Ljudska bića su oduvek bila radoznala. Našu radoznalost izazivaju uzbuđenja prisutna u današnjem svetu. I ja bih želeo da znam šta sve to znači. Da li je Gospodnji dolazak stvarno na pragu? Da li je konačni kraj istorije sveta stvarno na domaku? Šta Bog želi da razumemo kada vidimo takve zastrašujuće događaje? Kako treba da reagujemo? Da li su proročanstva u Bibliji data zato da bi zadovoljila našu radoznalost u pogledu budućnosti? Ili je, možda, Bog imao na umu drugačiji cilj?

Isus i posledak

U Mateju Isus daje neke jasne odgovore na navedena pitanja. “A kad seđaše na gori Maslinskoj pristupiše k Njemu učenici nasamo govoreći: kaži nam kad će to biti? i kakav je znak Tvojega dolaska i posletka veka?” (Matej 24,3).

Učenici nisu bili ništa manje radoznali od nas. Hteli su da znaju kada će i kako nastati kraj. Isus je odgovorio: “Čuvajte se da vas ko ne prevari. Jer će mnogi doći u ime moje govoreći: ja sam Hristos. I mnoge će prevariti” (4. i. 5. stih).

Treba samo zamisliti šta se događalo u glavama učenika. Izvrsno! Isus će nam dati precizan lanac događaja koji će nas voditi ka kraju. I tada ćemo znati kada treba da se pripremimo.

Međutim, Isus je nastavio: “Čućete ratove i glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplašite; jer treba da to sve bude, a onda će odmah doći posledak” (6. stih).

Da li stvarno tako stoji u tekstu? Ne! Zbunjen sam činjenicom da sam ovaj tekst čitao godinama i, ne znam kako, mislio da on kaže nešto slično tome. Tekst, u stvari, kaže: “Čućete ratove i glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplašite; jer treba da to sve bude. Ali nije još tada posledak.”

Ove poslednje reči u originalu glase: “Još nije kraj.” Isus je znao da će Njegovi učenici doživeti ratove i glasove o ratovima i da će, kao i mi danas, biti u iskušenju da doživljavanju svega toga pridaju nezaslužen značaj. Poruka koju im je uputio bila je: “Ne plašite se; ne dozvolite da vas uzdrmaju sadašnji događaji. Odigravaće se najrazličitiji događaji, ali oni ne znače obavezno i da je posledak na pragu.” Potom je nastavio: “Jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo; i biće gladi i pomori, i zemlja će se tresti po svetu. A to je sve početak stradanja [porođajnih bolova]” (7. i 8. stih).

Sedmi stih nabraja mnogo šta što ljudi vide kao “znake posletka”. Ratovi i sukobi, gladi i zemljotresi izbacuju nas iz našeg normalnog kruga svakodnevnih dužnosti. Prirodno je da u njima vidimo eshatološki značaj, naročito ako ih sami preživljavamo. Međutim, zemljotresi koje će Isusovi učenici doživeti bili su samo početak porođajnih bolova, od kojih će se Zemlja grčiti sve do Njegovog drugog dolaska.

Isus očito nije žurio da izloži jasan lanac događaja koji će dovesti do posletka. “Gospode, kakav je znak Tvoga dolaska?” Odgovor je glasio: “Nastaće ratovi i glasovi o ratovima, zemljotresi, pobune, gladi, ali to nisu znaci posletka kao takvog.” Čak ni propovedanje jevanđelja svetu (Matej 24,14) nije naročito upotrebljivo kao znak posletka. Da budemo otvoreni, mi verovatno nećemo znati kada je jevanđelje objavljeno gradu Čikagu [Beogradu], a još manje celom svetu, slažete li se? Tačno, je, jevanđelje mora biti objavljeno svetu pre nego što Gospod dođe, ali to nije vrsta znaka na kojoj možemo zasnovati neku računicu.

Isusov odgovor na pitanje učenika za mene je na neki način razočaravajući. Čini se da bi nam bilo lakše da nam je naveo sve pojedinosti o posletku i događaje koji vode ka njemu. Tada bismo mogli da ih lepo poređamo, da vidimo gde se tačno nalazimo i da znamo kada treba da se pripremimo. Ipak, očito je da to za nas ne bi bilo najbolje rešenje.

Ono na šta nas Isus ohrabruje, umesto ovoga, jeste ravnoteža između željnog iščekivanja s jedne, i vernog izvršavanja svakodnevnih dužnosti s druge strane. Sledećim rečima On nedvosmisleno obezvređuje određivanje datuma dolaska: “O danu tome i o času niko ne zna.” Prema tekstu u Delima 1,7, tačno utvrđivanje trenutka Isusovog ponovnog dolaska je informacija rezervisana isključivo za Boga Oca. Ali Isus ovim ne želi da poruči da zbog toga učenici Njegov dolazak treba da odlože za neku neodređenu budućnost. U svom životnom veku[1] oni će videti dovoljno dokaza da je Njegov dolazak [za njih] blizu. Prema priči o smokvi (Matej 24,32-35), Božji narod treba da živi u neprestanom osećanju da je Njegov dolazak blizu, bez obzira što nikada neće znati kada će to tačno biti (36. stih). Neprekidna blizina Njegovog dolaska podstiče nas na neprestanu spremnost i željno iščekivanje. Odsustvo određenog vremena ili vremenski odredivog niza događaja opominje nas da ne dozvolimo da nam pažnju odvrate aktuelni događaji ili maštoviti proračuni, nego da budemo verni u svojim svakodnevnim dužnostima.

Ovde, u stvari, imamo još jednu iz niza divnih biblijskih tenzija, kreativnu dinamiku između željnog iščekivanja i verne istrajnosti u svakodnevnim dužnostima.[2] Te tenzije je teško održati u življenju iz dana u dan, ali ih moramo stalno držati pred očima, kako ne bismo pali u jednu od zamki-blizanaca, ravnodušnosti u pogledu posletka s jedne, ili pogrešne interpretacije posletka u okviru kulta, s druge strane.

Ključ: stražite

Ako namera Isusove propovedi o posletku nije bila da zadovolji našu radoznalost u pogledu budućnosti, niti da nam pomogne da šematski prikažemo redosled događaja posletka, šta je onda zaista bila Njegova namera? Tu svoju nameru Isus eksplicitno otkriva u 42. stihu: “Stražite dakle, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš.”

Te reči su vrhunac cele Isusove propovedi. Učenici su želeli seriju događaja. Hteli su da im cela budućnost bude izneta do pojedinosti. Hteli su priliku da na tako nastalu šemu postave i datum. Isus im kaže: “Nemojte ići takvom linijom razmišljanja. Događaje koji ukazuju na posledak nisam opisao da bih zadovoljio vašu radoznalost što se tiče budućnosti. Razlog zašto sam vam dao opis budućnosti jeste da biste stražili.

Mnogi ljudi sebe danas smatraju “adventistima”, ljudima koji očekuju Isusa koji dolazi skoro, da učini kraj ovom svetu ispunjenom bolom. Ali, prema Isusovoj propovedi, biti adventista znači više nego samo poznavati sve znake posletka. Ono znači stražiti — drugim rečima, živeti na određen način, zato što znaš i veruješ da Isus uskoro dolazi. Svrha Isusove propovedi iz Mateja 24. glave nije da zadovolji našu radoznalost u pogledu posletka, nego da nas podseti da je potrebno da “stražimo”.

Šta sve znači “stražiti”? Srećom, Isus nas ne ostavlja u tami. Posle vrhunske tačke propovedi slede četiri priče koje podrobno opisuju šta sve znači “stražiti” (Matej 24,45 — 25,46). Prva od četiri parabole (Matej 24,45-51) opisuje nevernog slugu koji dopušta da kašnjenje njegovog gospodara u povratku utiče na način njegovog ponašanja prema drugima.

“Ako li taj rđavi sluga reče u srcu svome: neće moj gospodar još zadugo doći; i počne biti svoje drugare, a jesti i piti s pijanicama; doći će gospodar toga sluge u dan kad se ne nada, i u čas kad ne misli” (stihovi 48-50).

U čemu je problem ovog čoveka? On govori sebi: Ko zna kad će se moj gospodar vratiti? Kome je to uopšte i važno? Postupajući na takav način, on gubi svaki osećaj odgovornosti prema svom gospodaru. Počinje da ispoljava grubost prema svojim drugovima i da ih tuče. Njegov lični život izopačuje se u neodgovorno ponašanje. To pokazuje da je veoma opasno izgubiti svest o realnosti posletka. Postaje vrlo privlačno reći: “Pošto moj Gospod kasni, ja mogu da živim kako mi se sviđa.” Stražiti — to je suprotnost onome što ovaj sluga radi. To se odnosi na način na koji postupamo jedni s drugima. Stražiti, znači da će se, ako verujemo da Isus uskoro dolazi, to odraziti u načinu kako postupamo s ljudima.

Drugu priču često nazivamo Pričom o deset devojaka (Matej 25,1-13). Deset mladih deveruša čekaju venčanje. Kako to često biva, venčanje kasni i sve devojke zaspe. Te devojke simbolički predstavljaju “adventiste” koji očekuju da Isus skoro dođe. Isus ovde ilustrativno pokazuje kako je teško stražiti, održavati osećaj iščekivanja posletka. U toj priči svi adventisti su zaspali. Međutim, postoji razlika među onima koji spavaju. Mudre devojke imaju ulja, a lude ga nemaju.

Za Mateja se objašnjenje razlike između mudrih i ludih nalazi u sledećim rečima: “Svaki dakle koji sluša ove moje reči i izvršuje ih, kazaću da je kao mudar čovek koji sazida kuću svoju na kamenu; i udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i napadoše na kuću onu, i ne pade; jer beše utvrđena na kamenu. A svaki koji sluša ove moje reči i ne izvršuje ih, on će biti kao čovek lud koji sazida kuću svoju na pesku: i udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i udariše u kuću onu, i pade, i raspade se strašno” (Matej 7,24-27).

U čemu je razlika između mudrih i ludih devojaka kod Mateja? I jedne i druge slušaju Isusove reči, ali mudre su “tvorci” Njegove reči. Na isti način, svih 10 devojaka su adventisti, ali samo oni koji straže zauzeti su “tvorenjem” onoga što im je Isus rekao da čine. Lude devojke su zatajile ne unevši u svoj plan mogućnost odlaganja. Stražiti, znači izgrađivati vrstu odnosa s Isusom koji se održava, bez obzira što se nade u Njegov povratak ne ostvaruju onako brzo kako neki očekuju. “Stražari” se neće umoriti u činjenju onoga što je dobro.

Poruka treće priče (Matej 25,14-30), priča o talantima, prilično je jasna, u svetlosti prethodnog dela teksta. Reč “talant” u grčkom jeziku (talanton), je mera za težinu, koja u ovom slučaju označava sumu novca (talant zlata, srebra itd.). Očigledno zbog načina na koji je upotrebljena u ovoj paraboli, grčka pozajmljenica stekla je dodatno značenje u smislu ljudske sposobnosti ili “talenta”. Ličnosti u ovoj priči trebalo je da upotrebe svoje sposbnosti da bi uvećali vrednost novca koji im je bio poveren. Čovek koji je zakopao svoj talant zatajio je i nije upotrebio svoje sposobnosti da uradi ono što je car tražio od njega. U ovoj priči “stražiti” znači sposobnosti koje nam je Bog dao koristiti do krajnjih granica, uz istovremeno očekivanje posletka. Poruka treće priče slična je poruci iz priče o deset devojaka. Oni koji očekuju Isusov ponovni dolazak treba da istraju u dobrim delima, umnožavanjem talenata koje su dobili.

Četvrta priča, o ovcama i jarcima (stihovi 31-46), predstavlja vrhunac propovedi. Isus kaže ovcama: “Posetili ste me kad sam bio bolestan ili u zatvoru, odenuli ste me kad sam bio go, nahranili ste me kad sam bio gladan i dali ste mi da pijem kad sam bio žedan” (vidi stihove 34-36).

Ali ovce odgovaraju: “Kada? Nikada mi ništa od toga nismo učinili” (vidi stihove 37-39).

Car odgovara: “Zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste” (40. stih).

Šta sve znači stražiti? Sražiti znači postupati sa svojom braćom i sestrama kao da su oni — Hristos! Kada bi osoba s kojom živiš, radiš ili se igraš bila Isus, da li bi to uticalo na način kako postupaš s njim ili s njom? Isus je rekao: “Oni koji straže očekujući posledak biće zatečeni kako s drugima postupaju kao da su oni — Ja. Oni će naučiti da mene vide u svakoj osobi s kojom se sretnu.” Prema onome što Isus govori, suština straženja u očekivanju Njegovog dolaska jeste pitanje kako postupamo sa svojom braćom i sestrama. Svrha biblijske nauke o posletku nije da zadovolji našu radoznalost u pogledu budućnosti, nego da nas pouči kako da živimo u iščekivanju posletka.

Presudna istina [testing truth] za adventiste

Ono što Isus govori u 25. glavi Mateja ponavlja se u drugoj priči u Mateju 18,23-35, u priči o nemilosrdnom sluzi. Taj sluga je dugovao 10.000 talanata u vreme kada je ukupni prihod od poreza u Palestini za godinu dana iznosio 800 do 900 talanata. Dugovao je desetostruki iznos prihoda koje su vlasti ubirale od poreza za celu godinu! Priča je očito apsurdna. Nikome se nikada ne bi dopustilo da se do te mere zaduži. Ali zašto onda Isus priča tu priču? Zato što želi da nam prikaže stanje svakog ljudskog bića na ovoj Zemlji. Mi svi dugujemo Bogu više nego bismo ikada mogli da vratimo. Taj sluga predstavlja svakog pojedinog od nas.

Slugu pozivaju da dođe pred cara, da mu se sudi. Njegova molba caru: “Gospodaru, pričekaj me, i sve ću ti platiti” besmislena je koliko i njegov dug. On nema načina da vrati taj novac. Ali car se sažali nad slugom i kaže: “Od srca ti opraštam ceo dug.” Ja bih to nazvao “milošću koja zapanjuje”, a vi?

Međutim, šta odmah potom radi ovaj sluga? Izlazi iz carskog dvora i spazi nekoga ko mu duguje iznos od 100 dnevnica, suma koja nije mala. Većina ljudi mogla bi da kupi nešto pristojno za kuću, za ono što zarade za sto dana rada. I tako, ovaj sluga hvata svog “prijatelja” za košulju i kaže: “Gde je novac?” Ako pažljivo pogledate šta stoji u Bibliji, videćete da ovaj čovek uzvraća istim rečima koje je sluga izgovorio pred carem: “Pričekaj me, i sve ću ti platiti” (stihovi 26-29). Ali sluga se ne obazire na to i baca ga u tamnicu.

Kako na ovo reaguje car? Poziva slugu da se odmah vrati na sud. Taj postupak bi možda izgledao čudno prvobitnim slušačima parabole, pošto je ono što je sluga učinio bilo potpuno zakonito u ono vreme. Problem je bio u tome što sluga, iako je njegov postupak bio zakonit, nije postupio prema drugom čoveku na način kako je car postupio prema njemu. Carevo ponašanje postavilo je novo merilo za njegovo carstvo.

Utom gospodar poziva slugu da uđe. “Zli slugo!”, rekao je, “Sav dug onaj oprostih tebi, jer si me molio. Nije li trebalo da se i ti smiluješ na svoga drugara, kao i ja na te što se smilovah?” Razljućen, gospodar ga predaje tamničarima na mučenje, dok ne vrati sve što je dugovao (stihovi 32-34).

Kulminacija nastaje u 35. stihu: “Tako će i Otac moj nebeski učiniti vama, ako ne oprostite svaki bratu svojemu od srca svojih.” Vidite, za Mateja je ovo od presudne važnosti. Merilo za način kako postupamo s drugim ljudima je način na koji je Isus postupio s nama. Tekst u Mateju postaje provera naše čežnje za Isusovim ponovnim dolaskom. Oni koji su pravi “adventisti”, koji straže u očekivanju Isusovog ponovnog dolaska, postupaće s drugima onako kako je Isus postupao s njima.

Adventisti mnogo znaju o davanju desetka, svetkovanju subote i redovnom odlaženju u crkvu. Takve aktivnosti su postale “presudne istine” za druge (i obično je to opravdano). Međutim, Matej daje jednu presudnu istinu za same adventiste. Verovanje da Isus uskoro dolazi trebalo bi da utiče na način kako postupamo sa svojim “bratom”. Ko je naš brat? Osoba za koju je Hristos umro (Rimljanima 14,15; 1. Korinćanima 8,11). Da li je tvoj bračni drug neko za koga je Hristos umro? Da li je ta teška osoba u redu ispred tebe duša za koju je Hristos umro? Za koga je umro Hristos? Za svakog čoveka. On je umro i za one koji izgledaju drugačije, misle drugačije i ponašaju se drugačije. Oni koji u potpunosti shvataju dubinu praštanja koje su doživeli u Hristu znaće kako da postupaju s drugima za koje je Hristos umro. Tačno je, tamo napolju je mnogo teških ljudi ali, čudo nad čudima, On je umro i za mene! Hristovo zadivljujuće postupanje prema meni postavlja merilo za moje postupanje prema drugima.

Priča iz 18. glave Mateja je priča o preadventnom sudu. Samo je jedno pitanje koje će imati težinu na sudu — “Šta mislite o Hristu?” Ono što je istinski bitno jeste kakav je naš odnos prema Hristu. Ali sud će procenjivati i naš odnos prema Hristu u smislu onoga kako postupamo s drugim ljudima. Da li si sa svojim bratom i sestrom postupio onako kako je Hristos postupio s tobom? Pošto se spasenje temelji isključivo na Hristovom delu, dokaz naše tvrdnje da smo u Hristu jeste način kako postupamo s drugim ljudima.

Kako je Hristos postupio s nama? Bolje nego što zaslužujemo. S nama se postupalo sa stavom bezuslovnog prihvatanja. On nas je prihvatio onakve kakvi jesmo. I to je dobro, jer u protivnom ne bi bilo nade ni za jednoga od nas. Međutim, dokaz naše zahvalnosti Hristu je pitanje da li mi druge prihvatamo bezuslovno, onako kako je On prihvatio nas. Prema tome, “jedan od ove moje najmanje braće” (Matej 25,40) traži od nas bezuslovno prihvatanje upravo onih ljudi koje nam je najteže da volimo. Brat u Hristu je neko ko pripada drugačijoj kulturi, ili drugačijem imovnom stanju. Sestra u Hristu je zapuštena neznanka ili rođaka koja boluje od side. Provera našeg adventizma može se pojaviti u ličnosti “fariseja”, osornog šefa, ravnodušnog bračnog druga, teškog deteta ili osobe koja se žestoko suprotstavlja našem viđenju posletka.

Isus kaže: “Volite jedni druge kao što sam ja voleo vas. Oprostite jedni drugima kao što sam ja oprostio vama. Budite milostivi jedni drugima kao što sam ja bio milostiv prema vama.” Kada je u Mateju neka misao vredna isticanja, ona je to uvek. Tako tekst u Mateju 23,23 ponovno naglašava prvenstvo koje drugi ljudi treba da imaju u našem hrišćanskom životu. “Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što dajete desetak od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste što je najpretežnije u zakonu: pravdu i milost i veru; a ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati.”

Ovaj tekst se često koristi da se pokaže kako je davanje desetka i dalje dužnost hrišćana (i to je tačno), ali glavni naglasak u Isusovim rečima u tom stihu jeste da postoje elementi zakona koji su još važniji od davanja desetka. Među njima su pravda pravičnost, nepristrasnost, milost i vera. Pravičnost znači postupati sa svakim jednako, zato što je Isus učinio isto kad je umirao na krstu. Milost znači postupati s drugima na način kako je Hristos postupio s nama, ne onako kako zaslužujemo. Vernost znači držanje sopstvenih obećanja, čak i ako je to bolno, zato što drugi ljudi zavise od tebe.

Jesmo li nekada previše zauzeti odmeravanjem metvice, kopra i kima, tako da ne vidimo Hrista u svakoj osobi s kojom se susrećemo? Nije dovoljno znati budućnost. Nije dovoljno biti u pravu u teološkim pitanjima. Način kako postupamo s onima koji se ne slažu s nama obično je važniji od predmeta oko kojih se ne slažemo. Tekst čija je poruka usko povezana s parabolom u 18. glavi Mateja, jeste Jakov 2,12.13: “Tako govorite i tako tvorite kao oni koji će zakonom slobode biti suđeni; jer će onome biti sud bez milosti koji ne čini milosti; i hvali se milost na sudu” [Govorite i postupajte kao oni kojima će biti suđeno po zakonu koji daje slobodu, pošto će sud bez milosti biti izrečen onima koji nisu bili milostivi. Milost pobeđuje sud!]. Sud bez milosti biće izrečen onome koji nema milosti!

Tvoja teologija možda će biti apsolutno pravilna, ali će ti doneti veoma malo poena na sudu, ako si ta znanja koristio na okrutan i osuđivački način.

Iako je radoznalost koju ispoljavamo kao ljudi od Boga, osnovna svrha proročke reči nije zadovoljavanje naše radoznalosti u pogledu budućnosti, nego da nas pouči kako da živimo danas. Dok razmišljamo o ratovima, gladima i pomorima naših dana, Isus nas ne podstiče da spekulišemo o tome da li je to — posledak. Umesto toga, prihvatimo takva zbivanja kao podsetnike na Isusovu propoved. I tako, sećajući se Njegove propovedi, podsetićemo se i potrebe za straženjem, za postupanjem s drugima na način kako je Isus postupao s nama. “Blago tome sluzi kojega došavši gospodar njegov nađe da izvršuje tako.”

[1] O značenju “ovog naraštaja” iz Mateja 24,34, vidi Matej 11,16; 12,41.42.45, a naročito 23,36.

[2] Zapazimo značaj “istrajnosti” u Mateju 24,13; Marku 13,13; i Otkrivenju 14,12.

< 6. Poglavlje Sadržaj 8. Poglavlje >