< 5. Poglavlje
Sadržaj
7. Poglavlje >
Šesta glava
POSLEDAK JE NA PRAGU
Pavlovo
novo viđenje dva doba/sveta/ere
“Sada” i “još ne”
Nebo na Zemlji
Biblijska ravnoteža
Isus je središte posletka
Nije sporno da su pisci i ličnosti Novoga
zaveta dobro poznavali Stari zavet. Međutim, jednako je jasno da su oni govorili
i pisali u svetu koji je bio oblikovan jevrejskim apokalipitičkim viđenjem
kraja. To potvrđuje i sâm Isus: “A Isus odgovarajući reče: zaista vam kažem:
nema nikoga koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili
ženu, ili decu, ili zemlju, mene radi i jevanđelja radi, a da neće primiti sad
u ovo vreme sto puta onoliko kuća, i
braće, i sestara, i otaca, i matera, i dece, i zemlje, u progonjenju, a na
onome svetu [na svetu koji će doći —
dr D. Stef.] život večni. Ali će mnogi prvi biti poslednji, a poslednji prvi”
(Marko 10,29-31).
Isus na ovom mestu pravi razliku između
sadašnjeg vremena i vremena koje će doći. Isus je opisao da će doći do potpunog
preinačenja života dok se svet bude kretao od ovog vremena ka onome u
budućnosti. Mnogi koji su prvi u ovom vremenu biće poslednji u svetu koji će
doći. Slična misao izražena je u Luki 20,34.35: “I odgovarajući Isus reče im:
deca ovoga sveta žene se i udaju; a koji se udostoje dobiti onaj svet i
vaskrsenje iz mrtvih niti će se ženiti ni udavati.” (U Isusovom razmišljanju o
ovim rečima imamo bitan raskid između dva doba, dva sveta. To je dodatno
naglašeno u dobro poznatom velikom evanđeoskom nalogu iz Mateja 28,19.20, koji
se završava rečima: “I evo ja sam s vama u sve dane do svršetka
veka.”
I Pavle je govorio o “bogu sveta ovoga”
(sotona — 2. Korinćanima 4,4), o “sadašnjem svetu zlome” (Galatima 1,4), i o
“vekovima koji idu” (Efescima 2,7). Ne samo što su Isus i Pavle koristili izraze
kao “ovaj svet” i “svet koji dolazi” nego bi se mogle prikazati i mnoge druge
veze između jezika Novoga zaveta i jezika jevrejske apokaliptike, kada bi to
prostor dopuštao. U jednom slučaju, u Judi 14 i 15, čak se otvoreno navodi
nekanonsko apokaliptičko delo, 1. Enohova 1,9. Prema
tome, pisci Novog zaveta su nesporno koristili jezik dva sveta, dva doba bez
obzira na radikalnu razliku između ta dva doba — i druge aspekte jevrejske
apokaliptičke misli.
Pošto Novi zavet gradi na apokaliptičkom
viđenju posletka, ostaje pitanje, kako te ideje funkcionišu u Novom zavetu. Da
li je apokaliptičko viđenje posletka prihvaćeno u svojoj ukupnosti, ili možda
Hristov dolazak iziskuje krupne modifikacije tog viđenja? Kako je Bog upotrebio
apokaliptičku silu posletka da bi komunicirao s ljudima u Isusovom
vremenu?
Možda bi na ovom mestu bilo korisno
rezimirati i prikazati jevrejsko apokaliptičko viđenje posletka, kako je to
izraženo u 4. Jezdrinoj 7,26-34. Prema tom tekstu, Mesija dolazi pre svršetka
starog doba i živi 400 godina. On potom umire zajedno s ostatkom čovečanstva, a
svet se vraća u “prvobitnu tišinu” za period od sedam dana. Posle tog perioda
vremena Bog interveniše i donosi vaskrsenje, sud i budući svet. Ovo viđenje
posletka mogli bismo ilustrovati na sledeći način:
Ako je većina Jevreja koji su se suočili s Isusom
zastupala ovakav stav, lako se može razumeti zašto je za njih krst bio veoma
veliki problem. Po onome kako su oni razmišljali, ako je Isus Mesija, Njegova
smrt je trebalo da doense kraj starom svetu i na očigled svih — novi
svet. Međutim, uprkos
smrti navodnog Mesije, stari svet je, bilo je to očito, i dalje bio vrlo
prisutan, sa svim svojim zlom i frustracijama. Umesto da postane obnovljeni
Edem, Palestina je i dalje vidljivo bila pod rimskom
okupacijom.
Ako je odrastao s takvim viđenjem (a u
njegovim spisima imamo obilje dokaza da jeste), Pavle se potpuno opravdano
suprotstavio hrišćanstvu. Dok je na konju jahao prema Damasku, okružen svojom
naoružanom pratnjom, mora biti da su se u njegovom umu vrtele apokaliptičke
misli: Nemoguće! Jednostavno, nemoguće! Da je Isus
bio Mesija, novi svet je već trebalo da nastane. Ovi hrišćani su
sigurno varalice. Zar ne mogu da vide da smo još uvek u starom svetu? Zar ne
mogu da vide — ako već novi svet nije nastao — da su njihove tvrdnje u
vezi s Isusom lažne? Moram da okončam tu besmislicu.
Šta je Pavla nagnalo da promeni stav? Kako
je moguće da se neko s tako čvrstim ubeđenjem tako iznenadno preobrazi? Jednoga
dana Pavle se našao na putu za Damask, nameravajući da uništi “prevaru”
hrišćanstva (Dela 9,1.2). S hrišćanstvom je mogao da se bori čiste savesti (Dela
23,1) zato što je ono, prema njegovom viđenju posletka, bilo u vrlo očiglednoj
zabludi. Međutim, susret s Isusom na damaštanskom putu
zauvek je promenio Pavlovo viđenje posletka. Isusovo pojavljivanje pred
njim na tome mestu (Dela 9,3-6; 22,6-11; 26,12-19) osvedočilo ga je da je
Isus stvarno onaj Mesija koji umire, koga je prema svom viđenju posletka
bio naveden da očekuje.
Međutim, ovo otkriće je Pavla sateralo u
nešto što sociolozi opisuju kao “kognitivnu disonancu”. Dok je, slep, čistio
prašinu sa svoje odeće na putu pred samim Damaskom, ponovo su apokaliptičke
misli pojurile kroz njegov um: Isus
jeste Mesija, ali stari svet je još uvek tu. Kako je
to moguće? Ovaj problem je u njegovoj glavi do te mere
bio žestok da je puna tri dana Savle odbijao hranu i piće, nastojeći da
organizuje utisak tog otkrivenja na svoju teologiju (Dela 9,9).
Došao je do sledećeg zaključka: ako je Mesija stvarno došao i umro,
kako je bilo potvrđeno u njegovom susretu s Isusom, onda je novo doba
sigurno već nastalo, iako je staro doba i dalje bilo prisutno. Novo doba je na neki način preklopilo staro, tako da su u njegovom
sadašnjem životu dva doba postojala uporedo. Pavlova nova teologija može se
ilustrovati na sledeći način:
S prvim Hristovim dolaskom novo doba je
prodrlo u staro doba, ili ga je preklopilo. Ta dva doba nastaviće paralelno da
postoje sve do Drugog dolaska, kada će staro doba konačno biti uništeno. Prema
tome, hrišćani u isto vreme žive u dva sveta.
Izraženo terminologijom vremena, Novi
zavet može da opiše posledak kao nešto što već postoji, u jednom smislu, a što
je, u drugom smislu, još uvek budućnost. Isti koncept Novi zavet izražava
terminologijom prostora — hrišćani žive na nebeskim prostorima u Hristu a u isto
vreme nastavljaju da se bore s problemima ovoga sveta. Verovatno će biti vredno
da te dve dinamike malo bolje artikulišemo.
Novozavetno viđenje posletka pokazuje doslednu
dinamiku između sadašnjosti i budućnosti, “sada” i “još ne”. U jednom smislu,
posledak je već došao — novo doba je sadašnja stvarnost. Međutim, u drugom,
posledak još uvek nije nastupio — staro doba je još uvek tu. “Nije moguće one koji su jednom
prosvetljeni, . . . i okusili dobre reči Božje, i sile
onoga sveta [sveta koji dolazi], i
otpali, opet obnoviti na pokajanje” (Jevrejima 6,4-6).
Ovaj tekst tvrdi da su svi koji su u
Hristu već okusili sile sveta koji dolazi. “Poslednji dani” zemaljske istorije,
u jednom smislu, već su nastali s Isusovim dolaskom (Jevrejima 1,1.2). Međutim,
bez obzira što nas krst uvodi u poslednje dane, odnosno, “posledak vekova”,
prisutan je smisao po kome posledak tek treba da dođe. “A sad jednom na
svršetku veka javi se [Hristos] da
svojom žrtvom satre greh. … A drugom
će se javiti bez greha na spasenje onima koji ga čekaju” (Jevrejima
9,26-28).
Zbog dinamičke tenzije između sadašnjosti i
budućnosti, novozavetni pisac može da upotrebi iste reči za opisivanje i jednog
i drugog. Pavle je u 1. Korinćanima izjavio da su
hrišćani njegovog vremena živeli na “posletku (grčki
telos) sveta” (1. Korinćanima 10,11).
Međutim, u istoj knjizi “kraj” (grčki telos) nastaje posle drugog Hristovog
dolaska. (1. Korinćanima 15,22-24).
U samo jednoj glavi, Petar uspeva da
izrazi da se Hristos “javio … u poslednja vremena”, i da će se tek javiti “u
poslednje vreme” (5. stih).
Isus je ta dva pojma čak kombinovao u
jednoj rečenici: “Zaista, zaista vam kažem: ide čas, i već
je nastao, kad će mrtvi čuti glas
Sina Božjega” (Jovan 5,25).
Poklapanje novoga doba sa starim služi kao
objašnjenje za mnoga mesta u kojima Novi zavet, naoko, protivreči sâm sebi. S
druge strane, sotona je pobeđen na krstu (Jovan 12,31), a ipak će morati da se
pobeđuje svakoga dana krvlju Jagnjeta (Otkrivenje 12,11) i neće biti uništen sve
do kraja (Otkrivenje 20,7-10). Večni život se već doživljava (Jovan 5,24), a
ipak pripada budućem dobu, ne ovom sadašnjem (Marko 10,30). Hrišćanskoj veri
preti gubitak ravnoteže, ukoliko se ne budu poštovale ovakve novozavetne
tenzije.
Druga strana novozavetne dinamike među
dobima/ erama je tenzija između nebeskog i zemaljskog. Budući da je staro doba/
svet još uvek tu, mi smo bolno vezani za ovu Zemlju. “Znamo da sva tvar uzdiše i
tuži s nama dosad. A ne samo ona, nego i mi koji novinu duha imamo, i mi sami u
sebi uzdišemo čekajući posinjenja i izbavljanja telu svojemu. Jer se nadom
spasosmo. A nâd koji se vidi nije nâd; jer kad ko vidi što, kako će mu se
nadati?” (Rimljanima 8,22-24).
U ovom tekstu svako može da nađe sebe, a
naročito bolesni i stari ljudi! Kada bi to bilo sve što se moglo reći o našem
sadašnjem iskustvu, nijednom hrišćaninu ne bi se moglo prebaciti ako bi se
isključivo usredsredio na buduću nadu! Međutim, Novi zavet se ne zadovoljava
očajničkom težnjom za budućnošću. On sadašnjost ispunjava novim značenjem. Mi se
već nalazimo “na nebesima” u Hristu Isusu (Efescima 2,6). Mi možemo imati život
neba: ljubav, radost, mir, trpljenje i dobrotu već sada, u Hristu (Galatima
5,22). Mi u Hristu imamo sve duhovne blagoslove (Efescima 1,3). Mi već sad
možemo okusiti sile doba koje dolazi (Jevrejima 6,5).
Sve što je obećano u novozavetnim
viđenjima posletka načelno je postalo stvarnost u Hristovoj smrti i vaskrsenju.
Sud svetu obavljen je na krstu (Jovan 12,31.32). Eshatološko izlivanje Duha
dogodilo se prilikom Pedesetnice (Joilo 2,28.29; upor. Dela 2,16-21). Carstvo
Božje je došlo (Matej 12,28). Večni život je postao sadašnjost (Jovan 5,24.25).
Poslednji rat izbio je u hrišćanskom iskustvu (2. Korinćanima 10,3-5; Efescima
6,10-17).
Novozavetni pisci su bili ubeđenja da se s
dolaskom Mesije sva jevrejska očekivanja u pogledu novog doba ispunjavaju za one
koji su u Hristu. Ukus nebeskog života počinje odmah za svakoga ko veruje u
Isusa i to nije izmišljotina. Oni koji su u Hristu dobijaju stvaran ukus,
“akontaciju” nebeskog nasledstva dok još žive u stvarnom svetu (Efescima
1,13.14). Razlika između “sada” i “još ne” nije u
kvalitetu novoga doba nego u činjenici da je staro doba još uvek tu, da
zbunjuje i obeshrabruje. Nebo će biti slično onome što hrišćanin
ima sada, ali bez frustracija koje život donosi na sadašnjoj Zemlji.
To objašnjava zašto je tako teško
održavati hrišćansko delo probuđenja i rasta. Ako neprestano nemamo ukus novoga
doba, naša svest o njemu ubrzano će bledeti, prelazeći u tiho sećanje na nešto
što je moglo biti. Hrišćani su u procepu između dva doba — između “sada” i “još
ne”, između zemaljskog i nebeskog. U nekim aspektima života lakše je ne biti
hrišćanin i biti u skladu sa “stvarnim svetom”. Okusiti sile sveta koji dolazi
znači pokrenuti neku vrstu nespokoja koji ostaje sve dok se “ovo smrtno ne obuče
u besmrtnost” (1. Korinćanima 15,51-54). Međutim, neko ko je istinski okusio
nebeski život neće želeti da ostane u starom svetu, nego će čeznuti za
iskupljenjem koje će tek doći (Rimljanima 8,18-25).
To što hrišćanstvo opstaje ovoliko dugo,
dolazi otuda što je svaka generacija imala određeni broj onih koji su istinski
okusili novo doba. Mudrost ovoga sveta posmatra hrišćansku veru kao ludost, ali
od trenutka kada neko okusi sile budućeg sveta, za njega više nema vraćanja,
zato što je postao svestan jedne nad-stvarnosti koja sve
menja.
Ideja o dva sveta koji su se preklopili,
sa stalnom tenzijom među njima nije nastala na tlu zapadno-grčke logike. Logični
umovi traže da živimo bilo u jednom ili u drugom svetu. Međutim,
Novi zavet nije zapadnjačka knjiga. On je odraz jevrejske logike, u kojoj
obe suprotne stvarnosti mogu biti istinite.
Tenzija između Novog zaveta i savremene
logike objašnjenje je za mnoge rasprave koje ljudi vode o Bibliji i njenim
učenjima. Neko će u Bibliji videti nešto što je zaista istina. Međutim, u svojoj
radosti da to otkriće podele s drugima, on ili ona će možda smatrati da treba da
negiraju njegovu logičku suprotnost, koja je možda podjednako istina. Neko ko je
video suprotnu istinu možda će biti sklon da impulsivno reaguje na drugu
krajnost, što donosi rat rečima, koji bi se mogao izbeći kada bismo biblijskim
tenzijama dali njihovo puno značenje.
Koristeći reč “tenzija”, ja ne želim da
pomislite kako Biblija naučava protivrečne istine. Međutim, “tenzija” je [bar u
engleskom jeziku] jedina reč koja može tačno da izrazi ono na šta ovde mislim.
Ja je koristim u smislu ravnoteže između suprotnosti kada su obe tačne. Mi u
Bibliji dobijamo nešto kao odsjaj beskonačne istine. Međutim, kada se beskonačna
istina izliva u ograničenu čašu (kao što je ljudski jezik izražen mastilom i
hartijom), čaša se razbija. Ljudska logika ne može u potpunosti da preživi takav
šok. Održavanje ravnoteže između biblijskih krajnosti je kao kada držite dva
magneta, sever prema severu i jug prema jugu. Oni hoće da pobegnu jedan od
drugoga, ali ih uz primenu znatne sile možete zadržati na mestu.
Takve su i mnoge biblijske istine. Iako su
istina, one se suprotstavljaju ljudskoj logici. Na primer, kao hrišćani, mi
tvrdimo da je Isus bio u potpunosti (100 odsto) čovek ili u potpunosti (100
odsto) Bog. Međutim, 100 procenata i 100 procenata čine 200 procenata, što je
logički nemoguće. Postojanje Bogo-čoveka kakav je bio Isus logički je nemoguće,
a On je ipak postojao. Istinska biblijska teologija
potvrdiće obe krajnosti biblijskog učenja. S druge strane, jeres
je kada ljudi prihvataju Isusovu ljudsku prirodu, a negiraju Njegovu božansku
prirodu, ili obratno. Jeres nastoji da overi logiku na račun Biblije i spremna
je da zloupotrebi Bibliju da odbrani logiku.
Drugi primer biblijske tenzije je odnos
između vere i dela. I vera i dela su neophodni i biblijski, ali je teško
potvrditi oboje istovremeno u praksi. Kada propovedate veru, ljudi su skloni da
zaborave na dela. Kada propovedate dela, često gube iz vida veru. Propovedati
biblijsku tenziju s ravnotežom teško je ograničenim ljudima, a ipak krajnje
neophodno. Novozavetno viđenje kraja nije u tom pogledu nikakav izuzetak. Ono
prikazuje tenzije između starog i novog sveta, “sada” i “još
ne”.
Iako je teško shvatiti ideju tenzije
između starog i novog sveta, do ovog trenutka nešto bi trebalo da nam bude
savršeno jasno. Sâm Isus je preobrazio proročko i apokaliptičko viđenje
posletka. Isus Hristos je srce, duša i središte posletka.
Upravo je susret s Isusom učinio da je Pavle preuredio svoju doktrinu o
dva sveta. Ako pravilno shvatimo Novi zavet, Isus Hristos je prava i potpuna
definicija posletka. Carstvo je došlo u okviru Njegove zemaljske
službe (Jovan 12,28); sud posletka došao je u Njegovoj smrti i vaskrsenju (Jovan
12,31; Rimljanima 8,3); Njegovi sledbenici već sada doživljavaju nebo,
zahvaljujući Njegovoj službi na Nebu (Efescima 2,6); u trenutku Njegovog drugog
dolaska stvarno će moći da se kaže da je posledak došao (1. Korinćanima
15,20-28). Upravo zbog Hrista Bog ispunjava Izrailju sva obećanja o posletku.
“Jer koliko je obećanja Božjih, u Njemu su da, i u Njemu amin, Bogu na slavu
kroz nas” [Jer bez obzira koliko je Božjih obećanja, ona su ’da’ u Hristu. I
tako, kroz Njega, mi izgovaramo ’amin’ na slavu Bogu — slob. prev.] (2.
Korinćanima 1,20).
Božja obećanja se ispunjavaju onima koji
poštuju uslove. Ali prema 2. Korinćanima 1,20, uslovi za sva Božja obećanja —
konkretno, obećanja o posletku — ispunjena su već onim što je Hristos učinio. Isus
je taj verni Izrailjac koji je u potpunosti ispoštovao Izrailjev zavet s Bogom
i zato požnjeo sve blagoslove i obećanja toga zaveta. Novi zavet posmatra sve kroz Hrista. On je u konačnom
smislu “sve u svemu”, sve ono što je bitno.
Ako je posledak došao u Hristu i ako su sva Božja
obećanja Izrailju dostupna u Hristu, onda se mora ponovo definisati i pojam
Izrailja. Svako ko stoji u odnosu s Hristom u istoj meri je “seme Avramovo” kao
da je s Avramom u krvnom srodstvu (Galatima 3,29). Izrailj u Hristu, i Jevrejin i
neznabožac, to je “izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod” (1. Petrova
2,9), kao što je to bio starozavetni Izrailj (2. Mojsijeva 19,5.6). Ono što
starozavetni Izrailj nikada nije ostvario — da bude blagoslov svetu (1.
Mojsijeva 12,3; Isaija 49,3-6), ostvariće novozavetni Izrailj zbog svog odnosa s
Hristom (upor. Luka 2,32 i Dela 13,46.47).
Ne samo što je u Novom zavetu iznova
definisan pojam “Izrailja” nego se i novozavetni hrišćani drugačije odnose prema
obećanjima o zemlji iz Staroga zaveta. Starozavetna proročanstva o eshatološkom
ratu obično taj rat predstavljaju kao nešto što se događa unutar doslovnog,
geografskog grada Jerusalima, i oko njega (Joilo 2,32; 3,2.12-21; Zaharija
12,1-9). U vreme poslednje bitke neznabošci se nalaze izvan grada, a Božji narod
je unutra. Međutim, u Delima 4,24-28 bitka se ne bije doslovno, u fizičkim,
geografskim uslovima, nego u vezi s Hristom. Citirajući 2. psalam, koji govori o
zlim narodima koji se udružuju protiv Izrailjevog cara, vernici kažu: “Zaista se
sabraše u ovome gradu na svetoga Sina Tvojega Isusa, kojega si pomazao, Irod i
Pontijski Pilat s neznabošcima i s narodom Izrailjevim” (Dela 4,27).
Izrailj je ovde iznova definisan. “Nisu
svi Izrailjci koji su od Izrailja” (Rimljanima 9,6). Pominje se Izrailj koji se
udružuje s neznabošcima protiv Izrailjevog cara. I ne samo što je Izrailj iznova
definisan, nego i zavera drži u vlasti “sveti grad”. Prema tome, Izrailj se, u
najrealnijem smislu, više ne može smatrati narodom u svom etničkom i geografskom
kontekstu. Ako se na Izrailj gleda u Hristu, on ne može biti ograničen ni na
jednu rasu ili klasu ljudi (Galatima 3,28.29). Ako se na Izrailj gleda u Hristu,
pravi Jerusalim više nije onaj na Srednjem istoku, nego na Nebu s Hristom
(Galatima 4,26). Ako je pravi Jerusalim na Nebu, onda sve tačke na Zemlji imaju
podjednak pristup Hristu. Saudi Arabija nije ništa bliže Obećanoj zemlji nego
što je to Aljaska.
Ova novozavetna definicija Izrailja snažno
utiče na to kako neko čita (i razume) biblijsko viđenje posletka. Najveći deo
jezika posletka u Bibliji je koncentrisan na Jerusalim i na Izrailj. Međutim, u
Novom zavetu, Izrailj se definiše kao svako ko stoji u odnosu s Hristom, bilo
gde na svetu. Prema tome, pošto su starozavetni proroci
gledali na kraj iz perspektive Izrailja i Srednjeg istoka, novozavetni proroci
su upotrebili jezik tih istih proročanstava, ali u duhovnom, globalnom
smislu. Ne treba insistirati na etničkim i geografskim aspektima.
Na primer, u 14. glavi Otkrivenja, u više
navrata se pominju reči iz 2. i 3. glave Knjige proroka Joila. Ostatak Izrailja
(144.000) nalazi se na gori Sion (Jerusalim — Otkrivenje 14,1-5; upor. Joilo
2,32), a bezbožnici su izgaženi izvan grada (Otkrivenje 14,20; upor. Joilo
3,12-16). Ali iako jezik 14. glave Otkrivenja podseća na geografsku i etničku
perspektivu iz Joila 2. i 3. glave, šest puta se pominje da se misli na celu
Zemlju (Otkrivenje 14,15-19). Na sličan način se mučenje narodâ koji primaju žig
zveri (širom sveta — Otkrivenje 13,16.17; Otkrivenje 14,9-11) temelji na osudi
nad Edomom, malim susedom starog Izrailja. Ono što je u starozavetnim
proročanstvima lokalnog i geografskog karaktera, u Novom zavetu se koristi u
duhovnom i globalnom smislu.
Možda je neophodno napomenuti da će
stavove izražene u poslednjih nekoliko strana odbaciti veliki broj današnjih
konzervativnih hrišćana. Metod tumačenja poznat kao dispenzacionalizam, međutim,
tvrdi kako će starozavetno viđenje posletka ipak biti doslovno ispunjeno u
Palestini, preko eshatološkog Izrailja (kao nacije). Najveći deo knjige
Otkrivenje, prema tom načinu razmišljanja, ne odnosi se na hrišćane niti na
Crkvu, nego na budući, fizički Izrailj. Zbog ograničenosti prostora nemoguće nam
je da se bavimo specifičnim prigovorima koje bi dispenzacionalisti mogli da
izgovore u vezi s idejama o “duhovnom Izrailju” iz ovog poglavlja. Svako ko je
zainteresovan da se šire bavi ovim predmetom, trebalo bi da pročita knjigu
autora Hans LaRondelle: “The Israel of God in Prophecy” (Berrien Springs,
Michigan: First Impressions, 1983).
Ovo hristocentrično viđenje posletka
veliko je protivsredstvo za nepromišljene tvrdnje u vezi s posletkom. Ključ
tumačenja proročanstava nije u tome koliko jasnu sliku
budućnosti neko može da izmisli, nego koliko jasnu sliku Hrista možemo
dobiti. Novozavetno viđenje posletka nikada ne smemo odvojiti
od Hrista. Čak i sama knjiga Otkrivenja nije otkrivenje rata u zalivu, nego
otkrivenje Isusa Hrista (Otkrivenje 1,1). Prema tome, kada pravilno razumeš
Otkrivenje, Isus Hristos će biti u srcu i središtu tvog tumačenja. Armagedon
nije nikakav bliskoistočni rat, nego Hristova bitka za privrženost
sveta.
Viđenje posletka kome je središte Hristos,
a ne aktuelni događaji, predstavlja zaštitu od preterivanja u spekulacijama za
svakog ko se bavi tumačenjem. Ako je nečije viđenje posletka podstaknuto željom
da sve više i više dobija od Hrista, njega ništa neće terati da računa kada će
On tačno doći. Ako svakoga dana okusiš Njega i sile budućeg sveta, želja da
dobiješ još više od Njega biće stalna, bez obzira koliko bi Drugi dolazak mogao
da bude odlagan. Međutim, ako je težnja za Njegovim ponovnim dolaskom uslovljena
određivanjem datuma, takva težnja može da traje samo dotle. Kada datum prođe, s
njim obično prolazi i čežnja. Novozavetno
iščekivanje Drugog dolaska ne temelji se na kalkulacijama na osnovu
najnovijih događaja, nego na sigurnosti da je novi svet, načelno,
već ovde. Oni koji su okusili radosti neba u Hristu, nikada se neće
umoriti u očekivanju još većih radosti prilikom Njegovog drugog
dolaska.
Prema tome, novozavetni hrišćanin je osoba koja može da bude svesna da hoda ulicama nebeskog grada, makar da se i nalazi na ulicama Beograda. Teško je osetiti prisustvo novog sveta ako smo stalno okruženi grafitima, smećem, spaljenim kućama i prestrašenim, razočaranim ljudima. Stari svet i svet “još ne” vrlo su izraženo prisutni. Ali zahvaljujući obećanju Novog zaveta i sili Duha moći ćemo da se uzdignemo iznad sadašnjeg sveta i veka i okusimo sile budućeg sveta. Oni koji to učine, nikada više neće biti isti.
| < 5. Poglavlje | Sadržaj | 7. Poglavlje > |