filibljanima
Kološanima
1. i 2. Solunjanima
1. i 2. Timotiju
Titu i Filimonu
Jevrejima
Jakov
1. i 2. Petrova
1, 2. i 3. Jovanova
Juda
Otkrivenje
Moj lični plan vojevanja
Kroz celu istoriju su i vojskovođe i njihovi ratnici učili i ratovali na osnovu vojnih priručnika. Taj priručnik opisuje način upotrebe oružja. Bavi se strategijama i taktičkim zamislima vođenja ratova i daje pojedinosti osnovnih postupaka kojih treba da se pridržava jedna uspešna vojska. Božja Reč je “vojni priručnik” ratnika molitve. U njoj nalazimo kako se razvija veština rukovanja oružjem i kako se postiže potpuna pobeda u svakoj bici.
Uputivši nas da “obučemo” “sve oružje Božje” i da se pripremimo za borbu, Sveti Duh je opisao molitvu kao način na koji treba da bijemo Božje bitke: “I svakom molitvom i moljenjem molite se bogu Duhom bez prestanka, i uz to stražite sa svakim trpljenjem i molitvom za sve svete” [Molite se u Duhu u svim prilikama, svim vrstama molitve i traženja. Imajući to na umu, budite potpuno spremni, ne prestajući da se molite za sve svete – prema NIV] (Efescima 6,18).
Ćemu nas stvarno uči naš “vojni priručnik”, kada je reč o molitvi?
Biblija je knjiga molitve. U svojoj knjizi “Sve molitve u Bibliji” [All the Prayers in the Bible], autor Herbert Lokir [Lockyer] našao je 351 molitvu, uz mnogo drugih tekstova u kojima se izlažu principi molitve. To su molitve koje se kreću od kratkih vapaja Bogu za pomoć, do onih koje pokrivaju više biblijskih glava. Utvrdio je da jedino knjige 3. Mojsijeva i Knjiga o Jestiri ne sadrže molitve. Mogli bismo prodiskutovati taj podatak.
U stvari, svaka žrtva opisana u 3. Mojsijevoj predstavlja jednu praktično izvedenu molitvu za oproštenje, molitvu zahvalnosti ili slavljenja Boga. Iako u Knjizi o Jestiri nije pronađena nijedna molitva, Mardohej i Jestira su ilustrovali snažne principe molitve.
Ako je Bog smatrao da je toliko važno da Njegov Sveti Duh utiče na biblijske pisce da zapišu sve sadržane molitve i principe molitve, onda je Božja Reč najvažniji ikada napisani priručnik o molitvi. Osim toga, mi u Bibliji nalazimo nebrojene izveštaje o silnim delima koje je Bog učinio za svoj narod, koja imaju udela u izgrađivanju naše vere u molitvi. Ovome moramo dodati preko tri hiljade obećanja koja pokazuju šta je Bog voljan da učini odgovarajući na molitvu. Ratnik molitve ne može da preživi ako ne poznaje Božju Reč i ne rukuje njome.
Molitva za vernika nije opcija, nego neophodnost. Molitva Bogu je verniku važna koliko i disanje telu. Jedan nadahnuti pisac za molitvu kaže da je “disanje duše”. Ona kaže i ovo: “Molitva je otvaranje srca Bogu kao svome prijatelju.” — SC 63.
Isti autor ističe koliko je molitva važna za odnos s Bogom. U celom Svetome pismu nalazimo Božje verne ljude koji su izgrađivali taj odnos u molitvi. Na primer, nekadašnji patrijarsi, carevi i proroci u Starome zavetu izlivali su svoja srca Bogu u molitvi. Uvek iznova, od pripadnika Božjeg naroda tražili su da i sami to čine. Božja sila i prisutnost bili su vidljivi u načinu na koji je On odgovarao na molitve i doticao život ljudi pojedinačno. Ljudi i žene u oba zaveta često su se obraćali Bogu u molitvi. To će postati očiglednije kada upoznaš sledeći kratak pregled molitve u Bibliji. Molitva je u biblijskom vremenu bila tako važna da imenicu molitva nalazimo pomenutu 114 puta u 107 različitih stihova, dok se glagol moliti se pominje 313 puta u 306 stihova. Bacimo sada kratak pogled na molitvu u Bibliji.
Na početku ove knjige vidimo direktno opštenje, zajednicu s Bogom. On je u smiraj dana šetao zajedno s Adamom i Evom. Zamišljam ih kako sede i razgovaraju. Budući da je zajednica, druženje s Bogom, jedna vrsta molitve, Adam i Eva su razgovarali s Bogom prirodno kao što su disali. To je u tolikoj meri bilo deo njihovog života, da o tome verovatno nikada nisu razmišljali kao o molitvi.
Greh je Adama i Evu odvojio od Boga. Kako im je morala nedostajati ta svakodnevna zajednica i kako su samo želeli da pronađu neki način da obnove te svakodnevne razgovore s Bogom! I Bogu je to nesumnjivo nedostajalo, pa je čoveku dao dar molitve. Taj način razgovaranja sa svojim nevidljivim nebeskim Ocem postao je životno važna, bitna karika između Adama i Eve i njihovog Stvoritelja. Preko te spone mogli su da se obrate Bogu u periodima potrebe i da uživaju u svakodnevnoj zajednici s Njime. Prvo stvarno pominjanje molitve u Bibliji nalazimo u 1. Mojsijevoj 4,26: “Tada se poče prizivati ime Gospodnje.” Sinovi i kćeri Božje toga vremena podrazumevali su molitvu kao prizivanje svog Boga, a ne kao religiozni obred.
U starozavetno doba molitva nije bila samo jednosmerna komunikacija. Avram je to redovno doživljavao. Svakom prilikom kada bi taj “otac vere” podizao šator, gradio bi i oltar za žrtvu i molitvu. Bog je odgovarao na njegove molitve: “Ali anđeo Gospodnji viknu ga s neba, i reče: Avrame! Avrame! A on reče: evo me” (1. Mojsijeva 22,11). Na taj način se za Božji starozavetni narod molitva razvila u mogućnost i za obraćanje Bogu i slušanje Njegovog odgovora.
U 2. Mojsijevoj nalazimo neke od najvećih molitava u istoriji. Bog je poslao Mojsija da povede Njegov narod iz Egipta nakon što su mu njegovi predstavnici zavapili u molitvi (2. Mojsijeva 2,23-25; 3,7.8). Kad je Izrailj pogazio zavet načinjen s Bogom i klanjao se zlatnome teletu, Mojsije je posredovao u razgovoru s Bogom u interesu svog naroda, čak i sebe nudeći umesto njih:
I vrati se Mojsije ka Gospodu, i reče: molim ti se; narod ovaj ljuto sagreši načinivši sebi bogove od zlata. Ali oprosti im greh; ako li nećeš, izbriši me iz knjige svoje, koju si napisao.” — 2. Mojsijeva 32,31.32.
Ovom molitvom Bog nam predstavlja Mojsijevu posredničku molitvu za svoj narod. U toj knjizi dat nam je obrazac vođenja u molitvi — primer vođe koji izliva svoju dušu za dobro drugih ljudi.
Kao što smo rekli, u 3. Mojsijevoj je svaka žrtva opisana u knjizi značila molitvu za oproštenje, molitvu zahvalnosti ili slavljenja Boga.
Zatim, u 4. Mojsijevoj nalazimo jednu od najlepših molitava posvećenja u Bibliji — i grupnu molitvu pokajanja. Molitva posvećenja otkriva ljubav vođe prema svom narodu i njegovu želju da se na njih izlije bogatstvo Božjeg blagoslova.
“Da te blagoslovi Gospod i da te čuva! Da te obasja Gospod licem svojim i bude ti milostiv! Da Gospod obrati lice svoje k tebi i dade ti mir!” (4. Mojsijeva 6,24-26).
Slušajmo, zatim, kako se izrailjski narod kaje za svoj greh: “Tada dođe narod k Mojsiju i rekoše: zgrešismo što vikasmo na Gospoda i na tebe; moli Boga neka ukloni zmije od nas. I Mojsije se pomoli za narod” (4. Mojsijeva 21,7).
Ova knjiga je knjiga vere i poslušnosti. “I molih se Gospodu onda govoreći: Gospode Bože! Ti si počeo pokazivati sluzi svojemu veličinu svoju” (5. Mojsijeva 3,23.24). “Jer koji je veliki narod kojemu je Bog blizu kao što je Gospod Bog naš kad ga god zazovemo?” (5. Mojsijeva 4,7). U 5. Mojsijevoj otkrivamo da postoje prilike kada Bog na naše molbe daje odrečan odgovor. To se jasno vidi u Mojsijevoj molbi da mu se omogući da uđe s Izrailjem u Obećanu zemlju. Božji odgovor je otvoreno negativan. Molitva nas često priprema za negativne odgovore. Međutim, Mojsije je posle smrti vaskrsnut i uzet na nebo da živi u društvu Boga i svetih anđela. To nam pokazuje da posle Božjeg negativnog odgovora često dolazi Njegov neuporedivo slavniji i bolji odgovor.
Knjiga Isusa Navina piše o životu molitve posvećenog vođe ratnika molitve. U tom periodu su svi Izrailjci postali ratnici, boreći se pod Božjom rukom, radi preuzimanja Hananske zemlje koju im je On dao. U toj knjizi ratovanja uvek iznova vidimo i vođu i sâm narod kako se mole. (Vidi Isus Navin 1; 2; 5,13-15; 10,11-13).
Knjiga o Sudijama beleži svojevrstan mračni period u Izrailju. Narod je u više navrata napuštao Boga i trpeo tiraniju i tlačenje od okolnih naroda. Periodi nevolje palili su iskru probuđenja s molitvom. Knjiga o Sudijama pokazuje da je Božje uho uvek otvoreno za iskrenu i ozbiljnu molitvu. (Vidi: Sudije 1, 4, 5, 6, 10, 11, 13, 20, 21.)
Iako u Ruti ne nalazimo zapisanu nijednu izričitu molitvu, ipak čitamo blagoslove i reči posvećenja koje su izgovarali Nojemina, Ruta i Voz u međusobnom opštenju. U tim rečima oni su Boga pominjali na divan način, koji nesumnjivo upućuje na njihovu blisku vezu s Njim.
Ove knjige, s nekoliko slavnih stranica, daju svoj doprinos biblijskoj istoriji molitve. Možete osetiti snagu patnje i videti Anine suze, dok upućuje svoju molbu Bogu. Počujte i upoznajte tajne bolne, očajničke molitve.
U ovim knjigama uočavamo važnost molitava za posvećenje, zaštitu i vođstvo. Ovde imamo izveštaj o jednom velikom proroku i dvojici careva. Sâm prorok Samuilo bio je odgovor na molitvu svoje majke i u potpunosti predan zajednici s Bogom u molitvi. To svakako ilustruje snagu i uticaj roditeljskih molitava. I Samilov život ukazuje i na snagu vođenja u molitvi u Božjem narodu. Prvi izrailjski car, Saul, primer je tragičnih posledica nesređenog duhovnog života i pogrešne primene molitve. U slučaju cara Davida, velikog kompozitora psalama, za razliku od Saula, vidimo izuzetan primer vođe koji koristi molitvu za sebe i za narod koji vodi. (Vidi: 1. Samuilova 1, 2, 3, 7, 8, 12, 14, 15, 16, 17, 28 i 30 i 2. Samuilova 2, 5, 7, 12, 21, 22 i 24.)
Molitva je igrala krupnu ulogu u periodu izrailjskih careva. Priče iz tog vremena pokazuju nam ujedno kako je molitva pozitivno primenjivana i kako je bila zanemarivana. (Vidi: 1. Carevima 3, 13, 17, 18 i 19 i 2. Carevima 4, 6, 19 i 20.)
Kao što je bilo u 1. i 2. Carevima, i ovi izveštaji često upućuju na važnost molitve i otkrivaju mnoge životno važne principe molitve. (Prouči tekst u 1. Dnevnika 4, 5, 13, 17, 21, 23 i 29 i u 2. Dnevnika 14, 15, 20 i 33.)
U Jezdri imamo izveštaje kako o ličnoj molitvi, tako i o molitvi na javnim bogosluženjima, kao i o važnosti molitve u Božjoj Reči. (Vidi: Jezdra 7, 8 i 9. glava.)
Nemija, peharnik cara Artakserksa i organizator i vođa obnove Jerusalima, bio je čovek koji se mnogo molio. Molitva je igrala glavnu ulogu u njegovom radu i životu, kako se to jasno može videti u knjizi.
Kao što smo već napomenuli, u Knjizi o Jestiri nema izričitog pomena ijedne molitve, ali Mardohej i Jestira su van sumnje bili osobe koje su se molile Bogu. Njihovo iskustvo prikaz je ključnih principa molitve.
Prvi susret s Jovom je situacija kada se on moli za svoju decu. Kroz celo njegovo životno iskustvo vidimo kakvu je snažnu ulogu odigrala molitva u njgovom životu i možemo naučiti dragocene pouke o ulozi molitve u donošenju utehe i snage onima koji su na udaru probâ i iskušenja. (Vidi: O Jovu 1, 6, 7, 9, 10, 14, 21, 23, 38, 40 i 42.)
Gde uopšte da počnemo u ovim nadahnutim pesmama molitve Bogu? Nemoguće je čak i početi sa obuhvatanjem veličine i snage molitava koje je psalmista upućivao Bogu. David i drugi psalmisti podižu molitvu na najviše i najistaknutije mesto u životu vernika. Davidove molitve izražavaju zahvalnost, slavljenje Boga, savetovanje, poniznost i praštanje. (Preporučujemo proučavanje sledećih psalama: 4, 5, 8, 22, 23, 27, 35, 36, 42, 44, 51, 73, 96, 107, 119 i 139).
Knjiga Priča Solomunovih predstavlja molitvu kao kanal zahvaljujući kojem Božja mudrost postaje naša mudrost. U Knjizi Propovednika molitva se prikazuje kao duhovna istorija cara Solomuna, dok Pesma nad Pesmama ilustruje ulogu molitve u divnoj priči o ljubavi.
Isaija je “prorok-jevanđelista”, a njegova knjiga dostiže možda najviši duhovni nivo među svim starozavetnim knjigama. Isaija zapisuje sopstvene molitve i dve molitve cara Jezekije. Prilikom traženja i otkrivanja molitava u Isaiji treba pažljivo gledati, pošto su one često sastavni deo proročanstava. (Potraži u Isaiji 1, 6, 7, 12, 25, 26, 41, 55, 59, 62, 63. i 64. glavi.)
U Jeremiji nalazimo proroka nežnog srca koji svojom žalošću i suzama pokazuje brigu za Božji narod. On se u molitvi neprestano zauzima pred Bogom za svoj narod. Jeremija je predslika Hrista koji je, prema Poslanici Jevrejima, svoje molitve natapao suzama. (Čitaj u Jeremiji: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 10, 12, 14-18, 20, 32 i 42).
Ova knjiga, koju je takođe pisao Jeremija, sadrži pet tekstova plača. To su pet velikih molitvenih vapaja iz srca autora za dobro svog naroda Izrailja. Cela knjiga je jedan veliki niz molitava ispunjenih žalošću.
Jezekilj je bio Božji glas “celom domu Izrailjevom” — a naročito judejskim izgnanicima u Vavilonu. Čistota njegovih molitava dopire do neba, upravo kada plače za svoj narod koji se ne moli dovoljno. (Prouči: Jezekilj 4, 9. i 11. glava.)
Mi ne možemo da dopremo do dna molitava ovog velikog proroka. One čine čitav seminar na temu dinamike silnih molitava. Svoje proročke iskaze Danilo stavlja u zavisnost od Božjeg vođstva, što se odnosi i na njegovu ličnu sigurnost i zaštitu. Danilo je bio čovek molitve, za koga je ona bila tako važna da nije prestajao da se moli, čak i ako bi ga to koštalo života. (Pažljivo prouči Danilove molitve u poglavljima 2, 6, 9, 10 i 12,8-13).
U većini malih proroka nalazimo molitve koje će bogato nagraditi ratnike molitve za proučavanje u atmosferi poniznog razmišljanja. Obrati veliku pažnju na sledeće tekstove: Osija (mnogo vrednih saznanja o molitvi); Joilo, 1. i 2. glava; Amos, 7. glava; Avdija (nema konkretnih molitava); Jona, 1, 2, 3. i 4. glava; Mihej (molitva shvaćena kao gledanje i čekanje); Naum (nema konkretnih molitava); Avakum, 1. i 3. glava; Sofonija (postoji molitva); Agej (postoji molitva); Zaharija (principi molitve); Malahija 1,2.6.7.13; 2,17; 3,8.17.
Novozavetne molitve se na određeni način razlikuju od molitava u Starom zavetu. Starozavetne molitve se često bave ovozemaljskim potrebama. Govore o svetovnim blagoslovima, naročito namenjenima Izrailju. Novozavetne molitve su izraženije usmerene ka duhovnim blagoslovima i ličnom iskustvu (Jovan, 17. glava, Efescima 1,9).
Pisci Jevanđelja otkrivaju molitveni život Mesije Isusa i izlažu načela delotvorne molitve. Za proučavanje: Matej, 6, 7, 8, 9, 11, 14, 15, 17, 18, 20, 21, 23, 25. i 26. glava; Marko, 1, 2, 7. i 10. glava; Luka, 1, 2, 3, 5, 6, 9, 11, 15, 16, 17, 18, 22. i 24. glava; Jovan, 4, 6, 7, 11, 12, 13-16. i 17. glava.)
Peta knjiga Novog zaveta bavi se misionarskim pokretom rane crkve. Silu tom pokretu darovao je Sveti Duh, a bio je označen snagom i usrdnošću molitve. Rana crkva bila je crkva molitve. Svi apostoli su bili vođe molitvenih grupa, a njihovi sledbenici su bili ratnici molitve. (Vidi: Dela, 1, 2, 3, 4, 6, 7, 8, 9, 10, 12, 13, 16, 20, 27. i 28. glava).
U Poslanici Rimljanima naziremo obrise tereta odgovornosti koje je Pavle iznosio pred Boga u molitvi. Pavle je bio čovek misionarskog srca i briga koju je osećao za izgubljene počinjala je molitvom i bila potpomognuta molitvom. (Vidi: Rimljanima, 1,8-15.23.26.27; 10,1; 11,26; 12,12; 15,5.6.30-33; 16,20.24-27.)
Crkva u Korintu bila je ophrvana mnogim problemima. Nije iznenađenje što u poslanicama ovoj crkvi Pavle obrađuje određena načela molitve. U obe njegove poslanice Korinćanima pominju se načela molitve i daje uzor života molitve. (Prouči sledeće tekstove: 1. Korinćanima 1,2-9; 4,17; 7,5; 10,12-14; 11,4.5.13; 12,3; 14,14-17; 14,40; 15,28.57 i 16,21-24, kao i 2. Korinćanima 1,2-4; 12,7-10.)
Iako u Galatima nema konkretnih molitava, obrađeni su mnogi principi koji se odnose na delotvornu molitvu. (Prouči te principe u Galatima 1,11.12.17; 4,4-7; 6,18.)
Cela poslanica Efescima odiše bogatstvom snažnih molitava. (Čitaj u Efescima 1,1-11.15-20; 2,18; 3,13-21; 5,19.20; 6,18.19.)
Poslanica Filibljanima je knjiga radosti, karakteristična po molitvama i slavljenju Boga. (Vidi: Filibljanima 1,2-7; 4,6.7.19-23.)
Crkva u Kolosi vodila je teške bitke sa skrivenim, podmuklim zabludama, čiji cilj je bio rušenje crkve. Pavle je jasno video važnost molitve u tom ratu, što se ogleda u molitvama koje nalazimo u knjizi. (Vidi: Kološanima 1,1-8.14-19; 4,2-4.12.17).
Ove knjige se bave Drugim Isusovim dolaskom. Molitva igra snažnu ulogu u obema knjigama. (Prouči: 1. Solunjanima 1,1-3; 3,9-13; 5,17.18.23.24.28 i 2. Solunjanima 1,3.11.12; 2,13.16.17; 3,1-5.)
Obe ove nadahnute poslanice Pavle je uputio Timotiju — mladom propovedniku i svom duhovnom sinu. Prva Timotiju bavi se različitim crkvenim problemima i sadrži dve molitve posvećenja i pet pominjanja molitve ili principa molitve (Vidi: 1. Timotiju 1,12-16; 2,1-4; 2,8; 4,4.5; 5,5). Druga Timotiju sadrži tri molitve (vidi: 2. Timotiju 1,2-7; 1,6-18; 4,14-18).
Još jedna poruka mlađem propovedniku je Pavlova poslanica Titu, koja ne pominje nijednu konkretnu molitvu. U Filimonu, s druge strane, Pavle beleži svoju molitvu za Filimona (stihovi 4-6). Tu kratku poslanicu on takođe završava molitvom posvećenja (25. stih).
Jevrejima poslanica puna je pominjanja molitve i načela molitve. Možda najlepši su opisi Isusovog posredničkog dela kao nebeskog Poglavara Svešteničkog (5,7.8; 7,24.25; 9,24). To je naročito važno, ako imamo na umu da mi u tom delu učestvujemo sa svojim posredničkim molitvama na Zemlji. (Vidi takođe: Jevrejima 1,10-12; 4,16; 5,7.8; 7,24.25; 9,24; 12,9.12; 13,6.18.20 i 21.)
Ovo je poslanica koja sadrži mnoga važna načela molitve. (Prouči: Jakov 1,5-8.17; 4,2.3; 5,13-18.)
U prvoj od ove dve poslanice Petar se bavi molitvom kao pomoći u pripremi za nevolje i progonstva. (Vidi: 1. Petrova 1,1.3.4; 3,7-12; 4,7; 5,10.11.) Druga Petrova govori o uticaju otpada koji deluje unutar crkve. (Vidi: 2. Petrova 1,4.13.14; 3,17.18.)
Jovan, učenik kojega “Isus ljubljaše”, posebno duboko je shvatao temu Hristove ljubavi. U 1. Jovanovoj pisao je o zajednici s Hristom, nasuprot duhovnom bezakonju. (Vidi: 1. Jovanova 1,3.6.9.8-10; 2,1; 3,20-24; 5,14.15.) Druga Jovanova je divno pismo jednoj ženi hrišćanki i njenoj porodici. Jedini deo koji bi se mogao nazvati molitvom nalazi se u 3. stihu. Treća Jovanova je upućena prijatelju-hrišćaninu i saradniku, Gaju. U toj poslanici ne pominje se nijedna konkretna molitva.
Izuzev divne molitve posvećenja u 24. i 25. stihu, jedine reči koje se odnose na molitvu nalazimo u 3. stihu i stihovima od 20-23.
Prirodno je očekivati da poslednja knjiga Biblije bude puna molitava i tekstova koji upućuju na molitvu. Posebno su važne molitve hvaljenja Boga u tom poslednjem spisu apostola Jovana. (Prouči: Otkrivenje 1,3.4-8; 4,8; 5,8.9.11.12; 6,10; 7,9-12; 8,3; 11,15-19; 15,3.4; 19,1-10; 22,17.20.)
Proučavanje Božje Reči je beskonačna prednost za ratnike molitve. Bog je Isusu Navinu rekao da o Njegovom zakonu (celoj Njegovoj Reči) razmišlja danju i noću i da o njoj stalno govori (Isus Navin 1,8). Ni današnji ratnici molitve ne mogu raditi manje od toga. Želiš li da dotakneš, dosegneš vrhunce u molitvi — ako treba da pobeđuješ Božje neprijatelje kada napadaju tebe ili one koje ti voliš — moraš dobro poznavati način na koji su se molili junaci biblijske molitve. U njihovim molitvama naći ćeš sakriveno blago načela molitve koji će udahnuti snagu tvom životu molitve i učiniti da on donese stostruki rod. Osim toga, moraš proučavati načela biblijske molitve sve dok se tvoj život ne natopi njima i dok ona ne postanu tvoja druga priroda.
Ratnici molitve, pozivam vas, proučavajte Božju Reč!
1. Objasni šta po tvom shvatanju znače sledeće reči: “Molitva za vernika nije opcija, nego — neophodnost.”
2. Navedi četiri misli u vezi sa starozavetnim molitvama koje su na tebe ostavile najveći utisak:
a.
b.
c.
d.
3. Navedi četiri misli u vezi s novozavetnim molitvama koje su na tebe ostavile najveći utisak:
a.
b.
c.
d.
4. Ako bi se od tebe tražilo da izdvojiš najvažniju starozavetnu molitvu, koju bi izabrao? Zašto?
5. Ako bi se od tebe tražilo da izdvojiš najvažniju novozavetnu molitvu, koju bi izabrao? Zašto?
1. Kakvu bi korist, po sopstvenom mišljenju, lično stekao na osnovu pažljivog proučavanja biblijskih molitava?
