< 3. Poglavlje

Sadržaj

5. Poglavlje >

Četvrto poglavlje

STAROZAVETNI PROROCI I KRAJ SVETA

Božji plan s prorocima
Narod i posledak
Ljudska priroda i kraj
Svemir i kraj
Rat i kraj
Napomene

Pazeći na povredu koju je zadobio na desnoj cevanici, pošto ga je prethodnog dana pogodio kamen izbačen iz vavilonskog katapulta, Jezekilj se s velikim naporom kretao, napuštajući zapaljeni grad koji se dimio. Veoma bolno osećao je i povredu u donjem delu leđa kada je, ošinut vavilonskim bićem, samo 10 minuta pre toga, bio primoran da učini nagao pokret. Osetio je da je u njega, s leđa, uprt pogled vavilonskog vojnika, koji je vrebajući njegov i najmanji pogrešan pokret — bilo kakav znak kolebanja — bio spreman da nastavi kažnjavanje. Rupe u krovovima i zidovima ružile su većinu kuća; nikome nije padalo na um raščišćavanje mešavine kamenja, delova drveća, uništenog oružja i tela s nekada divnih ulica Jerusalima. Pogledom je čežnjivo tražio članove porodice i bliske prijatelje, ali nikoga nije video. Ono što je video bile su duge kolone prljavih, skrhanih, poraženih lica, oborenih pogleda, od kojih je neke prepoznavao. Na njih su motrili snažni, samouvereni, grubi ljudi — dobro naoružani — stranci koji su govorili čudnim, nepoznatim jezikom.

Koračajući oprezno kroz ruševine gradskih vrata, shvatio je da je, u svakom pogledu, njegovom svetu došao kraj. Kuda su ga vodili? Kakvim će životom živeti? Hoće li se nekada vratiti u Jerusalim? Hoće li išta ikada biti ponovo isto? Zašto je Bog to dopustio? Da li je bilo neke nade? Da li bi ovaj žalosni drum na neki način mogao biti put u veličanstveno preobraženu budućnost, o kakvoj su pisali Isaija i Mihej? Sa svakim sledećim korakom, dok se udaljavao od svog voljenog Jerusalima, misli su mu bile sve u većoj zbrci. U tim trenucima još nije znao da će na njegova pitanja Bog vrlo brzo odgovoriti jednim nizom vizija. Njegov kraj nije trebalo i stvarno da bude kraj.

U samom središtu pažnje starozavetnih proroka je izgnanstsvo Izrailja iz zemlje obećane Avramu, posle kojeg će, jednog dana uslediti povratak u Palestinu. Ta tema izgnanstva i vraćanja preovladava u spisima proroka, bilo da su pisali pre, za vreme ili posle izgnanstva. Znatno pre vremena izgnanstva, Bog je omogućio prorocima da u vizijama sagledaju “preobraženu budućnost”, budućnost kada će se Bog moćno umešati u njihovu istoriju i sve promeniti.

Najšira slika idealne budućnosti Izrailja može se naći u Jezekilju 36,22-38, u tekstu gde je prikazana trostruka transformacija stvarnosti.[1] Bog je nameravao da preobrazi ljudsko društvo vraćanjem Izrailja na njegovu zemlju da bi ponovo bio svedok drugim narodima (stihovi 24, 28, 33-6). Bog će preobraziti ljudsku prirodu u novo srce i nov duh (stihovi 25-27). Konačno, On će preobraziti sâm fizički svet, iskorenjivanjem gladi i nasilja (stihovi 30, 35).[2]

Trostruka transformacija stvarnosti kakvu su proroci sagledali u vizijama donekle se razlikovala od ranijih viđenja kraja sveta. Za razliku od priče o potopu u kojoj je kraj značio potpuno, fizičko uništenje planete, kraj koji su proroci gledali doći će u okviru njima shvatljive istorije i geografije. Za razliku od 5. Mojsijeve, gde je kraj trebalo da nailazi postepeno, malo-pomalo, srazmerno stepenu poslušnosti izrailjskog naroda, kraj koji su predskazali proroci trebalo je da počne iznenadnom, moćnom Božjom intervencijom, obično opisanom u kontekstu izgnanstva u Vavilon i povratka iz njega.

Božja moćna intervencija naglo će ubrzati eshatološki rat, poslednju bitku u istoriji Zemlje. Bog ne samo što će se umešati u istoriju, da radikalno transformiše ljudsko društvo, ljudsku prirodu i fizički svet, nego će i svom narodu na Zemlji očistiti put velikim završnim ratom protiv njihovih neprijatelja. Taj rat i njegove posledice uticaće na pokretanje onog blaženog kraja koji je Izrailj kao celina mogao postepeno postići poslušnošću, ali to nije učinio.

BOŽJI PLAN S PROROCIMA

Prelazak od postepene ka spektakularnoj slici posletka išao je uporedo s propustom izrailjskog naroda da živi u skladu s Božjim očekivanjima izraženim u 5. knjizi Mojsijevoj. U 5. Mojsijevoj dato je obećanje o mogućnosti preobražaja sveta zahvaljujući poslušnosti Božjeg naroda. Međutim, ta transformacija sveta, u prorocima, ne bi usledila zato što je to Izrailj zaslužio, nego da se odbrani Božji karakter. “Neću vas radi učiniti, dome Izrailjev, nego radi svetoga imena svojega, koje oskvrniste u narodima u koje dođoste … i narodi će poznati da sam ja Gospod, govori Gospod Gospod, kada se posvetim u vama pred njima” (Jezekilj 36,22.23).

Umesto da narodima donese blagoslov (odnos s Bogom), Izrailj je osramotio Božje ime među narodima. Kraj ne dolazi zahvaljujući poslušnosti izrailjskog naroda, on je u celosti čin blagodati. Bog interveniše kako bi odbranio svoje ime među narodima. Čini to uzdižući svoj narod, iako taj narod nije ispoštovao svoj deo pogodbe. To što Bog preobražava ljudsko društvo  služiće značajnijim ciljevima, a ne samo dobrobiti Izrailjaca.

Da li je slika kraja u Starom zavetu imala progresivan karakter, uopšte nije sporno. Ipak, kakve su teološke implikacije takve progresije? Kakvog Boga tu vidimo? Da li je Bog bio kolebljiv? Menja li On sa svakim vekom koji protekne, svoju sliku kraja sveta? Teško da je to tako. Bitan princip je onaj istaknut u 2. poglavlju — Bog uvek pristupa ljudima tamo gde se nalaze.

Bog je Noju, Avramu, Mojsiju i prorocima mogao da kaže mnogo više nešto što im je kazao. Ali oni ne bi bili u stanju da to podnesu. Naprotiv, Bog je Noju i Avramu dao taman onoliko koliko je bilo potrebno da imaju jasno usmerenje za svoj lični život. Mojsiju i prorocima jasno je prikazao pravac budućnosti celoga naroda. Mi u Bibliji vidimo milostivog Boga koji čeka da ljudi dođu do tačke kada će moći da shvate puninu Njegovog otkrivenja. U srazmeri s njihovim sposobnostima, On im otkriva sve više i više. Taj princip je jasno prikazao sâm Isus: “Još vam mnogo imam kazati; ali sad ne možete nositi” (Jovan 16,12).

Opasnost u tome jeste što bi čitaoci iz nekog kasnijeg vremena pokušali da generalizuju ta rana proročanstva i da očekivali da se svaka pojedinost ispuni u nekom trenutku u budućnosti. Međutim, ono što je potrebno jeste da dopustimo da nas kasnija otkrivenja (kao što su ona u Novom zavetu) kroz starozavetni materijal povedu ka jednoj slici posletka jasnijoj nego što je ranije bilo moguće. Bog je u Bibliju kao celinu ugradio mogućnost samoispravljanja razumevanja materije. Što šire proučavamo, to stičemo veću uravnoteženost. Svaka etapa biblijske istorije daje nam novi prozor za pogled u um našega Boga, koji pristupa ljudima tamo gde se nalaze, a ipak celim putem zna kuda ide!

Ovde Bog očigledno pokazuje koliko je bio strpljiv i tolerantan prema svom narodu! Kao roditelj pun razumevanja prema detetu, i On postepeno vodi svoj narod ka zrelosti i nikada od njega ne očekuje da shvati više nego što mu je istinski moguće u bilo kojoj fazi. Iskreno rečeno, Bog je tolerantniji od nas ljudi!

Narod i posledak

Moćno Božje uplitanje u istoriju koje su predskazali starozavetni proroci, preobraziće Izrailj kao narod.[3] “Ali će u poslednja vremena biti utvrđena gora doma Gospodnjega navrh gora. … I ići će mnogi narodi govoreći: hodite, da idemo na goru Gospodnju i u dom Boga Jakovljeva, i učiće nas svojim putevima i hodićemo Njegovim stazama; jer će iz Siona izaći zakon i reč Gospodnja iz Jerusalima … i oni će raskovati mačeve svoje na raonike, i koplja svoja na srpove; neće dizati mača narod na narod, niti će se više učiti ratu. … Jer će svi narodi hoditi svaki u ime boga svojega; a mi ćemo hoditi u ime Gospoda Boga svojega uvek i do veka” (Mihej 4,1-5).

Četvrta glava Miheja crta sliku mira, blagostanja, zadovoljstva i duhovne vladavine. Ostatak iz izgnanstva vraćen je natrag u Palestinu i ponovo postaje silan narod pod Božjom vladavinom (stihovi 6-8). Svi žive bez straha na svojoj imovini (4. stih). Ova slika kraja usredsređena je na Jerusalim. Edemski vrt, takoreći, postaje predgrađe Jerusalima. Mihejev kraj nema radikalnu dimenziju kao u knjizi Otkrivenja. Naprotiv, nastajao je u okviru istorije i sveta kakve je prorok poznavao (vidi takođe Isaija 2,2-5; 33,17-22; 49,14-26). Neprijateljski narodi i dalje postoje, jedino što više nisu pretnja (Mihej 4,3-5).

Mnogi starozavetni proročki tekstovi govore da će u Jerusalimu ponovo biti uspostavljena monarhija (Mihej 4,8; Isaija, 11. glava; Zaharija 9,9.10). Ispuniće se obećanja Davidu u 2. Samuilovoj 7. glavi (Isaija 11,1.10). Kad se Izrailj vrati iz izgnanstva (stihovi 11, 15, 16), nad njima će vladati car novoga reda iz Davidove loze. “Na njemu će počivati Duh Gospodnji …, i mirisanje će mu biti u strahu Gospodnjem. … Nego će po pravdi suditi siromasima i po pravici karati krotke u zemlji. … I pravda će mu biti pojas po bedrima i istina pojas po bokovima” (stihovi 2-5).

U ovakvim tekstovima car po Davidovoj liniji postaje Božje oruđe, donoseći posledak koji Bog ima na umu za svoj narod. Međutim, postoje drugi tekstovi koji opisuju povratak bez dimenzije carstva (Jezekilj 40-48. glava; Joilo 2,3; Isaija 24-27 glave). U tim stihovima Bog preuzima inicijativu neposredno, lično. Naglasak je na Bogu, a ne na Njegovom oruđu.

Kakvu ulogu će igrati neznabožački narodi — Egipat, Asirija, Grčka, Persija — u vreme kada se Bog bude umešao da preobrazi istoriju Izrailja? Proročka slika kraja uravnotežava posebnu i jedinstvenu ulogu Izrailja na kraju sa saznanjem da Božji plan za budućnost na određeni način podrazumeva sve narode. Ta ravnoteža između posebne uloge Izrailja i Božjeg staranja za sve narode ima svoj koren u Mojsijevim knjigama, gde stoji da će u Avramovom semenu biti blagosloveni svi narodi (1. Mojsijeva 12,1-3).

Prema izjavama proroka, u Božjem planu za posledak Izrailj ima naročitu ulogu, ali će, u konačnom smislu i svi narodi doći da služe Njemu. “Ustani, svetli se, jer dođe svetlost tvoja, i slava Gospodnja obasja te. Jer gle, mrak će pokriti zemlju i tama narode; a tebe će obasjati Gospod i slava Njegova pokazaće se nad tobom. I narodi će doći k videlu tvojemu i ka svetlosti koja će te obasjati” (Isaija 60,1-3).

Izrailj na kraju postaje uzvišeno stecište svih naroda koji i sami služe Bogu (stihovi 9-11.14-17). “Jer narod i carstvo, koje ti ne bi služilo, poginuće” (12. stih).

Proces kojim Izrailj dospeva u dominantan položaj u odnosu na ostale narode, duhovne je prirode. To je utemeljeno na tekstu u Zahariji 8,20-23, a u kontekstu 9. Glave, koja govori o ponovnom dolasku cara. “Tako će doći mnogi narodi i silni narodi da traže Gospoda nad vojskama u Jerusalimu i da se mole Gospodu. Ovako veli Gospod nad vojskama: u to će vreme deset ljudi od svih jezika narodnih uhvatiti jednoga Judejca za skut govoreći: idemo s vama, jer čujemo da je Bog s vama.” Da bi našli Boga, narodi su morali da idu u Palestinu. Izrailj u ovom tekstu zadržava duhovni primat.

Ali da li su proroci predvideli da će baš uvek tako biti? Hoće li ikada nastati vreme da se neki od neznabožačkih naroda, ili svi oni uzdignu do duhovnosti samog Jerusalima? U Isaiji 19,23-25 imamo jedinstven, fascinantan tekst: “U to će vreme biti put iz Misira u Asirsku, i Asirac će ići u Misir i Misirac u Asirsku, i služiće Gospodu Misirci s Asircima. U to će vreme Izrailj biti treći s Misircima i Asircima, i biće blagoslov posred zemlje. Jer će ih blagosloviti Gospod nad vojskama govoreći: da je blagosloven moj narod misirski, i asirski, delo ruku mojih, i nasledstvo moje, Izrailj.”

Kakvog li teksta! Iako jevrejski tekst nije onoliko jasan koliko bismo želeli, stičemo utisak da predskazuje dan kada će Egipat i Asirija uzeti učešća u Avramovoj misiji blagosiljanja naroda. Asirija i Egipat doći će da služe Gospodu. Svaki narod će postati sveto mesto gde će hodočasnici dolaziti da proslavljaju Gospodnje praznike. To nije kraj sveta. To je pre obnavljanje sveta, u okviru istorije, u okviru geografije. Vreme teče dalje, mesto je kao I ranije, međutim Božja intervencija je promenila sve. Izrailj je obnovljen, obnovljeno je carsko dostojanstvo, a raj je proširen I van granica Palestine. Cela Zemlja je postala blagoslovena.

Ljudska priroda i kraj

Eshatologija 5. Mojsijeve je zatajila, pošto je Izrailj neprestano propuštao da pokaže poslušnost, pa čak i pokajanje (vidi Isaija 1,3-6). U vremeprorokâ koji su pisali knjige (Isaija do Malahije) bila je prisutna tek neznatna nada da će se taj obrazac ikada promeniti, ukoliko Bog ne učini nešto iz same milosti, još pre nego što bi se Izrailj pripremio da na to odgovori. U Jezekilju 36. Glavi, nakon što je Izrailj vraćen u svoju zemlju (24. stih) i narod dobio novo srce (stihovi 25-27); Bog kaže: “I [tada] opomenućete se zlih puteva svojih i dela svojih koja ne behu dobra, i sami ćete sebi biti mrski za bezakonja svoja i za gadove svoje” (31. stih).

Božje delo lične obnove ne temelji se na uslovu da Izrailj pre toga odgovori: “Rasuću [rasuo sam] kao oblak prestupe tvoje, i grehe tvoje kao maglu [jutarnju izmaglicu]; vrati se k meni, jer sam te izbavio” (Isaija 44,22).

Bog se već obračunao s njihovim grehom i sada ih poziva da se odazovu. Bog u svom spasavanju ne zavisi od njihovih poteza. Spasenje je čin božanske milosti. To je iznenađujuće saznanje za američki pragmatički stav. Amerikanci smatraju da ukoliko nešto ne zgrabiš, nećeš to ni dobiti. Međutim, u prorocima je prisutan naglasak na prethodno datoj Božjoj milosti. Proroci su shvatili, da je ljudskom srcu potrebno preobraženje da bi moglo doći do pokajanja. “Srce je prevarno više svega i opako; ko će ga poznati?” [Srce je prevarno više svega i nelečivo] (Jeremija 17,9).

Međutim, Bog nije nemoćan da iskupi Izrailj, bez obzira na njegovo stanje. U stvari, Božji čin milostive intervencije unapred je prorečen u samoj 5. Mojsijevoj knjizi. U 30. glavi stoji da će, posle određenog vremena, Izrailj biti rasut među narode (1. stih). Izrailj će se, u izgnanstvu, vratiti Bogu i On će ih sabrati iz narodâ i dovesti natrag u njihovu zemlju (stihovi 2-5). Međutim, uzrok promene srca biće Božje, a ne njihovo delo. “I obrezaće Gospod Bog tvoj srce tvoje i srce semena tvojega, da bi ljubio Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duše svoje, da budeš živ” (6. stih).

Lek za Izrailjevo opadanje bio je novo srce, nov duh i nov stav poslušnosti (Jezekilj 36,25-27). Bog će učiniti s njima nov zavet, koji će se odraziti u odgovoru srca Njemu i u jednom prisnom odnosu, prisnijem od bilo kojeg do tada (Jeremija 31,31-34; upor. Joilo 2,28.29). Sve ovo moglo se dogoditi na kraju perioda od 70 godina u Vavilonu (Jeremija 29,10-14).

Zašto je u 5. Mojsijevoj Bog Izrailjevu slavnu budućnost zasnovao na poslušnosti, ako je znao da oni neće biti poslušni? Bog ih sasvim sigurno nije varao. Princip je bio važeći, iako ga oni nisu dostigli: njihova poslušnost kao naroda vodiće blagostanju nacije. Može biti da je Izrailjevo iskustvo duga očigledna pouka, da nepreporođeno čovečanstvo ne može služiti Bogu. Istinska služba Bogu od celog srca je čudo božanske blagodati. Izgleda da je i Pavle došao do sličnog zaključka u tekstu u Galatima 3,19-25).

Preobražaj koji Bog čini u srcu svog naroda doneće, prema rečima prorokâ, veličanstvene rezultate i u njihovoj fizičkoj prirodi. “Tada će se otvoriti oči slepima, i uši gluhima otvoriće se. Tada će hromac skakati kao jelen, i jezik nemoga pevaće” (Isaija 35,5.6). Zajedno s opraštanjem greha doći će i isceljenje od svih bolesti (Isaija 33,23.24).

Sve je to trebalo da se dogodi u okviru istorije, vremena, mesta i okolnosti života pisaca-proroka. To posebno postaje jasno kada čitamo tekst u Isaiji 65,17-24. “Gle, ja ću stvoriti nova nebesa i novu zemlju, i što je pre bilo neće se pominjati niti će na um dolaziti” (17. stih).

Ovaj tekst, na prvi pogled, uveliko zvuči kao knjiga Otkrivenja, u kojoj Bog uništava Zemlju pre nego što je iznova stvori. Međutim, kod Isaije se stvara Jerusalim, a trajanje života je veoma daleko od večnosti (Isaija 65,18-20). “Neće više biti onde maloga deteta ni starca koji ne bi navršio dana svojih; jer će dete umirati od sto godina, a grešnik od sto godina biće proklet” (20. stih).

Bez obzira koliko ove brojke imale privlačan prizvuk u našem izopačenom dobu, one su daleko od reči “i smrti neće biti više” (Otkrivenje 21,4). Tekst u Isaiji 65,20 je “problematičan tekst”, ako se čita sa stanovišta Novog zaveta, ali je savršeno smislen u okviru onoga što je moglo biti posle povratka iz vavilonskog izgnanstva. Iako će Bog intervenisati na spektakularan način, prema rečima proroka, punina raja biće ponovo uspostavljana, malo po malo.

Svemir i kraj

Zbog prisustva greha, fizički svet je neprijateljski okrenut i prema sebi i prema ljudima koji je trebalo da vladaju njime (1. Mojsijeva 1,26-28). Svet stoji pod prokletstvom. Često se događa da ima previše vode (što vodi poplavama) ili premalo (odražava se u sušama). Zveri proždiru ljude umesto da im služe, kako je Bog planirao. Prema tome, starozavetni proroci ističu kako je Bog planirao da izvrši kapitalnu transformaciju fizičkog sveta. “Vuk će boraviti s jagnjetom, i ris će ležati s jaretom, tele i lavić i ugojeno živinče biće zajedno, i malo dete vodiće ih. Neće uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj” (Isaija 11,6-9).

Ovaj tekst je, nedvosmisleno, u kontekstu i mesijanskog obećanja i povratka iz izgnanstva (stihovi 11-16). Ovo i više od toga dogodiće se s vraćanjem Izrailja u svoju zemlju (Isaija 65,25; Osija 2,18-23; Jezekilj 34,25-31). “Radovaće se tome pustinja il zemlja sasušena, veseliće se pustoš i procvetati kao ruža. Procvetaće obilno, i veseliće se radujući se i popevajući; slava livanska daće joj se i krasota karmilska i saronska; ta će mesta videti slavu Gospodnju, krasotu Boga našega. … I suho će mesto postati jezero, i zemlja sasušena izvori vodeni, u stanu zmajevskom, po ložama njihovim, biće trava, trska i sita” (Isaija 35,1-7).

Tako će veliki biti taj budući preobražaj da će i vode Mrtvog mora biti pročišćene (Isaija 41,18.19; Jezekilj 47,1-12). Prokletstvo o trnju i lošoj zemlji biće nadvladano (Isaija 42,16; 55,13). Tu snažnu transformaciju u velikoj meri osetiće čak i nebeska tela (Isaija 30,23-26; Zaharija 14,6-8; Isaija 60,19.20; 24,21-23; Psalam 102,25-27).

Rat i kraj

Starozavetni pisci to vreme preobražaja opisuju kao vreme rata. Božjoj intervenciji u okviru istorije odupiraće se narodi. Ali Bog će eshatološkim ratom dovesti do uništenja neprijateljskih sila i uzvisiti svoj narod. Staro mora da ode da bi napravilo mesta novom. Veliki deo Otkrivenja gradi se na jeziku Izrailjevog eshatološkog rata.

Taj rat na kraju istorije nalazimo na mnogo mesta, među njima i u Zahariji 12. i 14. glavi i Danilu 11. glavi. Ukratko ćemo se pozabaviti tekstovima u Joilu i Jezekilju. U Joilu 2. i 3. glavi eshatološki rat se događa u kontekstu vraćanja iz izgnanstva (Joilo 3,1.2) — vreme velike duhovne obnove (Joilo 2,28.29). Tu vidimo jedan ostatak koji priziva Gospodnje ime, koji se, sigurnosti radi, zaklonio u Jerusalimu (32. stih). Bog se u taj rat ne upušta proizvoljno, nego postupa s narodima prema onome kako su oni postupali s Njegovim narodom (Joilo 3,2-8). Eshatološki rat nije bitka među svetovnim silama na Bliskom istoku, nego bitka između Božjeg naroda i njihovih neprijatelja. To je čin Božjeg suda protiv duhovne pobune.

Bog poziva narode u “dolinu Josafatovu”, dolinu oko Jerusalima, da im sudi (stihovi 12-15). On potom preduzima korake da zaštiti svoj narod (16. stih). Njegov narod u tom ratu ne mora sâm da se bori. Prema opisu, nailazi divna slika o sigurnosti (stihovi 17-21). Bog prebiva sa svojim narodom u Jerusalimu i Jerusalim više nikada neće biti napadnut. Gore kaplju slatkim vinom i mlekom, dok iz hrama teče obilje vode. Juda i Jerusalim su zauvek nastanjeni.

Joilova slika kraja sadrži ovakav redosled događaja: Duhovni preobražaj naroda nastaje po njegovom povratku iz izgnanstva. Međutim, njih gotovo odmah napadaju ljubomorni neprijatelji. Opkoljeni u Jeruaslimu, oni doživljavaju silnu Božju intervenciju. Tek tada nastaje obnovljenje naroda i zemlje. Zanimljivo zapažanje je da, iz Joilovog ugla posmatranja, nema izričitog vremenskog raskoraka između Izrailjevog povratka iz izgnanstva i početka rata (1. i 2. stih).

Bila bi to krupna greška kada bismo ovo proročanstvo iz vremena izgnanstva pokušali da uklopimo u savremenu scenu Bliskog istoka. Zamislimo smeštanje svih armija sveta u doline oko Jerusalima! Jerusalim u vreme Davida zauzimao je površinu od samo 10 do 20 jutara. U vreme Jezekije, grad se uvećao do površine od možda 100 jutara. Pa ipak, neki današnji hrišćani spremni su da u svakom trenutku krenu u Jerusalim, pošto Joilo kaže da će se, kada dođe kraj, ostatak naći na gori Sion! Ako Stari zavet čitamo kao da je on neposredan opis našeg vremena, to nas navodi da pogrešno razumemo ne samo Stari zavet nego i vreme u kome živimo.

U stvari, Jezekiljeva proročka knjiga daje nešto drugačiji scdnario. Rat iz 38. glave proroka Jezekilja odigrava se tek prilično vremena posle povratka iz vavilonskog ropstva. Izrailj je naseljen i siguran u Obećanoj zemlji. Nastalo je novo doba mira i blagostanja. Međutim, i dalje je prisutna jedna opasnost, poslednja opasnost, a to je — Gog! On stiže s dalekog severa sa hordama saveznika da napadne zemlju: “Zemlju izbavljenu od mača i sabranu iz mnogih naroda, u gore Izrailjeve, koje behu jednako puste, a oni će izvedeni iz narodâ svi živeti bez straha” (8. stih).

Ovo je, zaključujemo, bilo dosta vremena posle povratka iz izgnanstva. Izrailj živi u miru i sigurnosti. Oporavio se od rata, možda onog ranijeg rata koji pominje prorok Joilo. Zlu se pruža još jedna prilika da prekine Božju moćnu intervenciju. Kao i ranije, u Joilovoj knjizi, Izrailj ne mora da se bori, zato što Bog ratuje za njega (stihovi 21-23). Zahvaljujući toj bici Bog postaje poznat mnogim narodima.

Redosled događaja kod Jezekilja je neznatno opširniji nego kod Joila. Prvo imamo opis Božje trostruke transformacije stvarnosti (Jezekilj 36,22-38), kada se “suhe kosti” Izrailjevog zatajivanja vraćaju u život pod Davidovom carskom palicom (37. glava). Posle izvesnog vremena sređenosti i mira (Jezekilj 38,8.11-14), Gog i njegovi saveznici napadaju i bivaju uništeni Božjom intervencijom (38. i 39. glava). Posle tog velikog rata izgrađen je slavni novi hram, i raj je u potpunosti i konačno obnovljen, vraćen Izrailju (glave 40-48).

Ako uporedimo Joila i Jezekilja, najbolje objašnjenje za pomenutu razliku moglo bi biti da su proroci zapravo opisali dva različita rata na posletku. Prvi (Joilo) dogodiće se u kontekstu povratka iz vavilonskog izgnanstva i uključiće narode u neposrednoj blizini Izrailja, koji se suprotstavljaju Izrailjevom povratku. Pošto se taj otpor savlada, nastaće vreme naseljavanja u zemlju i postepeno ispunjenje obećanja o obnovljenju. U jednom trenutku će neki udaljeniji narodi postati zavidni, pa će pokušati da iskoriste blagostanje Izrailja (Jezekilj 38,12-14). Njihova invazija će ubrzati drugu i konačnu Božju intervenciju.

Nešto slično ovome događa se i u Otkrivenju. Najopširnije opisani  deo Armagedonske bitke događa se pre Hristovog drugog dolaska u Otkrivenju 16,12-16; 17,14 i 19,11-21. Međutim, konačna bitka na svršetku vremena opet se ponavlja posle hiljadu godina, na konačnom svršetku vremena (Otkrivenje 20,7-10).

Konačni zaključak je činjenica da je posledak, prema viđenju starozavetnih proroka, bio posledak u okviru tada znane istorije i geografije. Koncept potpuno novog neba i Zemlje kakav vidimo u Otkrivenju, ovde zapravo još nije prisutan. Međutim, proročko viđenje posletka je svakako znatno opširnije i detaljnije nego perspektiva 5. Mojsijeve.

Na nesreću, posledak kakav su predviđali proroci nikada se nije sasvim doslovno obistinio. Prema tome, Stari zavet se završava velikim znakom pitanja. Njegova slika posletka je, sama po sebi, nepotpuna. Stari zavet očekuje da se nešto dovrši izvan njega. Tokom svih godina između svršetka starozavetnog kanona i dolaska Isusa Mesije, činjeni su mnogi pokušaji da se tačno izračuna kako će se ipak ispuniti starozavetna slika posletka.