< 7. Poglavlje

Sadržaj

9. Poglavlje >

Osma glava

PAVLE I POSLEDAK

Napomene

Apostol Pavle je u svojim poslanicama izložio brojna vredna saznanja o posletku. Sve bi to bilo korisno istražiti, kao i Lukinu i Markovu verziju Isusove propovedi o poslednjem vremenu, zapisane u 24. glavi Jevanđelja po Mateju. Ipak, svrha ove knjige nije iscrpno istraživanje onoga što Biblija govori o posletku, nego usredsređivanje pažnje na predmet u njegovoj široj perspektivi. Ta šira slika je nesumnjivo jedno od najistaknutijih mesta u Pavlovim poslanicama Solunjanima, naročito u drugoj poslanici.

Hrišćanska crkva u drevnom Solunu bila je osnovana na brzinu, prema informaciji iz Dela 17,1-10. Otprilike tri sedmice po svom dolasku, Pavle je bio prisiljen da beži. Budući da su crkvi koju je ostavio nedostajala temeljna uputstva, ispostavilo se da je bila pomalo nesigurna. Novi vernici nisu imali vremena da izvrše temeljit prelaz sa svoje paganske kulture na kulturu hrišćanstva.

Jedan od oblika nesigurnosti bilo je i njihovo viđenje posletka. Reagujući na tu okolnost, Pavle je posledak učinio središnjom temom obe svoje poslanice crkvi u Solunu. U 1. Solunjanima 4,13-18 imamo divan ponovni susret živih i mrtvih prilikom Hristovog drugog dolaska. Njegova zamisao je bila da hrišćani steknu utehu za sadašnje vreme na osnovu saznanja da će se mrtvi pridružiti živima pre nego što budu bili uzeti na nebo, da bi zauvek bili s Hristom (stihovi 16-18).

U 1. Solunjanima 5,1-11 ponovo su naglašeni uputstva i saveti koje je izgovorio Isus u 24. glavi Mateja. Pošto će “dan Gospodnji” (posledak) doći iznenada (stihovi 1-3), prisutan je imperativ da hrišćani budu budni i trezni u svojoj pripremi za taj dan (stihovi 6-8). “”Straženje” je neprekidna potreba.

Međutim, izgleda da su ovaj Pavlov poziv na budnost i trezvenost hrišćani u Solunu prihvatili tako što su otišli u jednu nesrećnu krajnost. Do vremena kada im je uputio svoju drugu poslanicu, oni su se našli u takvoj euforiji što se tiče posletka, da su mnogi od njih ostavili svoja zanimanja, kako bi imali više vremena za propagiranje sopstvenih gledišta i za mešanje jedni drugima u poslove (2. Solunjanima 3,6-12).[1] Glavna namera ovog poglavlja je da razumemo kako Pavlov odgovor solunskim vernicima (2. Solunjanima 2,1-12) osvetljava njegovo viđenje posletka.

Pavle se u 2. Solunjanima 2,1-12 ne bavi detaljnim razrađivanjem teologije posletka. On je u Solunu pre toga već bio propovedao o svom viđenju posletka, pa u ovoj poslanici samo ispravlja njihovo pogrešno shvatanje njegovog stava. Neugodno je što nas čitanje teksta iz 2. Solunjanima 2,1-12 uveliko podseća na slušanje samo jedne strane telefonskog razgovora. Imate određenu predstavu o onome što se događa, ali ne i uvek dovoljno informacija da biste bili sigurni.

“Ne pamtite li da sam vam ovo kazivao još kad sam kod vas bio?” (5. stih). Pavle podseća prve čitaoce na nešto što su već znali. Tekst koji je tako nastao jedan je od “najizazovnijih” u Novom zavetu. “Ali vas molimo, braćo, za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista, i za naš sastanak u Njemu, da se ne date lasno pokrenuti od uma, niti da se plašite, ni duhom ni rečju, ni poslanicom, kao da je od nas poslana, da je već nastao dan Hristov. Da vas niko ne prevari nikakvim načinom” (stihovi 1-3).

Jezik koji je Pavle odabrao — “pokrenuti od uma”, “plašite”, “prevari” — podseća nas na jednu od Isusovih propovedi. U stvari, grčku reč koja je ovde prevedena sa “plašiti” (throeisthai) ne nalazimo nigde drugde u Novom zavetu, izuzev u Isusovoj propovedi o posletku (Matej 24,6; Marko 13,7) i ovde (2. Solunjanima 2,2). Vernici u Solunu nisu poslušali Hristov savet da se ne uplaše zbog aktuelnih događaja. Ratovi, glasovi o ratovima, gladi, zemljotresi i epidemije bolesti, bez obzira koliko spektakularni, ne ukazuju na položaj kazaljki na proročkom satu. Oni su karakteristično obeležje ljudskog postojanja u svetu pod prokletstvom greha.

Na ovaj problem Pavle odgovara jednom vrlo složenom rečenicom: “Da vas niko ne prevari nikakvim načinom; jer [taj dan neće doći] dok ne dođe najpre otpad, i ne pokaže se čovek bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i podiže više svega što se zove Bog ili se poštuje, tako da će on sesti u crkvi Božjoj kao Bog pokazujući sebe da je Bog” [Ne dajte da vas iko prevari na bilo koji način, jer [taj dan neće doći] dok ne nastane pobuna i ne otkrije se čovek bezakonja, čovek osuđen na pogibao. On će ustati protiv i podići će se iznad svega što se zove Bog ili je predmet obožavanja, tako da će sebe postaviti u crkvi Božjoj, proglašavajući sebe Bogom — slob.prev.] (2. Solunjanima 2,3.4).

Reči, stavljenih u uglaste zagrade (taj dan neće doći), nema u originalu. Razlog dodavanja je u tome što je Pavlova složena rečenica (3. i 4. stih su u grčkom tekstu jedna rečenica) ujedno i nepotpuna. Subjekat i glagol su dodati, zato što se bez njih rečenica ne bi mogla razumeti.

Pavle kaže da dan Gospodnji neće doći dok se najpre ne odigraju određeni događaji. Pre posletka će nastati pobuna (grčki apostasia), u kojoj će se pokazati “čovek bezakonja”, koji se protivi Bogu i pokušava da na kraju zauzme Božje mesto na prestolu svemira. Posledak neće doći sve dok taj veliki otpad ne bude postao javna stvar. Pošto je čovek bezakonja “otkriven”, očigledno je da on radije deluje iz akulisa, ali će događajima biti prisiljen da se izloži javnosti.

I sâm Isus je napomenuo da će se s približavanjem posletka umnožiti bezakonje (Matej 24,12). Međutim, Isus svoj naglasak stavlja na veliki kreščendo jevanđelja koje će se propovedati svetu neposredno pre posletka (14. stih). Pavle, pak, naročito naglašava narastajuću plimu zla označenu otkrivanjem “bezakonika” pred posledak (2. Solunjanima 2,3.4.8-12). U 1. Timotiju 3,1-5 u širim pojedinostima opisanu su elementi koji će obeležiti taj otpad.

Ko je taj “čovek bezakonja”? Pavle ga bliže ne određuje, ali nas brojne karakteristike pobrojane u 2. Solunjanima 2,4 podsećaju na sotonu. “Bezakonik” se protivi, on je neprijatelj (Zaharija 3,1.2; 1. Timotiju 5,14.15), “opadač braće”. On se predstavlja kao Bog i pokušava da zaume Božje mesto na Njegovom prestolu (Isaija 14; Jezekilj 28). Svi upravo pomenuti paralelni tekstovi koriste jezik sličan Pavlovom, govoreći o sotoninom delovanju na ovoj Zemlji, ponekad preko predstavnika, kao što su carevi Tira i Vavilona.

S druge strane, jezik teksta iz 2. Solunjanima 2,4 podseća nas i na tekstove iz Danila 8,9-12.23-25 i 11,31-39, u kojima je sila maloga roga prikazana izrazima koji su više ljudski nego natprirodni. Slično malome rogu, Pavlov “bezakonik” pokušava da vlada Božjom crkvom, središtem duhovne vlasti na Zemlji (1. Korinćanima 3,16.17; 2. Korinćanima 6,16). Tako bi se opis iz 4. stiha mogao podjednako uspešno primeniti i na sotoninog predstavnika (predstavnike) ili na samog sotonu.

Bez obzira ko je čovek bezakonja, stalna upotreba sadašnjeg vremena u originalu (“koji se protivi i “podiže”) pokazuje da je Pavle smatrao da on već deluje u njegovom vremenu (2. Solunjanima 2,4.7). Sadašnje vreme u grčkom jeziku ističe stalnu aktivnost “bezakonika”. “Bezakonik” se neprekidno protivi, podiže, predstavlja se kao Bog, i pokušava da se ustoliči u Njegovoj crkvi. Za Pavla delovanje “bezakonika” ne može da se ograniči na određeni vremenski trenutak ili period. “Bezakonik” je ili sâm sotona ili niz ljudskih oruđa koja kroz istoriju deluju sotoni u prilog. Identitet “bezakonika” ne može se utvrditi samo na osnovu 3. i 4. stiha.

Pavle zatim predstavlja sledeću ličnost u drami posletka, silu koja zadržava ili ličnost koja sprečava da se otkrije “bezakonik”. “I sad znate što zadržava da se ne javi u svoje vreme. Jer se već radi tajna bezakonja, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava” (6. i 7. stih).

I ovom prilikom, voleli bismo da znamo ono što su znali Pavlovi prvi čitaoci. On nam čak manje govori o “onome koji zadržava” nego o čoveku bezakonja. Međutim, znamo da “onaj koji zadržava” već deluje u Pavlovo vreme. Bezakonje zahvaljujući njemu deluje kao “tajna sila” i još nije otkriveno javnosti. “Onaj koji zadržava” je sila koja podupire zakon (zadržava bezakonje) i nalazi se na božanskom vremenskom zadatku (neprekidno obavlja svoj posao sve do određenog vremena — 7. stih). “Onaj koji zadržava”, zadržavajući otkrivanje bezakonja, u određenom smislu zadržava i sâm posledak. “Onaj koji zadržava” je ujedno i ličan i bezličan. Solunjani znaju “što zadržava” (6. stih) i ko  je “onaj koji sad zadržava”. “Onaj koji zadržava” je više od same ličnosti; on je ujedno i sila (kao što je i “bezakonik”, upor. 3. i 7. stih).

“Onaj koji zadržava” ne samo što je dovoljno moćan da zadrži otkrivanje sotone ili njegovog pomoćnika nego [on (ono?)] izgleda da nastavlja svoju ulogu sve do pred sâm posledak (8. stih). Bezakonik biva uništen gotovo čim se pojavi. Tako, prema grčkom tekstu iz 7. stiha, nije jasno da li je “onaj koji zadržava” “uklonjen” (verovatno od strane više sile, kao što je Bog) ili ima vlast da “ukloni sâm sebe” (gramatika je tu dvosmislena).

Ko je “onaj koji zadržava” i kakvu moć ili silu koristi za zadržavanje? Nagoveštaj o tome kako bi Pavle mogao da odgovori na to pitanje nalazimo u stihovima 9-12: “Kojega [bezakonika] je dolazak po činjenju sotoninu sa svakom silom, i znacima i lažnim čudesima, i sa svakom prevarom nepravde među onima koji ginu: jer ljubavi istine ne primiše, da bi se spasli. I zato će im Bog poslati silu prevare, da veruju laži; da prime sud svi koji ne verovaše istini, nego volješe nepravdu.”

Dva elementa u ovom tekstu neposredno se odnose na identitet “onoga koji zadržava”. Prvo, Bog nesumnjivo drži u svojoj vlasti zbivanja u ljudskoj istoriji. On drži u svojoj vlasti i tačno vreme prevare na posletku (11. stih)! U izvornom jeziku postoji fascinantna paralela koja u prevodu može lako da se izgubi. “Bezakonik”, u 9. stihu, deluje “po činjenju sotoninu”. To “činjenje sotonino” (energeian tou satana) ima svoju paralelu u 11. stihu u “sili prevare” (energeian planes — “činjenje prevare”) koju Bog šalje. Pavle prikazuje Boga koji do te mere drži sve u svojoj vlasti, da na posletku čak “šalje” “činjenje sotonino”. U konačnom smislu, jedino Bog može da zadrži sotonu i jedino Bog može da zadrži Drugi dolazak.

Drugo, u pomenutom tekstu takođe je jasno vidljivo da velika prevara na posletku dolazi u kontekstu dostupnosti jevanđelja na celom svetu. Tekst iz Mateja 24,14 tvrdi: “I propovediće se ovo jevanđelje o carstvu po svemu svetu za svedočanstvo svim narodima. I tada će doći posledak.” Pavle razrađuje tu tvrdnju. Onima koji “ginu” u prevari, to se događa zato što “ljubavi istine ne primiše, da bi se spasli” (2. Solunjanima 2,10). Bog neće “poslati” “činjenje” prevare na svet dok svima ne bude bila pružena prilika da čuju i prime jevanđelje i budu spaseni. Sve dok se jevanđelje ne bude propovedalo celom svetu, ne može nastati globalni otpad od jevanđelja. Prema tome, propovedanje jevanđelja u velikoj meri ubrzava krizu na posletku. Oni koji odbace jevanđelje pripremljeni su da veruju “laži”, njegovu lažnu verziju.

Otkrivanje bezakonja biva zadržano zato što jevanđelje još nije razrešilo sporna pitanja na takav način da svako ko živi na zemlji može doneti svesnu odluku za ili protiv Hrista. Upravo jevanđelje razotkriva sotonu i pokazuje njegov pravi identitet. Upravo jevanđelje skida njegovu masku i ukazuje na bezvrednost svakog načina života kojem Hristos nije središte. Prema tome, jasno izlaganje jevanđelja je ono što ubrzava veliku sotoninu reakciju u vreme posletka. Oni koji odbace jevanđelje u svoj njegovoj jasnoći rado će prihvatiti prevaru [lažno jevanđelje].

Ko je “onaj koji zadržava”? Zaključili bismo da je to sâm Bog. Sotonu može da zadrži samo Bog. Jedino Bog može da zadrži Drugi dolazak. Jedino Bog zna tačno vreme posletka (Matej 24,36). Jedino Bog može tako da uredi događaje da u vreme posletka u celom svetu istakne jevanđelje u prvi plan. U to vreme, okolnosti su takve da Bog dopušta sotoni da iznese svoju poslednju i najveću prevaru svetu koji je svesno odbacio Hrista. Ova pitanja će biti podrobnije razrađena u kasnijim poglavljima o knjizi Otkrivenje.

Ko je, prema tome, “bezakonik”? Budući da je taj “bezakonik” postojao u Pavlovo vreme i postoji sve do posletka, nesumnjivo je da nadmašuje bilo koje ljudsko biće. U konačnom i izuzetno ličnom smislu, “bezakonik” bi mogao da se odnosi jedino na samog sotonu. Ali baš kao što je “onaj koji zadržava” istovremeno i ličan i bezličan, to se može primeniti i na “bezakonika”. S jedne strane, on je “čovek bezakonja” (2. Solunjanima 2,3) i “bezakonik” (8. stih). S druge, njegovo delovanje se opisuje kao “tajna [tajna sila] (srednji rod u grčkom jeziku) bezakonja” (7. stih) — sila koja pokreće one koji se protive Božjem zakonu.

Paralele između 2. Solunjanima 2,4 i malog roga iz Danila (Danilo 8,9-12.23-25; 11,31-39) podsećaju nas da je sotona svetovne i verske vlasti ovoga sveta oduvek koristio za izvršavanje svog plana bezakonja. Kroz sve vekove su i svetovni i verski Rim delovali pod plaštem istinske službe Bogu, istovremeno se suprotstavljajući delu jevanđelja na Zemlji. Te lažne verzije novozavetnog jevanđelja nikada nisu bile u potpunosti javno raskrinkane. Međutim, dolazi dan kada će oni koji i propovedaju jevanđelje i žive u skladu s njim potpuno razotkriti neprijatelja. On će biti prisiljen da izađe iz svoje udobne anonimnosti. Posledak istorije ove Zemlje smatraće, dakle, vremeno kada treba da sprovede svoje očajničke mere (upor. Otkrivenje 12,12).

Sotoninu veliku obmanu na posletku Elen Vajt je slikovito opisala u svojoj silnoj knjizi Velika Borba. "“ao krunski čin velike drame prevare, sâm sotona će se predstavljati kao Hristos. Crkva je dugo vremena javno govorila da na Spasiteljev dolazak gleda kao na konačno ispunjenje svojih nada. Međutim, veliki varalica stvoriće privid da je Hristos došao. Sotona će se u različitim krajevima sveta pojavljivati među ljudima kao veličanstveno biće, zaslepljujućeg sjaja i podsećati na opis Božjeg Sina koji je Jovan dao u Otkrivenju. Oktrivenje 1,13-15” (str. 624, orig.).

“Jedino oni koji su marljivo proučavali Pisma i koji su primili ’ljubavi istine’ biće zaklonjeni od silne prevare koja porobljava svet” (str. 625, orig.).[2]

U toj velikoj poslednjoj prevari sotona se konačno nada da ostvari navodno svoje pravo na božanski status — da sedne u crkvi Božjoj i da prozove sebe Bogom, što je oduvek pokušavao da učini (2. Solunjanima 2,4). U knjizi Otkrivenje ova velika poslednja obmana se razrađuje do najsitnijih pojedinosti, i tom prilikom se koriste iste reči kao u 2. Solunjanima 2. glavi (originalni tekst) u opisivanju njenog uticaja na svet. Ako uklopimo izjave tri velika novozavetna svedoka o posletku — Isusa, Pavla i Jovana — dobićemo izoštrenu osnovnu sliku.

U čemu se sastojala Pavlova vest Solunjanima? Ne plašite se, nemojte biti uzdrmani ili prevareni porukama koje kažu da je posledak ili na samom pragu ili već nastao (stihovi 1-3). Takve poruke su neumesne sve do vremena kada jevanđelje i veliko obznanjivanje “bezakonika” postanu dobro poznati celome svetu (stihovi 3-12). U međuvremenu, ključnu vrednost neće imati kvalitet nečijih kalkulacija u vezi s Drugim dolaskom, nego razvijanje u ljubavi prema istini (10. stih).

U tom tekstu Pavle izlaže tri centralna procesa u toku hrišćanske istorije. Prvo, imamo vreme “zadržavanja”, kada se jevanđelje propoveda a sotona radi iza kulisa kao “tajna sila bezakonja”, kako bi ostvario svoje namere. Sotona primenjuje “tehnologiju rada krišom” i u samoj crkvi, ne bi li sprečio da jevanđelje uništi njegovo uporište kod ljudi. To vreme zadržavanja je u Pavlovo vreme već bilo počelo i nastavlja se sve do poslednjeg vremena.

Drugi važan proces nastaje kada jevanđelje dođe u prvi plan i kad se razotkrije sotonino tajno delovanje. Propovedanje jevanđelja svetu prisiljava sotonu da izađe na otvoren prostor i radi pri zaslepljujućoj svetlosti, kako bi očuvao vlast nad vidljivom [visual] generacijom koja se prvi put u potpunosti sukobila s jevanđeljem. Celovit karakter ove velike prevare biće detaljnije obrađen u 10. poglavlju ove knjige.

Završni događaj u toku hrišćanske istorije je veliki eshatološki obračun između Hrista i sotone. Taj obračun je u Otkrivenju dobio ime — Armagedonska bitka (predmet 12. poglavlja). Međutim, Pavle nikoga ne ostavlja u neizvesnosti što se tiče ishoda velikog obračuna na posletku vremena. Svetlošću Isusovog dolaska “bezakonik” biva potpuno uništen (2. Solunjanima 2,8; upor. 2. Solunjanima 1,5-10).

Ta tri glavna procesa u toku hrišćanske istorije prikazana su u sledećoj šemi. Iako su nužno dati u ravnopravnim delovima, prvi, u svakom slučaju, pokriva najveći deo hrišćanske istorije.

Otrežnjujući deo svega ovoga je podatak da “bezakonik” neće uništiti sâm sebe. Svako koga uspe da prevari propašće s njim, zato što nisu “slušali jevanđelja” (2. Solunjanima 1,8; upor. 2. Solunjanima 2,10). Ono što ima odlučujuću važnost dok se približavamo posletku, nije dokle smo stigli u izračunavanju tačno, kada i kako će doći to otkrivenje, nego da li smo primili i delili s drugima vest o raspetom i vaskrslom Spasitelju. Da li su Hristos i Njegova istina postali ljubav našeg života (2. Solunjanima 2,10)? To je ključno pitanje. Obračun će možda biti i globalnih razmera, ali izbor je i dalje ličnog karaktera. Odluka je tvoja i moja.