< 4. Poglavlje

Sadržaj

6. Poglavlje >

Peto poglavlje

POSLEDAK IZMEĐU DVA ZAVETA

Apokaliptička slika kraja
Mesijanksi apokalizam
Zaključak
Božji plan u 28. glavi 5. Mojsijeve
Božji plan u prorocima
Apokaliptička slika kraja
Napomene

Tokom vekova koji su sledili posle zatvaranja kanona Staroga zaveta, dogodila se nova krupna promena u načinu na koji je Božji narod gledao na kraj. Prema navodima prorokâ, istorija i večnost će se postepeno utapati jedno u drugo — nakon što Bog bude preobrazio svoj narod i fizički svet. Kraj će doći zahvaljujući Božjem neposrednom mešanju u istoriju, posle čega sledi postepeno obnavljanje raja, kroz obnovljenu naciju i obnovljeni narod. Ali jevrejski pisci prozvani “apokaliptičarima” (od prve grčke reči u knjizi Otkrivenje, apokalypsis, Otkrivenje 1,1) više nisu očekivali transformisano društvo. U jevrejskoj apokalipsi kraj bi podrazumevao potpuno uništenje ovog sveta — njegove istorije i njegove geografije. Direktna veza između sadašnjeg i budućeg sveta bila bi prekinuta.

Ti apokaliptički pisci počeli su svoju živu aktivnost oko 150 godina pre Hrista. Kao autori, nisu koristili sopstvena imena, nego su pisali sa stanovišta neke dobro poznate ličnosti iz izrailjske prošlosti, kao što su bili Enoh, Mojsije ili Jezdra. Njihove spise lako možemo naći na engleskom jeziku, zahvaljujući izdavačkom i organizacionom angažovanju Džemsa Čarlsvorta.[1] Ti spisi nam pružaju izvanredan pogled u svet u kojem su živeli Isus, Pavle i Jovan i kojem su nastojali da se obrate. Ovde imamo citate iz više apokaliptičkih dela, tako da čitaoci imaju priliku da donekle osete ukus tih materijala.

“Višnji nije načinio jedan, nego dva sveta” (4. Jezdrina 7,50). Knjigu koju danas znamo kao 4. Jezdrina nije pisao Jezdra iz Staroga zaveta, nego nepoznati jevrejski pisac po prilici iz vremena kada je Jovan pisao knjigu Otkrivenje.[2] Reč u pomenutom citatu prevedena sa “svet” ovde znači i “doba”. “Višnji nije načinio jedno, nego dva doba.” Prema rečima te knjige, slavno novo doba trebalo je da dođe kada se uništi ovo staro, zlo doba i kada oni koji su Bogu verni prime svoju nagradu. Kasnije, u istom poglavlju, on razrađuje taj koncept: “Ovaj sadašnji svet nije kraj; u njemu ne prebiva punina slave i zato su se oni koji su bili jaki molili za slabe. Međutim, dan suda biće kraj sadašnjeg doba i početak budućeg besmrtnog doba, u kojem pokvarenost pripada prošlosti, nema popuštanja grešnim prohtevima, nema neverstva, nema nepravde a istina je izašla na videlo. Stoga, niko tada neće imati priliku da bude milostiv onome što je osuđen na sudu, ili da naudi onome ko je pobedio” (7,112-115).

U jevrejskim apokaliptičkim spisima vidljiv je potpun raskid između ta dva doba — sadašnjim dobom i onim koje dolazi. Obrazac za takav potpuni raskid ne nalazi se u prorocima nego u izveštaju o potopu (4. Jezdrina 3,8-11); 1. Enohova 10,1-18; 83,1-9; 1. Sibilinskih proročanstava 125-282, itd.). Prema tim spisima, kao što je bilo u vreme Nojevo, i danas svetu mora doći kraj, da bi mogao biti stvoren novi svet. Poređenja radi, eshatologije Mojsija i proroka bile su naglašenije orijentisane na proces, na postepenu transformaciju ovog sveta u jedan bolji svet.

U okviru proročkih spisa, tekst u 2. glavi Danila bliži je od svih ostalih jednom ovakvom radikalnom prestanku, kraju. Međutim, i tu je daleko od izvesnosti da postoji prekid u kontinuitetu između istorije i večnosti. Carstva ovoga sveta (predstavljena likom) u Navuhodonosorovom snu potpuno uništava jedan kamen (Danilo 2,34.35), ali ni lik ni kamen ne predstavljaju Zemlju kao takvu. Zemlja ostaje, dok namesto njenih carstava nastaje Božje carstvo (stihovi 35, 44, 45). Tekst u Danilu 2. glavi, prema tome, sasvim se uklapa u proročku sliku kraja, ukoliko se odupremo iskušenju da čitamo kasniju apokaliptičku perspektivu u Danilovoj knjizi.[3]

Tako, u 2. glavi Danila čitalac uočava kontinuitet između istorije i večnosti. Međutim, u 4. Jezdrinoj knjizi tog kontinuiteta nema. Tu vidimo potpuno razdvajanje između ovog doba sa svim njegovim zlom i slavnog doba u budućnosti.

Raskid između ovog sveta i onog koji sledi još je izraženije prepoznatljiv u jevrejskom apokaliptičkom delu zvanom Sibilinska proročanstva, knjiga 4. Trenutak kraja opisan je sledećim rečima: “Ali ako me ne poslušate, vi opaki, koji volite bezbožnost i sve ovo primate zlim ušima, nastaće oganj po celom svetu i veoma veliki znak s mačem i trubom na sunčevom izlasku. Celi svet će čuti buku od rikanja i snažan zvuk. On će spaliti celu Zemlju i odjednom uništiti ceo ljudski rod i sve gradove i reke, i more. Sve će uništiti vatrom, i prah će se pušiti. Ali kada sve postane prašnjavi pepeo i Bog umiri neopisivi oganj, kao što ga je i zapalio, sâm Bog će ponovo sastaviti ljudske kosti i pepeo i ponovo podići smrtne ljude, da budu kao što su bili pre. Tada će nastati sud kojem će predsedavati sâm Bog i On će ponovo suditi svetu. Sve koji su grešili iz bezbožnosti, njih će pokriti nasip zemlje, široki Tartar* i mrske jame pakla. Ali svi koji su pobožni živeće na Zemlji ponovo kada Bog podari duh i život i naklonost pobožnima. Tada će se svi oni naći kako posmatraju prekrasnu i prijatnu svetlost sunca. O, kako je blažen onaj ko doživi to vreme” (4. Sibilinska proročanstva, 171-192).

Ovde se kraj prikazuje u vidu bučnog ognja širom sveta. On će spaliti celu Zemlju i uništiti sveukupno čovečanstvo. Svi gradovi i reke, pa čak i more, odjednom u potpunosti bivaju uništeni. Posledica toga je prah koji se puši. Ali kad se sve pretvori u pepeo, Bog gasi vatru i vaskrsava čovečanstvo. Zatim sledi veliki poslednji sud. Bog označava ko je bio pobožan, a ko bezbožan. Bezbožni bivaju sahranjeni pod slojem zemlje. Na drugoj strani, pravedni žive u obnovljenom raju.

Ovaj oštri prekid između starog doba i budućeg doba može se grafički prikazati na sledeći način:

APOKALIPTIČKA SLIKA KRAJA

Apokaliptička slika kraja nedvosmisleno izlazi iz okvira slike prisutne u Starom zavetu. Reč je o nečemu što je više od preobražaja Zemlje, njenog stanovništva i društva. Prisutan je jasan i nesumnjiv prekid između sadašnjeg doba i budućeg nebeskog doba. Pre nego što dođe novo, staro se mora u potpunosti izbrisati.

Apokaliptički raskid između istorije i večnosti može se čak još bolje videti u drugom tekstu iz 4. Jezdrine: “Jer, gle, nastaće vreme kada će se dogoditi znaci koje sam ti predskazao; pojaviće se grad koji se sada ne vidi i otkriće se zemlja koja je sada skrivena. Svako ko bude izbavljen od zala koja sam prorekao videće moja čuda. Jer će se moj sin Mesija otkriti s onima koji su s Njim, i koji ostanu radovaće se četiri stotine godina. Posle tih godina, umreće moj sin Mesija i svi koji udišu ljudski dah. Za vreme od sedam dana svet će se vratiti u prvobitnu tišinu, onu kakva je bila u početku, tako da niko neće biti ostavljen. Posle sedam dana će svet, koji još nije budan, biti probuđen i tada će biti uništeno sve što je propadljivo. Zemlja će dati od sebe one koji spavaju u njoj i jame će dati duše koje su im bile predate. Svevišnji će se pojaviti na sudijskoj stolici, sažaljenje će proći i strpljenje će se povući, a ostaće samo sud; istina će stajati i vernost će ojačati” (4. Jezdrina 7,26-34).

U ovom izuzetno zanimljivom tekstu Božja intervencija počinje kada bude došao Mesija, neposredno pre kraja. Posle 400 godina vladavine, Mesija umire zajedno sa celim čovečanstvom i svet se vraća “prvobitnoj tišini” za period od sedam dana. Prekid između dva doba je tako radikalan da svet uranja u nepostojanje za period od sedam dana, tako da dva doba neće imati nikakvog uzajamnog dodira. Posle tog perioda tišine nastaje vaskrsenje i poslednji sud. Mesijanska slika kraja koju nalazimo u 4. Jedzrinoj može se prikazati na sledeći način:

MESIJANSKI APOKALIPTIZAM

Neki će, zbog relativno kasnog nastanka tih citata (pri završetku prvog veka n.e.), možda prigovoriti da takve ideje nisu deo novozavetnog sveta, nego su samo oslonjene na njega. Međutim, postoji tekst koji je pisan oko 200 godina ranije: 1. Enohova 91,12-17; 93,1-10. U njemu nalazimo viziju koja istoriju prikazuje u 10 velikih “sedmica” ili era, od kojih su većina bile duge stotinama godina. Za nas je zanimljiv deo vizije koji se bavi krajem (sedmi deo desete “sedmice).

“Potom, posle toga, desete sedmice sedmoga dela, nastaće večni sud koji će izvršiti anđeli večnog neba — veliki (sud) koji potiče od svih anđela. Prvo nebo će otići i nestati; pojaviće se novo nebo i sile neba će zasjati sedmostruko i zauvek. A onda će, posle toga, nastati mnoge sedmice, bez broja i zauvek; to će biti (vreme) dobrote i pravde i nikada se više neće čuti za greh (1. Enohova 91,15-17).

Prema ovom tekstu, dolazi utvrđeno vreme kada će biti ustanovljen večni sud. Ovo će se odraziti u “nestajanju” “prvog neba”, posle čega sledi nastajanje novog neba. Zatim će uslediti beskrajne sedmice, bez broja, ispunjene dobrotom i pravdom i potpunim odsustvom greha. Iako se u ovom delu Enoha Mesija uopšte ne pominje, jasan prekid/ raskid između starog i novog doba isto je tako vidljiv kao i u kasnijim, prethodno citiranim delima.

Jevrejska apokaliptička slika kraja obeležena je s dva pojma, koji stoje u snažnom kontrastu prema proročkoj eshatologiji. Prvo, nalazimo snažno osećanje pesimizma. Sile zla su na Zemlji postale tako jake da se stari svet sa svojom istorijom i svojom geografijom više ne može transformisati. Prisutna je potreba za kosmičkim činom uništenja. Druga tačka, povezana s prvom, jeste postojanje jasnog raskida između sadašnjeg doba i njegove istorije sa budućim dobom; između dobra i zla, bede i blaženstva. Staro se mora u potpunosti dovesti do kraja, da bi novo moglo da nastane.

Nesumnjivo je da ovakva shvatanja izlaze van okvira starozavetnog proročkog shvatanja kraja. Ovome najsličnija eshatologija u Starom zavetu jeste eshatologija prvog kraja, istorije potopa. U vreme starozavetnih proroka vremena su bila zla, ali kad bi Bog silno delovao, ona bi se mogla promeniti. U jevrejskoj apokaliptici, kao i u slučaju potopa, stanje je postalo tako rđavo da je morao doći kraj, da bi Bog počeo sve ispočetka.[4]

Da li je Bog vodio razvijanje tih apokaliptičkih ideja? Verujem da jeste. Uopšte nije sporno, kao što ćemo videti, da je jevrejska apokaliptika stvorila uslove za veliki deo novozavetne nauke o kraju. I Elen Vajt, u DA, str. 31-38, naglašava važnost onoga što se dogodilo u vremenu posle završetka starozavetnog kanona. Ona tamo opisuje kako su događanja, kako u jevrejskom, tako i u neznabožačkom svetu razmišljanja, pripremila put za Hristov prvi dolazak. Bilo je prisutno osećanje određenja, naime da će Mesija doći tek kada se za Njega u potpunosti pripremi put: “’Kad se navrši vreme, posla Bog Sina svojega.’ Proviđenje je usmeravalo kretanje naroda i razvoj događaja, i plimu ljudskih pobuda i uticaja, sve dok svet nije sazreo za dolazak Izbavitelja” (str. 32).

Podsetićemo se Isusovih reči: “Još vam mnogo imam kazati; ali sad ne možete nositi” (Jovan 16,12). Bog uvek govori jezikom prošlosti jednog naroda i u njihovom vremenu, mestu i okolnostima. On saopštava samo onoliko koliko su ljudi u stanju da “nose”. Prema tome, iako jevrejski apokaliptički spisi nisu bili nadahnuti i nemaju izričit autoritet, oni su ipak uspešno izražavali borbu čovečanstva da nađe Boga i smisao u periodu između dva Zaveta. Jezik i pojmovi koji su se razvili unutar apokaliptike postaće sredstvo kojim će Bog kasnije (u Novom zavetu) preciznije prenositi čovečanstvu svoju sliku kraja.

Izgleda da je jevrejska apokaliptika korisno poslužila Božjem narodu na najmanje dva načina: (1) Bog ju je upotrebio da bi se lakše pripremio put za otkrivenje koje je tek trebalo da dođe i (2) u periodu u kojem je zamro živi glas prorokâ i ugnjetači pretili sa svih strana, apokaliptika je održavala nadu da je Božja ruka još uvek dovoljno jaka da spase svoj narod u vreme kada On to bude našao za shodno.

Zaključak

Brzim pregledom Starog zaveta i jevrejskih apokaliptičkih shvatanja o kraju uočili smo neka zanimljiva zbivanja. Možda će biti od koristi ako na istu stranicu stavimo neke od grafičkih prikaza koji ilustruju bitne aspekte svake etape razvoja.

BOŽJI PLAN U 28. GLAVI 5. MOJSIJEVE

Postepena i uslovna eshatologija

BOŽJI PLAN U PROROCIMA

APOKALIPTIČKA SLIKA KRAJA

Postepena i uslovna Mojsijeva “eshatologija” konačno je ustupila mesto proročkoj eshatologiji Božje snažne intervencije u okviru istorije, koja će utrti put onom postepenom nastajanju idealnog sveta, kakav je predvidela 5. Mojsijeva knjiga, bez potrebe za takvom jednom intervencijom. Pre završetka starozavetnog kanona rodilo se ubeđenje da je svet postao tako zao i izopačen da će biti neophodno da se staro u potpunosti uništi, da bi se tek posle toga mogao uspostaviti idealni svet (buduće doba). Na taj način prekinuo bi se kontinuitet istorije i geografije.

Bogata raznovrsnost materijala o posletku, koji nalazimo u spisima starog Izrailja i ranom judaizmu daje nam osnovnu pozadinu za stvaranje novozavetne slike posletka. Mi smo sada spremni da pristupimo delu Biblije koji ne samo što nam služi kao glavni svedok za saznanja o Isusu Hristu nego i kao naš najvažniji vodič za odgovorno razmišljanje o posletku.